Dokumenti o Srbima kroz istoriju zapadno od Drine

[Tandoori Masala]

Svečana potvrda srpskih privilegija koju je izdala Carica Marija Terezija 24. aprila 1743. godine.

„Milostivo, dakle, razmatrajući najizvrsnije zasluge spomenutog Patrijarha, Arhiepiskopa i Mitropolita ARSENIJA JOVANOVIĆA i celokupnog plemena ilirskog - to, naime što je u nedavnom turskom ratu, po primeru svog prethodnika ARSENIJA ČARNOJEVIĆA, Patrijarha, odnosno Mitropolita, napustio svoje patrijaršijsko sedište u Peći i s ilirskim narodom koji mu je bio poveren prešao iz Turske u naše oblasti, što je isti narod ohrabrio na pružanje vernih i korisnih usluga nama i našem uzvišenom Domu, a isti narod, dobro opremljen velikim brojem naoružanih četa prikupljenih iz kraljevstava Ugarske, Hrvatske i Slavonije i dostojno snabdeven vojnim potrebama nabavljenim o sopstvenom trošku, hrabro i odvažno borio se protiv svih naših neprijatelja, zajedno s našim vojskama utaborenim u Bavarskoj, Češkoj i Italiji, i time kako valja ispunio svoju podaničku i vazalsku obavezu - a obećava i želi da je i ubuduće ispuni; s tim razloga, budući da je sve dobro i pohvalno obavljeno, na delu potvrđeno i po sebi poznato, mi milostivo prihvatamo najponizniju molbu rečenih molilaca i na osnovu pouzdanog znanja, razumne odluke, odlučne volje i punine carske i kraljevske moći i vlasti, ovim ljubazno overavamo i sasvim i u svemu milostivo odobravamo i potvrđujemo gore spomenute privilegije, slobode, preimućstva, koja im je svojim kraljevskim otvorenim pismom u celini i pojedinostima njegovog sadržaja premilostivo dodelio naš preuzvišeni gospodin deda, a potvrdili ih, kao što je rečeno, naš preljubazni gospodin stric i preslavni roditelj.

Radi toga, ovim pismom ozbiljno nalažemo i zapovedamo našim sudovima, kako crkvenim, tako svetovnim, svim skupa i svakom ponaosob; najzad, svim našim državljanima, ministrima i službenicima, ma kog stepena, čina, dostojanstva i imena, te ostalim podanicima našim, vernim i ljubaznim: neka dozvole da spomenuti Patrijarh, Mitropolit i Arhiepiskop, i celokupni naš rečeni narod rascijanski na miru i bez ikakve neprilike, smetnje i uznemiravanja koriste, uživaju i raduju se, svim skupa i svakoj ponaosob, napred navedenim privilegijama, preimućstvima, slobodama, ovlašćenjima, milostima, dopuštenjima, odobrenim i potvrđenim ovim našim otvorenim pismom; neka ih učvrste i odbrane u njima, i neka ih takođe štite od svih onih koji bi ih napadali, uznemiravali i nanosili im štetu - onoliko puta koliko to od vas, ili jednog od vas budu zatražili rečeni Arhiepiskop i oni koji su mu potčinjeni, i to sve donde dok ovaj narod ili pleme rascijansko bude istrajavalo u neumanjenoj vernosti i odanosti nama i našem uzvišenom austrijskom Domu.

Neka ne pokušavaju i ne čine ništa što bi bilo protivno njihovom sadržaju, i neka ih ne dopuste da drugi na neki način pokušaju i da se to dogodi, inače će pasti u najtežu nemilost nas i naših naslednika, pa osim toga što će se njihov njihov čin obezvrediti, platiće samim tim globu od Trideset Maraka u Zlatu(triginta Marcarum Auri puri), i to jednu polovinu fisku ili našoj blagajni, a drugu onima koji su pretrpeli nepravdu. Po svedočenju ovog pisma, koje je potpisano našom rukom i overeno našim većim visećim pečatom.
Dato u našem gradu Beču, dana dvadeset četvrtog, meseca aprila, godine hiljadu sedamsto četrdeset treće, a naših kraljevina treće.”

MARIJA TEREZIJA

(M.P.)

K. grof od Ulfelda.

Na sopstvenu zapovest svetog kraljevskog veličanstva.
Jox. Kristof Bartenštajn.

Dinko Davidov, „Srpske privilegije carskog doma habzburškog, NS, 1994, str. 97.

Karl von Czoernig, "Ethnographie der österreichischen Monarchie", Wien, Vol. III, 1857., str. 75.

 

[Tandoori Masala]

II. Pismo Nikole Jurišića kralju Ferdinandu I. 24. X. 1538.

„Prejasni, velemožni kralju! Premilostivi gospodine! Ovog časa piše mi gospodin ban Petar Keglević zajedno s drugim hrvatskim grofovima, kako su se sretno povratili i doveli sa sobom veliki broj Srba(1.) s njihovim ženama, djecom i stokom, iako su pretrpjeli dosta opasnosti, jer su Turci na dva mjesta na njih čekali, ne usudivši se doduše da ih napadnu.

Sada, premilostivi kralju, budući da gospodinu Erazmu baronu Thurnu, kapetanu bihaćkom, pripada nemalo mala zasluga za prebacivanje Srba, molim Vaše rimsko kraljevsko veličanstvo da spomenutom Turnu uputi milostivo pismo. Jednako gospodinu Kegleviću, grofovima Slunjskim, Zrinskom i Blagajskom, kako bi i ubuduće bili tako revni. Oni doista nisu uzalud primili dvomjesečnu plaću. Za šest dana bit će oni na zapovijed Vašeg rimskog kraljevskog veličanstva pušteni kući, premda je bila velika potreba, da hrvatski grofovi, dok ne vrše službu, primaju proviziju(2.) za svoju osobu.

Što gospodin komandant(3.) u svojemu pismu javlja, da treba doseljenicima odrediti stan, to je učinjeno prije pola godine. On ima kod sebe i privilegij, koji je ovamo Vaše rimsko kraljevsko veličanstvo ovamo poslalo. Svi oni imaju također i moje pismeno obećanje, da će sve ono biti održano, što im je Vaše rimsko kraljevsko veličanstvo obećalo. Uz to pišem komandantu, neka Vlasima - koje kod nas nazivaju Starim Rimljanima, a koji su sad zajedno s ostalima iz Turske prešli - dade obećanja i privilegije, koje je Vaše rimsko kraljevsko veličanstvo dalo Srbima.

Premilostivi kralju! Vaše rimsko kraljevsko veličanstvo neka izvoli imati na umu, da je Vašem veličanstvu i ovima zemljama mnogo stalo do tog naroda. Mene će pak oni dnevno salijetati, pa pored toga, što ću im morati govoriti lijepe riječi prikladne u tu svrhu, ipak neću moći izbjeći da im pružim novaca, sukna i žita. Nužno je također, da oni održavaju dobrom stanju. Svemogući bog neka udijeli, da se na taj način porodi ustanak među njegovim podanicima.
Na sve to neka se izvoli milostivo podsjetiti Vaše rimsko kraljevsko veličanstvo, kojemu se ja kao svom premilostivom gospodinu u najvećoj poniznosti pokoravam.

Dano u Ljubljani dana XXII. oktobra godine XXXVIII.
Vašeg rimskog kraljevskog veličanstva preponizni sluga Nikola Jurišić.”

Bilješke:

1. U skladi s prethodnim privilegijem Ferdinanda I., Jurišić govori izričito o Srbima(Sirfen), razlikujući ih od romanskih Vlaha ili »starih Rimljana« (Alt-Römer), koje drugi suvremeni izvori nazivaju također Ćićima.
2. Novčana nagrada.
3. Kapeta u Bihaću, bar. Erazmo Thurn.

46. SEOBA SRBA NA ŽUMBERAK G. 1538.
Dr. Jaroslav Šidak, „Historijska čitanka za hrvatsku povijest”, I., 1952., str. 113-114.




