Драгољуб Дража Михаиловић

[White Rabbit]

Mozes onda misliti kakvi su bili cetnici kad ih jedan seljak - mesar svojim odelenjem onako razvali...

aham, nazalost po mene ti si u pravu; ali ipak Mirko i Slavko shiju "Pericu".



A gde je tek cak noris?

 

[Koča]

@snoshaj efendija

opet zajebavas il sta...

 

[Koča]

Jos jedna nova knjiga o najvecoj akciji spasavanja saveznickih pilota u II sv. ratu

 

[snoshaj efendija]

@snoshaj efendija

opet zajebavas il sta...

Naravno da zajebavam.



Seljak, mesarski kalfa vas tamanio kao vaske...



Mozes slobodno da argumentujes zasto je bas ON, Petar Gracanin, seljace, dospeo do rezervnog generala armije...
Da nije mozda u srodstvu sa dinastijom Habsburga pa mu tito preko veze namestio da postane narodni heroj?
Ili je mason?
Reptilijanac?

aj da te cujem?
bas me zanima teorija...

 

[snoshaj efendija]

Jos jedna nova knjiga o najvecoj akciji spasavanja saveznickih pilota u II sv. ratu

Jak autor a jos jaci izadavac...
ALISA pres...
u zemlji cuda...
koco, cuda se desavaju ko u cuda veruje..

 

[Put Ljubavi]

Mozes slobodno da argumentujes zasto je bas ON, Petar Gracanin, seljace, dospeo do rezervnog generala armije...
Da nije mozda u srodstvu sa dinasti

Tu "vojsku" je društvo slovenačkih vatrogasaca razbilo za dva dana.

 

[Parra-Bellum]

Da su Nemci znali kako im Draza iza ledja spasava US pilote ne bi to saveznistvo dugo trajalo.

 

[Parra-Bellum]

Tu "vojsku" je društvo slovenačkih vatrogasaca razbilo za dva dana.

Jedan bravar je razbio ceo cetnicki pokret, a sta je bravar u odnosu na vatrogasce?

 

[Put Ljubavi]

Jedan bravar je razbio ceo cetnicki pokret, a sta je bravar u odnosu na vatrogasce?

Sine već sam ti objasnio kako su komunari došli na vlast.Nikoga oni nisu pobedili,smešno je to i pomisliti a ne napisati.Dovukli su se iza Rusa i od istih instalirani kao marionete .To su moderne poturice čije je vreme kao i vreme prvih poturica prošlo.

 

[Parra-Bellum]

Sine već sam ti objasnio kako su komunari došli na vlast.Nikoga oni nisu pobedili,smešno je to i pomisliti a ne napisati.Dovukli su se iza Rusa i od istih instalirani kao marionete .To su moderne poturice čije je vreme kao i vreme prvih poturica prošlo.

Ma svakako, NOVJ je dosla u Jugoslaviju 1944 na repovima Red Army pravo iz CCCP-a, znamo te price

Bice da su cetnici u alkoholnom delirijumu imali halucinacije da ih neko razvaljuje gde god da se pojave..

 

[Put Ljubavi]

Sine,ti si nešto ružno sanjao.Da su partizani stvarno pobedili,mi ne bi mogli razgovarati ni putem interneta jer bi internet u Srbiji bio zabranjen kao što su komunisti gde got su došli ukinuli slobodu štampe i otvorili koncentracione logore za svoje neistomišljenike a milone i likvidirali na najzverskiji način.Varaš se sine.Srbija je slobodna zemlja,nema partizana ni komunista osim onih koji su u psihijatrijskim klinikama ili čekaju red za iste.

 

[Parra-Bellum]

Sine,ti si nešto ružno sanjao.Da su partizani stvarno pobedili

To se uci danas u skoli?

E pa evo uci jos malo



http://3.***************/_nzbFVoO47e0/SpLG3uD82HI/AAAAAAAAADw/e_XL9tp79MY/s400/tito-govori-laptop-pollitik.jpg

http://3.***************/_5yC7rBE51K0/ShIbAvEIr0I/AAAAAAAAARE/kfYhfz_bUyo/s400/Draza+at+trial+profile.jpg

 

[8-Mile RD]

To se uci danas u skoli?

Danas se uci prava istorija a ne vasa.

 

[Parra-Bellum]

Danas se uci prava istorija a ne vasa.

Vidim, cetnici pobedili partizani izgubili, cetnici andjelcici poslani sa nebesa u misiji mira sa harfama u ruci, partizani mesanci predatora i aliena dosli sa neke antisrpske planete.

Verovatno s Marsa jer je crven.

 

[Koča]

Jak autor a jos jaci izadavac...
ALISA pres...
u zemlji cuda...
koco, cuda se desavaju ko u cuda veruje..

a ti si merodavan da ocenjujes autora i izdavaca

ipak je to prva ilustrovana knjiga na ovu temu, gde se mogu naci sve slike u okviru najvece misije spasavanja saveznickih pilota u II sv.ratu

a tebe ako interesuje, pa samo ova misija, imas izbor

The Forgotten 500: The Untold Story of the Men Who Risked All For the Greatest Rescue Mission of World War II

By Gregory A. Freeman

Publisher: New American Library, 2007. New York.

ili ako volis na srpskom

prevod: Ljiljana Nedeljković i Snežana Radošević

izdavac: Evro-Đunti

ili ako volis iz pera ucesnika ove misije, koji je dobio priznanje od Ajzenhauera, a 2005. mu je uručena Medalja zasluga za Vazdušne snage SAD u toku Drugog svetskog rata, u prisustvu načelnika Vazdušnih snaga iz Pentagona, generala Dankana Mek Naba (Duncan Mc Nabb)

Miodrag D. Pesic

Sadrzaj

Nekoliko stranica iz knjige

 

[Koča]

Ma svakako, NOVJ je dosla u Jugoslaviju 1944 na repovima Red Army pravo iz CCCP-a, znamo te price

Bice da su cetnici u alkoholnom delirijumu imali halucinacije da ih neko razvaljuje gde god da se pojave..

pa stvar je u tome sto to sami kazu, tj priznaju....tako da ne vidim cemu ovo tvoje pisanije na nivou bajki brace Grim

polako s tu histeriju ...samo argumentovano

Pišući u "Borbi" od 21. juna 1945. godine o vojnoj ulozi i pomoći Crvene armije, Milovan Đilas je podvukao sledeće:

"Crvena armija je... svojim operacijama protiv njemačkih zavojevača na našem tlu do kraja dovela povoljne uslove za definitivno učvršćenje ustanka u Jugoslaviji, za stvaranje moderne vojske i moderna države, za takvo učvršćenje tekovina narodno-oslobodilačke borbe koje je stvarno značilo pretvaranje tih tekovina u nov i jedini državni i društveni faktor... Za sve što smo stvorili, za sve što ćemo stvoriti - treba da smo zahvalni Sovjetskom Savezu, velikom Staljinu koji je dalje razvio Lenjinovo djelo i ogranizovao i ostvario pobjedu nad nemačkim i italijanskim fašizmom."

Đilasova varijacija na Titovu temu da jugoslovenski partizani treba da su zahvalni Sovjetskom Savezu "za sve što su stvorili," je utoliko interesantnija što je u trećem tomu svojih ratnih memoara, izdatom u Americi 1977. godine pod naslovom "Ratno doba", Đilas napisao da "kad smo ušli u Beograd (oktobra 1944.) nismo sreli jednog - bukvalno jednog - člana partije." Đilasov hvalospev Staljinu i Crvenoj armiji prevazišao je po preciznosti Koča Popović, načelnik đeneralštava Jugoslovenske armije (pod čijom su komandom vođene partizanske borbe u Srbiji i za Beograd), na akademiji održanoj 20. oktobra 1945. u Beogradu, kojom prilikom je rekao ovo o bitci za Beograd:

"Tu je naša vojska došla u situaciju da se uklopi u složeni mehanizam i dejstvo jedne savremene velike armije, da počne delovati onako kako deluje takva armija, po ugledu na nju... Učešćem u borbi za Beograd, i njegovim oslobođenjem, obezbeđeni su trajni vojnički i politički preduslovi za dalji razvoj naše vojske i narodno-oslobodilačkog rata, za formiranje i dejstvo odgovarajuće, moćne savremene Jugoslovenske armije. Najvažniji vojnički preduslovi bili su sledeći: čvrsto operativno oslanjanje na Crvenu armiju za sve sledeće operacije; naoružavanje savremenom sovjetskom tehnikom; obrazovanje strategijskog fronta sa stabilnom strategijskom osnovicom i širokim izvorima mobilizacije; mogućnost ovlađivanja savremenom tehnikom sticanje ratne nauke i veštine pod najpovoljnijim okolnostima, tj. učeći se neposredno od najiskusnijie i najprekaljenije vojske na svetu, one koja je primila na sebe glavni teret rata protiv fašizma i kojoj pripada glavna zasluga za pobedu nad fašizmom - Crvene armije."

