Драгољуб Дража Михаиловић

84Chetniks-FD_of_issue1943-1.jpg
 
1. oglas da je su pripadnici DM nesto napravili nema nikakvu tezinu (mozda jesu, mozda nisu)
2. zrtve za streljanje su birali sreski nacelnici ili mesni nacelnici. ako je izabrao bas one za koje je znao da su pripadnici D.M. pokreta, sutradan bi bio mrtav. naravno da je odabrao siromahe koji nisu imali veze s nicim.
3. covek koji je birao je hteo biti navlasti, obicno je bio nedicevac, a nedicevci su bili drazinovci...tako da ja bljuvotine koste nikolica iz njegove knjige, ne bih svhatao za ozbiljno
 
ČETNICI U NACISTIČKIM KONC LOGORIMA

Deo iz knjige Aleksandra Dincica, istoricar iz Nisa, ''Četnici u nacističkim koncentracionim logorima – hronika stradalaštva Jugoslovenske vojske i četničkog-ravnogorskog pokreta u Srbiji (1941-1944)'', koja ce biti objavljena sledece godine.

Meseci najtežih progona u Srbiji

U novembru 1942. hapšenja i represalije se nastavljaju. Uhapšeno je 980 lica koja su okarakterisana kao četnici ili njihovi ljudi, dok je razoružano i takođe uhapšeno zbog saradnje sa legitimnom vojskom 670 četnika Koste Pećanca. Ovog meseca je uhapšeno 1650 lica optuženih da su imali veze sa četnicima Ravne Gore.1

Pored toga, zbog otpora Jugoslovenske vojske, streljanja su vršena skoro svakog dana, a zabeležena su i pojedina na terenu. Četvrtog su u Mionici streljana četvorica, među njima i predsednik Mioničke opštine, Čedomir Petrović, dva dana kasnije, u Lubu dvojica, istoga dana kod Arilja 24, sutradan na Javoru 10, itd.2

Ovog meseca streljano je mnogo pripadnika i pristalica nacionalnog pokreta.

Ako su u novembru progoni i streljanja nacionalnih snaga uzimali još veći zamah za razliku od prethodnih meseci, onda se decembar može slobodno nasloviti kao mesec najtežih progona i najvećeg terora od početka rata. Antičetnička nota se nije krila kod Nemaca. Tako je general Jodl, načelnik Operativnog odeljenja nemačke Vrhovne komande saopštio Hitleru na vojnoj konferenciji 12. decembra da se u Beogradu stalno vrše hapšenja i da se može reći da se svakog dana prosečno strelja između 15 i 30 Mihailovićevih pristalica.3

Istog meseca je upućena kaznena ekspedicija na majora Piletića, koji je, kako su akcije tekle iz meseca u mesec, stalno jačao. Ofanzivom je zahvaćen delimično i Mlavski korpus JV pod komandom majora Siniše Ocokoljića. Do sredine meseca u pretragama mnogih sela negotinskog, krajinskog, ključkog i zviškog sreza, zarobljeno je ili uhapšeno 303 četnika i njihovih saradnika i odvedeno na Banjicu.4

Najpre su uhapšenici odvedeni u zaječarski zatvor, a odatle su vozovima upućeni za Beograd. U toj grupi nalazili su se: Alimpije Sterlić iz Vajuge kod Negotina, Milutin Radivojević, četnički komandant sela Vitovnica kod Petrovca na Mlavi, Stojadin Stevović, trgovac, Milan Blagojević, učitelj iz sela Vajuge, Petar Trajilović, iz Glogovice kod Zaječara, Ljubomir Predić iz Glogovice i drugi.5

Istog meseca Nemci su po drugi put zarobili vojvodu Vojislava Jevremovića Tribrođanina, sada narednika i komandanta Zviške brigade. Nakon što je potopio jedan nemački brod na Dunavu (Kajmakčalan - prim. AD), pokušao je da pobegne, ali su ga Nemci zarobili. Međutim, stari četnik je uspeo da im pobegne u Zagrebu prilikom transporta.6

Vratio se kasnije u svoj matični kraj i nastavio četničku vojnu....

Komunističko-gestapovsko-bugarska saradnja i posledice po četnički-ravnogorski pokret

Pored ustaljenog ritma represalija događale su se na prvi pogled interesantne pojave, a bilo ih je još ranije. U partizanskoj arhivi pronađenoj u Gornjem Milanovcu krajem 1942. Okružni komitet je savetovao članovima partije da se ubacuju u obaveštajnu službu okupatora i na taj način potkazivanjem produže borbu protiv četnika.7

Uskoro se tako nešto i desilo. Partizanski aktivista Ljubomir Žarković se javio Nemcima u Čačku na dan 27. januara 1943. godine. Odveo je Nemce i Bugare u selu Krstac (Dragačevo), gde su se nalazili četnici. Nemci su u selu streljali 6 ljudi, među kojima i Vojimira Stojića, Milisava Stojića i Milivoja Stojića. Poslednjeg su spalili živog u kući. Sa sobom su odveli Radeta Đorđevića i Radivoja Đorđevića i zapalili četiri kuće. Odvedeni Rade Đorđević je kasnije streljan u Kraljevu u cilju odmazde.