Radoslav Lopašić, „Žumberak”

„Rieka Kupčina ne dieli samo podgorje žumberačko, već ona imade i u etnografskom obziru svoju važnost. Uz korito njeno u dolini kupčinskoj od Kostanjevca prema Oštercu i gradu Žumberačkome stanuju na okupu stari katolički Žumberčani; jedna grana tih starosjedilaca rasprostrla se od lieve obale Kupčine po gorovitih priedjelih razštrkano i pomješano sa Uskoci prama Kalovim i Mrzlom polju; dočim naprama sjevernozapadnoj strani dopiru katolici uz potok šušički sve do Sošica. Također i Uskoke dieli Kupčina u dva posebna plemena, koji imaju i više obzira svoj oseban tip i karakter.

Katolički Žumberanin srednjeg je stasa, suholjast, bjeloputan, dugoljasta lica i plavokos. Od njega je nešto višji ali kao groštak tjelesno i jedriji Uskok, razlikujući se od katoličkoga Žumberčanina ponajviše i crnom kosom i sa dva krasna i živahna oka. Katolički su Žumberčani još i danas i oblikom jezika i naglaskom čakavci. Čakavština izgubila se kod njih i prešla u štokavštinu samo kod pojedinih obitelji, koje su pomješane sa Uskoci, ali i tu se oni lako raspoznaju po naglasku. U njih nema junačkih pjesama, te pjevaju samo ženske popjevke, a da su čakavci od starine u Žumberku, dokazuje njihova istovjetnostu u stasu, obrazu, odjelu i prilično narječjem s obližnjim provincijalci u Pribiću i Prekrižju(također Čakavci), koji se ne služe u govoru nikakvih talijanskim riečmi, kakvih imade po dosta kod istih Uskoka žumberačkih osobito u tehničkih terminih poput baril, mazana, akoprem se žumberački Uskoci doseliše iz predjela udaljenih od mora.

Unijatski je pako Uskok štokavac najradikalnije jekavštine. Pjeva junačke pjesme, što mu ih djedovi donesoše iz nekadašnjega zavičaja, i koje im vila na junačkih njihovih vojnah kazivala o Kraljeviću Marku, Strahiniću Banu, Ivanu Senjaninu i o drugih narodnih vitezovih.
Osobito čuvaju žene stare običaje svu snagu jezika.”

"Vienac" XII, Zagreb, 1880. str. 638. i 655.

 

[Tandoori Masala]

"U trecem mesecu ftore godine, buduci ovo mesto blizu Bosne, okuze se neke kuce u Golubicu; onda ti kud koji moze, bezi, i ja predjem u Kosovo, gdi prebudem u domu popa Avrama Simica jedan mesec.

Ovi imadjase besede Zlatoustoga na djejanija apostolska; tu ih stanem opet s priljezanijem citati i neka mesta, koja bi mi najugodnija bila, prepisivati. Njegova najstarija kci Jelena zamoli me da joj sto iz te knjige prosto srpski napisem. Tada ja sve ono sto sam vec bio za se prepisao, prevedem na prosto, i za uciniti da onoj prekrasnoj devici citanje toga bude prijatnije, raspolozim to na glave, pocinjuci svaku po azbuci. Ona je to tako rado citala i tome se toliko radovala, koliko da je svu mudrost Solomonovu u ona dva-tri tabaka imala. To su drugi s velikom molbom od nje prosili i prepisivali; i tako se raznese i rasplodi po svoj Dalmaciji pod imenom Dositeove bukvice. Ovo je prvi povod i uzrok da se u meni velika zelja zacne i rodi da mi samo dotle Bog daruje zivot dok sto srpski na stampu izdam i prekrasnim kcerma i sinovom roda mojega soopstim."

U Sklovu, 1788.

"Pisma Dositeja Obradovica"('Zivot i prikljucenija'), Beograd, 1833.


Dositej je zivio kod popa Avrama Simica 1764. godine, u Dalmatinskom Kosovu.

 

[Tandoori Masala]

Sinod Rimokatoličke Crkve održan u Budimu 1309. godine.

Zabranjuje se svim rimokatolicima da daju svoje kćeri, sestričine i sinovice za žene... ”jeretičkom patarenu, kataru, šizmatiku ili drugom kom nevjerniku, a naročito ne Rusinima, Bugarima, Srbima(Rasciis), Litvancima, koji zaostaju u grijehu...jer kako smo iz iskustva naučeni, muževi, odjelivši se od jedinstva vjere rimokatoličke a nadraženi od Đavola, više vuku svoje žene grijehu nevjerstva...„

Johann Rudolf Kutschker, ”Die gemischten Ehen vom katholisch-kirchlichen Standpuncte betrachtet„, Wien, 1846.

V. Mosin, "Stari rukopisi Srba u Hrvatskoj..."....ostalo...

 

[Tandoori Masala]

Pismo Leopolda I. upuceno Patrijarhu Arseniju Carnojevicu, 6. aprila 1690. godine.


„Leopold, po milosti božjoj izabrani rimski car, uvek uzvišeni itd, itd. Časni, odani i ljubazni, u više navrata javljeno nam je koliko vam na srcu leži bezbednost i napredak hrisćanstva, o čemu ste, kako sa zadovoljstvom uviđamo, pružili izvrsne dokaze vernom pok. generalu Pikolominiju dok je u onim krajevima savesno obavljao svoju dužnost. To nam i ubuduće obećavate s obzirom na svoju izuzetnu vernost i revnost, osobito u štovanju Boga, pa ne sumnjamo da ćete - zbog ugleda koji uživate u narodu iz onih oblasti, osobito u Albanaca i Rascijana - vredno sarađivati da oni ovom zgodnom, od Boga danom prilikom zbace turski jaram pod kojim su dosad gorko stenjali i da, pridruživši se našem oružju, potpomognu da se na svaki način suzbije i uništi varvarska otomanska tiranija.

Učinićete bez sumnje delo i Bogu vrlo milo, i naše carske i kraljevske milosti posve dostojno: kao što vam ovu milost blagonaklono nudimo, isto tako nećemo propustiti da je, kada se za to ukaže prilika, posvedočimo živim dokazima.
Dato u našem gradu Beču, dana šestog, meseca aprila, godine hiljadu šesto devedesete, a naših kraljevanja: rimskog trideset druge, ugarskog trideset pete, češkog, pak, godine trideset četvrte.

LEOPOLD.

(M.P.)

F. A. Henr. grof pl. Štratman.

Na sopstvenu zapovest svetog carskog i kraljevskog veličanstva.
Stef. And. pl. Verdenburg.

Dinko Davidov, »Srpske privilegije carskog doma habzburškog«, Novi Sad, 1994., str. 92.

PRIVILEGIJA LEOPOLDA I. OD 21. AVGUSTA 1690.


Mi Leopold I. itd., itd.
Časnom, Odanom, Nama ljubeznom Arseniju Čarnojeviću, Srbalja istočne crkve grčkoga obreda arhiepiskopu, episkopima, i svima drugim crkvenim i mirskim staležima, kapetanima, potkapetanima, najposle celom opštinstvu istoga grčkog obreda i naroda srpskog, po Grčkoj, Bugarskoj, Rasiji, Hercegovini, Dalmaciji, Podgorju, Jenopolju i ostalim sajuženim mestima i svima drugima, koji ovo čitali, videli ili slušali budu, Našu carsku i kraljevsku milost i svako dobro.

Ne samo iz poniznog pisma koje nam u ime vas sviju podnese poslani k Nama episkop jenopoljski Isaija Đaković, nego još jasnije iz usmenog njegovog pretstavljanja najmilostivije primismo vašu poniznu zahvalnost, što smo vas iz čeljusti varvarskog turskog tiranstva oteli i pređašnjoj slobodi povratili, kao i večitu obavezanost, kojom ispovedate da ste Nam vi i vaši potomci zbog tolikog učinjenog dobra obvezni, istina po dužnosti vašoj, ali na Naše u toliko veće zadovoljstvo što priznavši Naše pravo, i sebe u krilo milosti i blagonaklonosti Naše, kao vašeg gospodara i zakonitog kralja odavajući, s pohvalnom duha krepošću izjavljujete, da vam otsada pod senkom Naše zaštite valja i živeti i mreti.

