Dilan Tomas

''Deaths and entrances'' (1946)

To je četvrta zbirka pesama Dilana Tomasa, koja sadrži “Fern hill” i pod jakim je uticajem izbijanja Drugog svetskog rata.

Prvi put je objavljena 1946. godine. Pod velikim je uticajem naleta Drugog svetskog rata, i u njoj pisac na osoben način povezuje univerzalno sa intenzivno ličnim i istražuje svoju ulogu poetskog glasa u onakvim vremenima.

Pesma “The hunchback in the park” bila je poslednja pesma koju je izvadio iz svojih mladalačkih notesa koje je prodao u pokušaju da se osloni isključivo i samo na svežu inspiraciju.

Tomas slavi svoju karijeru s hvalisanjem u “Once below a time”, opisujući kako se “mladić uobičajenih shvatanja” probio kroz “čudnu koru Velsa”. Ali svetla zvezda iz plime je smirena u skromnosti njegovom sopstvenom željom da dela kao glas za humanost. Pesma “In my craft or sullen art” izražava paradoksalnost pisanja za ljubavnike koji mu ne plaćaju “ni molitvom ni taksama” za njegov trud.

Ali Tomas nastavlja da piše za i o ljudima, i u ovoj zbirci povezuje univerzalno iskustvo rata sa posebnim, konkretnim likovima ili ljudima koje poznaje. “Lie still, sleep becalmed” upućena je njegovom ocu koji je, “s ranom u grlu”, bolovao od raka grla. To je takođe saosećajno opštenje sa “glasovima svih davljenika”, ogromnim brojem ratnih žrtava.

Slično, “Ceremony after a fire raid” je elegija za “dete od nekoliko sati” koje je poginulo u bombardovanju. Povezana sa Hristom, devojčica predstavlja žižu boli i užasa rata koje su svi iskusili. Pesma postaje ispitivanje čitave istorije ljudske vere i njenog preživljavanja u izmaglicama tragedije. Ali se ona završava “slavom slavom slavom” i obećanjem ponovnog rođenja i obnove u “krajnjem kraljevstvu grmljavine stvaranja”.

Dok većina pesama u “Deaths and entrances” ne govore eksplicitno o ratu, rat neopipljivo ali značajno pokazuje svoj uticaj u svim delovima koji se pojavljuju u ovoj zbirci. Užasna stvarnost rata primorava Tomasa na preispitivanje, i do izvesne granice njegovo zanimanje pesnika nalazi sebi opravdanje. Tomas takođe ima potrebu da ispita čovekov intiman odnos sa Bogom i ulogu religije u razrušenom svetu.

Izvor iz tekstova Alice Eardley
 
Poslednja izmena:
‘’Fern hill’’ (1946)

Možda najpoznatija pesma Dilana Tomasa, nostalgičan i melanholičan pogled unazad na vremena koja su prošla.

“Fern hill” je bio završen 1945. godine, i bila je to poslednja pesma koju je uvrstio u svoju zbirku “Deaths and entrances”, koja je objavljena naredne godine. Smeštena na kraj zbirke, čini se da se tonom koji je karakterističan za mnoge druge njegove pesme odmiče od ratom prouzrokovane tame.

Koristeći naoko naivan jezik i jednostavne opise, Tomas stvara jednu idiličnu skicu farme u Karmartenširu na kojoj su njegova ujna Ana i ujak Džim živeli kada je bio dete. Pesma je o detinjstvu i o tome kako je biti “mlad i bezbrižan”. Tomas koristi reči i fraze koje postvaruju dečju interpretaciju sveta.
Opisujući kako dok “jaše u san sove odnose farmu daleko”, on postvaruje tipičnu detinju maštu da svet nestaje kada nije više vidljiv. Osećaj mladalačke slobode je nametnut oblikom pesme, sa pravilnim stihovima koji slobodno teku nezauzdani restriktivnom shemom rime.

