Vidim da vam fale ovi sa iskustvom operacije pa rekoh da podelim svoja dva centa na temu kada i zasto operacija.
Razlozi kako je doslo do DH na L4-L5 ne smatram da su mnogo bitni. Koliko sam tome doprineo ja, koliko genetika, koliko igra slucaja (u boga, karmu, sudbinu itd. ne verujem) ne smatram za previse bitno, najbitnije je da se desilo.
Pocelo je sa 3 meseca bolova u lumbalnoj kicmi, dnakon toga je preslo na levu nogu za total od 5+ meseci. Prvih 3 meseca su bolela ledja uz uobicajenu ukocenost, nemogucnost da potrcim, savijem se .. Iako sam se u tom periodu i pazio i vezbao i odmarao negde krajem avgusta su se javili bolovi u nozi mnogo veceg intenziteta. Ako su ledja bolela za 4-7 i uz otezanu mobilnost sam koliko toliko bio upotrebljiv, kada su poceli bolovi u nozi ja sam postao neupotreblljiv. Nisam mogao vise ni da vezbam, sve se brzo svelo na mirovanje pa sam septembar i oktobar proveo u lezecem polozaju. Dok lezim bolova nije bilo, ali bilo kakva akcija je uzrokovala stravicne bolove. Da bi uopste mogao da se krecem po kuci i zavrsavam osnovno krenuo sam sa diklofenakom.
I tako je proslo 2 meseca teskog mirovanja i lekova ali bez ikakvih promena. U tom periodu sam obisao i nekoliko neurohirurga i svi su se slozili da imam indikovanu operaciju. Zanimljivo je da su mi svi ostali, dakle ne-neurohirurzi, preporucivali dalje mirovanje i diklofene ali na pitanje koje su sanse da ce to tako proci i koliko su slucajeva videli da je zaista proslo odgovarali sa otprilike "culi smo da ima takvih".
Mislim da u toj situaciji svako ko brine o sebi i svojima u okruzenju mora da ozbiljno razmatri operaciju.
Operacija na kicmi, mada ne bas i operacija kicme. WTF? Pa kada razmotrim da zivimo u 2016toj godini, kada u jednacinu ubacim napredak tehnike, nauke i medicine ne mogu da se nateram na ideju da je diskektmija danas nesto sto treba po svaku cenu izbegavati.
Ovakve operacije se rade za 30-60 minuta u lokalnoj anesteziji, uspesnost da se telo potpuno ili u ogromnoj meri obezboli je preko 95% a komplikacije se javljaju u manje od 1% slucajeva i 99% istih je moguce resiti. Meni to govori da proveren hirurg, mala doza srece i ozbiljan pristup garantuju dobar rezultat.
A sta je alternativa ?
Da se uplasim jer tako reaguje 99% ljudi koji samo cuju "operacija kicme"?
Da prihvatim logiku da je operacija rizik a bol i lekovi su "sigurica"?
I zanemarim sto sam porodici i kolegama beskorisan a prijatelje docekujem iskljucivo kuci u krevetu?
A da, da pri tome strepim da se stanje moze i pogorsati, te da cu videti kako je ziveti sa spustnim stopalom ili sfiknterom koji ne mozes da kontrolises ?
Ne, ne mogu tako.
Ukupno, skontao sam da se slazem sa zapadnim misljenjem sto se tice kako tretirati DH. Ameri i druge savremeni zdravstveni sistemi perio u kome se DH tretira konvencionalnim metodama zavrsavaju za 6-12 nedelja. Posle toga je hirurgija jedino resenje.
Pore svega, bolje je uraditi je pre nego kasnije. Period oporavka i ostecenje nerva su u direktnoj vezi sa kolicinom vremena koje je nerv bio kompresovan. Dugo izlaganje NSAIL lekovima prakticno garantuje probleme sa zeludcem, mozda jetrom i bubezima.
Ne kazem da treba ici pod noz dan nakon sto MRI pokaze pokidan diskus, ali svakako ne treba cekati vise od 2 meseca ako se konstatuje da se situacija ne popravlja.
Meni je danas zao sto sam toliko cekao. Nadam se da necu promeniti misljenje jos dugo godina