Istog dana, komunisti u službi Gestapoa doveli su Nemce i Bugare u selo Ježevica kod Čačka. Četnici su se povukli pod zaštitom borbe, a Nemci i Bugari su ubili Andriju Račevića, Milana Račevića i Branka Jašića, dok su upalili kuće Račevića i Milana Sretenovića.8

Mesec dana kasnije, ravnogorski poručnik Lukić je u selu Mrčajevci organizovao zabavu u korist siromašne dece. Saznavši za zabavu, komunisti obaveštavaju nemački garnizon u Gornjem Milanovcu da su u kafani četnici. Nemci noću neopaženo opkole kafane gde su se zabave dešavale, ubiju 13 muškarca i dve devojke, spale pet kafana i dve kuće i odvedu 60 talaca, među njima i Miliju i Mihajla Bukumirovića, Bogosava i Branka Lazovića, Branka, Velisava i Mirka Jokića, Mihaila Rankovića, Radosava Savića, Nenada Lazovića, koje kasnije streljaju u Kraljevu u cilju odmazde9

Najviše muka je četnicima zadavao Savle Milosavljević. Radi se o partizanu koji je radio u službi Nemaca, kretao se u nemačkoj uniformi, a da posle rata nikome nije odgovarao za počinjeno. Tako je početkom juna 1943. odveo Nemce u svoj rodni Dljin. Tamo su na spavanju uhvatili četvoricu četnika: Branislava Pantelića, Dragišu Markovića, Vojimira Markovića i Milenka Čolića. Prva trojica su streljana, a četvrti je uspeo da pobegne. Istog dana ubijen je Velimir Radosavljević, simpatizer četnika, prokazan od Savleta. Za Nemce je radio i pristalica partizana Milojko Milosavljević. On je po izlasku iz Banjičkog logora dobijao pretnje od četnika. Prijavio se Nemcima u Čačku i 3. jula 1943. odveo ih u Dljin, gde su zarobili i na licu mesta streljali pratioce četničkog komandanta Milutina Jankovića.10

Borba u čačanskom kraju protiv komunističko-gestapovske saradnje bila je vrlo teška. Zato je bilo i velikih likvidacija. Razume se, posle rata svi su bili nevine žrtve.

O gestapovsko-komunističkoj saradnji ima podataka koji kazuju da se ta kolaboracija izvodila i na području požarevačkog sreza. Tamo je na snazi bila denuncijacija u punom stilu, ali i skrivanje od četničkih egzekutorskih trojki pod skute okupatora. Rad na uništavanju ovih komunističko-gestapovskih agenata bio je onemogućen iz više razloga. Jedan je naveo i major Piletić, pominjući da grupu Aleksandra Kostića četnici gone u stopu, ali ona se većinom krije u blizini Nemaca, gde se teško može prići, pa je zato likvidacija otežana.11

Nemački komandant u Požarevcu je revnosno sarađivao sa komunistima. Ministar vojni je u depeši br.1285 od 22. januara 1943. javljao S. Jovanoviću:

„Poručnik Bauman u Požarevcu ima preko 200 ageneta komunista koji su pušteni iz zatvora. Ovi služe za prokazivanje naših saradnika u varošima i selima. Izveštaj od našeg komandanta sa Homolja."12

Komandant Južne Srbije, major Radoslav Đurić, javljao je da komunisti i dalje održavaju vezu sa Gestapoom, i jedan od načina njihovog rada je provaljivanje četničkih organizacija.13

Američki pukovnik Robert Mek Daul je podnoseći iscrpan izveštaj svojoj vojnoj komandi o boravku u Vrhovnoj komandi JV i kod generala Mihailovića, napomenuo da mu je Rudolf Šterker, nemački pregovarač, rekao za vreme razgovora da su oficiri Gestapoa i SS-a nastavili da održavaju veze sa komunistima u Jugoslaviji i jugoistočnoj Evropi, i pored toga što se smatralo da Nemci nameravaju da iskorene komunizam. Pukovnik Mek Dauel na kraju ovog dela izveštaja napominje da su mu četnici rekli da su komunisti dvostruki izdajnici, kada su jugoslovenske rodoljube, predavali u ruke Nemcima i tako ih slali u smrt.14
 
Saradnja sa Bugarima ostvarivana je takođe u raznim vidovima, a na štetu četnika. Najčešće je bilo denuncijacija, potkazivanja, anonimih dostava, dok su nekada partizanski ljudi bili putovođe Bugarima prilikom njihovog napada na četnike. Jedan u nizu slučaja masovnog hapšenja četnika i njihovih ljudi, a na dostavu partizana, dogodio se u moravskom i aleksinačkom srezu u maju 1943. godine. Mnogi od uhapšenih prošli su bugarski zatvor u Nišu, nemački koncentracioni logor, Banjicu, Mautahuzen, neki su i streljani, a da posle rata niko nije mogao saznati kako su Bugari došli do ovih ljudi i ko ih je izdao.

