Петар Грачанин
Из Википедије, слободне енциклопедије ПЕТАР ГРАЧАНИН
Петар Грачанин у емисији „Смрт Југославије“
Датум рођења: 22. август 1923
Место рођења: Јагодина, Краљевина СХС
Датум смрти: 27. јун 2004.
Место смрти: Београд, Србија, СЦГ
Професија: војно лице
Члан КПЈ од: 1942.
Народни херој од:
20. децембра 1951.
Петар Грачанин - Перица (1923-2004) генерал-пуковник ЈНА, председник Председништва СР Србије, народни херој Југославије и генерал армије Војске Југославије.
Биографија [уреди]
Рођен је 22. августа 1923. године у Јагодини. Потиче из сиромашне сељачке породице. После завршене основне школе, учио је месарски занат. Радио је у Јагодини и Крагујевцу, а кратко време и у Београду. Члан СКОЈ-а постао је крајем 1940. године.
Постао је учесник НОР-а у јулу 1941. године, када је ступио у Беличку партизанску чету. Са четом је учествовао у многим борбама, у нападу на магацин барута код села Винорача, сптембра 1941. године, нападу на немачки транспорти воз, код села Гиље и другим акцијама. Приликом напада на Варварин, међу првима је упао у жандармеријску станицу, у којој су непријатељи савладани и разоружани.
Беличка чета је ушла у састав Другог шумадијског одреда, а марта 1942. године у састав Друге пролетерске бригаде, у којој је Перица напредовао од десетара до команданта батаљона. Са само деветнаест година као десетар Прве десетине, у Трећој чети Трећег батаљона, Перица је успео, да у борбама с усташама, код Хан-Пијеска, уништи вишеструко јачег непријатеља и онемогући његово надирање ка Сокоцу. За тај успех Перици је одато признање, после чега је примљен у Комунистичку партију Југославије.
Учествовао је у свим борбама које је Друга пролетерска бригада водила против четника на Дурмитору, против усташа у Борачу, у бици за Купрес, где је био заменик командира чете. Борио се на планини Мањачи и другим местима тог дела Босне.
У Четвртој непријатељској офанзиви Перица се истакао у јуришима на четнике при форсирању Неретве, у борбама код Чичева и Главатичева, а потом код Калиновика. Истакао се и при форсирању Дрине у априлу 1943. године и борбама против Италијана и четника.
У јесен 1943. године млади капетан Перица постао је заменик, а потом командант батаљона Друге пролетерске бригаде. Командовао је батаљоном у борбама код Бијелог Поља, Берана, на Златибору, на Лиму, код Рудог, Ивањице, Косјерића и на многим другим местима.
У току рата је рањаван пет пута. Тешко је рањен у ногу 22. априла 1944. године и пребачен на лечење у Италију. Вративши се из Италије, краће време је провео у јединици, а потом је упућен у родни крај где постаје шеф одељења ОЗН-е за Моравски округ. Под његовим руководством уништене су заостале четничке групе.
Током 1946. године био је слушалац Курса за преквалификовање Тенковског војног училишта. Обављао је дужности команданта Тенковске бригаде, начелника Штаба, и уједно заменика команданта оклопне дивизије и начелник Школског центра оклопно-механизованих јединица. Завршио је Вишу војну академију ЈНА.
У Савезном секретаријату за народну одбрану био је начелник одсека и начелник одељења Персоналне управе. У Седмој армији био је начелник штаба и заменик команданта. Такође је вршио дужност начелника Командно-штабне академије (1974-1978), када је постављен за команданта Прве армије. Биран је за члана ЦК СКЈ 1978. и 1982. године.
Начелник Генералштаба ЈНА био је од 24. мајa 1982. до 1. септембра 1985. године.
Грачанинова активна војна служба престала је 31. децембра 1985. године. Након тога обављао је високе државне функције, као што су: Председник Председништва СР Србије, од 1987. до 1989. године и Савезни секретар за унутрашње послове СФРЈ, од 1989. до 1991. године.
Први официрски чин добио је 1943. Генерал-мајор постао је 1970, генерал-потпуковник 1974, генерал-пуковник 1978
Последње војно ангажовање имао је за време НАТО агресије, 1999. године када се поштујући свој високи чин и звање и иако није имао ратни распоред - добровољно јавио у министарство одбране и ставио се на располагање војним властима. Био је активиран и до краја НАТО агресије носио је униформу иако му није одобрена жеља да оде на фронт. Зног тог личног чина, унапређен је у највиши чин резервног старешине - чин генерала армије у резерви.
Умро 27. јуна 2004. године у Београду.
Носилац је Партизанске споменице 1941. године. Орденом народног хероја одликован је 20. децембра 1951. године.
....................................................................
[COLOR="#8b0000"]Kad koco navedes samo jednog cetnika sa ovakvom ratnom biografijom, niko ti nece jednu rec vise reci.svi idemo u misje rupe. [/COLOR]
...spamuje svaku temu istim stvarima sto samo ukazuje na njegovu bolesnu potrebu....
). I valjda vidis da je svaka zemlja kroz koju su sovjeti prosli postala komunisticka posle DSR. Jel mislis da bi USA i VB dali podrsku Titu pored Draze, da je njima balkan pao u ruke??? I u francuskoj su isto postojala 2 pokreta otpora jednake snage, i komunisti su izgubili kad su se anglo-ameri iskrcali 1944. Tako bi bilo i kod nas.
