Razgovori sa Rankovićem
PREGOVORI SA DRAŽOM
Polovinom septembra 1941. godine, Tito je krenuo na slobodnu teritoriju vozom, a Lola Ribar, Ivan Milutinović i ja krenuli peške preko Čukarice do Posavskog partizanskog odreda. Odatle smo se kretali na konjima, u pratnjom koju nam je obezbedio Koča Popović, do Krupnja. Stigli smo pre Tita, koji je u Krupanj zakasnio zbog pregovora sa Dražom u Struganiku. Čekali smo ga sa nestrpljenjem, strepeći da mu se nije usput nešto dogodilo. Kada je stigao, održali smo savetovanje u Stolicama 26. i 27. septembra, na kome smo Glavni štab NOP odreda Jugoslavije preimenovali u Vrhovni štab, i doneli odluku da formiramo glavne štabove onde gde nisu postojali; u nizu značajnih odluka koje smo doneli na ovom savetovanju bila je i ta da nastavimo pregovore sa Dražom Mihailovićem.
Posle savetovanja u Stolicama smestili smo se u selu Tolisavac, u kuću Mike Vujkovca, zeta Dragojla Dudića, u kojoj smo ostali do polovine oktobra. Iz Tolisavca početkom oktobra krenuo sam sa Milošem Minićem na Ravnu goru, kako bismo nastavili pregovore o saradnji sa Dražom. „Vi nas nazivate gibaničarima“, počeo je šaljivo razgovor Draža. „To vam je ime dao narod, a ne mi“, odgovorio sam. „Evo“, dodao je Draža, „tim povodom spremili smo vam gibanicu za ručak“.
Ja sam se Draži predstavio kao Jovan Stanković. Na to ime glasilo je punomoćje za ovlašćenog pregovarača, koje mi je izdao Vrhovni štab. Draža je posumnjao da to nije moje pravo ime, pa nije odoleo da me zapita kako mi je pravo ime. Dok smo vodili pregovore, primetio sam, gledajući kroz prozor seoske kuće, kako prolazi jedna grupa ljudi sa petokrakama na kapama. Bili su bez oružja. Među njima sam prepoznao Bešku Bembas. Pošto smo je zbog frakcijske borbe 1939. godine isterali iz Partije, zajedno sa suprugom Milom Cvetićem, pomislio sam da je stupila u četnički pokret. Tek kada sam video četnike kako ih stražarno sprovode, shvatio sam da su ti partizani zarobljeni prilikom borbi između četnika i partizana oko Požege. Odmah sam protestovao kod Draže. „Dok mi razgovaramo o saradnji, vi naše partizane zarobljavate. Saradnja nije moguća dok ih ne pustite.“ Draža je za protivuslugu tražio da mi povučemo poternicu za Nikolom Kalabićem. U dogovoru sa Minićem prihvatili smo Dražin zahtev i oslobodili zarobljene partizane, i poveli ih sa sobom. Do naših konja ispratio nas je Dragiša Vasić. Uzeo me je pod ruku i rekao: „Gospodine Stankoviću, pozdravite Tita i recite mu da ću ja ostati ovde dok ne vidim da ima uslova za našu međusobnu saradnju“.
Za vreme boravka u Tolisavcu, jednog dana sam sa Lolom Ribarom i Vladom Zečevićem sišao u Krupanj da razgovaram sa zarobljenim nemačkim vojnicima i raspitam se da li među njima ima komunista ili socijaldemokrata. Pronašao sam jednog socijaldemokratu. Mi smo u početku naivno verovali da ćemo nekog od nemačkih vojnika zbog klasne solidarnosti privući na našu stranu, pa smo u tom smislu izdavali i proglase. Ovi zarobljenici predstavljali su za nas opterećenje, jer nisu imali šta da rade, a morali smo da ih hranimo. Krcun i ja sigurno bi ih likvidirali, ali Tito nije dao. Iako su nas proglasili banditima, težili smo da nas priznaju kao stranu u ratu, pa smo zato u početku poštovali međunarodne konvencije po pitanju ratnih zarobljenika. Mi smo te zarobljenike, njih oko 300, sakupili u Užicu i držali ih u zarobljeništvu dva meseca, da bi ih potom, prilikom povlačenja iz Užica, na Zlatiboru pustili. Međutim, od trenutka kada su Nemci pobili naše ranjenike koji su ostali na Zlatiboru, više nismo poštovali međunarodno ratno pravo, pa smo zarobljene nemačke vojnike streljali sve do jeseni 1942. godine u Bosni, kada smo počeli pregovore o razmeni zarobljenika.
