dr.Jovan I. Deretić - Srbija pre Rimske imperije

[ljuba miljkovic]

Nedavno je umro ne dočekavši da ponovo vidi otadžbinu Srbiju.

Ajde, bre... tek danas sam video da si ti ta tica zloslutnica koja piše svašta...

 

[ljuba miljkovic]

A i da jeste tako, objasni mi, kakvu korist imamo od toga sto smo najstariji narod?
Da smo najstariji narod, imali bi pune katakombe spisa i zapisa.Ovako ne znamo ni elementarne cinjenice o Kosovskom boju a Turci nas jahali kao stoku 500 godina. Dal li bi tako mogli da jasu Rimljane? Osvesti se covece...

Hajde, potkrepi malo ovu tvrdnju o 500 godina.

Pošto je ova tema namenjena "jedinoj istinskoj istoriji", možeš da dokazuješ bilo kakvim činjenicama...

... istorijske, čak, nisu bitne u ovom slučaju.

 

[vandalija]

Ajde, bre... tek danas sam video da si ti ta tica zloslutnica koja piše svašta...

What that mean?

 

[drbob]

A i da jeste tako, objasni mi, kakvu korist imamo od toga sto smo najstariji narod?
Da smo najstariji narod, imali bi pune katakombe spisa i zapisa.Ovako ne znamo ni elementarne cinjenice o Kosovskom boju a Turci nas jahali kao stoku 500 godina. Dal li bi tako mogli da jasu Rimljane? Osvesti se covece...

Прво за Турско задржавање на Балкану дуго око 300 година су криви Французи,њихови вековни пријатељи.
Друго: поузданом знам за ову цивилизацију,да смо стари колико и Лепенски Вир око 11000 година и за то имам доказе.

 

[Borkokovacic]

25.2.2009

http://rapidshare.com/files/246040173/25.02.2009.part1.rar
http://rapidshare.com/files/246061778/25.02.2009.part2.rar
http://rapidshare.com/files/246286607/25.02.2009.part3.rar
http://rapidshare.com/files/247119948/25.02.2009.part4.rar
http://rapidshare.com/files/247144492/25.02.2009.part5.rar
http://rapidshare.com/files/247155364/25.02.2009.part6.rar

 

[Međed]

To da su Hrvati i Srbi Goti,je živa istina.Trebalo bi se tome posvetiti više pažnje.

 

[Rechke]

ZDS bi trebao da promeni ime u PMS, Dukljanin uopšte ne pominje Hrvate u izvornom rukopisu, zato je i falsifikovan od strane Hrvata. Dalje, Mavar Orbin u svom Kraljevstvu Slovena izdatom 1601 u Pezaru takođe nigde ne pominje Hrvate a Srbe pominje na 200 strana a tih 200 strana nikada nije prevedeno zbog bratstva i jedinstva, jugoslovenstva i ostalog. ZdravoDružeSrbendo

Nije baš tako - spominje Hrvate na 10-ak strana, dok je Srbima posvećeno mnogo više, 100, a možda i preko, strana. Sve je to štampano i prevođeno, imaš da kupiš u gotovo svakoj knjižari u Beogradu. Ono što nije nikada štampano kod nas to su prvih 200 strana, na kojima se (prema rečima Radovana Damjanovića "gurua srpske lingvistike", kako sam za sebe kaže) nalazi vandalsko - slovenski rečnik, iz koga se navodno vidi da su Vandali zapravo Sloveni, a što, opet, ne odgovara zvaničnoj istoriografiji, pa je taj deo "proteran" iz svih prevoda "Kraljevstva Slovena" (opet prema Damjanoviću)

 

[vandalija]

Nije baš tako - spominje Hrvate na 10-ak strana, dok je Srbima posvećeno mnogo više, 100, a možda i preko, strana. Sve je to štampano i prevođeno, imaš da kupiš u gotovo svakoj knjižari u Beogradu. Ono što nije nikada štampano kod nas to su prvih 200 strana, na kojima se (prema rečima Radovana Damjanovića "gurua srpske lingvistike", kako sam za sebe kaže) nalazi vandalsko - slovenski rečnik, iz koga se navodno vidi da su Vandali zapravo Sloveni, a što, opet, ne odgovara zvaničnoj istoriografiji, pa je taj deo "proteran" iz svih prevoda "Kraljevstva Slovena" (opet prema Damjanoviću)

Prvih 200 strana može se videti u patrijsršijskoj biblioteci SPC i u arhivu grada Raguze.Vandali su Srbi, ili kako Vambecijus napisa-A jezik Vandala u Hamburgu zove se srpski.Damjanović je otkrio niz interesantnih stvari i podržavam njegov rad, mada ovo oko Slovena greši jer je srpsko ime starije od slovenskog-do V veka svi sloveni zvahu se Sklavini, odnosno, Srbi.

 

[Rechke]

Prvih 200 strana može se videti u patrijsršijskoj biblioteci SPC i u arhivu grada Raguze.Vandali su Srbi, ili kako Vambecijus napisa-A jezik Vandala u Hamburgu zove se srpski.Damjanović je otkrio niz interesantnih stvari i podržavam njegov rad, mada ovo oko Slovena greši jer je srpsko ime starije od slovenskog-do V veka svi sloveni zvahu se Sklavini, odnosno, Srbi.

Damjanovićev rad je veoma zanimljiv, nisam čitao ništa od njega, ali sam ga dva - tri puta gledao na TV-u. Konkretno navodi vandalske reči - potok (očigledno šta znači), dervo (drvo)... I tvrdi da je zbog toga Orbin dugo bio na nekoj vrsti Index Librorum Prohibitorum. Samo, bojim se da ne završi u bajkama kao i većina autohtonista, mada on mi, za sada, deluje malo ozboljnije. Otvoren sam za sve, malo alternativne istorije nije na odmet, makar da te natera da razmisliš o nekim stvarima

 

[Margarina]

A što beše sa gotičarima?

 

[gost 41715]

Zar nisu ono tri prsta u suprotnosti sa arijanizmom?

 

[vandalija]

Zar nisu ono tri prsta u suprotnosti sa arijanizmom?

Sa arijanstvom 3 prsta nemaju veze, ali, arijevstvo je bila vodeća religija u Srbiji (mnogo rasprostranjena, bolje reći) sve do Stefana Nemanje koji je jeretike počistio(eufemizam za niz ubistava, vešanja i paleža), pa mu je na tome čestitao i velik inkvizitor Torquemadde.Arijanci su klisnuli preko Drine i tamo osnovali bogumilsku crkvu, autohtonu, koja se održala sve do 1536 godine. O bogumilima jako dobra knjiga Radoja Petrovića, a ima dosta i u Srpskom starom veku.Arije je jedno vreme bio stanovnik Beograda i Sirmijuma, obrazovan čovek u svakom slučaju, a tvrdio je da nema bezgrešnog začeća...

 

[vandalija]

A što beše sa gotičarima?

Marga Rita, Gori TI ČARapa I MArama je mesto na ovoj temi, pitaj sve šta te interesuje, smem se kladiti da si ti jedna prelepa Arijanka

 

[gost 41715]

Sa arijanstvom 3 prsta nemaju veze, ali, arijevstvo je bila vodeća religija u Srbiji (mnogo rasprostranjena, bolje reći) sve do Stefana Nemanje koji je jeretike počistio(eufemizam za niz ubistava, vešanja i paleža), pa mu je na tome čestitao i velik inkvizitor Torquemadde.Arijanci su klisnuli preko Drine i tamo osnovali bogumilsku crkvu, autohtonu, koja se održala sve do 1536 godine. O bogumilima jako dobra knjiga Radoja Petrovića, a ima dosta i u Srpskom starom veku.Arije je jedno vreme bio stanovnik Beograda i Sirmijuma, obrazovan čovek u svakom slučaju, a tvrdio je da nema bezgrešnog začeća...

Ne, ne… Mislio sam na onaj incident na Nikejskom Saboru kad je arijanski arhiđakon zapušio usta Meletiju Antioškom, a ovaj podigao prvo tri prsta, pa jedan da bi pokazao da su Otac i Sin od iste ,,tvari''', što je na kraju postalo zvanično učenje i zapečatilo sudbinu arijantsvu.

Zar nisu bogumili povezivani sa pavlicijancima? Ili su i bogumili i pavlicijanci i arijanci povezani?

 

[vandalija]

U pitanju su hrišćanske sekte, bolje reći ranohrišćanski pravci u sagledavanju određene problematike i odnosa između Oca, Sina i Duha svetoga.Neko ih naziva i sektama, ali ondašnje hrišćanstvo je svo bilo u raznoraznim previranjima, zavisno od shvatanja Trojstva.

 

[gost 41715]

U pitanju su hrišćanske sekte, bolje reći ranohrišćanski pravci u sagledavanju određene problematike i odnosa između Oca, Sina i Duha svetoga.Neko ih naziva i sektama, ali ondašnje hrišćanstvo je svo bilo u raznoraznim previranjima, zavisno od shvatanja Trojstva.

Nisi me razumeo.

Znam da sam na vise mesta procitao teoriju da su bogumili nastali od pavlicijanaca (neka jermenska sekta ako se ne varam).

Ali sad vidim da je takodje ustaljena pretpostavka da se je bogumilstvo razvilo iz arijanizma.

Pa se pitam da li to znaci da arijanci imaju veze sa pavlicijancima ili su ovo dve kontradiktorne teorije.

 

[Dervan]

Да мало освјежимо ову занимљиву тему...

Солун, главни град Србије

Српско-аварски савез је остао снажан све док је Византија била у рату на више страна, а нарочито је критично стајала у рату са Персијанцима, на које је морала да баци све расположиве снаге, тако њене северне границе остају необезбеђене, што Срби уз подршку Авара користе и постају господари северних римских провинција. Тада Даврентије (српски кнез Давор) враћа садашње име Сингидунуму, у част Беога, "rex Alanorumа", који га је прозвао по себи Беоговом градином тј. Београдом. Значајно је што ће Ватикан, односно папа Јован VIII, 878. званично прихватити овај назив уважавајући чињеницу да је Рим Беога признавши га царем Срба, признао и његово преименовање града. Наиме, за епископа тада у Београд долази Србин Сергије (episkopus Belgradensis) и Ватикан оснива епископију која је пре непуних четврт века прославила 11 векова постојања. Овде, у вези са Беогом и именом Београда, интересантно је споменути иницијативу Милоша Савчића (1889-1939.) градитеља и председника београдске општине, да се као датум оснивања Београда узме 464. година када га је Беог обновио. САНУ је ово одбила са образложењем да се варварима који су рушили Европу (?!) не дижу споменици. Да је иницијатива којим случајем прошла, ове године бисмо славили 1540 година града. Овако...
Београд је извесно време био безначајна паланка јер су Срби главне борбе водили око Константинопоља који је од малог Византиона постао велики престони град Источног римског царства. Надирање српских освајача ишло је преко источне Бугарске. Видећи да је Константинопољ не могу да освоје, Срби крећу на Солун и заузимају га. Тако Срби постају господари целог Балкана пошто су у међувремену запосели и обале Јадранског мора све до ушћа Соче! О овоме нас обавештава севиљски епископ Исидор Хиспаленсис у својој хроници, а који је у Солуну живео од 611. до 619. пошто је, како он каже, и Грчка пала под Србе. Главни град нове државе "Србије Македоније" постаје Солун и она одржава своју самосталност све до 758. када ће је заузети византијски цар Константин Корпоним.

Бројне "Сирбиде"

Власт племена се обично налазила у утврђеним градинама које су у ратним условима служиле и као склоништа за становништво. Више жупа организовано је у "сарбаконе" или "сирбиде", односно "Србије" на чијем челу је стајао кнез.
Помпиније Мела помиње такву државицу у Панонији именом Сербионос, а на познатој Појтингеровој карти на путу према Охриду (Лигниду) забележен је локалитет Понс Сервили. Стефан Византинац бележи на Балкану и насеље Syrbidae (Сирбиду) које припада државици Сирбидији, односно Србији: "Syrbidae, Erencheidis tribus, localia ex Syrbidis in Syrbidis." Овим податком Византинац везује Србе за родоначелника Атине, Ерехтеја. Бројне Србије у "Византијским изворима" бележе истроришари Јован Скилица, Кекавмен, Јован Зонара, Ана Комнина где се посебно издваја кнез Никола као војни стратег Сервије и који се придружио Самуиловом устанку - устанку Комитопула.
О Србији је писао и Маркелин у V и XXXI поглављу своје "Историје" док "Анали франачког краљевства" истичу да су Срби држали велики део бивше римске провинције Далмације, а да су се њихове државице протезале до Саве на северу и Ибра на истоку већ око 370. године. Српским, јадранским државицама, владале су следеће династије: Свевладовића (490-641), Светимировића (641-794), Оштривојевића (794-865), завршавајући се кнезом Чаславом (863-865); затим је Србија без краља до 926. па друго раздобље Оштривојeвића (927-1171) и, онда на сцену ступа модерна српска држава под династијом Немањића (1171-1371).