Smatrajući ne toliko ovo vaše Nama odveć milo svedočanstvo i izjavu, primamo blagonaklono vas sve skupa i pojedine u Našu carsku i kraljevsku zaštitu, koliko da se tim izredna ova namera u vašim duhovima utvrdi, i sinovima neprestano uliva, i u svima slučajevima stvarnim dokazima sve većma i većma ukrepi. Očinski vas dakle pozivamo da protiv najžešćeg dušmanina hrišćanskog imena i vašeg gonitelja pod Našom zaštitom i pod upravom Naših vojvoda na oružje ustanete, da odbijete nepravde, nevolje o bede, koje su vam dosad najnepravednije i najnemilostivije nanošene bivale. A da biste i vi uzajamno blagost i slast Naše vlade i gospodstva već na samom pragu osetili, vaše molbe s prirođenom Nam blagošću odobravajući, milostivo smo zaključili:
Da po običaju Srbalja istočne crkve grčkoga obreda i po propisu staroga kalendara slobodno opstojati možete, i da vam kako dosada tako i unapred nikoji crkveni ili svetovni staleži nikakve dosade činiti ne mogu; i neka vam slobodno bude između sebe, sopstvenom vlašću, iz srpskog naroda i jezika postavljati sebi arhiepiskopa, koga će crkveni i svetovni stalež između sebe birati. I ovaj arhiepiskop neka ima slobodnu vlast raspolagati svima istočnim crkvama grčkog obreda, episkope posvećivati, sveštenike po manastirima raspoređivati, gde bude nužno crkve sopstvenom vlašću zidati, po varošima i selima srpske sveštenike nameštati: jednom reči, kako i dosada da bude poglavar nad crkvama grčkog obreda i nad opštinstvom iste veroispovesti, i da ima vlast njima raspolagati, sopstvenom vlašću crkvenom, po povlasticama koje vam dadoše prethodnici Naši, nekadašnji bležene pameti kraljevi Ugarske, po svoj Grčkoj, Rasiji, Bugarskoj, Dalmaciji, Bosni, Jenopolju i Hercegovini, kao i u Ugarskoj i Hrvatskoj, gde ih faktično ima, i ukoliko i dokle Nama svi skupa i pojedince verni i privrženi budu.

Dalje crkvenim staležima, kao arhiepiskopu i episkopima, monasima i svakoga reda sveštenicima grčkog obreda u manastirima i crkvama neka ostane vlast raspolagati, tako da niko u predrečenim manastirima, crkvama i rezidencijama našim nikakva nasilja činiti ne može; nego od desetka, danka i kvartira da budu oslobođeni kao i pre, niti da ima iko od svetovnjaka, osim Nas, nad crkvenim staležom vlast, koga zatvoriti ili zarobiti, nego da arhiepiskop može takve od njega zavisne crkvene ljude, ako što skrive, po pravu crkvenom ili kanonskom kazniti. Prilažemo dalje i potvrđujemo da se grčkog obreda crkve, manastiri, i što k ovima spada, kao i dobra što arhiepiskopu i episkopima pripadaju, ma kakva ona bila, kao što su od prethodnika Naših priložena, pritežavati mogu; a koje je crkve neprijatelj hrišćanskog imena Turčin od vas oduzeo, i te kad se osvoje, zapovedićemo da se u vaše ruke predadu. Najposle kad arhiepiskop, ili episkopi vaši, kad nužda zahteva, manastire i crkve po varošima ili selima obilaze, ili parohe i opštinu poučavaju, nećemo trpeti da im iko, bilo od crkvenih ljudi bilo od svetovnih, dosadu kakvu čini.

Mi sebi tvrdo obećavamo da ćete vi ovu Našu najštedriju i najmilostiviju koncesiju svim trudom i silama zaslužiti, i vašu vernost i privrženost neprestano neoskrvljenu čuvati, i da je nikakve bure porušiti neće; uostalom vama svima i pojedince potvrđujemo najmilostivije Našu carsku i kraljevsku milost. Dano u Našem gradu Beču, dana 21. augusta godine 1690., Našega kraljevanja, rimskoga 33., ugarskoga 36., a češkoga 34. Leopold (M. P.) T. A. Henr. grof Stratman. Na sopstvenu zapovest presvetl. carskog i kraljevskog veličanstva: Stef. Andr. pl. Werdenburg."

Preuzeto sa ... SKD "Prosvjeta", Zagreb.

Karl von Czoernig, "Ethnographie der österreichischen Monarchie", Wien, Vol. III, 1857.

 

[Tandoori Masala]

Zaštitna diploma Karla VI. od 10. aprila, 1715.

„Mi, Karlo VI, po milosti božjoj izabrani rimski car, uvek uzvišeni, kralj Nemačke, Španije, Ugarske, Češke, Dalmacije, Hrvatske, Slavonije, Bosne, Srbije,Bugarske, itd; nadvojvoda Austrije, vojvoda Burgundije, Štajerske, Koruške, Kranjske i Virtemberga; grof Habsburga, Flandrije, Tirola i Gorice, itd.

Dajemo na znanje i sadržajem ovih redova predajemo na pamćenje svima kojih se tiče: da su nam naš verni, ljubazni i časni VIĆENTIJE POPOVIĆ, arhiepiskop istočne crkve grčkog obreda i mitropolit rascijanski, kao i svi staleži plemena ilirskog ili rascijanskog, molbenim pismom podneli na uvid sledeće; premda im je naš uzvišeni gospodin i roditelj, najpobožnije uspomene, mnogopoštovani LEOPOLD, rimski car i preslavni kralj Ugarske, Dalmacije, Hrvatske, Slavonije, itd; dana šestog, meseca aprila, i dana dvadeset prvog, meseca avgusta, godine hiljadu šesto devedesete premilostivo dodelio izvesna dopuštenja ili privilegije, slobode i preimućstva zbog osvedočene postojanosti njihove vernosti i korisnih usluga učinjenih za naš uzvišeni Dom, a preljubazno ih potvrdili naš gospodin brat JOSIF, najblaženije uspomene, rimski car i kralj Ugarske, Hrvatske, Dalmacije, Slavonije, Bosne, Srbije i Bugarske, itd; dana sedmog, meseca avgusta, godine hiljadu sedamsto šeste, kao i mi dana drugog avgusta, godine hiljadu sedamstvo trinaeste - svejedno se još i danas nailazi na neke naše podanike obaju staleža, naime i crkvenog i svetovnog, koji, ne bez ozbiljnog vređanja spomenutih privilegija i naših dopuštenja, te nepodnošljivog gubitka i štete za rečene pleme ilirsko ili rascijansko, pokušavaju da uznemire gore pomenutog arhiepiskopa i njemu podređene episkope i sveštenike zajedno s narodom u vršenju njihovog pradedovskog obreda, da spreče izgradnju neophodnih crkava, da uhapse sveštenike i monahe istog obreda i nagnaju ih i prisile na plaćanje nepriličnog desetka i izdavanja konačišta za vojsku.

Ovi nas, pak, najponiznije mole da im pružimo delotvornu pomoć u ovim teškim gubicima, da ozbiljno sprečimo ovakve neovlašćene poduhvate i odani nam narod ilirski ili rašijanski zaštitimo u mirnom i neuznemiravanom korišćenju i posedovanju naših dopuštenja i privilegija, utoliko pre što se u gore pomenutim potvrdnim pismima koja smo im premilostivo dodelili naš preljubazni gospodin brat i mi nalazi umetnuta i sledeća klauzula, koja nije uneta pri samom sastavljanju i izdavanju privilegije:

”Zadražavajući, sem toga, za sebe najpotpuniju vlast da - kad se božjom dobrotom i složnim nastojanjem istih Ilira i ostalih naših vernih podanika povrati mir u našem kraljevstvu Ugarskoj i našim pograničnim pokrajinama - da te slobode, preimućstva i privilegije nadalje tumačimo tako što ćemo im, prema prilikama, davati još bolji oblik„...
...itd, koju neki, što ili nisu razumeli, ili su naopako shvatili naum našeg duha, krivo tumače rečenom narodu, izazivajući time nemale neprilike i neugodnosti. Da bismo što bolje potkrepili učinak svoje preobilne carsko-kraljevske naklonosti i milosti prema ovom narodu izražene u upravo pomenutim privilegijama, slobodama i dopuštenjima, te da bismo u potpunosti otklonili i odvratili svaki povod krivom tumačenju i prepirci koja bi donela štetu i gubitak rečenom odanom nam narodu - udostojili smo se da premilostivo protumačimo i razjasnimo svoju misao i volju kad je reč o pomenutoj razervišućoj klauzuli.