 

[Salamander011]

Jedno mi nije jasno:Kako to da antifasisti i veliki borci za slobodu,"narodna" vojska,"oslobodioci" koji za 6 posleratnih godina provuku 4 000 000 ljudi kroz zatvore(Prema izvesaju ministra MUP-a Aleksandra Rankovica),pohapse sve politicke protivnike,pootimaju imovinu,ubijaju ljude i bacaju ih u masovne grobnice(U Srbiji nema grada bez masovne grobnice).Kako takvi ljudi mogu da se nazovu oslobodioci???????Kako mogu da tvrde da su oni nekog oslobodili???????Koju su to slobodu doneli?????

 

[Dragan_srbcg]

Ispovest šumadijskog četnika iz Amerike

Bio sam šest decenija državni neprijatelj Jugoslavije i SAD, progonili su me Udba i FBI, kaže Blažo Božić, politički emigrant iz Kalifornije, koji je nedavno rehabilitovan i otkriva:

Pokušao sam da ubijem Tita, dok je stajao na tri metra od mene

- Draža Mihailović je spasao život Josipu Brozu

- Džon Kenedi je uveo Srbe u Ameriku

- Politički emigranti plaćali svoje lidere 100 dolara mesečno
- Ljotićevci hteli da ukradu mrtvog kralja

- Tito imao 200 agenata i 10 ubica u SAD



U leto 1941. su se Draža i Tito sastajali i dogovarali da Josip Broz bude komandant oslobodilačkih odreda, a Draža Mihailović njegov zamenik. Ravnogorski četnici, međutim, nisu želeli savez sa komunistima i planirali su da ubiju Tita, ali im je Draža zabranio da to učine

Iako sam bio narodni neprijatelj služio sam Titovu vojsku, jer je i to bio deo komunističkog procesa prevaspitanja. Kada sam izašao iz armije, u Badnjevcu me Udba neprestano pratila i hapsila za državne praznike. Nisam mogao da živim kao slobodan čovek, a uz to, neki iskusniji četnici su već prebegli u Austriju i Italiju i slali mi poruke da me čekaju u Beču

Mi u Ameriku nismo ušli kao politički emigranti, kao žrtve Titovog režima i kao saveznici slobodnog sveta, već kao jeftina radna snaga, koja je trebalo da radi po američkim rudnicima i čeličanama

Srpski četnički lideri u SAD su se ponašali kao kraljevi i tako i živeli. A vojvoda Momčilo Đujić se ponašao kao da je četnički Bog. Imao je svoj specijalni fond, u koji su jadni doseljenici davali i do 1.000 dolara mesečno, pa je Đujić svake godine kupovao novi „kadilak“


Tito je prolazio pored mene na oko tri metra. Spremao sam se da skočim na Tita, da ga zadavim rukama ili zakoljem zubima, kada su me tri agenta FBI uhvatili ispod ruku i prosto podigli u vazduh. Tog dana sam stvaljen na listu terorista


- Odlukom Okružnog suda u Kragujevca ja sam rehabilitovan i nisam više narodni neprijatelj, ali ta presuda ne može da vrati u život moju sestru Radu, niti da mi vrati mladost koju sam izgubio bežeći od Titovih goniča. Danas imam utisak da je moj četnički i emigrantski život bio uzaludan?


Ovako govori Blažo Božić iz Badnjevca, najstariji živi četnik među srpskim iseljenicima u Kaliforniji, koji je šest decenija kao državni neprijatelj bio progonjen od Udbe, SDB i FBI. Božić u ruci drži Rešenje Okružnog suda u Kragujevcu iz aprila 2007. godine, u kome piše da je presuda Divizijskog vojnog suda iz maja 1946. kojom su Blagoje Blažo Božić i njegova pokojna sestra Rada Božić kao četnici osuđeni na robiju, gubitak građanskih prava i konfiskaciju imovine, ništavna. A ništavne su i sve pravne posledice proistekle iz navedene presude.


Međutim, kako nam kaže sam Božić, ovo rešenje ne može da izbriše i učini ništavnim njegov čemerni život, koji je vodio zbog toga jer je bio progonjen kao narodni neprijatelj.


- Zbog komunističkog progona i terora nisam završio škole, nisam postao sveštenik, nisam smeo da živim u Badnjevcima, a morao sam da emigriram, da nastavim sa četnikovanjem u Americi i da učestvujem u zaverama i atentatima protiv Josipa Broza. Zbog toga su me progonili Udba, SDB, ali i FBI. Ponekad imam utisak da me prate i danas. Jedina korist od tog političkog i polcijskog progona je, što sam vodio uredan robijaški i emigrantski život, bio na nasilnoj dijeti, sačuvao zdravlje i doživeo skoro 80 godina – kaže sarkastično Blažo Božić, koji poslednjih godina živi na očevom imanju u selu Badnjevac kod Kragujevca.

Ovo je ispovest šumadijskog ravnogorca iz Amerike, koji otvoreno govori o četničkom pokretu i životu srpske političke emigracije:

Kalabić glavni koljač

- Još kao osnovac ja sam u školi u Badnjevcima postao član Ravnogorskog pokreta. Bilo je to pred Drugi svetski rat kada su ravnogorci bili borci za srpstvo, kralja i otadžbinu. Moj otac Andra kao sveštenik je bio veliki domaćin, jer smo imali imanje od 85 hektara, ali i nacionalni lider u selu. Zajedno sa seoskim učiteljem organizovao je da i mi đaci 27. marta 1941. idemo na demonstracije u Beograd. A kada je počeo rat otac je otišao kod pukovnika Draže Mihailovića na Ravnu goru, odakle je doveo majora Zvonka Vučkovića, inače, Hrvata, koji je u našem selu formirao četnički Lepenički odred. Moj otac kao sveštenik nije nosio četničku uniformu, mada je bio čovek iz senke, organizator Rudničkog četničkog odreda, kom se ubrzo pridružio i moj brat. Ja sam zvanično postao četnik 1944. godine, kada sam postao član omladinskog štaba 501 – otkrio nam je Blažo Božić, koji je tada imao tek 15 godina.

Kako nam priča, četnici tih prvih godina rata nisu imali uniforme, već su nosili svoja seljačka odela. U uniformama su bili samo kraljevi oficiri, koji su insistirali da četnički odredi budu vojska, a ne politička partija.

- U leto 1941. komunisti su dolazili kod nas i nagovarali četnike da pređu u partizane. U to vreme se, naime, pričalo da su se Draža i Tito sastajali i dogovarali da Josip Broz bude komandant oslobodilačkih odreda, a Draža Mihailović njegov zamenik. Ravnogorski četnici, međutim, nisu želeli savez sa komunistima i planirali su da ubiju Tita, ali im je Draža zabranio da to učine i tako Brozu spasao život – seća se Božić.

Po njegovom kazivanju šumadijski četnici u selima oko reke Lepenice nisu imali crne trojke i nisu ubijali simpatizare komunista i članove partizanskih porodica. Kao mladi četnik Blažo Božić je pljakao nemačke vozove, krao iz njih lako oružje i žito. I tako je došao do šmajsera, sa kojim se slikao u jednoj uvali svog sela Badnjevac. NT ekluzivno objavljuje snimke ravnogoraca u Šumadiji i Americi.

- Crne trojke je imao Nikola Kalabić, geometar iz Valjeva i Dražin omiljeni rezervni oficir, koji je klao nedužni narod, a potom kada ga je Ozna uhvatila, svu krivicu za te zločine prebacio na Dražu Mihailovića. Ovo je meni ispričao četnički koljač Čoka, sa kojim sam robijao u Sremskoj Mitrovici, a koji je bio zvanični dželat četničkog prekog suda u štabu na Ravnoj gori. Sam Čoka je priznao ubistvo 52 osobe – kaže Blažo Božić.


U zatvoru sa ustašom

Kada je uhapšen u Badnjevcu u avgustu 1945. Božić je pred vojnim sudom odgovarao zato što je bio organizator Nacionalnog komiteta slobodoljubljive omladine Srbije i što je održavao vezu sa četničkim odmetnicima Momom Radivojevićem i svojom sestrom Radom.