Bugarska vojska je od 9. do 14. maja 1943. uhapsila 44 lica u srezu Moravskom (Žitkovac). Išli su po spisku, ulazili u svaku kuću gde je bilo pušaka, municije i materijala. Uhapšeno je 14 lica iz Žitkovca: poreznik Dragiša Bojović, đak Svetislav Petrović, domaćica Vera Milovanović, kafedžija Radivoje Janković, rodom iz Moravca, kafedžija Božidar Đorđević, učenik Jovan Pešić, kasapin Radovan Špica, poručnik SDS Nenad Radičević, školski nadzornik Petar Jovanović, trgovac Boško Savić, berberin Boško Savić, opštinski pisar Ranko Anđelković i student Miodrag Živković; 9 iz Tešice: Ratomir Vrbić, Jevrem Vrbić, Svetozar Vrbić, Adam Vrbić, Dragoljub Vrbić, trgovac Živojin Stanković (da licemerje bude veće upisan na spomeniku palih boraca u Tešici- prim. AD), Milun Bošković, Hranislav Kuzmanović i Dobrivoje Stojanović; 4 iz Prćilovice- starešina sela Milivoje Živadinović Live, Dragoslav Živadinović, đak i njegov sin, predsednik opštine Borivoje Urošević i stražar SDS Radomir Milojević; 2 iz Nozrine- Dragomir Stamenković i Sreten Stamenković; jedan iz Peščanice - starešina sela Sreten Rakić, 2 iz Lužana - Mladen Stanković i narednik Živojin Jovanović, jedan iz Trnjana - učitelj Predrag Švabić, jedan iz Jakovlja-Milun Milosavljević, iz Kormana - trgovac Dimitrije Grašić, 2 iz Gredetina - predsednik opštine Dobrosav Rakić i đak Ranko Živković, i još neki.15

Šezdeset i više godina po završetku rata, partizanski prvoborac Ljubomir Trifunović objavio je svoje memoare iz rata. Ne preopterećen ideologijom, on je otkrio kako su Bugari uspeli ovoliko ljudi da pohapse:

„Prema pričanju Slavka Stoiljkovića-Paje iz Moravske Kamenice, Srba i Ratko Jović-Duško (narodni heroj - prim. AD) ubede Paju da ide u Niš i da traži da ga prime u komandu bugarske vojske, jer ima nešto da im saopšti. On pristane i oni mu daju spisak najogorčenijih neprijatelja NOP iz moravskih sela. Na spisku su se našli Rade Janković-Šumar iz Moravca i Voja Milojević - Lunin. Ovi Moravčani su noću pravili zasedu pokraj naše kuće, čekajući da Srba naiđe i da ga ubiju. Tu su bili i drugi protivnici NOP iz okolnih sela, kao i narednik Todorović koji me je sprovodio iz rasadnika do zatvora za taoce u Nišu. Paja ode, preda Bugarima taj spisak i Bugari pohapse sve po spisku. Interesantno je da su pre rata Srba i Voja Lunin bili dobri drugari, vršnjaci, ali politika je politika. Narednik Todorović je odsedeo malo u bugarskom zatvoru, pa su ga pustili, jer je njegova komanda garantovala da nije protivnik Bugara, već saradnik Nemaca. Rade Janković je umro u nekom nemačkom logoru (Mauthauzenu- prim. AD), a Voja Lunin je bio u logoru zajedno sa mojim bratom Brankom."16

Ovakvi „obaveštajni radovi", ili nešto drugo, naneli su neprocenjivu štetu četničkom-ravnogorskom pokretu, pa takođe i tu treba tražiti razloge za masovna hapšenja četničkog elementa od strane okupatora. Mnogi borci za slobodu, nacionalni radnici, pa i obični građani, koji su imali nekih simpatija za nacionalni pokret otpora plaćali su partizanske denuncijacije okupatorima logorima, zatvorima, strelištima i internacijama. Istorija će nekada morati da kaže reč i o tome, a takođe i da utvrdi da li su krivice mnogobrojnih ubijenih partizana i njihovih saradnika od strane četnika postojale, ako jesu, u kom vidu i koji je tačan razlog uzimanja njihovih života. Mnoge od tih žrtava su se posle rata sakrile iza oreola narodnih heroja i žrtava fašističkog terora.

Izdaja četnika okupatorima neosporno je dokaz partizanske kolaboracije sa Nemcima u Srbiji u cilju uništenja nacionalnog pokreta otpora. Ovaj vid saradnje protezao se za vreme čitave okupacije, a isto je to rađeno i sa Bugarima. Tačan broj prijavljenih okupatoru nije poznat, jer se mnogi dosijei potkazivača iz redova partizana i danas nalaze pod embargom, a veliki broj njih je živ. Komunizam kao ideologija ne bira sredstva kojima će se služiti samo da postigne svoj cilj. Mogu da sredstva da budi i mnogo prljava, ali sve se čini u ime naroda, a protiv istog naroda. Paradoks....

Logor u Leskovcu

Jedan u nizu prihvatnih i privremenih logora, formiranih za potrebe smeštaja zarobljenih ustanika i njihovih pomagača nalazio se u Leskovcu. Logor je počeo da radi još u oktobru 1942. godine, obzirom na visoki procenat sabotažnih aktivnosti Jugoslovenske vojske i sabotažnih štabova na liniji Beograd-Solun. Logor je formirao Krajskomandant Leskovca, SS kapetan Kupferšlager, koji je oterao u smrt mnoge nacionaliste, da bi ga četnici po oslobođenju Leskovca zarobili, odveli u Vlasotince i tamo likvidirali.17

Vera Pešić je izdala izuzetno veliki broj nacionalista da su na vezi sa četnicima. Ona je takođe mnoge četnike oterala na gubilišta, zbog čega su je ovi kasnije streljali. Streljana je i njena majka, takođe nemačka i šiptarska špijunka, koja je sa ćerkom potkazivala četnike i nacionaliste okupatorima i uništila mnoge porodice u lebanskom i medveđanskom kraju.

