Немам обичај да дискутујем у виртуелном свету али овој теми нисам могао да одолим. Идеја о доласку на посао у службеној униформи је лоша и неће имати никаквог утицаја на подизање угледа војске пошто је то ваљда намера.
По обичају, најгласнији у одобравању оваквих идеја су они на које се такве одлуке не односе. Рецимо као покретач ове теме, колико сам схватио ВН или ВС свеједно (ја ни после 20 и кусур година у војсци незнам у ком закону пише да мора да се долази у униформи на посао па га молим да ми каже где је то прочитао), обични грађани који наравно немају ништа против униформе, ликови сакривени иза аватара на форумима и они који немају никаквог искуства у вези ношења, одржавања, путовања, прописа о униформи или било чега у вези ње осим спознаје да лепо изгледа.
Да ли ће и професионални војници (војници по уговору) долазити у униформи на посао? Ако хоће, у којој? Пошто је ношење ратне (маскирне-за оне који не разумеју) забрањено ван касарне, a немају службену? Вероватно ће неко опет тумачити прописе по потреби и рећи: “Oни могу у ратној ви не” или “Они могу у цивилу”.
Ја волим своју униформу. Мислим да је солидног изгледа (осим шапке) и кроја и да лепо изгледам у њој (сваки човек кад обуче униформу изгледа лепши него што јесте, још кад се окитим ордењем, значкицама, амблемима), али је чињеница да су јој потребне извесне модификације и да уопште није згодна за ношење ван радног места, поготово не на релацији кућа-посао. Не зове се забадава службена. Лично, највише ми смета изглед шапке и уопште комфорност њеног ношења.
Никад ми није била јасна толика фасцинираност људи униформом која иде дотле да ако они не могу да је носе из разних разлога, онда нека је носе сви око њих. Они који желе да долазе у њој то могу да раде и сада пошто то није забрањено. Kолико видимо по медијима неки се и жене у њој, надам се слободном вољом, а не ради ЕПП-а. А ускоро ће ваљда и да се удају у њој(рецимо нека поручница или капетаница).
Пошто сам пар година путовао до радног места, 2 x 60km=120км дневно, са 2-3 преседања у оба смера, усталом као и многи други, желим да вам сликовито објасним зашто сам против доласка на посао у униформи. Све даље описано стварно се десило колегама или мени током ретких путовања у униформи и преточено је у једну целину.
Кренули сте на посао. Стојите на цичи зими и чекате аутобус док вам ветар реже већ дебело поцрвенеле уши (шапка вам не може заштити уши). Око вас људи умотани у шалове, капе, рукавице, капуљаче...Ветар дува, киша пљушти, а ви поносно стојите у униформи и молите Бога да не дуне јачи ветар јер ће те морати да јурите шапку по овом кијамету уз смех присутних. Наравно, заборавили сте да навучете онај, да `простите на изразу, у жаргону звани куртон за шапку и полако почињете да осећате влагу на својој ћели. Покушавате да се сакријете под надстрешницу оближње биртије али...старија госпођа је кренула у град да прода своје домаће производе и заузела је сваки милиметар тог склоништа својим кантицама и торбама. За невољу, то је познаница ваше таште па је за очекивати да ће вас замолити да јој помогнете да убаци ствари у аутобус (ако се то деси рећи ће те јој да у униформи не смете да носите више од једне скромне торбе или једне кесе...да ли то рећи...? Али чему онда служи народна војска ако не може да помогне госпођи са торбама? Како ће онда у некој већој невољи да помогне? Од тешког питања пажњу вам одвлачи шапка која почиње опасно да поиграва под налетима ветра и ви већ размишљате да ли да спустите онај црни, смешни каишић (за који претпостављам да велики број људи и не зна чему служи, а још и не ради) под браду и тако предупредите бесплатну забаву окупљеном народу. Таман сте помислили да то урадите кад ево га! Спас! Стиже аутобус! Али...претходна два аутобуса су изостала због ко зна чега и овај је крцат. Међутим, Ви не смете да закасните и морате да донесте одлуку: "Да ли имам времена да чекам други, и достојанствено уђем у њега? Можда закасним? Нема везе, боље истрпети критику шефа, а сачувати углед. Или да се погурам са народом и улетим у овај? Народ је то. Поштује униформу, неће се гурати самном. Одлука је пала! Трк на предња врата, пошто је већина кренула на задња. Упркос проклизавању службених ципела, међу првима сте стигли до улазних врата. Светина је нервозна и још поспана, баш као и ви и уопште вас не зарезује, већ се беспомучно лакта у борби за улазак у аутобус па макар стајала на једној нози јер и они сви негде иду на посао. Пошто сте пристојан, васпитан човек пропуштате старијег господина да уђе пре вас. Јавља се глас из позадине: “Ајде бре, генерале улази шта чекаш?” Свима је јасно да човек зна да нисте генерал, али што се мало не би нашалио са вама алудирајући