Миодраг Милановић

 

[drbob]

Nešto baš i ne znam kakve veze teatrolog Miodrag Milanović ima sa istorijom,jedino ako nije prepisivao od Deretića???
A sve ovo što si naveo ima u ovoj temi već izneto.

 

[DEDA-EU]

''Јер нема ништа тајно што неће бити јавно, ни сакривено што се неће дознати и на видјело изаћи.''

Јеванђеље по Луки 8:17​

Исечак из књиге "Од Индије до Србије" од монаха Галактиона (Аљоше) Арсеновића

Кад смо фе­бру­а­ра мје­се­ца 2004. го­ди­не пре­тра­жи­ва­ли ста­ру књи­жни­цу ма­на­сти­ра Бо­ђа­на, ни­смо ни слу­ти­ли на ка­кве ће­мо ри­јет­ке и дра­го­цје­не књи­ге на­и­ћи. Јед­на је ипак би­ла не­мјер­љи­во вред­ни­ја, нео­че­ки­ва­ног и из­у­зет­ног са­др­жа­ја, књи­га о ко­јој су сни­ва­ли ет­но­ло­зи, исто­ри­о­гра­фи, фи­ло­ло­зи, ис­тра­жи­ва­чи ста­ре вје­ре и упо­ред­них ре­ли­ги­ја, сви они ко­ји су се ба­ви­ли, на би­ло ко­ји на­чин, срб­ском про­шло­шћу или срб­ским на­сли­је­ђем, ба­шти­ном.



Иако не­у­глед­не спо­ља­шњо­сти и обич­ног на­сло­ва ''Пе­сме и оби­ча­ји укуп­ног на­ро­да срп­ског – Об­ред­не пе­сме'', ње­на са­др­жи­на је би­ла од су­вог зла­та. На по­жу­тје­лим и ис­кр­за­ним ли­сто­ви­ма би­ли су од­штам­па­ни не­сва­ки­да­шњи сти­хо­ви ста­ри ко зна ко­ли­ко вје­ко­ва, ми­ле­ни­ју­ма, ис­пи­са­ни на не­до­тје­ра­ном срб­ском на­род­ном је­зи­ку. Књи­га чак ни­је би­ла ни ра­сје­че­на. Не­ка­да су се књи­ге нај­че­шће штам­па­ле вр­ло скром­но, као све­ске: на ве­ли­ком ар­ку па­пи­ра од­штам­па се обо­стра­но 8+8 стра­на, а он­да се ве­ли­ки лист пре­са­ви­је на 8 ма­њих. Та­ко ис­пре­са­ви­ја­ни и нео­бре­за­ни ли­сто­ви су ко­ри­че­ни. Чи­та­о­цу је би­ло оста­вље­но да но­жем ра­си­је­че и ра­ста­ви стра­не. Та­кву не­дир­ну­ту и не­чи­та­ну књи­гу, као зла­тан гру­мен об­ли­је­пљен зе­мљом, про­на­шли смо у ма­на­стир­ској књи­жни­ци, ра­сје­кли је и угле­да­ли рјет­кост за ко­јом су без­у­спје­шно тра­га­ли и Чај­ка­но­вић, и Но­ди­ло, и Тро­ја­но­вић, и Ми­ли­ће­вић, и сви ста­ри­ји и мла­ђи ет­но­ло­зи и исто­ри­о­гра­фи[1].



При­је рав­но 135 го­ди­на из­у­зет­ни Ми­лош Ми­ло­је­вић (1840-1897), про­фе­сор цр­кве­не исто­ри­је, члан Уче­ног дру­штва (да­нас СА­НУ), пи­сац, ет­но­лог, до­бро­во­љац, чет­ник, ко­ми­та, ве­ли­ки ро­до­љуб и не­у­мор­ни ис­тра­жи­вач да­ле­ке про­шло­сти Ср­ба, штам­пао је у Др­жав­ној штам­па­ри­ји у Бе­о­гра­ду 1869. го­ди­не ову не­сва­ки­да­шњу књи­гу.



Ми­ло­је­вић је при­ку­пио 345 ве­ћи­ном из­у­зет­но ста­рих об­ред­них пје­са­ма ко­је су, још за ње­го­ва вре­ме­на пје­ва­ли ко­ле­да­ри, ли­ли­ча­ри, да­ждо­ле, ла­за­ри­це... а мо­гле су се чу­ти на Ивањ­дан, Пе­тров­дан, на Ту­цин­дан и Бад­њи­дан, на Цве­ти, за­тим на мо­ба­ма и пре­ли­ма, ту су мај­ске пје­сме на Св. Је­ре­ми­ју, љу­ља­шке и по­ро­диљ­ске, ва­рич­ке и дру­жи­чал­ске, по­смрт­на за­пи­је­ва­ња, пје­сме о за­ду­шни­ца­ма...

По­зна­то је да се о на­зи­ви­ма бо­жан­ста­ва из ста­ре вје­ре у Ср­ба ни­шта ни­је зна­ло. Име­на ни­гдје ни­су за­пи­са­на, а ни­је оста­ло чак ни тра­го­ва у пре­да­њу. По­у­зда­но се зна­ло са­мо то­ли­ко да су Ср­би не­ка­да ис­по­ви­је­да­ли ре­ли­ги­ју пре­да­ка, да су сла­ва, за­пис и Бад­ње ве­че ре­лик­ти из ста­ре вје­ре, док се на осно­ву очу­ва­них древ­них об­ре­да те ис­тра­жи­ва­ња и ана­ли­зи­ра­ња при­по­ви­је­да­ка, бај­ки, при­ча, мо­гло још по­не­што не­си­гур­но при­до­да­ти (Но­ди­ло, Чај­ка­но­вић).

У ''Лек­си­ко­ну ре­ли­ги­ја и ми­то­ва древ­не Евро­пе'' (А. Цер­ма­но­вић, Д. Сре­јо­вић, Са­вре­ме­на Ад­ми­ни­стра­ци­ја, Бе­о­град, 1996, с. 502) пи­ше: ''Из­во­ри за сло­вен­ску ре­ли­ги­ју су ве­о­ма оскуд­ни и фраг­мен­тар­ни... Ка­сни­ји пи­са­ни из­во­ри од­но­се се углав­ном на ве­ро­ва­ња Бал­тич­ких Сло­ве­на и Ру­са, док се о ре­ли­ги­ји оста­лих Сло­ве­на – Че­ха, По­ља­ка и Ју­жних Сло­ве­на – мо­же су­ди­ти је­ди­но на осно­ву лин­гви­стич­ких оста­та­ка и фол­клор­не гра­ђе.''[2]

А у Збир­ци об­ред­них пје­са­ма на­ве­де­на су мно­га име­на древ­них "бо­ро­ва" или "бо­жо­ла", ка­ко су их нај­че­шће зва­ли ста­ри Ср­би, за ко­ји­ма су без­у­спје­шно тра­га­ли мно­го­број­ни ис­тра­жи­ва­чи срб­ске пре­дач­ке ре­ли­ги­је. Сти­хо­ви су пре­пу­ни име­на: Ко­ле­да, Ку­па­ла, Го­сто­сла­ва или Ра­ди­го­ста, Ље­ља и Ље­ље, По­ље­ља и По­ље­ље, Ви­да или Све­ви­да, Пе­ру­на, Ја­ри­ла или Ја­ру­на, Ла­де, Ве­ле­ша, Ру­је­ви­та, Да­во­ра, Пр­пру­ше, Жив­бо­же, оца Сва­ро­га и мај­ке Сва­ро­ге, Бо­жи­ћа Сва­ро­жи­ћа, Ја­ждрак­си­на, Пра­во­ви­да или Про­ве Пра­ве, Да­жбо­га, По­ре­ви­та, Ра­но­ви­та и за­го­нет­не ''си­ве Жи­ве''. И као по­твр­да не­ри­јет­ких ис­тра­жи­ва­ча ко­ји су сма­тра­ли да су ста­ри Ср­би од­у­ви­јек би­ли јед­но­бож­ци, мо­но­те­и­сти, пје­сме без ика­кве за­бу­не ве­ли­ча­ју ''Ви­шње­га, пре­ви­шње­га и ја­сње­га, Три­гла­ва бо­га нај­ве­ћег'' – ''Наш го­спо­дар Три­глав ве­љи/ Наш Ство­ри­тељ и Др­жи­тељ/ И ве­ли­ки Умо­ри­тељ'' (пј. 107).

Њи­ма су се Ср­би мо­ли­ли и при­зи­ва­ли их у не­во­ља­ма – за су­шних го­ди­на, у бо­ле­сти­ма, у рат­ним опа­сно­сти­ма, кад су се же­ни­ли и под­мла­дак до­би­ја­ли, на са­мр­ти.

По­ми­њу се и име­на мно­гих де­мо­на ко­је су на­ши пре­ци на­сто­ја­ли уми­ло­сти­ви­ти и за­ва­ра­ти: од стра­шног Во­да­на и ње­го­вог си­на Мо­ра­на и мно­гих кће­ри Мо­ри­ца па до Смрт­ха­на, Жи­ве или Ши­ве и свих дру­гих и мно­гих са осно­вом мор.

Већ са­ме чи­ње­ни­це ко­је смо на­ве­ли пред­ста­вља­ју из­у­зет­но са­зна­ње, ве­ли­ку ет­но­граф­ску и исто­риј­ску – усу­ди­ли би­смо се ре­ћи – сен­за­ци­ју. Ипак, от­кри­ће гру­пе пје­са­ма ко­је углас го­во­ре о дав­ном би­ва­њу Ср­ба у Ин­ди­ји, о крат­ком бла­го­ста­њу у да­ле­кој зе­мљи, а он­да о стал­ним су­ко­би­ма са азиј­ским на­ро­ди­ма и о ве­ли­ким по­ги­бе­љи­ма, из­над је сва­ког оче­ки­ва­ња.

Ми смо као из­у­зет­не над из­у­зет­ним, за­себ­но из­дво­ји­ли и об­ра­ди­ли пет­на­ест об­ред­них пје­са­ма у ко­ји­ма се по­ми­њу Ин­ди­ја и срб­ска стра­да­ња од Хин­ду­ша­на и Ман­џу­ра, од Тар­та­ра и Гло­би­ра и цр­них Га­та. У та­ко­ђе ње­го­вој збир­ци „Сва­тов­ске“ пје­сме про­на­шли смо дви­је (98 и 215) ко­је по­ми­њу „раз­бој­ну зе­мљу Ин­ђи­ју крв­ну“.

Као осам­на­е­сту пје­сму увр­сти­ли смо јед­ну по­смрт­ну, са­свим нео­бич­ног об­ре­да за Ср­бе: спа­љи­ва­ње мр­тва­ца и ње­го­ве же­не, у Ин­ди­ји по­зна­тог као – satyа.

На­рав­но, узе­ли смо и дви­је по­зна­те пје­сме у ко­ји­ма се та­ко­ђе по­ми­ње Ин­ђи­ја – "Све­ци бла­го ди­је­ле" и "Бо­си­љак и ро­са", али и јед­ну до са­да нео­бја­вљи­ва­ну на­род­ну пје­сму – "Ро­са ро­би­њи­ца". Ову нам је пје­сму усту­пи­ла Све­тла­на Сте­вић-Ву­ко­са­вље­вић, по­зна­ти ри­зни­чар на­шег на­род­ног му­зич­ког бла­га.