- Osuđen sam na 5 godina robije i upućen u Zabelu, u kojoj je tada bilo 20.000 osuđenika. Boravio sam u ćeliji sa 12 ljudi, koji su bili krvavi od stenica, koje su ih jele. Spavali smo na betonskom podu, jedan preko drugoga i jeli čorbu od repe. Posle nekoliko meseci furgonom sam prebačen sa još 50 zatvorenika u Sremsku Mitrovicu. Tu su uslovi bili humaniji, ali društvo u ćeliji gadno, jer sam za cimere imao šiptarske baliste Aljiju i Remzija, kao i ustaškog koljača Paju Zahoru. Oko mene su bili agenti Boška Bećirevića, bivšeg šefa Specijalne policije u Beogradu koji se predao Ozni i počeo da radi za komuniste. U mitrovačkom zatvoru sam mogao da se školujem, upisao sam kurs iz matematike i školu za islednike. Išao sam redovno u crkvu, a za Božić liturgiju je u zatvoru držalo čak 7 sveštenika - priznaje Blažo Božić.

Zbog dobrog držanja Božić je postao slobodnjak i kočijaš, tako da je iz zatvora iznosio tajna pisma robijaša, koja je slao njihovim rođacima. Zbog toga su ga isleđivali inspektori Udbe, koji su mu stavljali pištolj u usta i terali da oda svoje cimere. Iz zatvora je izašao 1951. i odmah otišao u Prilep da odsluži vojsku.

- Iako sam bio narodni neprijatelj služio sam Titovu vojsku, jer je i to bio deo komunističkog procesa prevaspitanja. Kada sam izašao iz armije upisao sam večernju školu za knjigovođe, ali sam stalno razmišljao kako d apobegnem iz zemlje. Naime, u Badnjevcu me Udba neprestano pratila i hapsila za državne praznike. Nisam mogao da živim kao slobodan čovek, a uz to, neki iskusniji četnici su već prebegli u Austriju i Italiju i slali mi poruke da me čekaju u Beču. Tri puta sam pokušavao da pobegnem preko slovenačke granice kod Maribora. Treći put mi je uspelo, jer sam sa 150.000 dinara podmitio jednu Slovenku iz granične službe i preko Mure prebegao u Austriju. Čim je austrijski graničar uhvatio pitao me da li sam Srbin ili Hrvat. Rekao sam da sam Srbin koji je kao politički i državni neprijatelj bio na robiji. Tek kada sam pokazao presudu vojnog suda, koju sam nosio u plastičnoj vrećici, Austrijanci su mi dali azil i njihovu lični kartu – otkriva nam Blažo Božić.

 

[Dragan_srbcg]

Lideri kao kraljevi

Ko zna da li bi četnik Blažo, begunac iz Titove Jugoslavije preživeo izbegličke logore u Austriji, koji su bili puni ustaša, da bivšim koljačima Ante Pavelića nije pričao da je u Sremskoj Mitrovici robijao sa njihovim satnikom.

- Drugi važan momenat koji je meni spasao život, bila je odluka Džona Kenedija, američkog sentaora, koji se izborio da SAD povećaju kvotu za useljenje srpskih emigranata u Ameriku. Naime, krajem šezdesetih SAD su ograničile broj srpskih useljenika, a povećale broj hrvatskih doseljenika, tako da je sledeća tura za nas izbegle četnike i ljotićevce bila predviđena tek 1965. Kenedi je spasao na hiljade Srba, koji su kao i ja još krajem decembra 1960. počeli da ulaze u SAD. Mi, međutim, u Ameriku nismo ušli kao politički emigranti, kao žrtve Titovog režima i kao saveznici slobodnog sveta, već kao jeftina radna snaga, koja je trebalo da radi po američkim rudnicima i čeličanama. Morali smo da platimo avionsku kartu od Minhena do Njujorka 150 dolara, što je bilo pravo bogatstvo za to vreme. Tu kartu sam posle nekoliko godina odrađivao u čeličani u Milvokiju, u kojoj je radilo 25 Srba i dva crnca – iskreno priznaje Blažo Božić.

U srpskoj crkvi u Rasini kod Milvokija, u kojoj su se okupljali odbegli ravnogorci, Božić je pristupio Udruženju boraca Jugoslovenske kraljevske vojke, koje je vodio četnik Aleksandar Milošević. Pokazalo se, međutim, da su se nekadašnji složni ravnogorci u Americi vrlo brzo posvađali i podelili, jer je svako komandant želeo da ima svoju organizaciju.

- Već sredinom šezdesetih u Americi je bilo oko 50.000 ravnogoraca i krajiških četnika, ali koji su bili rascepkati u desetak velikih i malih četničkih organizacija. Srpski četnički lideri u SAD su se ponašali kao kraljevi i tako i živeli. Milorad Drašković se kao intelektualac odvojio od naroda i tražio da ga poštujemo kao da je ministar. On je naplaćivao članarinu za društvo Dušan silni od 100 dolara mesečno. Vojvoda Momčilo Đujić se ponašao kao da je četnički Bog, jer je tražio da ga narod koji je izbavio iz Kninske krajine, plaća, a da on ništa ne radi. Vojvoda je imao svoj specijalni fond, u koji su jadni doseljenici davali i do 1.000 dolara mesečno, pa je Đujić svake godine kupovao novi „kadilak“. Kasnije je vojvoda Đujić imao lanac hotela u Kaliforniji, koji danas vode njegovi sinovi. Članovi Jevđevićevih i Đurišićevih čenika bili su malo umereniji, ali su se i oni ponašali diktatorski prema svom članstvu – kaže Blažo Božić.


Četnici opijali kralja

Do najvećeg raskola među izbeglim četnicima došlo je 1963. kada se Srpska pravoslavna crkva podelila na slobodnu u Americi i federalnu u Jugoslaviji. Tome su, kaže Božić, najviše doprineli ljotićevci.

- Istoričari i narod misle da je Tito izazvao raskol u crkvi, da bi se osvetio vladiki Dionisiju, koji je organizovao demonstracije nas političkih emigranata protiv njega. Ta priča, kao i ona o četničkim crni trojkama, odgovarala je komunistima, pa su je oni podržavali i širili kao propagandu. Do raskola je došlo jer su se u emigraciji zbog novca posvađali četnici i ljotićevci, koji su bili uticajniji u crkvi od nas ravnogoraca. Naime, ljotićevci su predložili da se u Patrijaršiji u Beogradu formira Penzionerski fond za iseljenike i emigrante, dok smo mi ravnogorci i vladika Dionisije bili za to da taj fond bude osnovan u SAD, a ne u Titovoj Jugoslaviji. Ljotićevcima to nije odgovaralo, jer tako ne bi mogli da kontrolišu taj novac, pa su počeli da šire glasine kako je vladika Dionisije naredio emograntima da ubiju Tita u Njujorku, i kako je vladika prekršio celibat, jer se ljubavisao sa lepom Radom Milentijević, nastavnicom istorije iz Azanje. Ta svađa, koju je još i Udba potpirivala, naterala je Dionisija da proglasi slobodnu srpsku crkvu u Americi, koja neće biti pod uticajem ljotana i komunista – priča Božić.

Tako je nastao raskol koji je podelio srpske crkve u celom svetu, koji je srpske iseljenike koštao, kako kaže Božić, preko 100 miliona dolara, jer su se Srbi sudili, svađali, gradili nove crkve, i na kraju toliko mrzeli, da su hteli da ubiju jedan drugog i da ukradu mrtvog kralja.

- Petar II Karađorđević je emigrirao u Ameriku, jer mu je obećano da će dobiti dvor u Njujorku, u kome će da živi kao kralj. Ništa od tog obećanja nije bilo, jer su se i oko toga ravnogorci i ljotićevci posvađali, pa je kralj Petar bio prinuđen da ide od grada do grada i živi od naše emigrantske milostinje. Kako je na kraju rata kralj poznao nacionaliste da se predaju partizanima, to ga četnici nisu mnogo cenili. Čak su se i zavitlavali sa njim, a često ga opijali i pijanog vređali. U međuvremenu je kralj Petar II napustio nas i prešao kod federalaca, pa se potom opet vratio u slobodnu srpsku crkvu, tako da kada je umro i kada je trebalo da ga sahranimo u manastiru Sveti Sava kod Libertivila, federalci su se organizovali da ukradu mrtvog Petra Karađorđevića i sahrane ga u svom manastiru na Trećem jezeru. Sada pak prestolonaslednik Aleksandar želi da prebaci mošti kralja Petra u Srbiju, na Oplenac, ali se zbog toga, kako tvrde medije, posvađao sa kneginjom Jelisavetom, tako da nas mrtav kralj i danas svađa – zaključuje četnički emigrant Blažo Božić.