Pored nemačkog logora postojao je i bugarski zatvor iz koga se takođe vodilo na gubilište, retko u unutrašnjosti Srbije. Nalazio se u zgradi Leskovačke gimnazije. Okupatori (Bugari i Nemci) su preduzimali niz operativnih akcija protiv jedinica Jugoslovenske vojske u leskovačkom okrugu, iz kojih su dovodili taoce, četnike ili njihove pomagače. Bilo je dosta hapšenja i u samom gradu.

Prema nepotpunim i do danas nađenim izveštajima o odmazdama i represalijama, okupatori su u Leskovcu i na području okruga, streljali ili ubili oko 700 lica-četnika ili njihovih saradnika.18

Broj uhapšenih, a takođe i uhvaćenih za vreme akcija izuzetno je visok. Tako je samo u avgustu 1943. godine u Leskovcu i po okolnim selima, uhapšeno 355 lica, pripadnika četničke organizacije, a na području lebanskog sreza 103 lica, osumnjičenih da su bili u četnicima ili da su im davali utočišta. Još jedno veliko hapšenje pripadnika četničke organizacije u Leskovcu izvršeno je u septembru i oktobru iste godine, kada je privedeno i procesuirano još 102 lica.19

Preko 1.500 lica je prošlo po nacionalnoj liniji po leskovačkim zatvorima, niškom koncentracionom logoru, Banjici, nemačkim internirskim logorima, a veliki broj je i streljan...
 

Logor u Kruševcu

Najveće streljanje u Kruševcu izvršeno je 29. juna 1943. godine. Šta je bila pozadina ovog masovnog streljanja? Ranije su partizani napali jednu intendantsku nemačku četu kod sela Ćelije i naneli joj gubitke. Nemci su znali da su delo izvršili partizani, a ne četnici vojvode Keserovića, ali je odmazda na kraju pogodila i druge. Ima više razloga zašto je streljanje pogodilo obe strane. Jedan je taj što u Kruševačkom kaznenom zavodu nije dovoljno bilo partizana i njihovih ljudi za odmazdu, a drugi, da se ne bi taoci mogli pokupiti ni posle racija, jer sva sela u okolini Kruševca bila su nacionalna. Partizanski pokret u Rasini je bio vrlo slab. Sada se postavilo pitanje kako prikupiti 530 talaca za predviđenu odmazdu. U Kruševac zato dolazi avionom SS general Avgust Majsner i drži konferenciju. Sve se svodilo na to kako prikupiti 530 partizanskih krivaca i streljati ih u Kruševcu u cilju odmazde, a znajući da ih toliko nema. Majsner je predložio da se jedan broj može namiriti i u Beogradu, jer ima talaca, ali je insistirao da se u Kruševcu strelja 320 lica kao opomena narodu da se više učinjeno delo ne ponovi. U tom razgovoru je Majsner pitao kakav je Keserović na terenu, na šta je dobio odgovor da je jak i da ima dosta ljudi koji ga obaveštavaju i pomažu. Onda je jedan nedićev činovnik predao Majsneru izveštaj u kome je stajala žalba Komande SDS iz Beograda zbog jednog događaja koji se desio pre izvesnog vremena u Brusu. Iako su stražari primetili da četnici vojvode Keserovića drže liturgiju sa sveštenstvom, nisu ništa preduzeli već su se i oni priključili da bi na kraju izašli zajedno iz crkve. Tada je Majsner, koji je pažljivo slušao, skočio sa stolice i rekao „E, onda ćemo i četnike da streljamo!" Tako je i bilo i on je taj plakat i potpisao. U Kruševcu je krajem juna streljano 320 muškaraca i 2 žene. Streljanje je počelo kod Kaznenog zavoda u 6. časova izjutra. Obnarodovano je streljanje 575 lica.20

Gde god je mogao Majsner je udarao na ravnogorski pokret i on je u ovoj odmazdi koja je izvršena pogođen daleko više nego partizanski, kako u Kruševcu, tako i u Beogradu...

Epilog

Nacisti su u svojim dokumentima priznali da su po srbijanskim logorima i na stratištima uništili blizu 15.000 pripadnika i pristalica Jugoslovenske vojske pod komandom Ministra vojnog vlade Kraljevine Jugoslavije i armijskog generala Draže Mihailovića, i uhapsili ili zarobili skoro 40.000. Dakle, ovo su podaci iz nemačkih izveštaja i direktno priznanje okupatora da je uništio po logorima, zarobljavao i lišio slobode 55.000 pripadnika i pristalica legitimne vojske Kraljevine Jugoslavije. Kada je reč o četničkim dokumentima, iako ih nema za sve periode, oni daju daleko veću brojku, ali istinu će otkriti samo novi i temeljni popis žrtava rata, bez ideoloških prepreka, i onda će se znati da li istinu ne govore četnici ili njihovi prirodni neprijatelji- Nemci. Ovo je bio rad na osnovu sačuvane arhivske građe i napisanih knjiga koje u nekim svojim delovima obuhvataju i segment ratnog stradalaštva po logorima.

Prvenstveni cilj ove knjige, osim prikazivanja hronologije stradanja, jeste i da postavi dva važna pitanja: „Ako je progonjeno i ubijeno 55.000 pripadnika i pristalica legitimne vojske Kraljevine Jugoslavije, zašto niko kod nas, pa ni u svetu, nije podigao posleratnu optužnicu protiv nacista za to delo?" Čak i da je progonjeno i ubijeno njih stotinu, reč je o klasičnom i lako dokazivom zločinu.