Odsutan sa Fern hill-a je odrasli pripovedač, koji vidi prošlost s primesom nostalgije i cinizma. Tomas naglašava kroz ponavljanje da je ovaj pastoralni svet zelen i zlatan, i vrlo različit od otrcanog realizma iste farme koja je portretisana u njegovoj kratkoj priči “The peaches”, koja je “jadna i velika i prljava”. Detinjstvo je ponovo stvoreno kao senzualno iskustvo koje nije izgnano u sećanje kao “dugo mrtvo dete” iz Tomasove pesme “Poem in october” pevane u prvom licu.

U prve četiri stance ničemu lošem nije dozvoljeno da naruši Tomasov mladalački raj: čak je i Eva posredno u svom nevinom stanju pre Pada nazvana devicom. Ali u poslednjim stancama raspoloženje se menja i podsećeni smo na prolaznost vremena koje je održava “zelenom i umirućom”. On ponovo uvodi poznate teme smrtnosti, religije i beskrajnog proticanja vremena.

Jednom kada su se tamnije slike upuzale u pesmu, mogućno je otkriti određene blago zloslutne podtonove. „Zeleno i zlatno“ sugeriše svežinu i nevinost, ali takođe se može odnositi na stanje naivnosti i nezrelosti.

Slično, odrednica za vreme dozvoljava Tomasu da bude “zlatan u milosti njegovih namera” koje, u početku, izgleda da znači da je vreme milosrdno ali u ponovnom pročitavanju podsećeni smo da je zapravo on u potpunosti zavisan od milosti vremena.

S ovom pesmom Tomas se izgleda zadržao u okvirima svoje odluke koju je doneo u “The Map Of Love” da pojednostavi svoju poeziju. Ali, dosledan svom statusu pesnika i dugoj tradiciji poezije koja ga je nadahnjivala, Tomas se uvek vraćao većim filozofskim temama života. Ton i rečnik “Fern hill-a” jesu naoko naivni i jednostavni, i ozbiljne teme vise negde u pozadini kroz čitavu pesmu.

Izvor iz tekstova Alice Eardley
 
Do not go gentle into that good night (1951)

Tomasova pesma posvećena ocu na samrti, istražuje teme duboke žalosti i smrti.

„Do not go gentle into that good night” bila je završena 1951, kasno u Tomasovoj karijeri. To je jedna od njegovih najpopularnijih i lako pristupačnih pesama. Pisana o njegovom ocu na umoru, pesma istražuje lično iskustvo žalosti i smrti, i smešta ih u širi okvir. Kao i u “Fern Hill-u” pre nje, u ovoj pesmi se očituje Tomasov razvijen, mnogo jednostavniji stil.

Možda je najupečatljivija stvar u pesmi kontrast između njene forme – koja je stroga, regularna i kontrolisana – i njene poruke, koja podbunjuje čoveka da “besni protiv umiranja svetlosti”. Sama forma je vilanela (francuska poetska forma koja ima shemu: A1bA2 abA1 abA2 abA1 abA2 abA1A2) i koja podrazumeva seriju ponavljanja, održavajući samo dve rime kroz čitavu pesmu. Ona je omogućila Tomasu da gradi svoju pesmu graduativno, zadržavajući fokus na svojoj najvažnijoj poruci.

Akcije malog čoveka smeštene su u kontrast prema širini svemira. Svetlo isijavano na svet od strane mudrih ljudi bledo je u poređenju s munjom, i talasi koje podigne dobar čovek nestaju u zelenom zalivu. Slično, mi smo nežno opomenuti kroz pesmu da će bes starca biti bespomoćan pred licem smrti.
Hitan poziv njegovom ocu da se bori sa smrću je taj po kome se ova pesma razlikuje od druge dve u kojima je pisano o sličnoj temi. Isto tako i “Lie still, sleep becalmed” i “Elegy” pozivaju na smirenost i spokoj kao protivotrov za patnju.

U sve tri pesme, možda u saglasju sa očevim ateizmom, Tomas ne poseže za biblijskim ili Hrišćanskim slikama kao utehom u vreme smrti. U “Do not go gentle” postoji osećanje prirodnog sveta kao duhovne sile koja je veća od individualnog čoveka, dok u “Lie still, sleep becalmed” postoje nagoveštaji vikinškog i klasičnog paganstva na koje upućuje “lutajući brod”.