[

 

[Dragan_srbcg]

Politički folklor

Zbog neaktivnost Udruženja boraca Jugoslovenske kraljevske vojske u borbi protiv komuniszma, protiv Tita, a za kralja i otadžbinu Božić je u međuvremenu prešao u organizaciju Srpski oslobodilački pokret Otadžbina - S.O.P.O.

- Bila je to jedina organizacija ravnogoraca koja je u Americi izvodila političke i diverzantske akcije protiv komunističke Jugoslavije i Josipa Broza. Sve ostale emigrantske organizacije su svoj antikomunizam svele na politički folklor, na sabore, skupštine, novinske komentare i učešće u nekim od demonstracijama, koje smo mi organizovali. Četnici vojvode Momčila Đujića i drugih lidera nisu hteli da se bore protiv Tita, jer bi bili proglašeni za američke teroriste i automatski izgubili svoje kraljevske privilegije, koje su stekli u SAD. Ja sam bio mlad, posao mi je loše išao, bio sam neprestano progonjen od Udbe i FBI, jer je Tito imao 200 agenata i 10 ubica u Americi, i nisam imao šta da izgubim. Sa ljudima iz S.O.P.O. organizovao sam kamp u Libertivilu, u kome sam vežbao gađanje iz puške na Tita. Na grobu vladike Nikolaja Velimirovića u manastiru Sveti Sava smo se zakleli da ćemo ubiti Josipa Broza. Prva prilika nam se ukazala u Njujorku, ali me je tada Kris King, šef FBI za Jugoslovene u Americi priveo na saslušanje i rekao mi da zna šta spreman i da je bolje da odustanem, nego da me on lično ubije – seća se Blažo Božić.

Nikola Kavaja je probao da puca na Tita dok je bio u poseti Meksiku, ali mu se za to nije ukazala prilika. Sledeća šansa se pojavila kada je Broz došao 1964. u posetu Vašingtonu. Božić je tada krenuo da ga ubije.


- Saznao sam da će Tito sa Jovankom da poseti robnu kuću Bler haus kod centralnog parka. Smestio sam se u gledalište i približio stepeništu, uz koje je Borz trebalo da se popenje. Oko mene su bili agenti FBI sa detektorima za metal i oružje, pa sam ja svoj „parabelum“ bacio u žbunje i odlučio da Tita zadavim golim rukama. Kada je Brozov „kadilak“ stao, ja sam preko širokih leđa agenata FBI, koji su ga štitili mogao samo da vidim njegovu šapku i Jovankino perce od šešira. Neko joj je doviknuo: „***** partizanska!“, ali su tog agenti odmah uhvatili i ubacili u auto. Potom su inspektori FBI prosto uneli Tita uz stepenice u robnu kuću, tako da sam od njega samo video njegovu plavu maršalsku uniformu – priča Blažo Božić i nastavlja:


- Čim sam čuo da Tito potom ide na groblje da oda očast ubijenom Džonu Kenediju i na spomenik neznanim junacima, ja sam otišao tamo i namestio se blizu tog monumenta. Tito je izašao sam iz automobila, digao je glavu i gledao ispred sebe, iako su mu emigranti dobacivali da je diktator i ubica. Tito je bio bled i uplašen. Stavio je venac na spomenik, kada su grunuli počasni plotuni. Okrenuo se i prolazio pored mene na oko tri metra. Spremao sam se da skočim na Tita, da ga zadavim rukama ili zakoljem zubima, kada su me tri agenta FBI uhvatili ispod ruku i prosto podigli u vazduh. Tog dana mi je Kris King rekao da sam stvaljen na listu terorista i da ću biti pod stalnom prismotrom – seća se Božić, koji je imao priliku da vidi svoj karton u američkoj policiji.


Ne verujem državi

Kako svedoči Blažo Božić, on i ostali srpski politički emigranti bili su državni neprijatelji Amerike, jer je Tito tražio od Niksona i potom od Kartera, da četnici budu označeni kao teroristi. Kontrola FBI nad četnicima je povećana i početkom devedesetih, kada su emigranti počeli da pomažu nacionalne partije u Srbiji. Božić je prilikom prve posete lidera SPO i SRS Americi bio Vukov i Šešeljov telohranitelj. Sa sobom je nosio dva pištolja, jer se, kaže, bojao da ih komunističke ubice ne likvidiraju.



- Verovali smo da je Milošević novi Tito, a da su Vuk Drašković i Vojislav Šešelj novi Draža i novi Đujić. Kada su se pojavili u Americi, mi smo ovoj dvojici dali preko 1,5 miliona dolara na ruke da sruše komunizam i vrate kralja na čelo države. Pokazalo se, međutim, da naši novi četnici Vuk i Voja nisu bili spremni da ostvare ravnogorski program borbe protiv komunizma, a za kralja i otadžbinu, jer su se obojica pridružili Slobodanu Miloševiću. Tako se i u Srbiji naša ravnogorska borba pretvorila u politički folklor, u koji se jako dobro uklapa ideja o nacionalnom pomirenju i penzijama za četnike. Ja ne verujem da ćemo mi četnici ikad dobiti penzije i ne verujem da će mi konfiskovana imovina biti vraćena, jer mi u opštini Kragujevac političari govore da od toga neće biti ništa – kaže razočarano srpski emigrant i šumadijski četnik Blažo Božić iz Los Anđelesa.



Krcun je ubio moju sestru Radu



- Moj otac Andra Božić je bio sveštenik. Planirano je da ga ja nasledim u crkvi, ali kada završim bogosloviju. Rat je, međutim, promenio te naše porodične planove, jer je moj otac kao srpski patriota i ravnogorac streljan u kragujevačkim Šumaricama. Izado ga je jedan ljotićevac, koji ga je i predao Nemcima. Moja starija sestra rada Božić, bila je, takođe, ravnogorka, organizator ženskog odreda Crne šamije. Od marta 1946. bila je ilegalac, jer je Udba progonila i uhapsila posle mesec dana. Osuđena je na 20 godina robije. Međutim, moja sestra nije robijala. Bila žrtva crvenog terora Udbe, jer je Radu početkom juna 1948. vezanu lancima iz čamca u Dunav bacio lično Slobodan Penezić Krcun. I ocu i sestri sam pre nekoliko godina, dok sam još bio državni neprijatelj, podigao spomenike u Badnjevcima, a da mi to niko nije branio – otkriva nam Blažo Božić



Kako smo izigrani

- Vuk Drašković i Vojislav Šešelj su na lak način izigrali srpsku emigraciju i nas ravnogorsce iz Amerike. Uzeli su pare, vratili se u Srbiju i nisu srušili komunizam. To su učinio onaj bagerista i Zoran Đinđić. Doduše, Vuk je podigao Draži Mihailoviću spomenik i dom na Ravnoj gori. Ali koliko vidim, taj spomenik Draži i Ravnogorski sabor, koji se pored njega održava su još više posvađali četnike, koji su se u Srbiji podelili na tri frakcije. Sam sabor se pretvorio u pojančenje i šenlučenje, na kome neki mladi ljudi nose automate i drže noževe u zubima, da bi pokazali kako su oni opasni četnici koji kolju narod. Takve scene nam nanose ogromnu štetu u svetu, jer nas CNN predstavlja američkim gledaocima kao divljake. A sam Voja Šešelj je izigrao vojvodu Đujića i osramotio kninske četnike, jer je, kako mi je Đujić lično rekao, uzeo 60.000 dolara da sruši branu na Perućici i potopi ustaška sela, ali novi srpski vojvoda to nikad nije učinio – tvrdi Blažo Božić.