Mi, koji svagda želimo da sve svoje verne podanike i vazale nepovređene odbranimo i zaštitimo u privilegijama, slobodama i preimućstvima koja su čestito izmolili od nas i naših prethodnika, smatrali smo da je dostojno i pravedno da se ništa manje staramo za dobrobit pomenutog ljubaznog nam naroda ilirskog
ili rascijanskog...
(koji je zbacivši turski jaram, sa slavom pritekao pod senku zaštite i moći našeg uzvišenog Doma i nas kao kao zakonitih kraljeva kraljevstva Ugarske, i najponiznije potčinio sebe i svoje potomke zakletvi i vezi nerazrušive odanosti, vernosti i poslušnosti, te pružio dosad verne i korisne usluge nama i hrišćanskoj državi, i obećao da će ih i nadalje u svim budućim vremenima ponizno pružati)...,
da radi toga ljubazno udovoljimo pomenutom njegovom poniznom zahtevu i molbi, i da ga u njegovim pravima i privilegijama koje su mu dosad dodeljene milostivo sačuvamo i zaštitimo od ma kog uznemiritelja i izopačitelja naše misli i nauma.

Polazeći, dakle, od odlučne volje, zdrave odluke i punine svoje carsko-kraljevske vlasti, držeći se svoje zaštitne diplome koja je nedavno, dana šesnaestog februara, izdata i otpravljena iz naše Kraljevske ugarske dvorske kancelarije svim staležima i redovima naših kraljevstava Ugarske, Hrvatske, Dalmacije i Slavonije, itd. - mi ovom svojom novom zapovešću, koja ima važiti za svagda, ne samo što milostivo ustanovljujemo, uređujemo i hoćemo da pomenuta dopuštenja, slobode i privilegije koje su dosad milostivo darovane rečenom plemenu i narodu rascijanskom i njegovim arhiepiskopima ili mitropolitima i episkopima budu i ostanu svagda na snazi i pravovaljane, a da oni sami posredstvom naših dikasterija i magistrata koji su ustanovljeni i podređeni u rečenim našim kraljevstvima, po molbi ili zahtevu pomenutog naroda i njegovih poglavara ili službenika budu čvrstom rukom odlučno zaštićeni i odbranjeni od pomutih teškoća i ma kakvih uznemiritelja; nego i pomenutu klauzulu, sadržanu u rečenim potvrdama, na sledeći način razjašnjavamo i milostivo tumačimo.

Da, naime, često pominjane privilegije, slobode i dopuštenja koja su milostivo dodeljena često pominjanom ljubaznom nam narodu ilirskom ili rascijanskom imaju ostati nepovređena, a da se rečeni odani nam narod ima sačuvati bez svake smetnje i neprilike u njihovom spokojnom i mirnom posedovanju, korišćenju i uživanju sve donde dok isti bude istrajavao i dok je nameran da istrajava u nesmanjenoj vernosti, odanosti i pokornosti koju duguje nama i našen uzvišenom Domu, u šta se svagda uzdamo.

Radi toga, ovim pismom ozbiljno nalažemo i zapovedamo našim sudovima, kako crkvenim, tako i svetovnim, skupa i svakom ponaosob; najzad, svim našim državljanima, ministrima i službenicima, ma kog stepena, čina, dostojanstva i imena, te ostalim našim podanicima, vernim i ljubaznim; neka dozvole da spomenuti mitropolit i arhiepisko, episkopi i ostali sveštenici monaškog i svetovnog reda, lica istočne crkve grčkog obreda ma ko staleža i položaja, ljubljeni nam, naime, narod ilirski ili rascijanski na miru i bez ikakve neprilike, smetnje i uznemiravanja koristi,
uživa i raduje se, svim skupa i svakoj ponaosob, napred navedenim privilegijama, preimućstvima, slobodama, ovlašćenjima, milostima i ovom našem zaštitnom pismu; neka među njima poglavito često spominjanog arhiepiskopa i njegove naslednike sačuvaju i zadrže u njihovoj vlasti, u ovlašćenju da podižu crkve gde je potrebno, u njihovom dosad uobičajenom pravu i nadzoru u odnosu na sveštenike i monahe, njihove ličnosti i dobra, kao i svoju imovinu, pri čemu je zabranjena bilo čija druga vrhovna jurisdikcija, a zauvek nepovređena naša i vrhovna jurisdikcija pomenutog arhiepiskopa; zatim u slobodi od desetka, osobito onog sa samih svešteničkih i monaških imanja, u slobodi od izdavanja konačišta za vojsku i od ličnih poreza.

Neka ne pokušavaju i ne čine, i neka ne dopuste da drugi na neki način pokušaju i da se dogodi bilo šta protivno sadržaju rečenih privilegija, a na gubitak i štetu rečenom odanom nam narodu, ništa protiv našeg nauma i naše premilostive volje, koja je ovde iskazana i izražena kad je reč o pomenutoj klauzuli. U protivnom, pašće u najtežu nemilost našu i naših naslednika, pa osim toga što će se njihov čin obezvrediti, platiće samim tim globu od Trideset Maraka u Zlatu , i to jednu polovinsku fisku ili našoj blagajni, a drugu onima koji su pretrpeli nepravdu.
Po svedočenju ovog pisma, koje je potpisano našom rukom i overeno našim većim visećim pečatom. Dato u našem gradu Beču dana desetog, meseca aprila, godine ponovo zadobijenog spasenja hiljadu sedamsto petnaeste, a naših kraljevanja: rimskog četvrte, španskog dvanaeste, ugarskog i českog, pak, četvrte.”

KARLO.

(M.P.)

Na sopstvenu zapovest svetog carskog i kraljevskog veličanstva.
Jakob Ernst pl. od Plekner, vitez


Dinko Davidov, „Srpske privilegije carskog doma habzburškog”, Novi Sad, 1994., str.96-97.

Kraj s potpisom se nalazi na vrhu stranice, privilegija Marije Terezije.
Karl von Czoernig, "Ethnographie der österreichischen Monarchie", Wien, Vol. III, 1857.

 

[Tandoori Masala]

Manjine u Crnoj Gori, 10. X. 1640.

”Misionar Frančesko de Leonardis moli Kongregaciju da se u Crnu Goru pošalje Marin Bolica, jer on mora da putuje za Peć i tamo pregovara o uniji srpskog patrijarha sa Svetom stolicom. Na području od Carigrada do Istre i Hrvatske pet šestina od svih hrišćana sačinjavaju Srbi.„

”Queste parti sono bisognose in estremo d'aiuti sp[irit]uali; poiché se bene questi del Rito Serviano, sono m[ol]to numerosi per essere diffusi non solo per tutto il Regno di Servia, e di Bulgaria, ma anco in buona parte per quello di Bossina; e per quanto mi vien'attestato da persone prattiche in tutto questo tratto dominato da Turchi da Cost[antinopjoli sin'à listila, e Croatia, di xpani che vi si trovano cinq[ue] sesti saranno di Serviani.„

Marko Jačov, “Spisi Kongregacije za propagandu vere u Rimu o Srbima 1622 – 1644”, Beograd, 1986., str. 472.

 

[Tandoori Masala]

Putopis, odnosno izvjestaj senjskog i modruskog biskupa Sebastijana Glavinica o srpskim kucama(Rascianorum domus) u Lici 1696. godine.