Код Ни­ко­ле Бе­го­ви­ћа про­на­шли смо "Све­ту цр­кву Ин­ђи­ју" за­пи­са­ну не­гдје у Ли­ци или Ба­ни­ји, а од А. Ло­ме смо пре­у­зе­ли та­ко­ђе ин­диј­ску пје­сму са Бра­ча "Пти­ца ла­ста­ви­ца", пр­ви пут об­ја­вље­ну 1896. у из­да­њу Ма­ти­це Хр­ват­ске. У књи­зи "На­род­на књи­жев­ност Ср­ба на Ко­со­ву", ко­ју је при­ре­дио др Вла­ди­мир Бо­ван, на­шли смо пје­сму „Ин­ђи­ја де­вој­ка“.

Да­кле, укуп­но смо са­ку­пи­ли два­де­сет три ''ин­ђиј­ске'' пје­сме свр­став­ши их под је­дан на­слов – Ин­диј­ска ру­ко­вет.

О вје­ро­до­стој­но­сти при­ку­пље­них пје­са­ма, о њи­хо­вој из­вор­но­сти и са­чу­ва­ном на­род­ном је­зи­ку ко­јим су ка­зи­ва­не, Ми­ло­је­вић је у Пред­го­во­ру, с. IV, за­пи­сао: ''Што се ти­че ове пр­ве на­ше све­ске мо­же­мо сло­бод­но ре­ћи – а та­ко зах­те­ва­мо и убу­ду­ће да се ра­ди и ку­пи на­род­на умо­тво­ри­на – да је: она са­ку­пља­на и пре­пи­си­ва­на она­ко ка­ко су је уста ка­зи­ва­ча и пе­ва­ча из­го­ва­ра­ла. Да је пот­пу­но вер­на у све­му ка­ко го­во­ру та­ко и по­је­ди­ним ре­чи­ма и из­ра­зи­ма.''[3]

Ми­ло­је­вић је чак и на­по­ме­ну ис­под пје­са­ма да­вао у ди­ја­лек­ту. За пје­сме ка­зи­ва­не ми­јач­ки да­вао је при­мјед­бе на ми­јач­ком нар­јеч­ју, а за оне спје­ва­не бр­сјач­ки – на бр­сјач­ком го­во­ру. Та­ко је за јед­ну пје­сму ка­зи­ва­ну на по­мје­ша­ној ека­ви­ци са ика­ви­цом на­пи­сао: ''...са­ма Ста­не го­во­ра­ше ми без ика­кво пра­ви­ла И уми­сто wпа и он­ди ди се увик чу­је Е. Ја мит­ну ове пи­сме и дру­ге ње­не ова­ко не при­те­ру­ју­ћи ни у чим са­мо ра­ди то­га да се ви­ди, да у нас наш је­зик ни­је ни ма­ло об­ра­ђен.''[4]

Под­сје­ти­ће­мо да је др Ђ. Јан­ко­вић о вје­ро­до­стој­но­сти об­ред­них пје­са­ма у ре­цен­зи­ји за­пи­сао: ''...не ви­дим ка­ко би не­ко мо­гао да их из­ми­сли: Ми­ло­је­вић или би­ло ко дру­ги још у то вре­ме а и за­што. Уоста­лом, не­ке од тих пе­са­ма се и да­нас пе­ва­ју у не­ком ви­ду (Ве­љи Чуј). Та­ко­ђе ни­је мо­гу­ће из­ми­сли­ти зби­ва­ња као ни то­по­ни­ме, хи­дро­ни­ме и ет­но­ни­ме по­ве­за­не са њи­ма, и да се они по­ду­да­ре са по­да­ци­ма ко­ји у 19 сто­ле­ћу још ни­су би­ли по­зна­ти, ни­су би­ли от­кри­ве­ни, ка­ко ћу да­ље по­ка­за­ти. ...Оне су за­и­ста из­вор по­да­та­ка о да­ле­кој про­шло­сти Ср­ба, и све­до­чан­ства об­ред­не прак­се обра­зо­ва­не у не­ко пра­дав­но вре­ме.''

…

 

[DEDA-EU]

Пр­ва пје­сма ко­јом пред­ста­вља­мо збир­ку ''Пе­сме и оби­ча­ји укуп­ног на­ро­да срп­ског – Об­ред­не пе­сме'' за­ве­де­на је под ред­ним бро­јем 107. У При­зре­ну су је пје­ва­ли ко­ле­да­ри, а за­пи­сао ју је ''г. Јо­во Ста­ни­ми­ро­вић све­ште­ник При­зрен­ски''.

СИВА ЖИВА[5]

пј. бр. 107



Сива Жива сива силна,

Сива силна голубице!

Да куда си путовала?

Одговара Сива Жива

Сива силна голубица:

''Ја сам тамо путовала

У Инђију нашу земљу.

Пролећела Хиндушана

И ту Глобу Тартарију

Црни Хиндуш и Тартару.

Летила сам Господару

Нашем силном Триглав бору




Те гледала што нам чини

Што нам чини заповеда."

Шта чињаше наш Господар

Наш Господар Триглав вељи,

Наш Створитељ и Држитељ

И велики Уморитељ?

Одговара Сива Жива

Бела силна голубица:

"Наш Господар лепо чини

Трима кола у зучиње

И четврто злато мери.

Да правимо златне чаше





Златне чаше и сребрне

Да молимо младог Бога

И Божића Сварожића

Да нам даде свако добро

Понајвише дуги живот.

Дуги живот добро здравље

И богатство што га носи.

Божић поје по сву земљу

Не боји се Хиндушана

Нити црног Тартарана

Ни големе те пустаре

А проклете Глобе црне

Глобе црне Тартарије,

И те гадне Манџурије.




Слава му је до небеса

До престола Триглав бога

Брада му је до појаса.

До појаса среди земље

Србске земље Рашке светле.

Да се роде мушка деца

Љути војни Даворови

Даворови и Јарила

Она силног Туривоја.

Туривоја Ђуримами

Да се роде јагањчићи

Јагањчићи и јарићи

И ти вељи теленчићи.

Женски више него мушки.

О ко­јој Ин­ђи­ји пје­сма го­во­ри за­и­ста не мо­же би­ти не­до­у­ми­це. То­по­ни­ми: Хин­ду­шан, пу­сти­ња Гло­бе и Тар­та­ри­ја, за­тим ет­но­ни­ми: Хин­ду­ша­ни, ''цр­ни Тар­та­ра­ни'' и ''гад­ни Ман­џу­ри'' чвр­сто и си­гур­но опре­дје­љу­ју рад­њу до­га­ђа­ња на ин­диј­ски пот­кон­ти­нент. Ка­ко би од­ре­ди­ли при­бли­жно тач­но мје­сто на­ве­де­них то­по­ни­ма или хи­дро­ни­ма, или об­ја­сни­ли од­ре­ђе­ну ет­но­ни­ми­ју, ко­ри­сти­ли смо ''AT­LAS SVIJE­TA'', JLZ, Za­greb, 1974, за­тим кар­те ко­је је при­ку­пио проф. Ре­ља Но­ва­ко­вић, наш по­зна­ти исто­ри­о­ге­о­граф, об­ја­вље­не у мно­гим ње­го­вим књи­га­ма, а ко­је смо, на­рав­но, на­ве­ли у по­пи­су ко­ри­шће­не ли­те­ра­ту­ре[6]. По­себ­но смо на­сто­ја­ли да што ви­ше по­да­та­ка цр­пи­мо из сва­кој ку­ћи нај­до­ступ­ни­је књи­ге – ''МА­ЛА ЕН­ЦИ­КЛО­ПЕ­ДИ­ЈА ПРО­СВЕ­ТЕ'', ИП Про­све­та, Бгд, 1959, ка­ко би и чи­та­о­ци ма­ње упу­ће­ни у ову те­ма­ти­ку мо­гли про­вје­ра­ва­ти на­ша ту­ма­че­ња и на­во­де.

Хин­ду­шан или Хин­ду­стан био је не­ка­да оп­шти на­зив за Ин­ди­ју. У ''Ен­ци­кло­пе­ди­ји'' пи­ше да је то и ''ве­ли­ка ни­зи­ја у Ин­ди­ји из­ме­ђу Хи­ма­ла­ја и Де­ка­на, по­гла­ви­то у сли­ву Ган­га'' (књ. 2, с. 939).

Тар­та­ри­ја – Мон­го­ли­ја, Тар­та­ри – Мон­го­ли: ''Мон­го­ли­ју су од дав­ни­на на­се­ља­ва­ла мон­гол­ска или та­тар­ска пле­ме­на... као ет­нич­ку гру­пу нај­пре су их упо­зна­ли Ки­не­зи (пр­ви по­ме­ни у X ве­ку), док Евро­пља­ни за њих ни­су зна­ли све до XIII ве­ка. Мон­гол­ска пле­ме­на ује­ди­нио је Те­му­џин Џин­гис-Кан 1206. го­ди­не'' (књ. 2, с. 104).

''Ман­џу, Ман­џур­ци, на­род у ис­точ­ној Ази­ји – се­вер­ној Ки­ни (Ман­џу­ри­ји), мон­гол­ско-тун­гу­ског по­ре­кла... Ман­џур­ска ди­на­сти­ја је вла­да­ла Ки­ном 1644-1912'' (књ. 2, с. 29).

Ман­џу­ри­ја – да­нас по­кра­ји­на на сје­ве­ро­и­сто­ку НРКи­не, из­ме­ђу Мон­го­ли­је и Ја­па­на.

Ки­не­зи – на­род мон­гол­ске ра­се. ''Ки­не­ска пле­ме­на у до­ли­на­ма ре­ке Хо­анг­хо и Јанг­це­кјанг, већ кра­јем нео­ли­та и по­чет­ком ба­кар­но-брон­за­ног до­ба (око 5000 г. пре н.е.) при­сту­па­ју зе­мљо­рад­њи за­сно­ва­ној на ве­штач­ком на­вод­ња­ва­њу... у сли­ву ре­ке Хо­анг­хо око 3000 г.пре н.е. осни­ва се и пр­ва ки­не­ска ро­бо­вла­снич­ка др­жа­ва...'' (књ. 1, с. 646).

Вр­ло је мо­гу­ће да се под Ман­џур­ци­ма под­ра­зу­мје­ва­ју и Ки­не­зи – оба су на­ро­да, на­и­ме, истог по­ри­је­кла. И Гр­ци су у ври­је­ме ја­ког Бу­гар­ског цар­ства и стал­них су­ко­ба са Ви­зан­ти­јом, и Ср­бе и Ру­се на­зи­ва­ли Бу­га­ри­ма. Исто та­ко је не­ка­да оп­шти на­зив за сва сло­вен­ска пле­ме­на био Ср­би или Вин­ди.

Из­у­зет­но је зна­чај­но по­ми­ња­ње пу­ста­ре Гло­бе (пј.107), те ет­но­ни­ма: цр­ног Гло­би­ра и пу­стог Гло­бо­ша (пј. 148) и Хо­би­на љу­та зве­ра (пј. 202), па то­по­ни­ма Хо­бе, гдје су Хин­ду­ша­ни (''У тој Хо­би Хин­ду­ша­ни'' – пј. 199), и на кра­ју у пје­сми 249 јед­на бли­жа од­ред­ни­ца – ''Оне Ман­џу­ри­је/ Ман­џу­ри­је ца­ре/ Про­кле­те Гло­би­је/ Те Гло­би­је ца­ре...''

Ово је ста­би­лан, ре­кли би­смо уко­пан ар­гу­ме­нат, вр­ло чврст то­по­ним ко­ји се не на­ла­зи ни­гдје на Бал­ка­ну и ко­ји рад­њу пје­сме си­гур­но опре­дје­љу­је у Ази­ју, вје­ро­ват­но у Ин­ди­ју или не­по­сред­но уз Ин­ди­ју. У Евро­пи не­ма пу­сти­ња, а по­себ­но не та­кве за ко­ју би се мо­гло ре­ћи – ''Не бо­ји се Хин­ду­ша­на/ Ни го­ле­ме те пу­ста­ре/ А про­кле­те Гло­бе цр­не'' (пј. 107).