Biću prvi srpski farmer


- Kada sam 1993. prvi put doašo kući, nisam imao nikakve smetnje, d aveć naredne godine izvadim ličnu kartu i pasoš. Već 1995. sam kao normalan građanin glasao na izborima, a potom otišao na Ravnu goru na proslavu 100 rođendana đenerala Draže Mihailovića. Bio sam jako ponosan zbog toga što sam kao ravnogorac prihvaćen u svojoj otadžbini. Rešenje za rehabilitaciju sam podneo 2006. i dobio ga za godinu dana. Nisam, međutim, dobio natrag naše konfiskovano imanje od 85 hektara, jer u opštiniu Kragujevac pokušavaju d ami ospore nasledstvo tvrdnjom da ja na toj zemlji i u toj šumi nisam radio. Podneo sam ih dokaze da sam sa ocem, kad nam je Udba ostavila samo 5 hektara zemlje, gajio stoku i na sajmu u Novom Sadu 1953. dobio nagradu za naše bikove. Zar to nije dokaz da sam bio seljak. Sada vlast tvrdi da će mi vratiti šumu, ali ne i njive, jer su ih drugi okupirali. Nemam živaca da se opet borim sa državom, čekajuću zajedno sa decom da dobijemo naše posede. Ja sam radio u amerilkom zdrvastvu, imam američku penziju, a kada mi država vrati imanje, planiram da postanem prvi srpski farmer, koji će da gaji američke krave i koze – planira Blažo Božić, koji danas ima 78 godina i kako reče, zahvaljujući Titu i Udbi, u dobroj je fizičkoj kondiciji.

http://www.serbianna.com/columns/lopusina/135.shtml

 

[Parra-Bellum]

Zanimljivo

 

[Salamander011]

Blagoje Bozic iz Badnjevca kod Kragujevca potice iz poznate svestenicke porodice.Oca Andru streljali su Nemci љ Sumaricama 1941 a sestru Radu,kao aktivnu ravnogorku,komunisti posle drugog svetskog rata.Blagoje je sa 16 godina postao jedan od najmladjih politickih zatvorenika.Kasnije je emigrirao u SAD,gde i danas zivi ,kao jedan od najuglednijih nasih ljudi.Posle mnogo godina navratio je u svoj rodni Badnjevac,gde je nastao ovaj intervju.

-Gospodine Bozicu vasa porodica je od starine poznata kao svestenicka?

Moj otac Andra je bio svestenik.Nama su takodje,cukundeda i pradeda bili svestenici.Jedan od njih je sahranjen u manastiru Gracanici,bio je svestenik koji je opsluzivao 17 sela.U nasoj kuci postoji fotografija iz 1895. godine,kada je slavljena stogodisnjica neprekidnog svestenstva nase porodice.
Ja sam takodje trebao da budem svestenik,ali dosao je komunizam i posle zavrsene male mature 1945.godine,dospeo sam u zatvor,tako da je to onemoguceno.Da sam i ja bio svestenik,dvestogodisnjica bi bila proslavljena 1995.godine.

-Kada je uhapsen vas otac?

Na Svetog Tomu,19 10 1941.godine.Ljoticevci su dosli blindiranim vozilom koje je svakog dana,saobracalo od Kragujevca do Lapova.Napred je u kompoziciji bilo nekoliko plitkih vagona,natovarenih dzakovima peska.U njima su sedeli ljoticevci,a u blindiranim vagonima Nemci.Plaseci se mina i ostecenje na putu isli su maksimalno polako,pucajuci u okolne sume.Usput su tako ubili nekoliko ljudi.Dosli su do nase kuce.Jedan vod je blokirao kucu,a onda je neko od njih upitao nasu babu,ocevu majku:"Gde je pop?"
Ona mu je odgovorila: "Otisao negde,poslom". Medjutim nas otac se tada pojavio i rekao: "Vojsko mene trazite!" Odveli su ga i zatvorili u skolu "Kralja Petra". Tu su bili zatvoreni i uhapseni komunisti-Nada Naumovic i drugi.Njih je Marisav lako pohvatao jer ih je sve znao,posto je i on do pre nekoliko godina bio komunista.

-Stanite malo;pekoste da je Marisav Petrovic,poznati ljoticevac iz susednog sela Gradca,bio komunista?

Da... Marisav je bio seljak,kaplar,ali je citao Marksa,Eengelsa...On je sve do 1935-36.godine bio komunista.Onda je nezasovoljan otkupom secerne repe,preko Branka Ilica,takodje iz Gradca,clana ljoticevog Zbora,uhvatio vezu sa Dimitrijem Ljoticem u Smederevskoj Palanci,napustio komuniste i postao ljoticevac,Te dve partije KPJ i Ljoticev "Zbor",bile su jedine van zakona u predratnoj Jugoslaviji.
Kad se pojavio Marisav i pitao mog oca: "Pope sta sada mislis?" moj otac je odgovorio: "Ako je moj zivot u tvojim rukama,ne moram ni da zivim!" I okrenuo je glavu.Streljan je u prvoj grupi 21.10 izjutra, u 8 sati,zajedno sa komunistima.

-Kad je vas otac bio na ravnoj Gori?

Jula meseca 1941. moj otac odlazi kod Draze,na Ravnu Goru.Malo kasnije ,pre nego sto je oformljen cetnicki odred,u Badnjevac dolaze zapreznim kolima cetvorica ljudi obuceni u seljacka odela.Oni su trazili popa Andru kako bi im pomogao da nabave hranu,jer je navodno,u njihovom kraju grad unistio letinu.Medjutim,kada se otac pojavio,oni su se sa njim pozdravili i izljubili:Shvatili smo da se znaju sa Ravne Gore.To su bili Zvonko Vuckovic,moj sadasnji komsija u Americi sa kojim sam uvek u kontaktu,i aktivni major Palosevic,komadant cetnickog bataljona u jugoslovenskoj vojsci pre drugog svetskog rata,koji Hrvati nikada nisu hteli da sluze.
U nasoj kuci je odrzan oficirski sastanak,gde su pored ovih,prisustvovali Vulovic iz Malih Krcmara,Obradovic iz Vlakce,major Aca Milosevic,inace moj vencani kum,Gacic iz Cumica,Mile Milutinovic iz Bagrdana...Tu je doneta odluka da se formira odred.
Malo kasnije,nocu,odrzan je zbor pod karbitnom lampom iznad nasih Majdana gore u Konjevcu.To je lepo opisao Zvonko Vuckovic u svojoj knjizi.Zbor je otvorio moj pokojni otac,zatim je govorio Palosevic,Izuzetan govornik.Tada je formiran Lepenacki cetnicki odred.Za komadanta je postavljen Aca Milosevic,za njegovog adjutanta je odredjen Milutin Bratkovic iz Badnjevca.Tada je stvoren i Rudnicki odred na celu sa kapetanom Gacicem iz Cumica,ali su ovi odredi bili takoreci zajedno.

-Vas brat Radovan,kasnije poznati lekar,ucestvovao je u cetnickom pokretu?

Moj brat je zavrsio oficirski kurs kod Palosevica na Ravnoj Gori.Bio je komandir voda,ali nije imao cin i ucestvovao je u bitci na Jelovoj Gori.Kada su ga lisili slobode ,sproveli su ga u Kragujevac.Streljanje bez suda bilo je redovna pojava,a ime moga brata bilo je podvuceno crvenom bojom,sto je fakticki znacilo streljanje.
Medjutim mi smo imali jednu tetku,Polku Ciric,koja je bila udata u Kragujevcu.U kuci su imali samca,kasnije udbasa koji je bio islednik mome bratu kada su ga doterali.Kakva slucajnost!Moj brat je govorio o svojoj proslosti i o sebi,priznao je da je ucestvovao u Ravnogorskom pokretu,ali da nikoga nije ubio.Na pitanje islednika ko moze da garantuje za njega,rekao je da moze izmedju ostalih i njegova tetka.Kako ti se zove tetka,pitao je ovaj,a brat je rekao-Polka Ciric.Kada je ovaj otisao da to proveri kod nase tetke(Ona je vec znala za hapsenje) rekla je o njemu sve lepo-znate vec kakve su nase zene.Taj islednik je bio skoro prijatelj kuce.Tetkine cerke Rada i Vera vec su bile sklone komunizmu,bile su skojevke.Odmah uvece otisle su kod brata u zatvor,tako da je pusten posle mesec dana.

-Pored brata i vasa sestra Rada je takodje ucestvovala u cetnickoj organizaciji.U ovom kraju jos uvek kruze price o njoj.

