4.април – Дан комуњарских студената!
Усташе и комунисти – стари другари
Комунисти на београдским факултетима солидарисали су се са франковцима који су правили анти-српске испаде у Загребу.
„Већ више од месец дана траје штрајк на Загребачком Универзитету а с њим у вези стални нереди, немир и демонстрације на самоме Универзитету и ван њега. (Нереди приликом годишњице Анте Старчевића, приликом сахране осуђеника Јавора и т.д.) И у Загребу се прикривају праве побуде штрајкача и износи се као разлог одиста сувише висока и неправедно распоређена школарина и таксе, те тако необавештенима остаје непозната позадина овог чисто политичког штрајка, а то је: позадина анти – државна и сепаратистичка, а циљ – рушење Државе и њенога ауторитета. Јер, како би се иначе могли објаснити стални повици на свакодневним скуповима у аули Загребачког Универзитета: „Доле Југославија“, „Живели Перчец и Павелић“, „Живео Мијо, Краљ и Поспишил“, „Доле Београд“ и т.д..“ (одломак из књиге „Комунизам на београдском универзиету 1929-1940“, Београд, 1940.)
Све ово је тако познато и лако се може наћи паралела са данашњим стањем када анархисти дивљају на београдском универзитету, упадају и прекидају предавања, организују и предводе штрајкове.
И данас постоје јаке везе аутономашких омладинских организација (Афанс), као изразито анти-српских са анархистима у Београду.
У време Краљевине Југославије сарадња усташа и комуниста се правдала тзв.“великосрпском хегемонијом“, а данас се то правда „антифашизмом“.
Шта су 1936. тражили студенти „антифашисти“?
3. априла „Акциони одбор стручних студентских удружења“, насилно спречава предавања и проглашава штрајк. Затим издаје летак где поступак објашњава. Између осталог се тражи
-смањење школарине;
–солидарисање са студентима Загребачког Универзитета, који су исто тако објавили штрајк. Дакле, штрајк из чисто политичких мотива.
„Националисти су били против солидарисања са загребачким студентима прво зато, што ови уопште нису платили школарину, док београдски студенти јесу, те би им она због штрајка пропала; друго зато, што је универзитетска власт запретила да ће у случају штрајка свима студентима без разлике бити укинут по једам семестар а националистима се семестри не губе, јер они раде и уче, док комунисти штрајкују и праве нереде; треће, јер је загребачки штрајк поведен од стране франковачко-комунистичке групе, што се најбоље види из прогласа „Међуклубског одбора хрватских свеучилиштараца“, који је тада издат и у којем се каже: „да су нас српске свиње опљачкале“, и „нећемо да дамо ни један пенез српским цинцарима и циганима“, као и уз покличе Перчецу, Павелићу и другим убицама Краља Мученика, у аулима Загребачких факултета“ (из књиге „Комунизам на београдском универзитету 1929-40, Београд 1940).
4.априла се дешава сукоб
„Орнас“ је издао проглас против штрајка и разделио га по свима факултетима.
4.априла се дешава физички напад комунистичких кукавица на чланове Орнаса.
Деветорица националиста је лепило плакате на Правном и Медицинском факултету. Комунисти су их организовано напали и то њих 60. Кукавице комунистичке су мислили да ће их бити довољно, али су се преварили.
Око 60 комуниста („штрајкачке страже“) састављених већином од студената права, напали су камењем, боксерима, штаповима и камама деветорицу националиста – студената који су делили летке.
Деветорица храбрих Срба нису желели да беже пред многобројним комунистима већ су се бранили. Неко голим рукама, неко четкама за лепљење плаката, неко је отимао од комуниста и бранио се, а један од њих је имао свој нож.
Двојица националиста повређени су камама, али су се остали и даље бранили, не желећи да беже и оставе другове.
Један од чланова Орнаса, Слободан Недељковић ножем је повредио комунисте Јована Шћепановића, и Жарка Мариновића. Један од комуниста био је тако рањен ножем у груди, а Мариновић у руку и лопатицу, од чега је убрзо умро.
Полиција је ухапсила и чланове ОРНАС-а и штрајкаче. Ректор др Владимир Ћоровић подноси оставку 25. априла, а двадесетпетодневни штрајк студената завршава се три дана касније, избором ректора др Драгољуба Јовановића и усвајањем студентских захтева.
Од тада комунисти 4. април обележавају као Дан студената, у знак сећања на трајну успомену на Жарка Мариновића и победу. Дан када су подржали франковце усташе , својe колеге и антисрпску сабраћу из Загреба.
Српски херој Слободан Недељковић осуђен је на 5 година и месеца дана. Изашао је 1941. прикључио се Српском добровољачком корпусу и погинуо за Србију и свој народ који је толико волео.
Нека је вечна слава Слободану Недељковићу!