На­ро­ди се кре­ћу, пре­ва­љу­ју ве­ли­ке раз­да­љи­не и уви­јек по­сто­ји мо­гућ­ност не­ког азиј­ског про­до­ра на Бал­кан у да­ле­кој про­шло­сти о ко­јем исто­ри­ја не зна. Узи­ма­ју­ћи у об­зир и ту мо­гућ­ност, мо­гла би се име­на ''вар­вар­ских на­ро­да'' по­ме­ну­та у пје­сма­ма ло­гич­но про­ту­ма­чи­ти и као на­је­зда ко­ја је у не­за­би­ље­же­ним вре­ме­ни­ма про­тут­ња­ла Ма­лом Ази­јом и Бал­ка­ном. Ме­ђу­тим, кад се опје­ва ге­о­граф­ски на­зив ка­квог не­ма у Евро­пи, тра­жи­ти га на ма­па­ма ста­ре Евро­пе би­ло би исто као и тра­жи­ти сан­те ле­да у троп­ским мо­ри­ма.

Да­кле, из­ли­шно је тра­га­ти за пу­сти­њом Гло­би или Хо­би би­ло гдје из­ван Ази­је. На за­пад­ној стра­ни ин­диј­ског под­кон­ти­нен­та, у Па­ки­ста­ну и Ав­га­ни­ста­ну, за­тим на ју­гу Турк­ме­ни­ста­на и на ју­гу Ки­не на­ла­зе се мно­ге ве­ли­ке пу­сти­ње. Ско­ро дуж чи­та­ве ин­диј­ско-па­ки­стан­ске гра­ни­це про­те­же се ве­ли­ка пу­сти­ња Тар (800 км x 150 км до 450 км ши­ри­не), на ју­гу Ки­не, од­мах из­над сје­вер­не гра­ни­це Па­ки­ста­на и Ин­ди­је на­ла­зи се та­ко­ђе ве­ли­ка пу­сти­ња Та­кла-Ма­кан, а из­ме­ђу Ка­спиј­ског је­зе­ра, Та­шкен­та и Ал­ма-Ате ра­су­те су мно­го­број­не пу­ста­ре.

 

[DEDA-EU]

Пре­ма сти­хо­ви­ма: ''Не бо­ји се Хин­ду­ша­на/ Ни го­ле­ме те пу­ста­ре/ А про­кле­те Гло­бе цр­не/ Гло­бе цр­не Тар­та­ри­је,/ И те гад­не Ман­џу­ри­је'' (пј. 107) – мо­гло би се за­кљу­чи­ти да је ''Гло­ба цр­на'' ве­ли­ка пу­сти­ња Го­би у са­мом сре­ди­шту азиј­ског кон­ти­нен­та. Го­би се про­те­же ско­ро чи­та­вом Уну­тра­шњом Мон­го­ли­јом или Тар­та­ри­јом (да­нас у Ки­ни), а ис­точ­но од ње је и Ман­џу­ри­ја. И пу­сти­ња Гло­ба, и Тар­та­ри­ја, и Ман­џу­ри­ја, као што ви­ди­мо у на­ве­де­ним сти­хо­ви­ма, гру­пи­са­ни су за­јед­но – и у пје­сми, али и на ге­о­граф­ској ма­пи. Ми­ло­је­вић, опи­су­ју­ћи дав­не бор­бе Ср­ба са Ки­не­зи­ма, по­ми­ње ''пу­ста­ру Хо­бе'' и смје­шта је у уну­тра­шњу Ази­ју крај сред­њо­а­зиј­ске ви­со­рав­ни и Тјен­шан­ских пла­ни­на.[7]

Ме­ђу­тим, те­шко би мо­гли на осно­ву оста­ле вр­ло ја­сне то­по­ни­ми­је – Ин­ђи­је и Хин­ду­ша­на, за­тим у ка­сни­јим пје­сма­ма че­сто на­гла­ша­ва­ног: ''У Ин­ђи­ји у Ср­би­ји'', ''Во та Ин­ђи­ја Ста­ра Ср­би­ја'', ''Од Ин­ђи­је до Хинд­ба­на/ Кр­вљу срб­ском оку­па­ли'', рад­њу пје­са­ма у ко­ји­ма се по­ми­ње ''пу­ста­ра Гло­ба'' смје­сти­ти не­ко­ли­ко хи­ља­да ки­ло­ме­та­ра од Ин­ди­је, по­себ­но што се и на ин­диј­ском пот­кон­ти­нен­ту, и у окру­же­њу на­ла­зе мно­ге ве­ли­ке пу­сти­ње.

Ми сма­тра­мо да ''Срб­ске зе­мље Ра­шке све­те... у Ин­ђи­ји на­шој зе­мљи'' тре­ба тра­жи­ти у гор­њем пор­јеч­ју моћ­не ри­је­ке Инд из­ме­ђу 300 и 350 сје­вер­не ге­о­граф­ске ши­ри­не, те из­ме­ђу 700 и 770 ис­точ­не ге­о­граф­ске ду­жи­не. Ова по­врш је оме­ђе­на са за­па­да ви­со­ким ви­јен­цем Хин­ду­ку­шких пла­ни­на, са сје­ве­ра још ви­шим Ка­ра­ко­ру­мом, а са сје­ве­ро­и­сто­ка не­пре­ла­зним Хи­ма­ла­ји­ма. Са ли­је­ве стра­не ри­је­ке Инд, ду­жи­ном од око 800 км про­сти­ре се пу­сти­ња Тар. То су све ве­ли­ке при­род­не пре­пре­ке у ко­је се укла­па­ју и хи­дро­ни­ми­ја, и то­по­ни­ми­ја, а и ет­но­ни­ми­ја об­ред­них пје­са­ма. Ве­о­ма је ла­ко ту смје­сти­ти Хин­ду­ша­не, чи­је име при­мо­ра­ва да им се ма­тич­на зе­мља тра­жи на Хин­ду­ку­шким пла­ни­на­ма или око њих. Ки­не­зи, Ман­џу­ри, Мон­го­ли, Та­та­ри су и при­род­но, пре­ко Аму –Дар­је, упу­ће­ни ка том ју­гу Ази­је. На ово­ме под­руч­ју су ру­ски ис­тра­жи­ва­чи ука­за­ли на ве­ли­ки број сла­во­но­фо­них на­зи­ва. Ту се смје­шта и на­ста­нак Ве­да, а на­у­ка у Пен­џа­бу та­ко­ђе про­на­ла­зи и Ари­јев­це – пр­ве би­је­ле осва­ја­че Ин­ди­је.

Ми­ло­је­вић је ста­рим Ср­би­ма у Ин­ди­ји по­све­тио 94 стра­не сво­јих "Од­ло­ма­ка...", те та­ко на стра­ни 41 он на­ла­зи зе­мљу срб­ског на­ста­ње­ња у бли­зи­ни Хин­ду­ку­шких пла­ни­на. Ми­ло­је­вић пи­ше: ''Хин­ду­ку­шке пла­ни­не око ко­јих ста­но­ва­ху (Ср­би – нап. ауто­ра), де­ли­ле су га од Хин­ду­ша у да­на­шњим Бу­хар­ским и дру­гим пу­ста­ра­ма сред­ње Ази­је у ко­ји­ма оби­та­ва­ху цр­ни на­ро­ди...'' Бу­ха­ра је под­руч­је гор­њег сли­ва ри­је­ке Аму-Дар­је.

Још је­дан дио Ин­ди­је од­го­ва­ра упу­ће­њи­ма об­ред­них пје­са­ма – пор­јеч­је моћ­ног Ган­га[8]. Баш та­мо, ис­под го­ре Бе­бир, из­ви­ре ри­је­ка Ду­нав – име ве­о­ма че­сто по­ми­ња­но у пје­сма­ма и као град, и као ри­је­ка али и као срб­ска зе­мља.

У књи­зи Алек­сан­дра Ло­ме ''Пра­ко­со­во – сло­вен­ски и ин­до­е­вроп­ски ко­ре­ни срп­ске епи­ке'' уочи­ли смо још јед­ну ма­ње по­зна­ту пје­сму о Ин­ди­ји. Пје­сма је за­би­ље­же­на у По­вљу на Бра­чу и дје­ли­мич­но на­ве­де­на у из­да­њу Ма­ти­це Хр­ват­ске из 1896. го­ди­не[9]. Умје­сто Си­ве Жи­ве пти­ца ла­ста­ви­ца од­го­ва­ра ''Мо­стар­ки ди­вој­ки'' да ле­ти из

...Индије равне,

Гдино људи врло Бога моле,

Гдино слуша млађи старијега,

А старији Бога великога,

Гдино овце свилна рунца носе,

А дивојке ракам до колина.

Пре­ма овој пје­сми у Ин­ди­ји је све нај­бо­ље, да­кле све су­прот­но сти­хо­ви­ма ''Све­ци бла­го ди­је­ле'' те Ло­ма прет­по­ста­вља да би мо­гла би­ти ''про­сто из­о­кре­та­ње бе­за­ко­ња из еп­ских пе­са­ма о про­кле­тој зе­мљи''. Ова­кво ми­шље­ње би мо­гло и оп­ста­ти да се ни­су по­ја­ви­ле ''Об­ред­не пе­сме''. По­ред пје­сме ''Си­ва Жи­ва'' (107) ви­дје­ће­мо још не­ко­ли­ко гдје се не пје­ва о про­ко­ле­тој зе­мљи, но се по­ми­ње бла­го­ста­ње у Ин­ди­ји (105, 188, 199, 202 и 212 ).

Сли­је­де­ћа пје­сма ''Јак-цар'' обо­га­ћу­је ин­диј­ски име­но­слов но­вим хи­дро­ни­ми­ма – ве­ли­ком ри­је­ком Чуј и Ду­на­вом. Пје­сму је за­пи­сао Скен­дер, Ср­бин му­ха­ме­дан­ске вје­ре из Бо­сне.

ЈАК–ЦАР

пј. 104

Борак борили Серберичани

Кољедо мој

Божоле мој

Божићу мој

Сварожићу ој!

У тој земљи Серберији

У Инђији проклијетој.

Борак борили млого дуго

Сто тисућа дугих љета

Двјеста тисућ кратких љета,

Борак борили зло чинили.

Борић боре разљути се Тартарима земљу даде

А Србима туђег станка

Туђег станка туђег данка

На Србицу и Јак-цара

На тог Чуја вељу ријеку.

Борили се храбрили се

Боје своје погубили

Земље србске оставили

И Инђију и Дунава.


Хиндуш за њим насрнуо

Дуга борба дуга рата

И Крајине злопамтиле.

Кољед земљу оставио

Над Босну се надмашио.

Босном трјесну Србу свану

Босна србска и одавна

Од Србије постанула.

Кољед био прјеминуо

Божића нам оставио,

А Божића Сварожића.

Сварог браду погладио

Млого добро починио

Сваком нами добро дао

Домаћину понајвјеће.

А домаћин кољеђаном

Свашта доста подарио:

Коме злато, коме благо

Цар Кољеду милу шћјерцу

Кољеђаном синовине.



Од­мах ће­мо на­ве­сти и пје­сму 102 – ''Ве­љи Чуј'', јер се ове дви­је пје­сме (104 и 102) склад­но до­пу­њу­ју: го­во­ре о истом вре­ме­ну и о истом до­га­ђа­ју, чи­не­ћи та­ко по­ве­за­ну цје­ли­ну. И ову ко­ле­дар­ску пје­сму из Бо­сне за­пи­сао је та­ко­ђе Скен­дер.

ВЕЉИ ЧУЈ

пј. 102

Тјекла вода Серберица.

Калино Милино!

Калин Вилин

Вито перо

Јељено јељево

Јељево драшково!

Здравље нам вјелико

Храброст нам највјећа.

С покрај града тог Дунава

Тог Дунава доброг војне.

С покрај Рашке на Рашици

На утоци у Марици.

Воду пили трудни коњи

На тој рјеци страшном Чују.

Трудни коњи утруђени

Тјешка боја вавијек бијућ.

Са Татаром љутим врагом

И Манџуром душманином.

Млад се Божић наљутио од Дунава

града ошо,

Нашој Босни причалио

У Босни се настанио.

Свако добро Босни дао

И босанским Србовима

Понајвјеће теби газда

А ти нама добре дарке.