Moja sestra je osnivac zenske Ravnogorske organizacije saniteta.Bila je vatren govornik i komunisti su je kasnije prozvali gospodjica zlatousta.Kad su oni dosli,1944,ona se povukla u ilegalu,gde je kasnije i uhvacena.Osudjena na 20 godina zatvora.Posle godinu dana zatvora ona je pobegla iz Pozarevca.Isla je pored Morave,bacila je robijaski mantil i tako sutradan dosla do Kragujevca-iscepana kao ciganka.Tu je pronasla Dragicu Jovanovic njenu dobru drugaricu,ravnogorku.Dragica joj je dala svoju licni kartu.Iako ne lice jedna na drugu,to je mojoj sestri kasnije dosta pomoglo.O tome mi je na groblju bas pre neki dan prcala sama Dragica.Sestra je otisla kod tetke ,a za njom su vec bile krenule potere.Kasnije je otisla prema Borci tu se zadrzala i prisla grupi Bogica Sremcevica sa oko 20 cetnika.Zatim je krenula prema Rudniku u junu,a u oktobru je vec bila u Jarusicama.Nekih 2 nedelje provela je kod naseg kuma u Topoli,prote Guzvica.Cuvali su je nasi ljudi izvesni Radoje Domanovic,potpmak velikog pisca,zatim neki Rajko-i danas je ziv,Branko...
Ostalo je dosta njenih pisama kod njih.Obisao sam sada sva ta mesta,video sam i stalu gde se,na tavanu,krila preko dana,mada su zime bile veoma jake.Moralo se.Potere su bile strasne
Tdaa se pojavila jednja njena skolska drugarica koja je bila na vezi i odvezla je u Kragujevac,da prezimi.Radoje Domanovic i onaj Branko su je cezom dovezli do Petrovacke reke,gde se sada nalazi zatvor, i tu su je predali toj zeni,stim da joj iduce subote kad je pijacni dan donesu hranu.Medjutim kad su naredne subote dosli n je nije bilo.

-Navodno sesta je otisla za Beograd preko neke druge veze....

Bilo je to tacno,ali je ta porodica iz Beograda-muz,zena i dete od 5-6 godina,vec bila pod prismotrom UDB-e.Ipak,sestru nisu odmah uhapsili.Ubacili su provokatore i nagovorili je da pise propagandna pisma za teren-kao da je,navodno bila u Parizu i da je situacija za ravnogorce povoljna.Pisala je ta pisma a UDB-a ih je odmah preuzimala.I mi smo dobili jedno takvo,cuvam i sada fotokopiju.

-Ranije je objavljen jedan feljton koji govori o tim danima.Glavnu ulogu u njemu igra izvesni komunisticki kaetan Kurjak, u stvari Stanko Matijasevic.

Naravno,feljton su pisali pobednici....
Jednog dana trebalo je da stigne,navodno,predstavnik jugoslovenske vlade iz inostranstva,oko sedam sati,ali ga nije bilo.Napokon se pojavio na vratima,skinuo mantil i...ostao u svojoj udbaskoj uniformi.Predstavio se mojoj sestri kao "predstavnik jugoslovenske vlade,major UDB-e.Stavljam se gospodjici Zlatoustoj na raspolaganje". Ona je kazu,sedeci za stolom,izvadila parabelum i pocela da "puca" po njima.To naravno,odavno nisu bili meci,bec corci,jer su joj oni u medjuvremenu zamenili pistolj.Ispalila je 2-3 "metka",ustala i zatim ponovo sela,shvativsi sta se dogodilo."Da je ocima mogla da nas reseta ,resetala bi nas" pisali su oni.

-Kakva je dalja sudbina vase sestre?

Kasnije je bila u Glavnjaci.Jedan ondasnji zatvorenik je kasnije,napisao knjigu svedocanstava o Glavnjaci.Bio sam na toj promociji...On je video moju sestru napolju,kroz pukotinu na vratima.Prala je na cesmi neku ritu,a iznad nje je stajao udbas i vikao:"Brze,brze!" Kako je cedila tu krpu,tako ga je lupila njom po sred lica.On je izvadio pistolj.Svi su se skupili.Posle su je oterali unutra ali ona je bila otporna.Iako je njena celija bila izolovana,a celije oko nje ispraznjene,ona tom zatvoreniku ispise na aluminijumskoj porciji: "Ja sam Rada Bozic ,cerka svestenika iz Badnjevca.Porucite da sam streljana!"
Znala je unapred.
Ali,neko prijavi o tom kontaktu,tako da su ga prebacili u drugu celiju i tamo"polomili".Bio je sav krvav.Kad je posle nekoliko dana,vracen u staru celiju,nje vise nije bilo.
Po njegovom opisu,bio je maj 1948.godina.

-To je poslednje sto se o njoj zna?

Ne.Jedan covek iz sela Djurdjeva krio se sa bratom 10 godina.Godine 1955.sami su se prijavili.Njegov brat je odmah pusten,a on je dobio 7-8 godina.Robijao je u Pozarevcu,ali se proculo da ume da kuva kafu,pa je prebacen u Beograd.Posto je bio "slobodnjak",zamoli njega jedan major da mu preko nedelje izrilja bastu.Ovaj to i uradi.Spremila majorova zena rucak,rucaju oni i major ga pita odakle je.Ovaj mu kaze da je rodom iz jednog sela izmedju Race i Kragujevca.Major ga upita da li poznaje Radu Bozic,popovu cerku.Ovaj mu rece da je cuo za nju.Major mu tada rece: "E,Penezic,Penezic...Taj nema ni srca ni duse.On je Radu odveo u camac,vezao kamen oko vrata i bacio je u vir".
To je zadnje sto smo o sestri culi.

 

[Salamander011]

-Kde ste i kako docekali dolazak partizana?

Pre dolaska partizana zavrsio sam kurs JUR-a,Jugoslovenske ravnogorske omladine.To je bila dvonedeljna predvojnicka obuka s politickom nastavom:zasto se borimo itd,Davali smo straze,spavali u sumi u selu Guberevcu,prema Gornjim Jarusicama.
Kad su partizani dosli,mi smo bili u Kragujevcu.Ja sam sa sestrom naime,krenuo da uhvatim zadnji voz,pre ulaska komunista u Kraljevo-da se tamo prikljucimo nasim cetnicima.Idemo ja i sestra,poneli smo nesto malo odela,prelazimo kameni most...Taman smo bili kod jedne kafane kad-voz vec odlazi za Kraljevo.To zakasnjenje mo je mozda i spasilo glavu,jer su se nasi kasnije povukli u Bosnu,a retki su cetnici koji su izvukli zive glave iz Bosne.
Samo zauzimanja grada i proterivanje Nemaca su obavili Rusi.Partizani su se pojavili tek kasnije.

-Koje su vase aktivnosti posle rata?

Zajedno sa jednim drugom kome je otac bio cistac,upadnemo nocu u tadasnju gimnaziju koja se nalazila preko Gusicevih kuca.Tamo su visile Staljinove slike zatim slike Tita i celog CK.Iz odeljenja u odeljenje sve mi to pocepamo,i na klupama napisemo plavom bojom: "Ziveo kralj Petar 2,dole razbojnik Tito" Nisu me tada uhvatili.
Drugi slucaj: u Gusicevoj sali se odrzava izlozba NOB-a.Mi spremimo letke,pa iza svake njihove slike ubacimo letak protiv Tita a za kralja.
Ja sam digao 7 pusaka sanduk bombi kros prozor magacina seoske milicije u Badnjevcu 1945.Tada je bio blokiran ceo Badnjevac.Tuku me da priznam,a ja znam sta to znaci: ako priznam ne bi me spasilo ni deset glava.Imao sam tad 16 godina.
Prilikom jednog pretresa pronasli su moje letke koje smo rasturali.Takodje su pronasli i jednu veliku kopir masinu "stadlerku" ,koje je bila skrivena na tavanu nase stale,umotana u krpare.Nju sam drpio u zavodima (kasnije crvena zastava),zajedno sa jednim sluzbenim pistoljem,u vreme kad sam trenirao u podmlatku jednog fudbalskog tima.Secam se krisom nosim"Stadlerku" i idem prema maloj stanici-kad ono puna kompozicija ustasa,ide da se preobuce u uniforme JNA.Secam se kao danas tih njihovih zelenih uniformi.Imali su one njihove zloglasne kape:slobodno dolaze u Kragujevac da postanu Titova vojska.
Pronasli su mi kazem masinu i letke ali ne i puske.A da su mi pronasli i puske,bio bih sigurno osudjen na smrt.Ovako dobijam 5 godina robije.

-Gde ste sve bili u zatvoru?

Dok nisam prebacen u Pozarevac na izdrzavanje kazne,najpre sam bio u zatvoru Kragujevacke UDB-e iza suda.Taj zatvor je porusen.Tu je u stvari UDB-a bila na spratu,a vojno-sudski zatvor u prizemlju.Zavrsi se istraga,a onda te spustaju u prizemlje i ides na sud.Ako dobijes smrtnu kaznu odmah se vracas dole i iste veceri je streljanje.
Zatim sam prebacen u zavode,gde je nekad bila sedlarnica.Tu je za vreme rata bio smesten Gestapo.

-Da li je posle rata veliki broj ljudi stradao od nove vlasti?