Manoilo Sladović, „Povijesti biskupijah senjske ili modruške i krbavske", Trst, 1856, str. 33.

Srpski granicar
Georgina Muir Mackenzie and Adeline Paulina Irby, "Travels in the Slavonic Provinces of Turkey-in-Europe", London, 1867.

 

[Tandoori Masala]

CAP. XXIV. DE MEMORIA

SVMMARIVM.

I. Matthia I. Regis Hungaria

"Cuius Rex Matthias non estignarus, unde factum ......Seruianis..."

Balthasar Exner, "Valerius Maximus Christianus: Dictorum et Factorum Memorabilium, unius atque alterius Seculi, Imp[eratorum], Regum, Principum, inprimis Christianorum, Libri Novem, Hanoviae, 1620., str. 248

 

[Tandoori Masala]

"Poslednji frajkor je organizovan od prebeglih Srbijanaca u Austriju pod imenom Servische Frey Bataillon. Na glavi je imao visoke kackete sa sirmom, crvene i plave boje, mrku dolamu sa gajtanima i siroke kozacke caksire, mozda inspirisane uniformom regularne vojske u Srbiji za vreme prvog ustanka"

Ilustracija br. 85: Fric Krebel, Servisches Frey-Bataillon, 1813., Srbijanci u austrijskoj vojsci.
Objavljeno u Uniformkunde, 1937.


Dr. Pavle Vasic, "Nosnja naroda Jugoslavije kroz istoriju", Beograd, 1968., str.133.

Richard Knotel, Herbert Sieg: "Uniformenkunde. Lose Blätter zur Geschichte der Entwickelung der militärischen Tracht", Hamburg, 1896.(izdanje 1937.)

 

[Mrkalj]

Odlična tema! Preporučujem čitanje.

Jacobe, možda postoji način da se kvalitetne teme, gde je velik broj autorskih postova, skenova i dokumentarnosti, izdvoje u pod-pod-forum "Preporučene teme" (evenualno: "Dokumentarne teme"). Mislim da bi to bilo jako korisno - da umesto 50 strana sa popisom tema imamo jednu stranu sa 50 kvalitetnih, "preporučenih" tema. Te bi teme bile otključane za postovanje, ali bi se brisao svaki trol, spam, i što je najbitnije, svaki besadržajan post - dakle, bile bi strožije moderisane.

Da bi tema dospela u pod-forum "Preporučne teme" ona mora da bude kvalifikovana. Npr. na temi koja je lepljiva svako može da nominuje, drugi iznose slaganje ili neslaganje a moderator odlučuje.

Šta misliš?

PS. Možda bi bilo bolje nastaviti raspravu na drugom mestu da se ne razvodnjava ova dragocena tema proceduralnim pitanjima.

 

[Kor]

aloo.... ujo.... za kaj tebi takva nervoza, ne?
Evo ti da malo uzivas u tisucljetnosti hrvatske povijesne zbilje.....

smiri malo dozivljaj, bre... pocrkacete od tog vaseg konvertitskog sindroma.

 

[Kor]

Trebinjska biskupija-ponos nas Hrvata:

Kako ste nesrecni vi bivsi (pokatoliceni) Srbi. U ovom "domoljubnom" home-made spotu koristite za vlastito ispiranje mozga i poznatu nekropolu stecaka Radimlja kod gradica Stolac u Istocnoj Hercegovini. Mogli bi se malo zapitati kome je ta nekropola pripadala da ne bi ispadali previse glupi i neobrazovani. Onaj covek na stecku sa velikom podignutom rukom se zvase Hrabren Miloradovic. Malo se vise raspitajte ko su bili ti Miloradovici.

inace, ovakvu kicericu mogu samo da naprave braca Hrvati.....

 

[NickFreakyrgios]

Za vreme Kulina bana (1180—1204) bosanska crkva dospela je u središte međunarodne pažnje jer je pružala utočište prognanim patarenima iz Dalmacije i babunima iz Raške. Ban Kulin je bio oženjen sestrom Stefana Nemanje, za koju se tvrdi da je imala bogumilska uverenja.[3] Kulin je prognanima pružio utočište i primio ih kao dobre hrišćane i tako ostao u narodu upamćen kao „dobri ban Kulin“.

Usled progona bogumila u Raškoj, započetih Saborom protiv bogumila Stefana Nemanje 1186. godine, veliki broj preživelih je prebegao u Bosnu, gde je pronašao utočište u hižama (opštežitijima) bosanske crkve. Približno u isto vreme, katolička crkva, na čelu sa splitskim nadbiskupom, proterala je iz Splita i Trogira veći broj patarena, koji su našli spas kod Kulina bana. Među prebeglim patarenima je bio i Aristodije, „vješt latinskoj i slavenskoj knjizi“, za koga se smatra da je kasnije postao djed Rastudije, poglavar Crkve bosanske. I pored toga što će bosanskog bana Kulina zbog toga proganjati i papa i Ugarska, Bosna je ipak još dugo ostala slobodna oaza „kamo su se spašavali heretici zapadnog, latinskog svijeta, kao na jedino evropsko ostrvo, gdje se poštuje sloboda savjesti i uvjerenja“

Godine 1199. kralj Dalmacije i Duklje, Vukan Nemanjić, najstariji sin raškog vladara Stefana Nemanje, obavestio je papu Inoćentija III, osnivača Inkvizicije, da se „u zemlji Bosni razvija jeres ne malih razmera i to u tolikoj meri da je i sam ban Kulin, pošto je sa svojom ženom i svojom sestrom ... i sa više svojih srodnika bio zaveden, preveo u ovu jeres više od deset hiljada hrišćana“. U pismu se još obrazlaže opasnost od njihovog učenja koje se toliko raširilo u Bosni, da predstavlja ozbiljnu opasnost po interese rimske crkve.



Početkom 13. veka inkvizicija je započela masovne progone hrišćana koji su se protivili rimskoj prevlasti. Papa Inoćentije III je pokrenuo dvadesetogodišnji krstaški rat protiv katara u Langdoku (danas južna Francuska) koji je trajao od 1209. do 1229. godine. Stepen nasilja prema katarima je bio ekstremno velik, a na početku rata krstaši su pobili ceo grad Bezijer od 10.000 stanovnika. Dana 15. avgusta 1209. krstaši su osvojili Karkason, gde su oduzeli stanovništvu svu imovinu i proterali ih gole iz grada. Mnogi hrišćani beže u Bosnu pred progonima krstaša.[5] Dana 2. jula 1223. godine kardinal Konrad, papin legat za Francusku napisao je pismo kojim saziva francuske biskupe na sinod u kom je takođe dodao da na Balkanu živi njihov starešina, kojeg albižani nazivaju papom, i kome dolaze po savete i da on ima svog namesnika u Francuskoj, Bartolomeja iz Karkasona. Engleski istoričar Rodžer de Vendover (engl. Roger de Wendover) 1236. takođe je pominjao jeretičkog papu u Bosni[5]. U to vreme na čelu Crkve bosanske bio je djed Rastudije.

Istovremeno, usled nastavljenih progona bogumila u Raškoj koje su vršili Nemanjini sinovi, Stefan i Sava Nemanjić, mnogi prognanici su takođe bežali u Bosnu. Prvi Sinod Srpske pravoslavne crkve u Žiči 1221. godine prokleo je poglavare bosanske crkve koja prima prognane hrišćane:


Godine 1233. papa je poslao u Bosnu svog izaslanika, Jakova Pekorarija, naloživši mu da smeni bosanskoga biskupa, „zaštitnika jeretika“, koji se branio da je iz neznanja pogrešio. Jakov Pekorari je okrivio dubrovačkog nadbiskupa za stanje u bosanskoj biskupiji, jer je on bio dužan da zna za to, a ipak je postavio jeretika za biskupa i trpeo da se služba božja ne obavlja u crkvama. Zato je papin legat Jakov izuzeo bosansku biskupiju iz dubrovačke jurisdikcije i podredio je kaločkom nadbiskupu. Zatim je smenio bosankog biskupa, i umesto njega 1234. postavio Nemca Johana iz Vildeshauzena, pripadnika dominikanskog reda, osnovanog za suzbijanje jeresi. Bosanci nisu priznali ovog biskupa, već su izabrali svoga, tako da su u Bosni uporedo postojala dva biskupa, jedan bosanski i drugi latinski. Dominikanci su onda uz pomoć inkrivicije počeli progone krivoveraca po Bosni, što je izazvalo veliko nezadovoljstvo među stanovništvom.