 

[DEDA-EU]

До­ста је пи­са­но о ве­ли­кој слич­но­сти, па чак и исто­вјет­но­сти то­по­ни­ми­је и хи­дро­ни­ми­је сје­ве­ро­за­пад­не Ин­ди­је са ге­о­граф­ском оно­ма­сти­ком у сло­вен­ским зе­мља­ма, а по­себ­но са ге­о­граф­ским на­зи­ви­ма у срб­ским зе­мља­ма.

Рус О.М. Мо­ро­шкин по­ми­ње још у XIX ви­је­ку ''бо­га­ту и ши­ро­ку област Ду­нав­ску'': ''Још од вај­ка­да ди­вља пле­ме­на ин­ђиј­ских остр­ва и Но­ве Хо­лан­ди­је, као и умно­же­но на­ро­до­на­се­ље­ње у да­на­шњој Ки­тај­ској им­пе­ри­ји и у ис­точ­ној по­ло­ви­ни ин­диј­ског по­лу­о­стр­ва, обра­ти­ли су сво­је за­ви­дљи­ве по­гле­де на за­пад­ни по­лу­о­стрв и цве­та­ју­ће та­да кра­љев­ство Сјам­ба, или Ср­ба, ко­ји су ис­по­чет­ка на­се­ља­ва­ли бо­га­ту и ши­ро­ку област Ду­нав­ску...''[10]

И ен­гле­ски ге­о­граф Ви­ли­јам Ху­три та­ко­ђе го­во­ри о обла­сти Ду­нај у Ин­ди­ји, за ко­ју ка­же да је нај­ве­ћа.[11]

Ми­ло­је­вић у ''Од­лом­ци­ма...'' (с. 44) на­во­ди мно­го­број­не исто­вјет­не и слич­не на­зи­ве у Ин­ди­ји и у срб­ским зе­мља­ма и ве­ли: ''С оне стра­не Ган­га – India ex­tra Gan­gem – знат­не су пла­ни­не би­ле: Бе­бир­ске – Bebyrus, и Се­ман­тиј­ске, а ре­ке: Ду­нав ко­ји из­ла­зи из го­ре Бе­би­ра.''

На стра­ни 59. истих ''Од­ло­ма­ка...'' Ми­ло­је­вић по­пи­су­је ср­бо­фо­на име­на у Ав­га­ни­ста­ну, Кур­ди­ста­ну, за­тим у Бу­ха­ри и Тур­ке­ста­ну, а ме­ђу њи­ма и ри­је­ке Чил, Чул и Чуј!

На стра­ни 78. има­мо још је­дан сли­чан на­зив – ри­је­ка Чу­јан, а на Ти­бе­ту че­ти­ри ри­је­ке: Чуо, Чуј, Чу­и­ла и по­но­во Чуј, за­тим је­дан град – Чу­је (с. 79-81).

Ра­де­ћи ре­цен­зи­ју ове књи­ге Ђ. Јан­ко­вић је про­вје­ра­вао на­ше на­во­де, из­во­ре, као и по­пис мно­гих то­по­ни­ма и хи­дро­ни­ма у Ин­ди­ји осно­ве СРБ, СЕРБ, СИРБ, САРБ, СОРБ... Он је са са­вре­ме­них ка­ра­та Ин­ди­је, Ав­га­ни­ста­на, Па­ки­ста­на и Ира­на, пре­ко Ин­тер­не­та, до­био ве­ли­ки ис­пис још уви­јек ''жи­ве'' срб­ске оно­ма­сти­ке на ју­гу и ју­го­за­па­ду Ази­је. Та­ко­ђе под­стак­нут об­ред­ним пје­сма­ма мо­гао је про­ту­ма­чи­ти ве­зу ве­ли­ког над­гроб­ног ка­ме­ног спо­ме­ни­ка у об­ли­ку ри­бе у ју­жном па­ра­кли­су цр­кве Све­тог Ни­ко­ле у Кур­шу­мли­ји (от­кри­вен око 1975. год.) и вр­ло слич­них ''по­ста­вље­них ус­прав­но као крај­пу­та­ши или над или уз гро­бо­ве, од ушћа Ду­на­ва, пре­ко Кав­ка­за и Јер­ме­ни­је до ре­ке Чуј, Ал­та­ја и Мон­го­ли­је''[12].

…

...Из на­ве­де­них пје­са­ма са­зна­је­мо та­ко­ђе да су Ср­би ду­го го­ди­на бо­ра­ви­ли у Ин­ди­ји: ''Бо­рак бо­ри­ли мло­го ду­го/ Сто ти­су­ћа ду­гих ље­та/ Двје­ста ти­сућ крат­ких ље­та...''. Ста­ри на­ро­ди су има­ли сво­је ка­лен­да­ре ко­ји се ни­су уви­јек упра­вља­ли по сун­цу. Ра­чу­на­ња ста­рих Ин­ди­ја­ца, Ки­не­за, Кал­де­ја­ца и Егип­ћа­на по­ла­зи­ла су од вла­да­ња њи­хо­вих ди­на­сти­ја и да­ју огро­ман збир го­ди­на ко­ји, у од­но­су на људ­ски ви­јек, ја­сно ка­зу­је да је по­треб­но из­вр­ши­ти пре­ра­чу­на­ва­ња. На при­мјер, Мој­си­је Хо­рен­ски на­во­ди Кал­деј­ски по­пис вла­да­ра: на пр­вом мје­сту је Алор, ко­ји је вла­дао 10 ша­ро­ва, а сва­ки шар има 3600 го­ди­на[13]. Срб­ска ''ду­га ље­та'' и ''крат­ка ље­та'' не под­ра­зу­ми­је­ва­ју зе­маљ­ску го­ди­ну, је­дан оби­ла­зак Зе­мље око Сун­ца, већ упу­ћу­ју на са­свим дру­ги на­чин ра­чу­на­ња вре­ме­на свој­ствен ин­диј­ском под­кон­ти­нен­ту. Не­што ви­ше и по­бли­же ре­ћи о мо­гу­ћим го­ди­на­ма срб­ског би­ва­ња у Ин­ди­ји је не­мо­гу­ће, из­у­зев оног што и са­ма пје­сма ка­же: ''Бо­рак бо­ри­ли мло­го ду­го''.

Сер­бе­ри­ча­ни и Сер­бе­ри­ца у при­пје­ви­ма пје­са­ма ''Јак-цар'' и ''Ве­љи Чуј'' (''Бо­рак бо­ри­ли Сер­бе­ри­ча­ни...'' и ''Тје­кла во­да Сер­бе­ри­ца...'') до­дат­но учвр­шћу­ју на исто ге­о­граф­ско под­руч­је рад­њу оби­ју пје­са­ма. Та­ко­ђе са­зна­је­мо да су се зе­мља или зе­мље Ср­ба или Сер­бе­ри­ча­на у Ин­ди­ји зва­ле: и Ср­би­ја, и Ср­би­ца, и Ра­шка, и Сер­бе­ри­ја (Сер­бе­ри­ја = Сем­бе­ри­ја?), да су кроз њих те­кле ри­је­ке Сер­бе­ри­ца, Ра­ши­ца и Ду­нав, да је по­сто­јао и град Ду­нав, а и да се чи­та­ва област зва­ла Ду­нав­ском.

По свој при­ли­ци, на по­гра­нич­ној ри­је­ци Чуј, Ср­бе и њи­хо­вог Јак-ца­ра на­па­да­ли су Хин­ду­ша­ни, Та­та­ри (Мон­го­ли) и Ман­џу­ри (Ки­не­зи). Ис­цр­пље­ни мно­гим бо­је­ви­ма – ''Ду­га бор­ба ду­га ра­та'' (пј. 104), Ср­би су се по­вла­чи­ли оста­вља­ју­ћи сво­је зе­мље. Је­дан дио Ср­ба је на­пу­стио Ин­ди­ју и Ду­нав у Ин­ди­ји, и вра­тио се пра­мај­ци Ду­на­ву на Бал­ка­ну. Пје­вач ја­сно ка­же: ''Бо­ри­ли се хра­бри­ли се/ Бо­је сво­је по­гу­би­ли/ Зе­мље срб­ске оста­ви­ли/ И Ин­ђи­ју и Ду­на­ва''.

Име Јак-цар је мо­гло на­ста­ти слич­но на­дим­ку ца­ра Ду­ша­на Сил­ног: сил­ни цар, ја­ки цар – Јак-цар.

Нео­би­чан је стих: ''С по­крај гра­да тог Ду­на­ва/ Тог Ду­на­ва до­брог вој­не/ С по­крај Ра­шке на Ра­ши­ци/ На уто­ци у Ма­ри­ци'' (пј. 102). Ста­ра срб­ска област Ра­шка, пред­не­ма­њић­ка Ра­шка, за­хва­та­ла је и под­руч­је око ри­је­ке Ра­шке све до ње­ног ушћа у Ма­ри­цу ни­же Фи­ли­по­по­ља[14]. Да­нас су ове зе­мље у са­ста­ву Бу­гар­ске. За ту­ма­че­ње Ра­шке, Ра­ши­це и Ма­ри­це има­мо дви­је мо­гућ­но­сти.

Пр­ва је: сва име­на по­ме­ну­та у пје­сми су до­ни­је­та из Ин­ди­је. По­себ­но што је по­ме­нут град Ду­нав, и то ''Ду­на­ва ве­ља гра­да'' (пј. 105), ко­јег као ве­ли­ког и по­зна­тог мје­ста из­ме­ђу ри­је­ке Ду­нав и Егеј­ског мо­ра ни­ка­да ни­је би­ло (ви­дје­ти ''Исто­ри­ју Ви­зан­ти­је'' од Г. Остро­гор­ског). Пје­сма је са­чи­ње­на у бал­кан­ској Ср­би­ји – ''Од Ду­на­ва (ин­диј­ског) гра­да ошо/ На­шој Бо­сни при­ча­лио'', и пје­вач до­га­ђа­је у Ин­ди­ји опје­ва по сје­ћа­њу.

Дру­га мо­гућ­ност је: по­че­так пје­сме је ка­сни­ји до­ме­так – пје­вач уба­цу­је бал­кан­ску Ра­шку, Ра­ши­цу и Ма­ри­цу, бал­кан­ске ри­је­ке ко­је га под­сје­ћа­ју на ''стра­шни Чуј'' гдје су ''Во­ду пи­ли труд­ни ко­њи/... Труд­ни ко­њи утру­ђе­ни'' по­сли­је ''Те­шка бо­ја ва­век би­јућ/... Са Та­та­ром љу­тим вра­гом/ И Ман­џу­ром ду­шма­ни­ном''. У овом ту­ма­че­њу оста­је­мо без об­ја­шње­ња: гдје је то ве­ли­ки град Ду­на­ва на Бал­ка­ну и ода­кле на­зи­ви Ра­шка и Ра­ши­ца кад се по­у­зда­но зна да су то по­ср­бље­не ин­диј­ске ри­је­чи? При­је до­ла­ска Ср­ба из Ин­ди­је за њих се ни­је мо­гло зна­ти.

Од­мах да ка­же­мо да Ма­ри­ца ни­је хи­по­ко­ри­стик, ми­ло­сни­ца од хри­шћан­ског име­на Ма­ри­ја. Код свих име­на ри­је­ка осно­ве мор, мур и мар мо­ра­мо би­ти вр­ло оба­зри­ви. У ка­сни­јем обра­зла­га­њу ре­ћи ће­мо ви­ше о раз­ло­зи­ма, но ов­дје ће­мо на­по­ме­ну­ти да сви во­де­ни то­ко­ви ко­ји са­др­же мор­фе­му мор или мур но­се срб­ска име­на па ма гдје их за­ти­ца­ли, и уви­јек го­во­ре са­мо срб­ским је­зи­ком сим­во­ла: мор озна­ча­ва цр­но али и смрт. Ве­о­ма ве­ли­ки број де­мо­на има овај кор­јен у име­ну: Мо­ра­на, Му­ре­на, Мо­ри­це, Ма­ри­це, Мо­ра, Мор­на, Мо­ран, Мо­ри­ја... По ста­ром срб­ском вје­ро­ва­њу во­да је нај­че­шће ста­ни­ште цр­них си­ла. Ср­би су ти­је­ла сви­је­тлих пре­да­ка са­хра­њи­ва­ли у ку­ћи, а ка­сни­је на окућ­ни­ци, док су тру­пла не­по­жељ­них срод­ни­ка спу­шта­ли чам­цима низ ри­је­ку – да их во­да од­не­се у мо­ре. Та­ко су мно­ги во­де­ни то­ко­ви до­би­ли име­на са осно­вом мор – цр­но, смрт: Мо­ра­ва, Мо­ра­ви­ца, Мо­риш, Му­ра, Мо­ра­ча те та­ко и Ма­ри­ца, а у пје­сми 183 по­ми­ње се не­ка во­да у сти­ху "на Би­стри­ци Ма­ро­шу". Све до­ско­ра Ср­би ни­су са­хра­њи­ва­ли уто­пље­ни­ка у гро­бље – сма­тра­ло се да је ''не­чист'', да је под­пао под власт мо­рог, цр­ног сви­је­та...