Verujem da je u Kragujevcu sa okolinom,streljano vise ljudi nego sto su streljali Nemci 1941. Od 1944 do polovine 1945 streljali su bez suda odmah.

-Gde su vrsena streljanja?

Kod njih je omiljena pretnja glasila: "Ici ces ti meni u kapislanu",sto je zancilo "Bices streljan!",
Tako je i meni udbas Stanko Matijasevic 1945 kad sam uhapsen rekao: "Ako ne priznas,vodicemo te u kapislanu na streljanje!"
I izveli su me i postavili pored ciglenog zida,visokog 4do5 metara.Onda su ispalili nekoliko rafala iznad glave.Parcici cigle padali su po meni,dok sam ja ukoceno stajao.U tim trenutcima dusa moze da prepukne.

-Streljanja su vrsena obicno uvece,oko 10 -11 sati.Najpre u grupama po 10-ak ,a kasnije pojedinacno.

Na primer ,streljali su grupu zandarma koji su radili na Lapovackoj zeleznickoj stanici.Doveli su ih pretukli,vezali zicom i iste veceri sve postreljali.U Kapislani su se nalazili i nekakvi rovovi tako da su streljane odmah,veoma plitko,zatrpavali.
Sve se to desavalo u okviru zavoda.
kasnije su streljali u Ilinoj Vodi,na djubristu.Zasto?Nije porebno da se kopa raka:malo zagrnes les,a izjutra na to mesto stize novo djubre.Takodje kad je rec o Ilinoj Vodi,vrsili su streljanja i u Majdanu.Tamo je recimo streljan Adam Nikolic iz Pajazitova.On je kod Kalabica bio komandant brigade.
Vrsili su streljanja i na mestu gde se sada nalazi zatvor,kod Petrovacke reke.Tu je pronadjen Dragoje Gajic iz Novog Milanovca.Dozvolili su njegovu sahranu.Mi smo sa Gajicima kumovi,od strine.Njegovog starijeg brata su takodje ubili bez suda,a njihov otac Adam bio je sa mnom na robiji.Zamislite: Dva sina streljana a stari otac ziv,na robiji.
Streljali su i u samoj stali sudadmah potom ubace les u kola i odvezu ga.

-Kako posle toliko vremena i iskustva,gledate na odnos cetnika i partizana?

Draza sa cetnicima nije priznao kapitulaciju i nastavio je da se bori.Secam se da je na Avramovicevoj apoteci bila zalepljena poternica za Titom i Drazom.To je istorijska cinjenica.Zasto za Drazom,ako je on saradnik okupatora?
A sta reci za Kraljevo?Bio sam u Kraljevu,pa se krstio i cudio.Stoji tenk u onom parku preko puta crkve,a na njemu pise: "Ovo je partizanski tenk koji je sa ovog mesta kosio neprijatelja".A cetnici zarobili ta dva Nemacka tenka,usli u grad i sa njima napravili rusvaj!
KPJ osudjuje napade na Nemacka predsednistva 27 3 1941,jer su Nemci u sacezu sa SSSR-om i sve do 33 juna stitili nemacke interese.
Imam knjigu "Kragujevacki partizanski odred": iz nje se vidi da komunisti pozivaju na ustanak tek 14 jula 1941 godine.Zasto?Zato sto je Hitler pogazio ugovor sa SSSR-om,i jer su Nemacke trupe vec usle na pogranicnu teritoriju SSSR-a.Dakle nisu usli u odbranu svoje zemlje nego u odbranu internacionale.Njih nisu interesovale zrtve Srpskog naroda.
Zato je Draza veliki:Borio se za svoju zemlju,za svoj narod,a ne za interese prljave internacionale.

Razgovarao:Zoran L. Jovanovic

Preuzeto iz knjige: Zabranjeni ocevi u ispovestima svoje dece.

 

[Koča]

Istina o Kalabicu postaje i zvanicna istorija, tako da ne znam sta da mislim o tome da je Bozi neki cetnicki koljac pricao o koljacu Kalabicu, koji je uhvacen od strane OZNE, sto je standardni deo komunjarske propagande....Deluje mi kao da je Boza ogorcen na nekog, i da cela njegova prica o cetnicima u emigraciji ima pozadinu....Kao pravi Ravnogorac bar bi trebao da zna da je Kalabic poginuo dva meseca pre hvatanja Draze, i da je sam komunisticki general, Djoko Jovanic priznao da je prica o Kalabicu izmisljena kako bi se kompromitovao Ravnogorski pokret....

Dve najvece istine koje su izrecene su, da je Draza na pocetku rata spasio zivotu Titu, svom buducem krvniku, i najveca istina koju veliki antifasisti - komunisti stalno izbegavaju, a od nje se pobeci ne moze:

Draza sa cetnicima nije priznao kapitulaciju i nastavio je da se bori.Secam se da je na Avramovicevoj apoteci bila zalepljena poternica za Titom i Drazom.To je istorijska cinjenica.Zasto za Drazom,ako je on saradnik okupatora?
A sta reci za Kraljevo?Bio sam u Kraljevu,pa se krstio i cudio.Stoji tenk u onom parku preko puta crkve,a na njemu pise: "Ovo je partizanski tenk koji je sa ovog mesta kosio neprijatelja".A cetnici zarobili ta dva Nemacka tenka,usli u grad i sa njima napravili rusvaj!
KPJ osudjuje napade na Nemacka predsednistva 27 3 1941,jer su Nemci u sacezu sa SSSR-om i sve do 33 juna stitili nemacke interese.
Imam knjigu "Kragujevacki partizanski odred": iz nje se vidi da komunisti pozivaju na ustanak tek 14 jula 1941 godine.Zasto?Zato sto je Hitler pogazio ugovor sa SSSR-om,i jer su Nemacke trupe vec usle na pogranicnu teritoriju SSSR-a.Dakle nisu usli u odbranu svoje zemlje nego u odbranu internacionale.Njih nisu interesovale zrtve Srpskog naroda.
Zato je Draza veliki:Borio se za svoju zemlju,za svoj narod,a ne za interese prljave internacionale.

 

[Dragan_srbcg]

Ekskluzivno: Aleksander fon LER, general-pukovnik, komandant Jugoistoka nemačke vojske u Drugom svetskom ratu:
HITLEROVA LIČNA NAREDBA 1943. BILA JE UHVATITI DRAŽU PO SVAKU CENU

Šta je sve na 180 stranici napisao Aleksander fon Ler dok je u jugoslovenskom zatvoru 1945-1947. godine čekao suđenje, odnosno, izvršenje presude. U traganju za što potpunijom istinom o zbivanjima na jugoslovenskom prostoru 1941-1945. godine Redakcija "Srpskog nasleđa" objavljuje najzanimljivije delove ovih Lerovih, nazovimo, memoara i ostavlja otvoreno pitanje da li je njegovo spisanije prožeto jednom crtom osvetništva prema pobednicima u ratu ili su pak pobednici, mogućno kao i svi pobednici, bezočno falsifikovali noviju istoriju


Streljan 1947. godine u Beogradu kao ratni zločinac, nemački general-pukovnik Aleksander fon Ler pisao je 180 stranica o svom komandovanju na Balkanu u Drugom svetskom ratu. Ovo je prvi put da se objavi Lerov rukopis koji je dugi niz godina, sve do danas, bio nepoznat javnosti.

Svoj Odgovor na upućena mi ratnoistorijska pitanja Ler je napisao kao ratni zarobljenik, verovatno u toku saslušavanja, pre nego što će izaći pred Vojni sud, a može biti i u očekivanju presude. Ovi svojevrsni Lerovi memoari - da ih tako nazovemo - nađeni su sasvim slučajno. Pronađeni su u ličnoj biblioteci generala JNA u penziji Sredoja Uroševića.

Ratni komandant 2. srpske brigade i 2. proleterske divizije, Urošević je od 1946. do 1948. godine pohađao i završio Višu vojnu akademiju "Vorošilov" u Sovjetskom Savezu, a potom učestvovao u osnivanju i nastavi Više vojne akademije u Beogradu od 1948-1954. Komandant divizije u Skoplju bio je do 1956, a potom načelnik Pešadijske oficirske škole u Sarajevu do 1958. kada je - u 41. godini svog života - penzionisan. Od 1958. do 1964. bio je direktor Arhiva Srbije u Beogradu. Bio je poslanik naroda čačanskog kraja u Saveznoj skupštini, u dva saziva, 1967. i 1969. godine.