Po svim pravima Ženevske konvencije o postupanju sa ratnim zarobljenicima od 27. jula 1929, zarobljeni vojnici i oni koji ih pomažu nisu se smeli ubijati, ponajmanje slati u koncentracione logore, izrabljivati, internirati, itd. Iako je za nemačku stranu ovaj istorijski dokument potpisao Edmund Romberg, mnogo godina kasnije, isti će ga precrtati tako što će smatrati da su potpisivanjem uslova primirja od strane vojnog vrha vojske Kraljevine Jugoslavije zvanično završili rat sa Kraljevinom Jugoslavijom, ne gledajući na to što se pored parafa vojnog izaslanika nije našao i paraf pretsednika vlade i da je takva kapitulacija n e p o t p u n a, jer je kapitularao samo jedan segment države-vojska.

Da su odlično znali da je vojska Kraljevine Jugoslavije nastavila borbu pokazuju dovoljno i njihove nedoumice po pitanju kako da se ponašaju prema zarobljenim borcima Vojno-četničkih odreda. Pokazuje jasno da su interniranjem većeg broja aktivnih i rezervnih oficira zbog saradnje sa vojnim odredima pukovnika Mihailovića i kasnijeg Ministra vojnog sami priznali da se radi o legitimnim vojnim formacijama čim se oficiri odvode u zarobljeničke, a ne internirske-kažnjeničke logore. I pored toga-načinili su niz već opisanih zločina zbog genocidnosti same politike Trećeg rajha, koja je, na žalost, došla do izražaja.

Govoreći o logorima kao rezervatima za smeštaj zarobljenih i uhapšenih protivnika moramo da napravimo jednu paralelu i da se setimo Prvog svetskog rata i kako je izgledao zarobljenički logor za Austrougare u prestonici Srbije, a kako za srpske vojnike u Mauthauzenu. Setimo se samo da su Austrougari imali pravo na svog kuvara, na biranje jela, na izlaske po gradu, dok su naši zarobljenici umirali u nemogućim uslovima po austougarskim logorima. Kavaljerstvo našeg vojnika, oličenog Svetosavljem i bogoljubljem u odnosu na protivnika nikada nije dolazilo u obzir, počevši od najranijih ratova pa do poslednjeg građanskog, iako neki danas pokušavaju da proglase Srbe za genocidan narod, a uzdižu prave zločince.

Drugo pitanje glasi: „Zašto se šezdeset i više godina prelazilo preko staradlaštva Jugoslovenske otadžbinske vojske i četničkog-ravnogorskog pokreta od strane nacista?" Da li je posleratnim vlastima stradalaštvo ideoloških protivnika od strane nacista bilo i previsoko, a ujedno i neprihvatljivo za zvaničnu verziju rata, pa su se i zato opredelili da daju krnji i nepotpuni popis žrtava ratnih staradanja 1964, ili su svesno išli na prikrivanje nacističkih zločina, čime su u neku ruku i sami pali u tu kategoriju?"

Ako neke stvari u doglednoj budućnosti shvatimo i razumemo, bićemo korak više ka sagledavanju realne, a ne šablonske slike rata. Ako se budemo pravili da ne razumemo ili da ne želimo da razumemo, onda nećemo nikada ni shvatiti prvi deo velikog zločina koji se desio u ratu prema jednoj legitimnoj vojsci, na taj način prikriti zločince i postati sami zločinci. Da li to zaista želimo?

IZVORI:

1 VA, f. Minhen, 9-I-1036-50.

2 VA, f.Minhen, 9-I-1044; NDa, k. 51, reg. br. 29/5.

3 I. Avakumović, n. d, 60.

4 Težak je bio progon nad civilima prilikom izvođenja akcija. Ubijeno je 80 lica, među njima i 10 žena, okarakterisanih kao „jataci bande D.M". (VA, NDa, k. 51, reg. br. 50/1-5; NOKW-1550).

5 VA, NDa, 51, reg. br. 53/1.

6 M. Samardžić, Borbe, tom 1, str. 251, 52. Napad na brod Kajmakčalan izvršen je 25. XI (VA, NDa, 51, reg. br. 42/1).

6 M. Samardžić, Borbe, tom 1, str. 251, 52. Napad na brod Kajmakčalan izvršen je 25. XI (VA, NDa, 51, reg. br. 42/1).

7 M. Samardžić, General Draža..., knj. 2, 502.

8 AVII, ČA, k. 295, reg. br. 5/2-12; Goran Davidović, Miloš Timotijević, Zatamnjena prošlost -istorija ravnogoraca čačanskog kraja, knj. 3, Čačak-Kraljevo, 2004, 368. ( u daljem tekstu: G. Davidović, M. Timotijević, Zatamnjena prošlost...,knj. 3).

9. M. Samardžić, General Draža..., knj. 2, 504; G.Davidović, M.Timotijević, Zatamnjena prošlost..., knj. 3, 364, 366, 377, 379.

10. G.Davidović, M. Timotijević, članak: Drugi svetski rat u Čačanskom kraju-suprotstavljena tumačenja, Zbornik Narodnog Muzeja Čačak, br. 35, 2006, 226, 227.