Snaga “Do not go gentle” leži u direktnom pristupu temi, koja je potpomognuta veštačkim zauzdanjima postavljenim u vidu rime. Još jednom, Tomas pokazuje svoju snagu kao školski pesnik i sam svestan tradicije sa kojom se usklađivao.

Izvor iz tekstova Alice Eardley


DO NOT GO GENTLE INTO THAT GOOD NIGHT

''Do not go gentle into that good night,
Old age should burn and rave at close of day;
Rage, rage against the dying of the light.

Though wise men at their end know dark is right,
Because their words had forked no lightning they
Do not go gentle into that good night.

Good men, the last wave by, crying how bright
Their frail deeds might have danced in a green bay,
Rage, rage against the dying of the light.

Wild men who caught and sang the sun in flight,
And learn, too late, they grieved it on its way,
Do not go gentle into that good night.

Grave men, near death, who see with blinding sight
Blind eyes could blaze like meteors and be gay,
Rage, rage against the dying of the light.

And you, my father, there on the sad height,
Curse, bless, me now with your fierce tears, I pray.
Do not go gentle into that good night.
Rage, rage against the dying of the light.''
 
“The doctor and the devils” (1953)

Prvi od filmskih scenarija koji je napisao Dilan Tomas, i koji je objavljen. Pojavio se neposredno pre njegove smrti 1953. godine.

Radnja komada, smeštena u 19. vek, zasnovana je na istinitoj priči o nepopularnim kradljivcima tela Burku i Heru, koji su se naposletku okrenuli ubistvima ne bi li zaradili novac nabavljajući tela za anatomska istraživanja. Tomas se, netipično za njega, bavi filozofskim pitanjima nauke i religije, i razmatra socijalne i političke preduslove koji su izrodili porast takvih aktivnosti.

U komadu, kradljivci leševa Falon i Brum dovedeni su u poziciju da počine ubistva očajnim uslovima u kojima žive. Tomas smešta veći deo radnje međ gradsku prljavštinu i korumpiranost i ovome kontrastrira “intimne, udobne” sobe u kojima učeni ljudi žive i rade.

Komad okončava Falonovim vešanjem dok je medicinar koji ga je angažovao ostao zaštićen ne bi li sačuvao “dostojanstvo viših zanimanja”. Tomas komentariše društvo dvostrukih načela i korupcije u kome su siromašni suvišni.

Uprkos očitim kontrastima, i Falon i Rock – doktor koji kupuje leševe – ujedinjeni su filozofskim dilemama sa kojima se susreću. Tomas još jedared traži inspiraciju u književnosti ranijih vremena. Šekspirov Magbet uticao je na oblikovanje mnogo scena u komadu. U trenutku agonije, Falon “diže ruke pred sobom” dok razmišlja o svojoj krivici.

Rok kasnije razmišlja o tome kakav je njegov udeo u odgovornosti za ubistva - jer kao da su njegove “ruke bile Falonove ruke”. Ovi redovi invociraju priznanje Lejdi Magbet svojem mužu da “Moje su ruke od tvoje boje”. Kao Šekspir, Tomas se obraća velikim književnim temama ubistva i moći i psihološkim efektima koje ovi imaju na karaktere.

Savremene teme takođe su istražene. To uključuje odgovornosti nauke, i odnos između nauke i religije. Medicini je dodeljen status božanstva za koje je vredno “ubijati i lagati i mreti” ne bi li ubrzalo progres ljudskog društva, ali društveni komentari u komadu donose pitanja ko je to ko će biti uključen u ovu viziju čovečanstva. Rok, koji je ateist, takođe se pita “Da li sam sebe uzdigao kao malog boga iznad smrti?” spremno otklanjajući sumnje o ulozi Boga u naučnom svetu.

Pisan nakon nekoliko godina iskustva u radio emitovanju, “The doctor and the devils” demonstrira Tomasovu sposobnost da piše razuđenu i otvorenu prozu. Počinje da istražuje političke i društvene teme koje su isključene iz njegove senzualne, estetičke poezije, dok održava svoju fascinaciju smrću, relligijom i delovanjem ljudskog uma.