Spomenici su izgledali ovako:





Treba dodati da:

Dinastija Vlastimirovic

Za rodonacelnika savremene srpske dinastije smatra se onaj knez koji je Srbe doveo na Balkansko poluostrvo. Posle izvesnog broja godina rodi se od njega Viseslav i od njega Radoslav i od njega Prosigoj i od njega Vlastimir. O vremenu i okolnostima vladavine prve trojice zupana gotovo da nema nikakvih blizih podataka. Za vreme vladavine kneza Vlastimira, oko 850. godine doslo je do sukoba izmedju Srba i Bugara koji su mirno ziveli kao bliski susedi. Nista dalje se ne moze reci o njegovoj vladavini kao ni o okolnostima pod kojim su ga nasledili sinovi Mutimir, Strojimir i Gojnik. Mutimir je postao naslednik vladarskog prava ali je teritorija podeljena medju bracom. I u periodu ove generacije srpskih knezeva doslo je do novog sprsko-bugarskog sukoba u kome je bugarski kan Boris primoran da sklopi mir sa Srbima. Neposredno posle ovog rata nastupila je nesloga medju Vlastimirovim sinovima. Buduci najstariji, a verovatni i najmocniji, kao pobednik je izasao knez Mutimir. Svoju bracu proterao je kanu Borisu, zadrzavsi samo Petra, Gojnikovog sina. Petar je, medjutim, ubrzo pobegao u Hrvatsku. U ovo vreme, negde oko

870. godine Srbi su konacno primili hriscanstvo.


Strojimir je u Bugarskoj ostao do kraja zivota. Njegov sin Klonomir imao je sina Caslava, buduceg i, ujedno, poslednjeg poznatog vladara dinastije Vlastimirovica. Knez Mutimir je umro 891. godine, a nasledio ga je najstariji sin Pribislav. Pribislav se na prestolu zadrzao jedva godinu dana. Sa vlasti ga je zbacio brat od strica Petar Gojnikovic, koji se 893. godine vratio iz Hrvatske. Tri godine kasnije Petra je napao Bran, drugi Mutimirov sin, ali je bio porazen i pri tome oslepljen kako bi zauvek bio odstranjen iz daljih borbi za srpski presto. Vec dve godine kasnije kao novi pretendent na presto u Srbiju je iz Bugarske stigao Klonimir, Strojimirov sin, koji je uspeo da zauzme Dostinku, ali na kraju biva pobedjen i ubijen. Posle ovoga Petar Gojnikovic se na prestolu odrzao daljih dvadeset godina.
Negde oko 917. godine bugarska vojska, na celu sa Pavlom Branovicem, krece na Srbiju. U tim borbama Petar bi zarobljen i odveden u Bugarsku, gde je u zatvoru i umro. Na vlast dodje Pavle Branovic, krajem 917. godine. Knez Pavle je vladao tri godine oslanjajuci se na Bugarsku. Zbog kasnijeg prelaske Pavla Branovica na stranu Vizantije, bugarski car Simeon pruzio je Zahariji, sinu Pribislavljevom, podrsku i ovaj je, prognavsi kneza Pavla, stupio na srpski presto 921. godine. Posto je i Zaharije ubrzo postao protivnik Bugara, car Simeon je na Srbiju, negde 922. godine poslao vojsku koja je bila potucena. Ovakav poraz nagnao je Simeona da 924. godine posalje novu vojsku, pod novim zapovednicima. Medju njima je bio i Caslav, sin Klonomirov. Posto je Zaharije pobegao u Hrvatsku, srpski zupani su morali priznati za novog vladara Klonomirovog sina. Tom prilikom zupani su pohvatani i sa jednim brojem stanovnika odvedeni su u Bugarsku. Deo zivlja je pobegao u Hrvatsku, a drugi deo je utociste nasao na teritoriji pod vizantijskom upravom. Srbija je, posle gotovo jednog veka otpora dosla pod bugarsku vlast. Obrt prilika u Bugarskoj ohrabrio je Caslava i on se posle sedam godina vratio u Srbiju. Caslav je priznao vrhovnu vlast vizantijskog cara i u njemu nasao svog zastitnika, tako da mu je car Konstantin VII Porfirogenit pomogao ba obnovi vlast. Kada je u Bosnu, kao sastavni deo Caslavljeve drzave usao ugarski knez Kis, Caslav mu se suprotstavi. U ovim borbama ugarski knez bi ubijen, a kao odmazda usledi nov napad. U tom napadu Caslav bi zarobljen i sa svojim srodnicima bacen u Savu.
Knez Vlastimir je, pored sinova imao i jednu kcer, kojoj dade za muza Krajinu, sina Beloja, zupana Travunije, oblasti u zaledju Dubrovnika i Boke Kotorske. Vlastimir je Krajini dodelio titulu kneza, koju su kasnije nosili i njegovi naslednici Hvalimir i Cucimir.

Koreni samostalnosti Bosne pocinju u X veku posle propasti prvobitne Srpske drzave.

Papa Grgur IX 1234. godine započeo je krstaški rat protiv jeretika u Bosni, a 1235. potvrdio je darovnicu ugarskog kralja Andrije po kojoj je Bosna pripadala hercegu Kolomanu. Između 1235. i 1237. Ugarska je izvršila krstaški pohod na Bosnu i pri tom zauzela područje Humske zemlje. Rat je trajao skoro pet godina, krstaši su preplavili Bosnu, a stanovništvo je pružalo žilav otpor.

Dakle Bosna je nasilno pokatolizovana i inkvizirana.Ne moze se reci da je pripadala ni jednoj crkvi vec je po karakteru bila cisto Slovenska crkva.

A sinonim za Srbe=Pravoslavce nastaje tek za vreme Cara Dusana kada su svi Srbi presli u pravoslavnu veru.

 

[Mrkalj]

Ovo je dokumentarna tema. Makar navedi ime autora (i naziv dela) kojeg si citirao

 

[NickFreakyrgios]

Za vreme Kulina bana (1180—1204) bosanska crkva dospela je u središte međunarodne pažnje jer je pružala utočište prognanim patarenima iz Dalmacije i babunima iz Raške. Ban Kulin je bio oženjen sestrom Stefana Nemanje, za koju se tvrdi da je imala bogumilska uverenja.[3] Kulin je prognanima pružio utočište i primio ih kao dobre hrišćane i tako ostao u narodu upamćen kao „dobri ban Kulin“.

Usled progona bogumila u Raškoj, započetih Saborom protiv bogumila Stefana Nemanje 1186. godine, veliki broj preživelih je prebegao u Bosnu, gde je pronašao utočište u hižama (opštežitijima) bosanske crkve. Približno u isto vreme, katolička crkva, na čelu sa splitskim nadbiskupom, proterala je iz Splita i Trogira veći broj patarena, koji su našli spas kod Kulina bana. Među prebeglim patarenima je bio i Aristodije, „vješt latinskoj i slavenskoj knjizi“, za koga se smatra da je kasnije postao djed Rastudije, poglavar Crkve bosanske. I pored toga što će bosanskog bana Kulina zbog toga proganjati i papa i Ugarska, Bosna je ipak još dugo ostala slobodna oaza „kamo su se spašavali heretici zapadnog, latinskog svijeta, kao na jedino evropsko ostrvo, gdje se poštuje sloboda savjesti i uvjerenja“

Godine 1199. kralj Dalmacije i Duklje, Vukan Nemanjić, najstariji sin raškog vladara Stefana Nemanje, obavestio je papu Inoćentija III, osnivača Inkvizicije, da se „u zemlji Bosni razvija jeres ne malih razmera i to u tolikoj meri da je i sam ban Kulin, pošto je sa svojom ženom i svojom sestrom ... i sa više svojih srodnika bio zaveden, preveo u ovu jeres više od deset hiljada hrišćana“. U pismu se još obrazlaže opasnost od njihovog učenja koje se toliko raširilo u Bosni, da predstavlja ozbiljnu opasnost po interese rimske crkve.