11. M. Samardžić, General Draža..., knj. 2, 504

12. VA, ČA, k. 295, reg. br. 5/2-10.

13. M. Samardžić, General Draža...,knj. 2, 502.

14. Miodrag D. Pešić, n.d, 117.

15. VA, FRZ, k. 27A, reg. br. 80/1-5.

16. Ljubomir Trifunović, Portret bez rama, Niš, 2007, 65. Srba je Borisav Trifunović. Prema Trifunovićevoj knjizi, partizani su kasnije streljali „Paju", jer je širio sifilis u odredu. Prema posleratnoj pubilikaciji, Paja je poginuo u nekoj bobri. Međutim, njega su partizani streljali kao opasnog svedoka koji je bio njihova veza sa Bugarima u Nišu i Aleksincu.

17. IA. Niš, arhivalije četničkog pokreta Draže Mihailovića, dokument S-V-16956/1. Reč je o delovima iz dnevnika četničkog komandanta Jovana Stevanovića.

18. VA, NAV, T-501, R-248, S-1232; NA, k.32, reg.br. 41/4; NOKW-1550; f. Minhen, 3-I-150-153; 1-I-1122, itd.

19. VA, NOKW-1550; f. Minhen, 1-I-1089, 1092-6, 1110-25.

20. VA, Nda, k. 26, reg. br. 11/8-1, 9-1.

http://www.pressonline.rs/sr/blog/V...0289/ЧЕТНИЦИ+У+НАЦИСТИЧКИМ+КОНЦ+ЛОГОРИМА.html
 
Najveće streljanje u Kruševcu izvršeno je 29. juna 1943. godine. Šta je bila pozadina ovog masovnog streljanja? Ranije su partizani napali jednu intendantsku nemačku četu kod sela Ćelije i naneli joj gubitke. Nemci su znali da su delo izvršili partizani, a ne četnici vojvode Keserovića, ali je odmazda na kraju pogodila i druge. Ima više razloga zašto je streljanje pogodilo obe strane.
Kliknite za proširenje...

1.partizana nije bilo u srbiji od 1942 do 1944.
2. odabir lica za streljanje nisu vrsili nemci nego sreski ili mesni nacelnik, nemci su mu samo dali broj taoca, koji treba da skupi
3. takav "nacelnik" je normalno bio "nedicevac", koji je surovao i sa cetnicima. da je odabrao ijednog cetnik, cetnici bi ga zaklali za par dana ( slovo Z) . mogao je da uzme , ili komuniste , ili nevine gradjane, pa prica o tome kako je streljano hiljade pristalica mihailovica, je propagandna laz, namenjena, za danasnjui publiku, da bi se pokazalo kako su se cetnici borili , i da ih je toliko puno izginulo u toj herojskoj borbi , za ruku i telo kafanske pevacice:hahaha::hahaha::hahaha:
 
:hahaha:

argumentovano kao i uvek...

:mrgreen:

_________________________________--

IZVORI:

1 VA, f. Minhen, 9-I-1036-50.

2 VA, f.Minhen, 9-I-1044; NDa, k. 51, reg. br. 29/5.

3 I. Avakumović, n. d, 60.

4 Težak je bio progon nad civilima prilikom izvođenja akcija. Ubijeno je 80 lica, među njima i 10 žena, okarakterisanih kao „jataci bande D.M". (VA, NDa, k. 51, reg. br. 50/1-5; NOKW-1550).

5 VA, NDa, 51, reg. br. 53/1.

6 M. Samardžić, Borbe, tom 1, str. 251, 52. Napad na brod Kajmakčalan izvršen je 25. XI (VA, NDa, 51, reg. br. 42/1).

6 M. Samardžić, Borbe, tom 1, str. 251, 52. Napad na brod Kajmakčalan izvršen je 25. XI (VA, NDa, 51, reg. br. 42/1).

7 M. Samardžić, General Draža..., knj. 2, 502.

8 AVII, ČA, k. 295, reg. br. 5/2-12; Goran Davidović, Miloš Timotijević, Zatamnjena prošlost -istorija ravnogoraca čačanskog kraja, knj. 3, Čačak-Kraljevo, 2004, 368. ( u daljem tekstu: G. Davidović, M. Timotijević, Zatamnjena prošlost...,knj. 3).

9. M. Samardžić, General Draža..., knj. 2, 504; G.Davidović, M.Timotijević, Zatamnjena prošlost..., knj. 3, 364, 366, 377, 379.

10. G.Davidović, M. Timotijević, članak: Drugi svetski rat u Čačanskom kraju-suprotstavljena tumačenja, Zbornik Narodnog Muzeja Čačak, br. 35, 2006, 226, 227.

11. M. Samardžić, General Draža..., knj. 2, 504

12. VA, ČA, k. 295, reg. br. 5/2-10.

13. M. Samardžić, General Draža...,knj. 2, 502.

14. Miodrag D. Pešić, n.d, 117.

15. VA, FRZ, k. 27A, reg. br. 80/1-5.

16. Ljubomir Trifunović, Portret bez rama, Niš, 2007, 65. Srba je Borisav Trifunović. Prema Trifunovićevoj knjizi, partizani su kasnije streljali „Paju", jer je širio sifilis u odredu. Prema posleratnoj pubilikaciji, Paja je poginuo u nekoj bobri. Međutim, njega su partizani streljali kao opasnog svedoka koji je bio njihova veza sa Bugarima u Nišu i Aleksincu.

17. IA. Niš, arhivalije četničkog pokreta Draže Mihailovića, dokument S-V-16956/1. Reč je o delovima iz dnevnika četničkog komandanta Jovana Stevanovića.