...Уз ''Јак-ца­ра'' и ''Ве­љи Чуј'' не­из­о­став­но иде и тре­ћа пје­сма – ''Де­вој­ка са ре­ке Чуј''. Ово је сад за­о­кру­же­на три­ло­ги­ја из ко­је са­зна­је­мо, да је бој на ри­је­ци Чуј имао да­ле­ко­се­жне по­сље­ди­це по Ср­бе у Ин­ди­ји, та­ко ду­бо­ке да се и по по­врат­ку у пра­по­стој­би­ну ви­је­ко­ви­ма пре­но­сио у на­ро­ду, и до Ко­со­ва а на­рав­но и по­сли­је ње­га, да је ушао са Јак-ца­рем у об­ред­не пје­сме те је та­ко мо­гао по­слу­жи­ти као при­по­вје­дач­ка осно­ва за пје­ва­ња о ка­сни­јим бо­је­ви­ма.

ДЕВОЈКА СА РЕКЕ ЧУЈ[15]

пј. 266



Чујеш, чујеш, чујеш

Мајко!

Там за реком Чујем.

Мајко!

На србској крајини,

Мајко!

Коњи заведени.

Мајко!

За град заведени.

Мајко!

За цмиљ повезани

Мајко!

За цмиљ и босиље,

Мајко!

Глађу изглађени

Мајко!

Жеђцом изжаждани

Мајко!

Јездом уморени,

Мајко!

Бојем избијени

Мајко!

Копљам избодени

Мајко!

Стрел`ма изтрељани

Мајко!

Мач`ма изсечени

Мајко!

Хоћу л` хоћу л` ићи?

Мајко!

Да коње одрешим,

Мајко!

Да зобцом назобим

Мајко!




Да вадом одморим

Мајко!

Да водом напојим

Мајко!

Ладном водом

Мајко!

Бистром реком Чујем,

Мајко!

Чујем на крајини

Мајко!

На србској погибији

Мајко!

Да видом извидам

Мајко!

Да ране залечим

Мајко!

Да војне разбудим

Мајко!

Наше мртве војне

Мајко!

Момке нежењене

Мајко!

Злато нековато

Мајко!

Алем неправљени

Мајко!''

Ал` говори мајка,

Својој милој ћерки.

Својој ћерки драгој,

Са Јак цара реке:

''Иди, иди, иди

Ћерко!

Те коње одреши

Ћерко!





Те зобцом назоби

Ћерко!

Те вадом[16] одмори

Ћерко!

Те Чујем напоји

Ћерко!

Ладним Чујем реком

Ћерко!

Те ране извидај

Ћерко!

Видом лековитим

Ћерко!

Те војне разбуди

Ћерко!

Наше војне тужне

Ћерко!

Нашу децу јадну

Ћерко!

Наше браниоце

Ћерко!

И нашег господства

Ћерко!




Госпоштине

Ћерко!

Наше царевине

Ћерко!

Нашу дику красну

Ћерко!

Наше војне младе

Ћерко!

Момке нежењене

Ћерко!

У мртвоме санку

Ћерко!

Разбуди јих драга,

Ћерко!

У град уведи јих

Ћерко!

У град Ниш наш славни

Ћерко!

На тој реци Чују

Ћерко!

Славни старо-славни

Ћерко!

 

[DEDA-EU]

Да се пр­во освр­не­мо на по­ве­зу­ју­ћа мје­ста за све три пје­сме: до­га­ђај, мје­сто де­ша­ва­ња и по­ме­ну­та иста име­на.

Све три пје­сме опи­је­ва­ју или по­ми­њу глав­ни до­га­ђај – пре­суд­ну бит­ку на ве­ли­кој ри­је­ци Чуј – ''Там за ре­ком Чу­јем/ На срб­ској кра­ји­ни.'' Ту су и Ср­би – Сер­бе­ри­ча­ни, и срб­ски Јак цар, а у пр­ве дви­је пје­сме по­ме­ну­ти су и срб­ски не­при­ја­те­љи у Ин­ди­ји: Хин­ду­ша­ни, Та­та­ри и Ман­џу­ри.

Тре­ћа пје­сма ''Де­вој­ка са ре­ке Чуј'' опи­су­је раз­бо­ји­ште и по­сље­ди­це ве­ли­ке и, по свој при­ли­ци, од­лу­чу­ју­ће бит­ке за срб­ски оп­ста­нак у Ин­ди­ји. Дје­вој­ка ко­ја по­хо­ди бо­ји­ште ни­је обич­на дје­вој­ка, ни­је ни дје­вој­ка ко­ја тра­жи сво­је ми­ле ни­ти ка­ква дра­га ју­на­ка, но дје­вој­ка ви­лин­ских осо­би­на: она мо­же ''Да ви­дом из­ви­да, да ра­не за­ле­чи, да вој­не раз­бу­ди... у мр­тво­ме сан­ку.'' На за­вр­шет­ку пје­сме по­но­во се го­во­ри да мр­тве вој­не из ''мр­твог сан­ка раз­бу­ди и у град уве­де''.

У ре­ли­ги­ји пре­да­ка, или ка­ко је још зо­ву ет­но­гра­фи и ис­тра­жи­ва­чи ста­рих вје­ро­ва­ња – у ре­ли­ги­ји мр­твих, ово је вр­ло ва­жан чин. То је ње­на су­шти­на, основ­на дог­ма – да се при­зо­ву пле­ме­ни­те ду­ше, а по­себ­но оне ко­је су да­ле жи­вот за свој род, да са­да из ду­хов­ног сви­је­та, ка­да има­ју још ве­ћу моћ и си­лу, чу­ва­ју и бра­не за­јед­ни­цу, пле­ме, од ду­шман­ских на­ср­та­ја.

Ви­ше пу­та смо на­по­ми­ња­ли да су Ср­би ти­је­ла сви­је­тлих пре­да­ка са­хра­њи­ва­ли у ку­ћи, ка­ко би за­др­жа­ли у сво­јој бли­зи­ни ду­шу срод­ни­ка – чу­ва­ра ог­њи­шта, по­том­ства, од цр­них и злих не­ви­дов­них си­ла. Та­ко­ђе су се на­сто­ја­ли ри­је­ши­ти ти­је­ла не­по­жељ­них срод­ни­ка, оби­је­сних ара­ми­ја, за­ви­дљи­вих и осве­то­љу­би­вих, ку­ка­ви­ца и ла­ко пот­ку­пљи­вих, па су их спу­шта­ли чам­цем низ ри­је­ку – да их во­да од­не­се у зе­мљу смр­ти, у Мо­ри­ју.

Ова пра­ста­ра пје­сма на­дах­ну­та ре­ли­ги­јом пре­да­ка упра­во го­во­ри о још јед­ном ста­ром срб­ском об­ре­ду – по­сли­је бо­ја по­треб­но je при­ку­пи­ти, при­зва­ти ду­ше па­лих ју­на­ка да до­ђу у свој град, ме­ђу сво­је, и да са жи­ви­ма чу­ва­ју и бра­не угро­же­но на­сљед­ство. Од њих се тра­жи по­моћ у по­себ­но те­шким вре­ме­ни­ма – кли­ко­ва­њем се при­зи­ва­ју у љу­тим бо­је­ви­ма, у те­шким стра­да­њи­ма, кад је сна­га ма­ла а не­при­ја­тељ пре­мо­ћан.

Ср­би су све до­ско­ра у бор­би са не­при­ја­те­љем кли­ца­ли прет­ке: '''Кад је ма­ла сна­га Цр­но­го­ра­ца' – ка­же Ме­да­ко­вић ('Жи­вот и оби­ча­ји Цр­но­го­ра­ца') – 'он­да се би­ју иза за­се­де, а кли­чу и мр­тве, ко­ји су при­је два­де­сет го­ди­на умр­ли'. '...Кад се по­ме­ша­ју са Тур­ци­ма,' – ка­же Љ.П. Не­на­до­вић – 'уз­ви­ку­ју име­на и оних ју­на­ка што су у ста­ра вре­ме­на се­кли Тур­ке. ...О то­ме се не са­мо при­ча не­го се, у те­шким окр­ша­ји­ма, и да­нас чи­не по­ку­ша­ји да се пре­ци до­зо­ву и да се кли­ца­њем њи­хо­ва по­моћ из­ну­ди.'

Је­дан слу­чај до­зи­ва­ња у по­моћ, кли­ца­ње мр­твих ју­на­ка, до­знао сам да се де­сио у бу­гар­ском ра­ту 1913, на по­ло­жа­ју Цр­ни Врх, ви­ше Кра­то­ва.''[17]

У ''Гор­ском ви­јен­цу'' Ра­дун, утвр­ђен у ку­ли и окру­жен Тур­ци­ма, пу­ца­ју­ћи при­зи­ва у по­моћ и жи­ве и мр­тве срп­ске ју­на­ке: ''А он га­ђа пу­шком, не пре­ста­је;/ по­пи­је­ва тан­ко, гла­со­ви­то,/ при­пи­је­ва Ба­ја и Но­ва­ка,/ при­пи­је­ва Дра­шка и Ву­ко­ту/ и два Ву­ка од се­ла Тр­њи­нах,/ Мар­ко­ви­ћа и То­ма­но­ви­ћа,/ а кли­ку­је и жи­ве и мр­тве -/ ви­ди стра­шну уру пред очи­ма!''

У на­шој раз­ма­тра­ној пје­сми об­ред­ни пје­вач на­зи­ва срб­ске бра­ни­о­це нај­у­мил­ни­јим име­ни­ма – ''На­шу де­цу јад­ну, На­ше бра­ни­о­це, На­ше го­спод­ство, Го­спод­ство на­ше ца­ре­ви­не, На­шу ди­ку кра­сну, На­ше вој­не мла­де, На­ше мр­тве вој­не, Мом­ке не­же­ње­не, Зла­то не­ко­ва­то, Алем не­пра­вље­ни''.

Оста­ви­ти ко­сти, а ти­ме и ду­ше по­ги­ну­лих под по­ро­бљи­ва­чем, ду­шма­ни­ном, пре­те­жак је гри­јех. Ср­би су у по­сљед­њем ра­ту (1991-1995) ис­ко­па­ва­ли ко­сти сво­јих нај­ми­ли­јих и но­си­ли их на срб­ску зе­мљу. О то­ме је ге­не­рал Мла­дић као оче­ви­дац го­во­рио: ''Ни­кад, ни у јед­ном ра­ту, ни­је­дан на­род ни­је ва­дио вје­ков­не или свје­же по­смрт­не остат­ке сво­јих по­ги­ну­лих и умр­лих, па их пре­но­сио на дру­ги про­стор. За­ми­сли­те ка­ква је то си­ту­а­ци­ја кад срет­не­те про­мр­злу мај­ку ко­ја но­си ко­сти си­на по­ги­ну­лог 1992. го­ди­не. У не­кој пла­стич­ној ке­си са­ку­пи­ла је јад­ни­ца ко­сти сво­га си­на, но­си их на ле­ђи­ма да га са­хра­ни на срп­ској зе­мљи... У сво­ме жи­во­ту ни­сам ви­дио та­ко стра­шне и по­тре­сне при­зо­ре, да се ва­де и но­се по­смрт­ни оста­ци. Гро­бо­ве ста­ре по сто, двје­ста го­ди­на срп­ски на­род из Са­ра­је­ва пре­но­сио је на дру­гу те­ри­то­ри­ју.''[18]

У ''Ко­сов­ско-ме­то­хиј­ском збор­ни­ку'' (Бе­о­град, 1990, с. 94) пи­ше, да су Ср­би исе­ља­ва­ју­ћи се пред Шип­та­ри­ма ''но­си­ли со­бом и по­смрт­не остат­ке сво­јих дра­гих и са­хра­њи­ва­ли их у но­ва ме­ста по Ср­би­ји''. Чест је био слу­чај да ста­ри од­се­ље­ни Ср­бин, на умо­ру, за­ку­не дје­цу да му ко­сти са­хра­не на дје­до­ви­ни – да се ду­ша мо­же на­вра­ћа­ти на нај­ми­ли­ја мје­ста, да бу­де са пре­ци­ма и срод­ни­ци­ма у ста­ром кра­ју. По­себ­но у дав­ним вре­ме­ни­ма на­стан­ка ове пје­сме ре­ли­гиј­ски за­кон и мо­рал­ни об­зи­ри, а на­ро­чи­то твр­до вје­ро­ва­ње у по­ве­за­ност ду­ше са ко­сти­ма, ни­су мо­гли до­зво­ли­ти да ти­је­ла бра­ни­о­ца оста­ну из­ван за­јед­ни­це. Она су мо­ра­ла би­ти од­не­ше­на, ако је би­ло ика­ко мо­гу­ће, у бли­зи­ну жи­вих.

