Србијанци
С Википедије, слободне енциклопедије
Република Србија у својим уставим и међународно признатим границама
Појам
Србијанци у
српском језику има значење општег
демонимског, односно
политонимског назива за становнике, односно држављане
Србије, независно од њихове етничке, језичке, верске или било које друге припадности. Именица
Србијанци изводи се из именице
Србија и
семантички се непосредно везује за одговарајуће значење појма
Србија. Током историје, основни семантички склоп појма
Србијанци развијао се и обликовао према одговарајућим променама у
геополитичком значењу матичног појма
Србија. У оквирима српске
лингвистике, сложена питања о употреби и значењу именице
Србијанци и придева
србијански разматрана су од стране најистакнутијих српских стручњака за језик.
[1][2][3]
Основно значење појма
Србијанци усталило се током 19. века, након стварања
устаничке Србије (1804-1813).
[4] Почевши од тог времена, појам
Србијанци је ушао у ширу употребу као општи термин за означавање становника, односно држављана
Кнежевине Србије (1815-1882), односно
Краљевине Србије (1882-1918). У исто време, појам
Старосрбијанци је употребљаван за означавање становника тада још увек неослобођене
Старе Србије (Рашка, Косово, Метохија).
[5] Пошто је све до 1918. године био примарно везиван за државно подручје дотадашње Србије, појам
Србијанци се и данас повремено користи у суженом значењу, као назив за становнике уже, односно
средишње Србије. У суседним државама, првенствено у
Босни и Херцеговини,
Хрватској и
Црној Гори, под појмом
Србијанци се по правилу подразумевају становници
Србије у целини.
[6]
Историја
Територијални развој геополитичког појма Србије од
1815. до
1913. године
Појам Србијанци се почео шире употребљавати током прве половине 19. века. Тако се у Летопису Матице српске из 1832. године, према тадашњем правопису, појављује у облику "Сербіянцы".[7] Српски књижевник Сима Милутиновић Сарајлија је 1826. године своју чувену збирку песама објавио под насловом Сербианка.[8] Српски песник Бранко Радичевић је 1844. године испевао чувене стихове: "Србијанче, огњу живи, ко се теби још не диви!". Вук Стефановић Караџић је у издању „Српског рјечника“ из 1852. године забележио да се појам Србијанац односи на човека из Србије, уз назнаку: нем. Einer von Serbien, односно „неко из Србије“ и са напоменом која је указивала на употребу тог појма у тадашњој Војводини.[9]
Једну од првих
геополитичких дефиниција појма
Србијанци дао је
Јован Суботић, који је 1839. године указао на опште, односно
демонимско значење тог појма. У склопу теоријског разматрања о концепту
Велике Србије, овај српски књижевник је издигао
србијанске одреднице изнад геополитичког оквира тадашње
Кнежевине Србије, уз напомену да би се сви становници замишљене "Велике Србије" могли по општем имену "отачаства" називати
Србијанцима, с тим што би сваки народ у оквирима те државе, почевши од самих Срба, задржао и своје народно, односно етничко име.
[10] Указујући на народно јединство Срба у Угарској и Срба у Србији, Јован Суботић је према тадашњој политичкој подели прве означавао као угарске Србе, а друге као
србијанске Србе, што представља један од најранијих примера за употребу тог израза.
[11] Поменути пример сведочи да је израз
србијански Срби већ у то време имао своје јасно значење: Срби из Србије.
Српски правник и књижевник
Јевстатије Михајловић је 1843. године нагласио да
Срби поред свог општенародног имена, према областима у којима живе уоптребљавају и разна
пределна имена, односно регионалне називе, међу којима је поменуо и обласне појмове:
Славонци, Србијанци, Бошњаци, Црногорци.
[12]
На сличан начин, у
Летопису Матице српске из 1845. године, општи називи за становнике разних области се помињу у својим изворним, односно
демонимским значењима: "
Бошняацы, Херцеговцы, ... независими Црногорцы, и Сербіянцы у садашнѣмъ Княжеству Сербскомъ".
[13] У тадашњој српској литератури и публицистици, појам
Србијанци је био уобичајен и око његовог значења није било забуне. У то време,
Срби су били територијално подељени на оне који су живели у ослобођеној Србији, које су остали називали Србијанцима, и оне који су живели ван граница те Србије (
Старосрбијанци у Османском царству,
Пречани у Аустроугарској и
Црногорци у Црној Гори). Српски филолог
Иван Клајн је тим поводом напоменуо:
Tako je bilo pogotovo u 19. veku, kada niko, recimo, nije poricao da su Crnogorci Srbi, pa je stvoren izraz "Srbijanac", da bi se razlikovao po geografskom poreklu.
[14]
Појам
Србијанци је имао посебно место у српској политичкој терминологији, поготово у равни односа између две српске државе, Србије и Црне Горе, пошто је омогућавао да се под окриљем општенародног етнонима
Срби употребљавају и посебни регионални називи за Србе-Србијанце (Србе из Србије) и Србе-Црногорце (Србе из Црне Горе), чиме се стављало до знања да етнички појам
Србин стоји изнад регионалних назива
Србијанац и
Црногорац. На то питање је обраћена посебна пажња у истториографији и публицистици, тако да српски аутори у склопу излагања о тадашњим односима две српске државе, Србије и Црне Горе, по правилу употребљавају израз "србијанско-црногорски" односи.
[15][16][17][18][19][20][21][22]
Први спор око употребе придева „српски“ или „србијански“ потиче из
1882. године, када је
Кнежевина Србија проглашена за краљевину, а кнез
Милан Обреновић за
краља Србије. У широј јавности, како у самој Србији тако и изван ње, новопроглашени краљ Србије је често помињан и као „српски“ краљ, што је имало и посебан општесрпски, а самим тим и политички призвук. Убрзо након проглашења, краљ Милан је из
Беча добио захтев у коме
Аустроугарска, која је признала проглашење краљевине, истиче да владар Србије не може бити „српски“ краљ у општем смислу, већ само „србијански“ краљ, односно „краљ Србије“, што је и био званични владарски наслов. Таквим инсистирањем Беча на употреби територијалне, а не етничке одреднице, наглашавало се да
Краљевина Србија нема јурисдикцију над Србима изван Србије. Аустроугарска монархија је себе сматрала домовином Срба пречана, па је израз „српски“ доживљавала као одраз претензија Србије на све Србе.
[23]
Додатне забуне око значења и употребе овог појма покушали су да створе поједини хрватски лингвисти, те је тако Ватрослав Рожић 1905. године писао:
Човјеку из Србије велимо: Србијанац, што не ће бити чисто народнога постања, и ако се тако опћено говори и пише; било би можда боље: Србијац или Србљанин (с наст. јанин); у народним пјесмама находи се плурални облик Србљи (генет. Србаља); мјесто: Србијац, Србљанин није добро рећи: Србин, јер је то народно име и не значи човјека из краљевине Србије. Ова вештачка домишљања нису успела да унесу прижељкивану забуну у појмовне односе у српском језику. Стога је у неким политички круговима након 1918. године форсиран појам "Србијанштина" у погрдном значењу које се односило на наводно српско настојање да се новостворена
Краљевина СХС/Југославија претвори у
Велику Србију.
[24]
https://sr.wikipedia.org/sr-ec/Србијанци
like this. 
.svg)