18. VA, NAV, T-501, R-248, S-1232; NA, k.32, reg.br. 41/4; NOKW-1550; f. Minhen, 3-I-150-153; 1-I-1122, itd.

19. VA, NOKW-1550; f. Minhen, 1-I-1089, 1092-6, 1110-25.

20. VA, Nda, k. 26, reg. br. 11/8-1, 9-1.
 
Koča:
samo nastavi u tom stilu da demantujes sve sto iznesem....:D....svidja mi se...a pokazuje tvoju nemoc..hehe
Kliknite za proširenje...

JVuO po komandom draze mihailovica je gerilska formacija, stvorena na ravnoj gori, i predstavlja jednu od cetnickih grupacija u to vreme u srbiji. nema nikakaka legitimitet,jugoslovenska kraljevska vojska je potpisala kapitulaciju, i oficiri i vojnici , koji su polozili oruzje i priznali kapitulaciju , dobili su status ratnih zarobljenika.za nemce mihailovic je pripadnik oruzane bande. to sto mu je vlada u londonu dala titulu ministra, ne znaci savrseno nista, jer nemci ne priznaju tu vladu, i nemaju nikakve diplomatske odnose sa istom.
to sto ti tvrdis da su nemci streljali , toliko i toliko pripadnika JVuO , je iskljucivo tvoja propagandna tvrdnja. cetnici su proglasili te ljude za pripadnike JVuO, mada se radilo o komunistima, i jevrejima, i romima, i licnim neprijateljima, nekog gradonacelnika ili sefa policije, koji su svi bili deo nedicevog aparata, a taj isti aparat je debelo saradjivao sa cetnicima, koje je "legalizovao"
preko nedicevog aparata, mihailovic je zapravo komunicirao sa nemcima
 
nemci ne priznaju vladu i nemaju odnos sa njom....:hahaha::hahaha::hahaha::hahaha::hahaha:...jel si ti svestan sta pises....

JVuO priznata od Vlade, priznate od saveznika....:)....zemlja zove kiselog...:hahaha:

lazes:mrgreen:....apsolutno nista ne tvrdim ja....sve sto postavim krajnje je argumentovano, i ljudi to vide :)

samo prestani da lupetas...smara...

...:kafa:.....
 
Poslednja izmena:
Koča:
nemci ne priznaju vladu i nemaju odnos sa njom....:hahaha::hahaha::hahaha::hahaha::hahaha:...jel si ti svestan sta pises....

JVuO priznata od Vlade, priznate od saveznika....:)....zemlja zove kiselog...:hahaha:

lazes:mrgreen:....apsolutno nista ne tvrdim ja....sve sto postavim krajnje je argumentovano, i ljudi to vide :)

samo prestani da lupetas...smara...

...:kafa:.....
Kliknite za proširenje...

ti hoces da tvrdis, javno da nemci imaju odnose sa jugoslovenskom kraljevskom vladom u londonu. ? vrlo interesantna tvrdnja...:hahaha::hahaha:

 
Preko 1000 dokumenata koje se ticu Drazinog antifasizma, tj. borbe protiv okupatora, odnosu okupatora prema JVuO, itd. poslata su sudu za Drazinu rehabilitaciju, i ona je samo pitanje vremena. :D

Takodje u planu je novi Zbornik dokumenata, od ogromne arhivske gradje. Dakle pravi Zbornik za razliku od onoga koji su radili komunisti.

Na ovoj temi mnogo se radi, i istina ce tek izaci na videlo, ovo sada vam je kao zatisje pred veliku buru koja se sprema, a koju ce pratiti pronalazenje Drazinog groba, sahrana kakvu prvi gerilac Evrope zasluzuje, ukidanje presude Titovog suda, itd.......

Spremaju se knjige i mnogo jos stosta....i sami smo svedoci sve vise knjiga na ovu temu, kako stranih, tako domacih.

Kako arhivska gradja ne sme da se siri pre objavljivanja, za sada ovo kao uvid u ono sto nas ceka.....Dokumenta sam dobio od redakcije Pogleda:

G0YOA-596e7a94871ae6c2c89406bb121bfc6a.jpg


G1Ed0-596e7a94871ae6c2c89406bb121bfc6a.jpg


1gJ9_A-596e7a94871ae6c2c89406bb121bfc6a.jpg
 
Poslednja izmena:
1941.
Nakon njemačkog napada na Kraljevinu Jugoslaviju pukovnik Draža Mihailović izbjegava zarobljavanje i sa grupom oficira i vojnika jugoslavenske kraljevske vojske probija se na Ravnu Goru u Srbiji. Ondje 8. maja osniva "Komandu četničkih odreda jugoslavenske vojske" te počinje oko sebe okupljati pripadnike raznih četničkih organizacija, vojnike poražene jugoslavenske vojske i političare iz prijetarnih stranaka. Pokušavao je oko sebe stvoriti pokret otpora Nijemcima koji bi u trenutku protuudara zapadnih saveznika protjerao okupatora. Nije odobravao otvoreni otpor okupatoru nego radije manje diverzije, naoružavanje i pripremanje za otpor. 29. augusta sklapa tajni sporazum o saradnji sa generalom Milanom Nedićem, predsjednikom kvislinške vlade Srbije. Istovremeno na tlu Srbije i ostatka Jugoslavije nastaje partizanski pokret otpora predvođen komunistima i Josipom Brozom Titom. S obzirom na isti cilj, obnovu Jugoslavije, Draža i Tito su se sastali 19. septembra u selu Struganik kraj Valjeva i 27. oktobra u Brajićima. Na prvom sastanku je dogovorena labava saradnja partizanskih i četničkih jedinica ali na oba sastanka Draža je odbio aktivnu borbu protiv Nijemaca. Na drugom sastanku je zatražio i dobio od Tita 500 pušaka i municiju za četnike. 1. novembra, Dražine četničke jedinice napadaju Užice, sjedište partizanskog teritorija, ali doživljavaju katastrofalan poraz. Draža na brzinu sklapa primirje sa Titom i 13. novembra se sastaje sa Nijemcima gdje sklapaju tajni dogovor o saradnji njemačkih i četničkih jedinica u borbi protiv partizana. Draža naređuje većini svojih jedinica da se legaliziraju kod srbijanskih kvislinških vlasti i formalno stave pod Nedićevo zapovjedništvo kako ih Nijemci ne bi držali neprijateljima ali te jedinice i dalje ostaju pod njegovom kontrolom.
 
1942.
U januaru Mihailović napušta Srbiju i prelazi u Crnu Goru. 11. januara kralj Petar II. iz Londona imenuje Mihailovića Ministrom vojske, mornarice i zarkoplovstva u izbjegloj vladi Kraljevine Jugoslavije i daje mu čin generala. I četnici pod Mihailovićevim zapovjedništvom su od kralja Petra II. proglašeni "Jugoslavenskom vojskom u otađbini" kako će se oni do kraja rata službeno nazivati.
19. augusta Mihailović naređuje napad četničkih jedinica na Foču koju sa tada držali ustaše. Nakon što su zauzeli grad, četnici su počinili neviđen pokolj nad muslimanskim stanovništvom a procjenjuje se da je ubijeno 2000/3000 Muslimana. Nakon toga su u grad ušle italijanske jedinice kako bi spriječile ustaše da interveniraju protiv četnika.
 
1943.
U martu Mihailović osobno zapovjeda četničkim snagama od 20.000 ljudi koje su trebale pomoći Nijemcima, Italijanima i ustašama u uništenju partizana u bitci na Neretvi. nakon što su partizani prešli na lijevu obalu Neretve izvan dosega Nijemaca, Nijemci su očekivali od Mihailovićevih četnika da unište partizane. No u borbama kod Kalinovika i Nevesinja četnici bivaju potpuno razbijeni i trpe veliki poraz. Glavni zapovjednik njemačkih snaga na Balkanu, general Alexnder von Lohr je izvjestio njemačko vrhovno zapovjedništvo da Draža Mihailović snosi glavnu krivicu za neuspjeh i da je kao vojni zapovjednik potpuno zakazao.
U aprilu Mihailović napušta Lipovo i vraća se u Srbiju.
Od maja se iz Londona sve više traži traži da četnici prestanu s napadima na partizane i da započnu borbu s okupatorima.
Četnici više i ne skrivaju saradnju s Nijemcima u borbi protiv partizana i 28. novembra zapadni saveznici odlučuju uskratiti materijalnu pomoć Mihailovićevim četnicima.
 
1944.
Polovicom januara Mihailović u selu Ba organizira tzv. Svetosavski kongres, kao pandan Drugom zasjedanju AVNOJ-a krajem 1943. na kongresu su učestvovali pripadnici prijeratnih srpskih stranaka i četnički visoki oficiri a Mihailovićeva namjera je bila prikazati kongres kao "svejugoslvenski" skup a četnike kao vojsku svih naroda Jugoslavije koja ima podršku zapadnih saveznika.
U maju Mihailović naređuje ubistvo Koste Pećanca, vođe suparničkog četničkog pokreta. Istog mjeseca svi američki i britanski oficiri za vezu su povučeni iz četničke vrhovne komande.
U junu kralj Petar II. oduzima Mihailoviću ministarski položaj i generalski čin.
20. augusta Mihailović se tajno sastaje sa Milanom Nedićem u Ražani kod Kosjerića i s njime sklapa novi sporazum. Nedić je obećao Mihailoviću predati 100.000.000 dinara radi četničkih plaća.
U septembru partizanske snage osvajaju veći dio Srbije. u zapadnoj Srbiji, u borbama na Kopaoniku i Zlatiboru, četničke snage pod mihailovićevim zapovjedništvom su poražene i Mihailović sa svojim štabom prelazi u Bosnu.
1945.
 
1945.
U martu se sastaje sa većinom svojih zapovjednika na planini Vučjak u sjeveroistočnoj Bosni ali ga neki od njih napuštaju. Četnici se međusobno djele i uz Mihailovića ostaje 10.000 ljudi. Mihailović šalje generala Svetomira Đukića da pregovara sa Antom Pavelićem radi stvaranja srpsko-hrvatsko-slovenskog antikomunističkog bloka. kako su Mihailovićeve jedinice bile ugrožene od partizana nije čekao kraj pregovora i krenuo je natrag prema Srbiji.
10. maja Mihailovićevi četnici se sukobljavaju sa partizanima na Zelengori i bivaju poraženi. Preživjelih 5000 četnika se djele na manje grupe i raspršuju se. Mihailović ostaje sa jednom grupom na prostoru Istočne Bosne.
 
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Back
Top