на то како сте упарађени. Пошто сте ипак успели да уђете у аутобус почиње гурање да би ушли они који још нису, а и ради заузимања најзгоднијег положаја за стајање. Када сте се некако наместили за стајање на једној нози, тек онда примећујете да је аутобус пун дима, а унутрашњост базди на нафту помешану са испарењима покисле гардероба која се суши на путницима. Нема везе, важно да сте некако кренули. Сви су се наместили, све је утихнуло. Куњате у стојећем ставу. У једном тренутку негде из позадине почиње громогласно хркање. Погледате мало боље кад оно ваш колега Пера. Разбија са од хркања. Прво лагано, па све гласније и гласније док не налети на чвор. Помислите удавиће се али јок. Утише се па поново. Неки од малобројних будних путника почињу да му цокћу, а остали се смешкају. Све би то било некако у реду да није у униформи. Пера је заставник пред пензију и он је увек у униформи. Навика. Улази на почетној станици и увек преспава цели пут. За дивно чудо на једној од успутних станица излази госпођа која баш седи до вас. Одлично! Не сећета се када сте задњи пут седели при одласку на посао. Али, господину који стоји поред вас из очију читате да сматра да управо он треба да седне на то место пошто је старији, иако брат брату не више од 10-так година. Како да му објасните да путујете већ пар година овим аутобусом и да се не сећате када сте последњи пут сели и да би био ред да се и ви мало одморите? Познајете готово све путнике из виђења, а пар њих и лично, међутим овог господина видите први пут. Па зар му је тешко да то једно јутро стоји? Да, тешко му је. Зна он, као и ви да нећете бити тако безобразни да у униформи не пустите старијег да седне. Тако и би. Док вам се он захваљује, киптите у себи, а на лицу сте направили дебилно љубазну гримасу. Најзад стижете. Излазите из аутобуса. Време се на срећу смирило. На свежини јутарњег ваздуха осећате како сами себи воњате на смрад аутобуса (ко незна-специфичан мирис зноја, прљавштине, испарења мокре гардеробе, белог лука и дима цигарета у којем превлађује мирисни тон дизела тј. нафте). Лагано пешачите ка радном месту. Из мисли вас прену ваш к-дант који вас без оног дубро јутро пита зашто имате масну флеку на униформи. Наравно да је имате кад сте се гурали по прљавом аутобусу. Док му ви објашњавате порекло флеке стижете до канцеларије. Ушавши у њу тек сад примећујете да су вам и ципеле прљаве јер су вас изгазили у аутобусу. Чистите ципеле, облачите други комплет униформе (ако је имате) јер желите да будете уредни током састанка који данас имате у једној цивилној институцији (да је састанак у оквиру војне организације некако би се и прошверцовали). Завршили сте своје данашње обавезе и полако се припремате за одлазак кући. Звони вам мобилни. Ваша супруга вам јавља да у повратку купите неки лек и џамбо пакет пелена за дете пошто су тако јефтиније и да не заборавите да у 16.30 имате састанак савета родитеља (старије дете вам је основац). Објашњавате јој да ћете лек купити, али да не иде да пелене носите у униформи и да ако све то обавите нећете стићи на састанак. Пошто не може да схвати зашто не иду униформа и пакет пелена саопштава вам да ви онда имате пара за разбацивање и да глумите неко лудило са тим достојанством. Ништа онда, купићете лек и правац са пута на састанак. Измрцварени од пута хитате ка школи на састанак током којег треба да се размотре пристигле понуде за рекреативну наставу. Током састанка улазите у вербални сукоб са једним од наставника и два родитеља који упорно покушавају да наметну своје ставове и услове око рекреативне наставе. Наравно пре свега мислим на новац. Тражите да се детаљно анализирају све ставке плаћања и саопштавате да не желите да вас ико вуче за нос и пљачка на овако безобзиран начин. Иако већина људи дели ваше мишљење ћуте јер не желе да се сукобљавају са онима од којих може да зависи успех њихове деце. Напад на вас предводи једна оштроконђа којој је иначе занимање ``један од 5 чланове неке НВО`` која у недостатку аргумената галами да сте намерно дошли у униформи да овде демонстрирали силу, да се она вас не плаши, да је ово цивилна институција, а не касарна...итд, итд. Састанак се некако завршава. Најзад стижете кући. Док скидета вашу униформу жена вас пита да ли морате у униформи да долазите и додатно заузимате простор и када ћете да однесете и оне остале делове униформе који вам заузимају скучени простор подстанарских ормана у подстанарском стану. Саопштавате јој да ни на послу немате места пошто један ормар дели вас тројица, а канцеларију шесторица. Након овог задајете јој завршни ударац саопштењем да ћете ових дана донети на прање и хемијско чишћење униформу која вам се данас испрљала.
Наставак у следећој поруци