За­го­нет­но је по­ми­ња­ње Ни­ша: из ''мр­твог сан­ка/ Раз­бу­ди их дра­га/ У град уве­ди јих/ У град Ниш наш слав­ни''.

По исе­ље­њу из Ин­ди­је мо­ра­ју се до­ве­сти у но­ви крај, на Бал­кан, и ду­ше из­ги­ну­лих рат­ни­ка са стра­шног Чу­ја, да чу­ва­ју срб­ску но­ву-ста­ру зе­мљу и по­ма­жу ''жи­ве вој­не''. То би би­ло јед­но ту­ма­че­ње. Ме­ђу­тим, кар­та Ин­ди­је, а по­себ­но њен сје­ве­ро-за­пад­ни дио, би­ље­жи по­при­ли­чан број то­по­ни­ма и хи­дро­ни­ма са осно­вом ниш. О пла­нин­ском ви­јен­цу Ни­ша­дес Ми­ло­је­вић на­во­ди пи­са­ње О.М. Мо­ро­шки­на: ''Ни­ша­дес или пре­кра­сни и не­при­ступ­ни стан бо­го­ва, као и ти­су­ћу­о­ког бо­га Ин­дре... био је да­кле ме­сто ста­но­ва­ња Ср­ба или Сер­ба (ви­ди: Ри­тер, Зе­мље­вид, I, с. 19-29). Та­ко да­кле на са­мим тим Хи­ма­лај­ским и Ни­шад­ским пла­ни­на­ма, по си­сте­ми­ма њи­хо­вим, с јед­не и с дру­ге стра­не, па све до Хин­ду­ку­шких пла­ни­на и на­ро­да, нек­да је пр­во­бит­но жи­вео и ста­но­вао срб­ски на­род, као на­род и ма­са, ко­ја се ши­ри­ла и гра­на­ла под доц­ни­јим име­ни­ма Сјам­скри­та или Ср­ба-Сло­ве­на. Хин­ду­ку­шке пла­ни­не око ко­јих ста­но­ва­ху, де­ли­ле су га од Хин­ду­ша у да­на­шњим Бу­хар­ским и дру­гим пу­ста­ра­ма сред­ње Ази­је, у ко­ји­ма оби­та­ва­ху цр­ни на­ро­ди.''[19]

 

[DEDA-EU]

Ми­ло­је­вић та­ко­ђе ис­пи­су­је мно­га ср­бо­фо­на име­на на под­руч­ју Ав­га­ни­ста­на и Кур­ди­ста­на: пу­ста­ру Ни­ша и ри­је­ку Ни­ша­бур и раз­ва­ли­не ста­рог гра­да Ни­ша, као и ри­је­ку Ни­ша (с. 59). У India pro­prie di­ci­ta на ри­је­ци Ко­вен на­ла­зи се град Ниш (с. 43). По­себ­но су на Ти­бе­ту мно­ги то­по­ни­ми: Ниш, област Ниш, град Ни­ша, ри­је­ка Ни­ша и Ибер и Ибар али и ри­је­ке Чуо и Чуј, град Чу­је и по­но­во ри­је­ка Чуј. На истом под­руч­ју ен­гле­ске кар­те би­ље­же ри­је­ке Ја­ка и Ја­рун (с. 80-81).

У При­мор­ској Ин­ди­ји – India ma­ri­ti­ma, од­но­сно Pan­di­nis re­gis – на­ла­зи се град Ни­ша­ва (с. 43-44), а у Пер­си­ји су град Ниш и област Ни­ша­бург и Та­миш (с. 58-59).

Ре­ља Но­ва­ко­вић у књи­зи ''Не­по­зна­ти Цр­њан­ски'' да­је кар­ту Ав­га­ни­ста­на и Бе­лу­џи­ста­на, да­кле под­руч­ја из­ме­ђу ри­је­ке Инд и ри­је­ке Ка­бул, са ср­бо­фо­ним на­зи­ви­ма ко­ји се на­ла­зе и на Бал­ка­ну. Крај ри­је­ке Ка­бул је Nish, ту је и Be­la, Kutschai, Ba­rah, Mur­ga, Bu­bak… У Ма­лој Ази­ји је та­ко­ђе град Ниш и Ни­ши­ра па још је­дан Ниш, а у Ли­ки­ји по­но­во – Ниш (с. 115).[20]

Ша­фа­рик у књи­зи "О по­ре­клу Сло­ве­на по Ло­рен­цу Су­ро­вјец­ком", с. 115, на­во­ди мно­ге на­зи­ве осно­ве нис и ниш. На пр­во мје­сто ста­вља Ниш и Ни­ша­ву у Ср­би­ји, те Ни­са, Ни­за ри­је­ке у Че­шкој, па Нис, Ни­са, Ни­ша, Ни­е­ша­ва у Ру­си­ји, Пољ­ској и Сло­вач­кој, за­кљу­чу­ју­ћи да је ни-ша сан­скрт­ски на­зив за ли­ва­ду. Овим је ја­сно за­што се срб­ским је­зи­ком не ра­зр­је­ша­ва ети­мо­ло­ги­ја Ни­ша. Име­на су до­не­се­на на Бал­кан у та­ко дав­ним вре­ме­ни­ма да је иш мо­гао ''по­ста­ти не­про­дук­тив­ни пра­сло­вен­ски су­фикс''.

По­гле­дај­мо још јед­ном за­вр­ше­так раз­ма­тра­не пје­сме: ''Раз­бу­ди јих дра­га/ У град уве­ди јих/ У град Ниш наш слав­ни/ На тој ре­ци Чу­ју/ Слав­ни ста­ро-слав­ни.''

Прет­по­сљед­њи стих од­ре­ђу­је по­ло­жај Ни­ша: ''У град Ниш наш слав­ни/ На тој ре­ци Чу­ју...'' Ни­смо про­на­шли ни­је­дан до­ку­ме­нат, ни­ка­кву кар­ту у ко­јој би био за­пи­сан хи­дро­ним Чуј, или ба­рем ка­кво слич­но име на про­сто­ри­ма ју­жне Евро­пе. Под­сје­ти­мо се да нам по­че­так пје­сме го­во­ри да је Чуј ''на срб­ској кра­ји­ни'', а да се сва­ка гра­ни­ца, ра­зу­мљи­во, на­се­ља­ва­ла и обез­бје­ђи­ва­ла и на њој гра­до­ви по­ди­за­ли, ка­зу­ју нам при­мје­ри срб­ских вој­них кра­ји­на под Аустро­у­гар­ском.[21] Да­кле, Ниш о ко­јем го­во­ри пје­сма ни­је европ­ски, бал­кан­ски, но ис­ход­ни – ин­диј­ски. И са­свим је ра­зу­мљи­во да у но­вом на­се­ља­ва­њу, у но­вој-ста­рој отаџ­би­ни, не­ки град по­не­се име опје­ва­ног и ''слав­ног ста­ро-слав­ног'' Ни­ша са да­ле­ке ин­диј­ске ри­је­ке Чуј.

Упо­ре­ди­мо пј. 266 – ''Де­вој­ка са ре­ке Чуј'' са на­шом по­зна­том на­род­ном пје­смом ''Ко­сов­ка дје­вој­ка''[22]. Огро­ман је вре­мен­ски ра­спон из­ме­ђу ове дви­је пје­сме, мо­жда ка­квих 2500 го­ди­на, те је мо­гу­ће тра­жи­ти са­мо ис­хо­ди­шна до­дир­на мје­ста.

И јед­на и дру­га пје­сма има­ју исти са­др­жај, при­каз: те­шко из­гу­бље­ну бит­ку и упе­ча­тљи­во осли­ка­но раз­бо­ји­ште по­сли­је бо­ја – пре­тр­па­но из­бо­де­ним и исје­че­ним ју­на­ци­ма и мно­гим мр­твим ко­њи­ма – ''бо­јем из­би­је­ни/ Ко­пљам из­бо­де­ни/ Стрел­ма ис­тре­ља­ни/ Мач'ма исе­че­ни'' (пј. 266) – ''он­де ј' па­ла крв­ца од ју­на­ка/ та до­бро­ме ко­њу до стре­ме­на, до стре­ме­на и до узен­ђи­је...'' (''Ко­сов­ка дје­вој­ка'').

Оба бо­ја су пре­суд­на: из­гу­бив­ши бит­ку крај ри­је­ке Чуј, Ср­би су по­че­ли зна­чај­ни­је на­пу­шта­ти Ин­ди­ју – ''Бо­је сво­је по­гу­би­ли/ Зе­мље срб­ске оста­ви­ли/ И Ин­ђи­ју и Ду­на­ва.'

Ко­сов­ским бо­јем Тур­ци­ма су све срб­ске зе­мље по­ста­ле до­ступ­не и отво­ре­не, а то је во­ди­ло ви­ше­вје­ков­ном роп­ству и не­са­гле­ди­вим по­сље­ди­ца­ма.

Нео­бич­на дје­вој­ка са ри­је­ке Чуј од­ла­зи на раз­бо­ји­ште као и Ко­сов­ка дје­вој­ка. Ко­сов­ка дје­вој­ка ''пре­вр­ће по кр­ви ју­на­ке; ког ју­на­ка у жи­во­ту на­ђе, уми­ва га ла­ђа­ном во­ди­цом'', а дје­вој­ка са ри­је­ке Чуј ''во­дом од­ма­ра, те Чу­јем на­па­ја, лад­ним Чу­јем ре­ком, вој­не раз­бу­ђу­је, на­ше вој­не ту­жне, на­ше бра­ни­о­це''.

На­род­ни пје­вач дао је Ко­сов­ки дје­вој­ки не­у­о­би­ча­је­ну мо­гућ­ност: ''ког ју­на­ка у жи­во­ту на­ђе, при­че­шћу­је ви­ном цр­ве­ни­јем и за­ла­же хље­бом би­је­ли­јем''. У ње­го­вом пој­мо­ва­њу ста­ре вје­ре и хри­шћан­ства чи­ни му се мо­гу­ћим да не­ду­жна дје­вој­ка при­че­шћу­је и та­ко оздра­вљу­је, или отва­ра рај­ска вра­та за ју­нач­ке ду­ше че­сти­те, баш као што је не­ка­да и дје­вој­ка са ри­је­ке Чуј, или би­је­ла ви­ла ка­ко би ре­као Но­ди­ло, ку­пи­ла са раз­бо­ји­шта ''на­ше мр­тве вој­не, на­ше бра­ни­о­це, зла­то не­ко­ва­то, алем не­пра­вље­ни''.

Дје­вој­ка са ри­је­ке Чуј чи­ни још ве­ћа чу­де­са: она мо­же ''да ви­дом из­ви­да, да ра­не за­ле­чи, да вој­не раз­бу­ди, на­ше мр­тве вој­не из мр­тво­га сан­ка, у град уве­де''.