Početkom 13. veka inkvizicija je započela masovne progone hrišćana koji su se protivili rimskoj prevlasti. Papa Inoćentije III je pokrenuo dvadesetogodišnji krstaški rat protiv katara u Langdoku (danas južna Francuska) koji je trajao od 1209. do 1229. godine. Stepen nasilja prema katarima je bio ekstremno velik, a na početku rata krstaši su pobili ceo grad Bezijer od 10.000 stanovnika. Dana 15. avgusta 1209. krstaši su osvojili Karkason, gde su oduzeli stanovništvu svu imovinu i proterali ih gole iz grada. Mnogi hrišćani beže u Bosnu pred progonima krstaša.[5] Dana 2. jula 1223. godine kardinal Konrad, papin legat za Francusku napisao je pismo kojim saziva francuske biskupe na sinod u kom je takođe dodao da na Balkanu živi njihov starešina, kojeg albižani nazivaju papom, i kome dolaze po savete i da on ima svog namesnika u Francuskoj, Bartolomeja iz Karkasona. Engleski istoričar Rodžer de Vendover (engl. Roger de Wendover) 1236. takođe je pominjao jeretičkog papu u Bosni[5]. U to vreme na čelu Crkve bosanske bio je djed Rastudije.

Istovremeno, usled nastavljenih progona bogumila u Raškoj koje su vršili Nemanjini sinovi, Stefan i Sava Nemanjić, mnogi prognanici su takođe bežali u Bosnu. Prvi Sinod Srpske pravoslavne crkve u Žiči 1221. godine prokleo je poglavare bosanske crkve koja prima prognane hrišćane:


Godine 1233. papa je poslao u Bosnu svog izaslanika, Jakova Pekorarija, naloživši mu da smeni bosanskoga biskupa, „zaštitnika jeretika“, koji se branio da je iz neznanja pogrešio. Jakov Pekorari je okrivio dubrovačkog nadbiskupa za stanje u bosanskoj biskupiji, jer je on bio dužan da zna za to, a ipak je postavio jeretika za biskupa i trpeo da se služba božja ne obavlja u crkvama. Zato je papin legat Jakov izuzeo bosansku biskupiju iz dubrovačke jurisdikcije i podredio je kaločkom nadbiskupu. Zatim je smenio bosankog biskupa, i umesto njega 1234. postavio Nemca Johana iz Vildeshauzena, pripadnika dominikanskog reda, osnovanog za suzbijanje jeresi. Bosanci nisu priznali ovog biskupa, već su izabrali svoga, tako da su u Bosni uporedo postojala dva biskupa, jedan bosanski i drugi latinski. Dominikanci su onda uz pomoć inkrivicije počeli progone krivoveraca po Bosni, što je izazvalo veliko nezadovoljstvo među stanovništvom.


Spomenici su izgledali ovako:





Treba dodati da:

Dinastija Vlastimirovic

Za rodonacelnika savremene srpske dinastije smatra se onaj knez koji je Srbe doveo na Balkansko poluostrvo. Posle izvesnog broja godina rodi se od njega Viseslav i od njega Radoslav i od njega Prosigoj i od njega Vlastimir. O vremenu i okolnostima vladavine prve trojice zupana gotovo da nema nikakvih blizih podataka. Za vreme vladavine kneza Vlastimira, oko 850. godine doslo je do sukoba izmedju Srba i Bugara koji su mirno ziveli kao bliski susedi. Nista dalje se ne moze reci o njegovoj vladavini kao ni o okolnostima pod kojim su ga nasledili sinovi Mutimir, Strojimir i Gojnik. Mutimir je postao naslednik vladarskog prava ali je teritorija podeljena medju bracom. I u periodu ove generacije srpskih knezeva doslo je do novog sprsko-bugarskog sukoba u kome je bugarski kan Boris primoran da sklopi mir sa Srbima. Neposredno posle ovog rata nastupila je nesloga medju Vlastimirovim sinovima. Buduci najstariji, a verovatni i najmocniji, kao pobednik je izasao knez Mutimir. Svoju bracu proterao je kanu Borisu, zadrzavsi samo Petra, Gojnikovog sina. Petar je, medjutim, ubrzo pobegao u Hrvatsku. U ovo vreme, negde oko

870. godine Srbi su konacno primili hriscanstvo.


Strojimir je u Bugarskoj ostao do kraja zivota. Njegov sin Klonomir imao je sina Caslava, buduceg i, ujedno, poslednjeg poznatog vladara dinastije Vlastimirovica. Knez Mutimir je umro 891. godine, a nasledio ga je najstariji sin Pribislav. Pribislav se na prestolu zadrzao jedva godinu dana. Sa vlasti ga je zbacio brat od strica Petar Gojnikovic, koji se 893. godine vratio iz Hrvatske. Tri godine kasnije Petra je napao Bran, drugi Mutimirov sin, ali je bio porazen i pri tome oslepljen kako bi zauvek bio odstranjen iz daljih borbi za srpski presto. Vec dve godine kasnije kao novi pretendent na presto u Srbiju je iz Bugarske stigao Klonimir, Strojimirov sin, koji je uspeo da zauzme Dostinku, ali na kraju biva pobedjen i ubijen. Posle ovoga Petar Gojnikovic se na prestolu odrzao daljih dvadeset godina.
Negde oko 917. godine bugarska vojska, na celu sa Pavlom Branovicem, krece na Srbiju. U tim borbama Petar bi zarobljen i odveden u Bugarsku, gde je u zatvoru i umro. Na vlast dodje Pavle Branovic, krajem 917. godine. Knez Pavle je vladao tri godine oslanjajuci se na Bugarsku. Zbog kasnijeg prelaske Pavla Branovica na stranu Vizantije, bugarski car Simeon pruzio je Zahariji, sinu Pribislavljevom, podrsku i ovaj je, prognavsi kneza Pavla, stupio na srpski presto 921. godine. Posto je i Zaharije ubrzo postao protivnik Bugara, car Simeon je na Srbiju, negde 922. godine poslao vojsku koja je bila potucena. Ovakav poraz nagnao je Simeona da 924. godine posalje novu vojsku, pod novim zapovednicima. Medju njima je bio i Caslav, sin Klonomirov. Posto je Zaharije pobegao u Hrvatsku, srpski zupani su morali priznati za novog vladara Klonomirovog sina. Tom prilikom zupani su pohvatani i sa jednim brojem stanovnika odvedeni su u Bugarsku. Deo zivlja je pobegao u Hrvatsku, a drugi deo je utociste nasao na teritoriji pod vizantijskom upravom. Srbija je, posle gotovo jednog veka otpora dosla pod bugarsku vlast. Obrt prilika u Bugarskoj ohrabrio je Caslava i on se posle sedam godina vratio u Srbiju. Caslav je priznao vrhovnu vlast vizantijskog cara i u njemu nasao svog zastitnika, tako da mu je car Konstantin VII Porfirogenit pomogao ba obnovi vlast. Kada je u Bosnu, kao sastavni deo Caslavljeve drzave usao ugarski knez Kis, Caslav mu se suprotstavi. U ovim borbama ugarski knez bi ubijen, a kao odmazda usledi nov napad. U tom napadu Caslav bi zarobljen i sa svojim srodnicima bacen u Savu.
Knez Vlastimir je, pored sinova imao i jednu kcer, kojoj dade za muza Krajinu, sina Beloja, zupana Travunije, oblasti u zaledju Dubrovnika i Boke Kotorske. Vlastimir je Krajini dodelio titulu kneza, koju su kasnije nosili i njegovi naslednici Hvalimir i Cucimir.

Koreni samostalnosti Bosne pocinju u X veku posle propasti prvobitne Srpske drzave.