General Urošević nam je izjavio da je Lerov tekst dobio svoje vremeno od Sekcije boraca 2. proleterske brigade kada je pripremao svoju monografiju o toj brigadi za štampu (objavljena u dva izdanja).

Lerov Odgovor je preveden na naš jezik sa nemačkog, otkucan na pisaćoj mašini, ćirilicom, prevod je bukvalan ali aljkavo ispisan; reč je o trećem ili četvrtom primerku odnosno kopiji. Kopija je malo užutela, mestimično izbledela.

Teškoće priređivaču pričinila su brojna imena nemačkih komandanata koja nisu ispisana latinicom (po nemačkom originalu), već ćirilicom (na primer, Glaise-Horstenau umesto Glez-Horstenau). Poneki datumi su nečitljivi (na primer, 13. ili 15. april) i sl. Kako imena svih nemačkih komandanata ne mogu da se provere u Vojnoj enciklopediji, jer su tamo date biografije samo nekolicine najznačajnijih, to se može desiti da poneko prezime nije tačno ispisano.

Gneral-pukovnik Ler, komandant Jugoistoka, sa Horstenauom i Kašeom, na aerodromu Zagreb, na smotri hrvatske avijacije

Na neobjavljivanje Lerovog rukopisa uticalo je verovatno štošta; na primer Hitlerova striktna naredba da nemačke jedinice po svaku cenu uhvate generala Dražu Mihailovića živog.

"Mene su zarobili Englezi u ratnim operacijama u maju 1945. i potom me izručili partizanskim snagama" - tvrdi Ler. Ko se decenijama kitio tuđim perjem i ko je decenijama obmanjivao javnost i nauku da su oružane snage NOV baš bile te koje su zarobile Lera.

"Naš osnovni zadatak bio je po Hitlerovom najstrožijem naređenju u vojnim operacijama 1943. g. (Neretva - Sutjeska) hvatanje živog generala Draže Mihailovića i 35 000 četnika: za to su angažovane italijanske, ustaško-domobranske, nemačke, bugarske jedinice..." - ispisuje Aleksander Ler.

"Nemačka vojska na Balkanu početkom rata 1941. godine bila je veoma loša: mladi i neobučeni vojnici, slabo izdržljivi I nedisciplinovani, ni malo nalik na naše nemačke elitne jedinice" - objašnjava stanje u vojsci Aleksander Ler u svojim memorima.

Priređivaču nije pošlo za rukom da dobije odgovor na pitanje zašto je Lerov Odgovor čuvan daleko od očiju javnosti. Čak ni istoričari narodnooslobodilačkog rata nisu znali za Lerov Odgovor.

U Prethodnoj napomeni svome Odgovoru na upućena mi ratnoistorijska pitanja ratni zarobljenik general-pukovnik Ler piše: "Mogu da se prihvatim zadatka i odgovorim na postavljena pitanja jedino po sećanju, pošto nemam nikakvih svojih zabeležaka i pošto nijedan od ovdašnjih, sa mnom zarobljenih oficira nije mi bio potčinjen pre leta 1944. godine (...). Sem toga, moram da iznesem još nešto što me isto tako sputava u radu, ali što je takođe od istorijske vrednosti:

1. - U ratnom pohodu 1941. bio sam komandant 4. vazdušne flote, dakle bio sam potčinjen vrhovnom zapovedniku vazduhoplovstva rajhsmaršalu Geringu, načelniku Generalštaba, dok je armijama komandovala neposredno Vrhovna komanda Oružane sile "(Njehrmacht).

2. - Avgusta 1942. godine došao sam na Balkan kao komandant XII armije. Komanda XII armije nalazila se u Solunu, težište njene delatnosti u Grčkoj. Dužnost nisam primio od moga prethodnika, general-feldmaršala Lista, koji je već duže vreme bio odsutan, već od njegovog zamenika, generala pionira Kunzea, i to u toku jednog dana, pošto je on morao odmah da otputuje.

3. - Čuvanje operativnih zapovesti u tajnosti bilo je neobično strogo postavljeno, u tolikoj meri da je svaki pojedinac smeo da dozna samo ono što je neophodno morao znati. U Srbiji je, sem toga, od 1941. godine komandovao već četvrti general.

4. - Organizacija komandovanja bila je vrlo komplikovana, pojedinosti koje se tiču jugoslovenskog prostora, izložiće se u docnijim poglavljima."
Rat protiv Jugoslavije 1941.

"U Jugoslaviji zatekao sam četiri divizije. Ljudstvo je bilo prestarelo i slabo uvežbano, a naoružanje i oprema nepodesni za teške borbe", piše Ler o tome kako je preuzeo komandu nad 12. armijom, ističući kako je "stanje u Srbiji bilo mirno, iako je bilo jakih odreda Draže Mihailovića u šumi".

U Predistoriji rata protiv Jugoslavije 1941. godine Ler piše: "Nemačka je 1940. imala još ozbiljnih teškoća u snabdevanju. Ona je morala da se stara za ishranu Norveške, Holandije i Belgije, koje su uvek bile uvozne zemlje, a takođe i Francuske, koja je tek po završenoj reorganizaciji svoje poljoprivrede mogla sama sebe da ishrani.

Postrojenja za veštačku proizvodnju nafte mogla su da proizvedu tek jednu trećinu potreba u benzinu i Nemačka je bezuslovno bila upućena na rumunsku naftu. U pogledu ishrane računalo se prvenstveno na isporuke Jugoslavije, sa kojom su privredni odnosi bivali iz dana u dan sve bolji. Budno se pazilo i na političke odnose.

Veliku zabrinutost prouzrokovalo je englesko učvršćivanje u Grčkoj, gde su podignuti mnogi novi aerodromi. Stoga Nemačka ne samo da je podizala rumunsku vazdušnu odbranu, već je, počev od leta 1940. i sama postavljala sve više protivavionske artiljerije u prostoru Ploeštija. Najzad je doneta odluka da se 1941. pošto se sneg otopi, umaršuje u Grčku i da se Englezi odatle isteraju.

Dobijen je pristanak Rumunije za strategijski razvoj potrebnih snaga, a od Bugarske - za prelaz trupa. Prebacivanje trupa u Vlašku otpočelo je pošto se imao u vidu slab kapacitet železnica. U jesen 1940. Jugoslaviju nije trebalo ometati u njenim liferacijama - vojnički da ostane po strani, ali po mogućnosti da pristupi Trojnom paktu, kako bi ovaj svojim političkim uticajem pojačala.

Prvog marta 1941. prešle su prve nemačke trupe preko Dunava u Bugarsku. 25. marta pristupila je Jugoslavija Trojnom paktu, pri čemu je, posebnom klauzulom, dobila garanciju da nemački transporti neće prelaziti preko njene teritorije.

Neposredno pred početak planskih operacija protiv Grčke krajem marta 1941. došlo je u Jugoslaviji do prevrata i do poništavanja obaveza koje proizilaze iz pakta. Operacije su zadržane, ja, sa načelnikom i komandatnom pozadine, pozvan sam u Berlin kod rajhsmaršala Geringa."

Opisujući bombardovanje Beograda i vazdušne operacije u Aprilskom ratu kojima je rukovodio, fon Ler ističe da je jugoslovenski otpor bio "umešan, veoma hrabar i ometao jedinstvenost napada". Jugoslovenski avijatičari su bili "vešto vođeni" i, uprkos nemačkoj nadmoći, uspevalo im je da se iznova prikupe na domaćim aerodromima.

Prilagođavanje novoj situaciji

Ler dalje piše: "Usmena obaveštenja i zapovest sadržavali su u suštini ovo:

- pridržavati se ideje, po mogućnosti što brže proterati Engleze iz Grčke i jednovremeno uništiti i Jugoslaviju;

- razvijene snage vojske i vazduhoplovstva u Bugarskoj promeniće sa delovima svoj front tako ka zapadu da bi nastupanje što pre moglo da otpočne pravcem ka Skoplju, kao i pravcem Niš-Beograd.

XII armija, grupa kod Temišvara i II armija bile su neposredno potčinjene Vrhovnoj komandi oružane sile, dok je ojačana 4. vazdušna flota ostala pod komandom komandanta vazduhoplovstva.

Trebalo je:

- da XII armija sa jednom kolonom pod komandom general-pukovnik fon Klajsta i temišvarska grupa najhitnije zauzmu Beograd.

- da ostali delovi XII armije, nastupajući delovima kroz Makedoniju, unište tamošnju Jugoslovensku armiju, zatim da zaposednu Grčku, Makedoniju i Trakiju, i najzad

- da unište tamošnje grčkoengleske snage.