Но­ди­ло, ана­ли­зи­ра­ју­ћи на­род­не пје­сме, тра­же­ћи у њи­ма остат­ке ста­рих вје­ро­ва­ња, ка­же о опје­ва­ним ви­ла­ма: “На кр­ва­во ју­нач­ко раз­бо­ји­ште сле­те се ви­ле. При­ча­ју мно­ги, ка­ко их је ви­ди­ти, и по­сли­је бит­ке, на ја­дов­но­ме бој­ном по­љу... Не вр­зу се ви­ле од љу­ти­не и об­је­сти око ју­нач­ких ље­ши­на, већ их во­ди ми­ло­сти­ва бит­ка за са­хра­њи­ва­ње њи­хо­во... Об­ли­је­ћу ви­ле љу­де, те их опо­ми­њу ка­кво је то те­шко бе­за­ко­ње не да­ти мр­тва­ци­ма уко­па.”[23]При кра­ју по­гла­вља о ви­ла­ма Но­ди­ло, убра­ја­ју­ћи Ко­сов­ку дје­вој­ку у ви­ле, упо­ре­ђу­је: “Ви­ди­смо да се у Ed­di вал­ки­ри­ја зо­ве и val­meya, бој­на дје­вој­ка. Да­кле, прем­да јој не чу­је­мо ви­ли­на на­зи­ва, би­ти ће да је бој­на ви­ла та Ко­сов­ка дје­вој­ка, јер је из­раз 'Ко­сов­ка дје­вој­ка' као јед­но, (исто) у зна­че­њу, са 'val­meya'.”[24]

О ''val-meyar'' дје­вој­ка­ма, или бој­ним дје­вој­ка­ма ка­ко пре­во­ди Но­ди­ло, на с. 497 пи­ше: ''То су не­по­роч­не дје­вој­ке у слу­жби ви­шње­га Оди­на, па их Один ша­ље у сва­ку бит­ку, да к се­би, ис­под ла­зи­на па­лих љу­ди, узму сва­ког ју­нач­ког пре­га­о­ца. По­кој­не ће ју­на­ке ис­пра­ти­ти бој­не дје­вој­ке, дје­вој­ке из­би­ра­чи­це, с по­при­шта у Вал­ха­лу, у Оди­но­ве ви­со­ке дво­ре.''

 

[DEDA-EU]

[1] За­хва­љу­ју­ћи пред­у­сре­тљи­во­сти је­ро­ђа­ко­на Ни­ко­на Цве­ти­ћа­ни­на и не­се­бич­ној по­мо­ћи бо­го­сло­ва Ог­ње­на Ве­ри­ћа, про­на­ђе­не су у ста­рој књи­жни­ци ма­на­сти­ра Бо­ђа­на мно­ге ри­јет­ке и ври­јед­не књи­ге, ме­ђу ко­ји­ма и ова из­у­зет­на збир­ка ''Об­ред­них пе­са­ма укуп­ног на­ро­да срп­ског''.

[2] За­хва­љу­је­мо на­мје­сни­ку ма­на­сти­ра Све­тих ар­хан­ге­ла Ми­ха­и­ла и Га­ври­ла у Ко­ви­љу је­ро­мо­на­ху Иси­хи­ју Ро­ги­ћу на обез­бје­ђе­њу из­ван­ред­них усло­ва за рад и на свој нео­п­ход­ној по­мо­ћи у на­ста­ја­њу ове књи­ге.

[3] М. Ми­ло­је­вић,''Пе­сме и оби­ча­ји укуп­ног на­ро­да срп­ског – Об­ред­не пе­сме'', Др­жав­на штам­па­ри­ја, Бе­о­град, 1869, с. 46.

[4] По­треб­но је та­ко­ђе по­ја­сни­ти, да смо при­дјев из­ве­ден од ет­но­ни­ма Ср­би пи­са­ли по ста­ром, пред­ву­ков­ском на­чи­ну пи­са­ња као срб­ски. На­и­ме, пра­ста­ра су­гла­снич­ка ску­пи­на СРБ од­у­ви­јек је пред­ста­вља­ла стран­ци­ма не­са­вла­ди­ву те­шко­ћу у из­го­во­ру. По­ма­га­ли су се та­ко, што су уба­ци­ва­ли са­мо­гла­сни­ке из­ме­ђу ова три су­гла­сни­ка и из­об­ли­ча­ва­ли ово осо­бе­но име до не­пре­по­зна­ва­ња. Же­ља нам је би­ла да у ово­ме ра­ду, ко­ји го­во­ри о да­ле­кој про­шло­сти овог пра­ста­рог на­ро­да, за­др­жи­мо не­про­мје­ње­ну су­гла­снич­ку ску­пи­ну СРБ и у ста­ром при­дјев­ском об­ли­ку, по­себ­но, што се у се­ли­ма до­ли­на ри­је­ка Кри­ва­је и Го­сто­ви­ћа, за­тим у по­до­зрен­ским се­ли­ма, те у вро­вач­ким се­ли­ма: Крај­зов­ци­ма, у Пе­тро­вом Се­лу... и да­нас ис­кљу­чи­во ка­же – срб­ски. И вла­ди­ка Ни­ко­лај Ве­ли­ми­ро­вић је у ''Срб­ској те­о­ду­ли­ји'' пи­сао при­дјев од име­на СРБ као срб­ски. Та­ко­ђе у пи­са­њу име­ни­це сан­скрт и при­дје­ва сан­скрт­ски ни­смо уме­та­ли сло­во ''и'', што су ина­че при­ну­ђе­ни да чи­не мно­ги дру­ги на­ро­ди ка­ко би раз­би­ли су­гла­снич­ку ску­пи­ну ''нскрт'' и та­ко омо­гу­ћи­ли нео­ме­тан из­го­вор. Срб­ски је­зик, упра­во као и сан­скрт­ски, има свој­ство да у од­ре­ђе­ним нео­п­ход­но­сти­ма, као што су из­го­во­ри ''те­шких'' су­гла­снич­ких ску­по­ва: врт, крв, прст, смрт, крт, врх, Срб... су­гла­сник ''р'' пре­о­бра­зи у са­мо­гла­сник и та­ко оно што је за дру­ге је­зи­ке ве­о­ма те­шко, пре­тво­ри у ла­ко из­го­вор­љи­во.

[5] Због бо­љег пра­ће­ња и лак­шег по­ве­зи­ва­ња рад­ње, уоп­ште за бо­ље сна­ла­же­ње у тек­сту, да­ли смо уз број пје­сме под ко­јим је за­ве­де­на у Збир­ци и наш на­слов. То је углав­ном име ко­је се ја­вља у пје­сми (''Си­ва Жи­ва'', ''Јак-цар'', ''Ве­љи Чуј'') или чи­тав стих ко­ји нај­бо­ље из­ра­жа­ва глав­ну ми­сао, рад­њу пје­сме (''Од Ин­ђи­је до Хинд­ба­на'', ''По­бе­ли нам ца­ре сву зе­мљи­цу цр­ну'', ''У Ин­ђи­ји у Ср­би­ји'').

[6] За­хва­љу­је­мо Дар­ји Тр­го Ар­се­но­вић на по­мо­ћи у про­на­ла­же­њу ста­ри­јих ге­о­граф­ских и исто­ри­о­ге­о­граф­ских ка­ра­та и њи­хо­вом пре­тра­жи­ва­њу.

[7] М. Ми­ло­је­вић, ''Од­лом­ци исто­ри­је Ср­ба'', с. 30-33, дио II.

[8] Упо­зо­ри­ла нас је лек­тор В. То­мић, да је р. Ганг у Ин­ди­ји жен­ског ро­да, те да би био бо­љи на­зив – ГАН­ГА. До гре­шке у ро­ду је до­шло због пре­во­да са ен­гле­ског – "Gan­ges".

[9] Алек­сан­дар Ло­ма ''Пра­ко­со­во – сло­вен­ски и ин­до­е­вроп­ски ко­ре­ни срп­ске епи­ке'', с. 50-51.

[10] О.М. Мо­ро­шкин, ''Исто­ри­ја кри­тич­ког исље­до­ва­ња о Ру­си­ма и Сло­ве­ни­ма'', Санкт Пе­терс­бург, 1843, с. 163-173; М. Ми­ло­је­вић, ''Од­лом­ци исто­ри­је Ср­ба'', с. 41-42, дио I.

[11] М. Ми­ло­је­вић, ''Од­лом­ци исто­ри­је Ср­ба'', с. 42, дио I.

[12] Из ''Ре­цен­зи­је ру­ко­пи­са Б. и А. Ар­се­но­ви­ћа 'Об­ред­не пје­сме ста­рих Ср­ба из Ин­ди­је'''.

[13] М. Ми­ло­је­вић, ''Од­лом­ци исто­ри­је Ср­ба'', с. 63, дио I.

[14] М. Ми­ло­је­вић, ''Од­лом­ци исто­ри­је Ср­ба'', с. 142-143, дио I.

[15] Пје­сма је из Ма­чве. Ми­ло­је­вић је ис­под пје­сме за­пи­сао: ''Ова се пе­сма пе­ва у Ма­чви кад мом­ча­ди­ја иде у ко­ло''.

[16] ''Да ва­дом од­мо­рим, мај­ко'', ''Те ва­дом од­мо­ри, ћер­ко!'' – у ри­јеч­ни­ку ''Srb­sko­hr­ vat­sko-slo­ven­< /em>skislo­var'', Jan­ko Ju­ran­čič, Dr­žav­naZa­< /em>lo­žbaSlo­ve& shy;ni­je, Lju­blja­na, 1986, под va­da пи­ше: ''1. рок, тер­мин: од­го­ди­ти ко­ме ва­ду – од­го­ди­ти ко­му рок; 2. ја­рак: реч­на и по­точ­на во­да се раз­во­ди ва­да­ма.'' Очи­глед­но да ''ва­да'' из ри­јеч­ни­ка ни­је иста ''ва­да'' из пје­сме.

[17] В. Чај­ка­но­вић, ''Ста­ра срп­ска ре­ли­ги­ја и ми­то­ло­ги­ја'', с. 116 и 184.

[18] Ин­тер­вју ге­не­ра­ла Рат­ка Мла­ди­ћа грч­кој аген­ци­ји ''МЕГ­ТА'' об­ја­вио не­дељ­ник ''НИН'' ју­ла 1996. го­ди­не.

[19] М. Ми­ло­је­вић, ''Од­лом­ци исто­ри­је Ср­ба'', с. 41, дио I.

[20] У не­дјељ­ни­ку ''НИН''-у од 02.08.1996. при­лог рас­пра­ви о ср­бо­фо­ним име­ни­ма дао је и уред­ник Д. Јо­ва­но­вић у члан­ку ''Ни­ша­ва не­где у Ин­ди­ји''. За то­по­ни­ме са за­вр­шет­ком иш др Пе­тар Скок ка­же да је то ''не­про­дук­тив­ни пра­сло­вен­ски су­фикс – иш'', ко­ји сам со­бом до­вољ­но го­во­ри о ста­ро­сти то­по­ни­ма (Др Пе­тар Скок, ''То­по­но­ма­сти­ка Вој­во­ди­не'', Збор­ник Ма­ти­це срп­ске, Се­ри­ја дру­штве­них на­у­ка, 2, Н. Сад, 1951, 57-65; Ве­ра Ми­ло­са­вље­вић, ''Чу­ва­ри име­на'', ИПА Ми­ро­слав, Бе­о­град, 2004, с. 182).

[21] По­гле­да­ти ча­со­пис ''Глас Сар­до­ни­је'', бр. 5, спе­ци­јал­ни број из 1998, гдје је об­ја­вљен ''Срп­ски Устав'' – ''Sta­tu­taVa­lac­ho­rum'', Фер­ди­нан­да II из 1630. год.

[22] Вук Ст. Ка­ра­џић, ''Срб­ске на­род­не пје­сме'', ИП Про­све­та, Бе­о­град, 1958, 4 то­ма, књ. 2, с. 306, пј. 50.

[23] N. No­di­lo, "Sta­ra vje­ra Sr­ba i Hr­va­ta", с. 494-495.

[24] Исто, с. 502.


Делове књиге можете преузети http://овде

мој коментар:
Ово није "ћакнути" Деретић ово је из времена Деретићевог чукундеде и нема никаквих додира са Деретићем осим што подкрепљује његова истраживања.