Papa Grgur IX 1234. godine započeo je krstaški rat protiv jeretika u Bosni, a 1235. potvrdio je darovnicu ugarskog kralja Andrije po kojoj je Bosna pripadala hercegu Kolomanu. Između 1235. i 1237. Ugarska je izvršila krstaški pohod na Bosnu i pri tom zauzela područje Humske zemlje. Rat je trajao skoro pet godina, krstaši su preplavili Bosnu, a stanovništvo je pružalo žilav otpor.

Dakle Bosna je nasilno pokatolizovana i inkvizirana.Ne moze se reci da je pripadala ni jednoj crkvi vec je po karakteru bila cisto Slovenska crkva.

A sinonim za Srbe=Pravoslavce nastaje tek za vreme Cara Dusana kada su svi Srbi presli u pravoslavnu veru.

Wikipedia,sa dodatkom citatima i podcitatima:Crkvena istorija Srba(Jereček,Radonić,Novaković)LjDP,V. Ćorović,Sima Đirković

Izvinjavam se nisam hteo da citiram sam sebe vec samo da navedem autore.

 

[čvrsnica]

Istina jest da ih nije bilo mnogo, ali nije bilo ni nula - bilo ih je dosta po sjeveru i istoku Bosne.

pa i nije bas...gledajuci kako je danasnjim semberskim krajem vladao neki plemic ivo,do zbijega stanovnistva od turaka i naseljavanja pravoslavaca,tesko da je pravoslavlje bilo u zamahu

 

[čvrsnica]

А шта кажеш на овакву формулацију: Мени су усташе и судионици домовинског рата исти ****, клали и једни и други.

А богами, и једни и други цитирају усташку идеолошку пропаганду из Другог светског рата...

strahovita razboritost mudrog bogarta

 

[čvrsnica]

Ајоиј, па ти си онај херцеговачки Хрват са Сербиан-Кафеа што су му пронашли презиме у књизи "Како је покатоличена западна Херцеговина", па не само и презиме, него и крсну славу, и на кога сам скретао пажњу модерацији пре неколико дана...

Извини, али мислио сам да ниси прошао модерацију. Само ћу на ово одговорити:



Док не докажеш где су нестали католички Срби из Захумља и Травуније, од којих порекло води и династија Немањића, и док не утврдиш у ком то историјском моменту делови Херцеговине постају хрватски, нема даљег разговора. А хрватски постају у 19. веку.

Иначе, за увреде по националној основи и некултурно понашање си пријављен модерацији, а позивам и све остале који у писањима ЗДС-а (скраћеница од За Дом Спремни, то тек сад укапирах) виде тешке увреде и кршење правилника, да га пријаве притиском на тастер

са леве стране испод сваког његовог поста.

jel te sjecanje sluzi,razjasnili smo hercegovinu....samo ti sebi nisi


koji katolici-srbi iz hercegovine?

 

[Kor]

jel te sjecanje sluzi,razjasnili smo hercegovinu....samo ti sebi nisi


koji katolici-srbi iz hercegovine?

svi do poslednjeg

 

[Kor]

Sve dok ih niko nije ugrožavao, Dubrovačani su bili samo Dubrovčani a u XIX veku počela se buditi nacionalna svest srpska i hrvatska. Kako Srbi Dubrovčani nisu dozvoljavali da njihovo katoličansto sputava njihovo narodnosno osećanje dobro se vidi u njihovom protestu Vatikanu 1901. kad je papa Lav XIII bulom Slavorum Gentem, Zavod sv. Jeronima u Rimu, nazvao hrvatskim7 ceneći dubrovačko katoličanstvo, koje je pokazalo čvrstinu kroz vekove. Vatikan je usvojio protest Srba Dubrovčana katolika i uklonio naziv hrvatski iz Zavoda. Ova odluka izazvala je nezadovoljstvo u redovima Srba katolika gde god da su živeli. U jednom delu srpske štampe pokušali su da donošenje vatikanske odluke o pripadnosti Svetojeronimskog zavoda pripišu đakovačkom biskupu Štrosmajeru.8 Milutinović objašnjava da ova tvrđenja ne odgovaraju istorijskoj istini jer je Štrosmajer bio prijateljski raspoložen prema Srbima katolicima a da je organizator rimske propagande u južnoslovenskim zemljama bio Josip Štadler. Barski arcibiskup Šime Milanović i tadašnji ministar pravde Lujo Vojnović9 uložili su protest protiv nepravde nanesene Crnoj Gori kod Vatikana. Papa ih je ljubazno primio i rekao da će ispuniti obećanje. U odgovoru je stajalo da im namera nipošto nije bila da vređaju katoličke Srbe već da je grešku „učinilo lice, kome je stvar bila povjerena, nazvavši pogrešno sve jugoslovenske katolike Hrvatima."10

Nakon dugih pregovora i savetovanja Vatikan je popustio i 8. marta 1902. predstavnik Vatikana, kardinal Mario Rampola i poslanik Crne Gore Lujo Vojnović potpisali su sporazum kojim je ukinut naziv pro croatica gente i zamenjen nazivom Collegium Hieronymianum Illyricorum....pro slavis meridionalibus; barskom nadbiskupu potvrđena je titula Primas Serbiae i odobreno je učenje srpskog jezika i ćirilice.11 Najviše interesovanja za ovaj događaj pokazali su sami Srbi Dubrovčani. Antun Fabris,12 jedan od vodećih političkih predstavnika primorskih Srba katolika, u uvodniku Dubrovnika piše da je svetojeronimski spor trajao punih sedam meseci. „Ovoliko trajanje njegovo pokazuje, da to ne bijaše čista vjersko-crkvena stvar, već da se je pod plaštom vjere i crkve skrivao narodni šovinizam i neprijateljska struja protiv slobode i samoopredjeljenja srpskoga naroda na Balkanu (...) Protiv takvoga nedjela bješe jednodušno ustalo cjelokupo srpsko javno mnijenje plamenijem prosvjedima; tomu se je prosvjedu zatim pridružila i diplomacija Crne Gore, potpomognuta vladom bratske Srbije, da kod sv. Stolice izvojšti ne samo zadovoljštinu već i pravo srpskomu imenu i srpskomu narodu na Svetojeronimski zavod.13 U jednom telegramu Dubrovčanima, iz 1903. papa im se obraća – Srbima katolicima. 14

http://forum.krstarica.com/showpost.php?p=11585222&postcount=204
http://forum.krstarica.com/showpost.php?p=11585315&postcount=205
http://forum.krstarica.com/showpost.php?p=11585426&postcount=206

 

[Mrkalj]

Koji je smisao referenciranja ako citiraš samog sebe sa mesta na kojem nisi naveo izvor/autora.

 

[Kor]

Koji je smisao referenciranja ako citiraš samog sebe sa města na kojem nisi naveo izvor/autora.

pa na pravim flood po forumu.
Izvore je lako proguglati, kome je to u interesu. To je samo mali deo materijala koji se moze naci na tu temu. Inace, cak i Porfirogenit (kojega neki ovde drze za sivu eminenciju) jako citko govori o tome gde su se naselili Srbi. Znaci, cela Hercegovina i cela juzna Dalmacija.

 

[Konstantin Veliki]

pa i nije bas...gledajuci kako je danasnjim semberskim krajem vladao neki plemic ivo,do zbijega stanovnistva od turaka i naseljavanja pravoslavaca,tesko da je pravoslavlje bilo u zamahu

ovde su tema srbi preko drine a ne pravoslavci preko drine.

Da Ivo je lepo sveslovensko ime sta stim hoces da kazes.

 

[Pumpaj Dinstanović]

pa i nije bas...gledajuci kako je danasnjim semberskim krajem vladao neki plemic ivo,do zbijega stanovnistva od turaka i naseljavanja pravoslavaca,tesko da je pravoslavlje bilo u zamahu

Soli i Usora su bili pod Nemanjićima, kada su vršili nenasilno pokrštavanje jeretika masovno.

Sankovići su bili isključivo srpska pravoslavna porodica. Pavlovići i Kosače - pa, sa izuzecima ne, zbog Bosanske crkve.