IGRE SA DRAŽOM I KALABIĆEM
Još pre rata bio sam upućen na blisku saradnju sa Milovanom Đilasom, a ona se nastavila sve do njegovog razlaza sa Partijom u januaru 1954. godine. On se istrčavao sa svojim idejama, bio je neuravnotežen i menjao je često svoja mišljenja o raznim problemima. U ratu je pravio dosta grešaka u Crnoj gori 1941, kao i u proleće 1942. godine, zbog čega je bio kažnjen ukorom, što je teško podneo. U Sandžaku, oko Nove Varoši, i u Kamenoj Gori, vršio je selekciju boraca za Drugu proletersku brigadu, i naredio da se neki od njih streljaju. Tada je ubijen Mile Cvetić. Đilas me je doveo u nezgodnu situaciju da sestri ubijenog Cvetića, Bosi, izmišljam razloge zbog čega je to učinjeno.
Priča o otkrivanju i hvatanju Draže Mihailovića posebno me je interesovala.
Ja sam došao na ideju na igru sa Dražom, a Krcun je bio izvođač same akcije hvatanja. Kada smo razbili četnike Predraga Rakovića oko Čačka, zaplenili smo njihovu radio stanicu preko koje smo uspostavili vezu sa Dražom. Cilj nam je bio da ga zadržimo u zemlji, da ne pobegne u inostranstvo. To smo radili uz pomoć jednog četničkog radiotelegrafiste koji je znao šifru za kontakt sa Dražom. Ta veza je trajala sve dok Draža nije izgubio radio stanicu. Kada smo se dokopali Nikole Kalabića, došao sam na ideju da ga upotrebimo kako bi doprli do Draže. Mi smo mogli da ga likvidiramo, ali zbog Zapada hteli smo ga živog, da mu javno sudimo. Jedno vreme smo ga čak štitili, kako ga ne bi unište naša milicija i KNOJ.
Zato nam je bio potreban Kalabić, ali trebalo je prethodno da ga psihički slomimo, kako bi pristao da odigra ulogu. Trebalo je i da procenimo da li se u njega možemo pouzdati. Krcun i ja razgovarali smo sa njim nekoliko puta. Morali smo da pojedemo tri pileta dok nije pristao. U tim razgovorima obećao sam mu život ukoliko uhvatimo Dražu.
Ni uz pomoć Kalabića nismo lako došli do Draže, iako smo bar približno locirali teren gde se krije. Početkom marta 1946. godine stezao se obruč oko njega. Svakodnevno su me, i to nekoliko puta dnevno obaveštavali telegramima iz Dobruna o razvoju akcije. U početku se mislilo da ga krije sveštenik u selu Štrpce, dok preko Kalabića nismo otkrili pouzdanog Dražinog čoveka koji je grupu Ozne previđenu za hvatanje, odveo do samog Draže. Kalabić je ispunio obećanje, i ja sam održao reč. Promenili smo mu identitet i uputili ga da živi u za njega nepoznatoj sredini, u Vojvodini, gde su se naseljavali kolonisti. Međutim, izveštavali su me da je on nastavio da pije, da se i dalje bahato ponašao. Prvi put sam ga zaštitio, ali kada su mi drugi put javili da može da „provali“ tajnu, digao sa ruke od njega i Svetislav Stefanović Ćeća naredio je da se Kalabić likvidira.
http://www.google.de/imgres?imgurl=...c&start=42&um=1&hl=de&sa=N&ndsp=21&tbs=isch:1