Izvor iz tekstova Alice Eardley
 
http://www.blic.co.yu

Dnevnik udovice Dilana Tomasa na aukciji

Dnevnik Kejtlin Tomas, supruge velškog pesnika Dilana Tomas biće ponuđen na prodaju, saopštio je trgovac retkim knjigama Rik Gekoski.

Njen dnevnik, koji je pisala u školskoj svesci, deo je zbirke pisama, knjiga, rukopisa i prvih izdanja koja na prodaju nudi kolekcionar iz Njujorka koji vrednost zbirke ceni na 250.000 funti (480.000 dolara).
Brak Kejtlin i Dilana Tomasa bio je burna veza, mešavina obožavanja, preljube i alkohola, ali, kako se vidi iz beležaka posle pesnikove smrti, očajna udovica ga je i strasno volela. Par se upoznao u pabu u Londonu 1936, a venčao se godinu dana kasnije. Dilan Tomas je umro u Njujorku 9. novembra 1953, a njegova udovica je umrla 1994.


:bye:
 
Hvala ti draga Aleksandara. Zaista nisam znao da je dnevnik na aukci. Vredna informacija, ali nekom drugom (naravno, upravo zbog toga što se ovde vrte velike sume novca :(). Kaži mi da li možda znaš ko je (i ako je neko) kupio dnevnik?

:bye:
 
“Under milk wood: a play for voices” (1954)

Dočekan od strane mnogih kao Tomasovo remek-delo, komad „Pod mlečnom šumom“ je u svojim obrtima zabavan, dirljiv i izvrstan.

Dilan Tomas nikada nije u potpunosti dovršio “Pod mlečnom šumom”, ali je ipak nakon njegove smrti, 1954, objavljeno.

BBC ga je prvi put emitovao 25. januara 1954. godine na “Trećem programu”. Naredne produkcije bile su 1978. i 1994. Bilo kako bilo, možda je najpoznatija produkcija za radio iz 1963. godine, u naraciji drugog poznatog Velšanina, Ričarda Bartona, koji je tvrdio “da je čitava stvar o religiji, ideji smrti i seksa”. Ove važne teme jesu centralne u životima živopisnih likova koje je Dilan Tomas opisao s velikom naklonošću.

Autor nas upoznaje sa ljudima Lareguba (izmenjen u prvoj ediciji u Laregib od strane cenzorskih izdavača), kroz njihove snove, i stvara ideju šta će im biti važno kada se probude. Za Dai Breda to su haremi; Poli Garter voli bebe; i Nogud Bojo sanja o “Ničemu”.

Grad u celini gledano ima svoju ličnost koja je podeljena, u frojdovnskim crtama, na svestan svet dnevnih aktivnosti o kojima pripoveda prvi glas, i podsvestan svet intimnih misli i osećanja koje otkriva drugi glas.

Postoje moćne, često seksualne, sile koje delaju ispod mirne spoljašnjosti grada koji ima “palu glavu nad ljubavnim zvonima”. Drugi glas otkriva fantazije Gosamer Bejnone koja oseća kako je “jareća bradica” Sinbada Moreplovca “golica po sredini sveta”, i takođe gospodin Pu koji zamišlja kako meša “paprikaš od velebilja” ne bi li otrovao svoju ženu. Svaki odnos vođen je čudnim pravilima ali svaki lik ostaje duboko utemeljen u svojoj sopstvenoj ideji o ljubavi.

U Tomasovom svetu ove čulne veze ne mogu biti odvojene od tamne senke smrti. Promiskuitetna Poli Garter peva čitav dan o njenoj izgubljenoj ljubavi Litl Vili Viju, jedini suprug kog gospođa Ogmor-Pričard može da toleriše je mrtav suprug, a Kapetana Mačka progoni sećanje na Rozi Probert, “jednu ljubav njegovog morskog života”. Mnogi od likova su na mukama svojih frustriranih i ponekad eksplicitnih želja.

Izvor iz tekstova Alice Eardley
 
“Adventures in the skin trade and other stories” (1955)

Nedovršena, vanvremenska priča Dilana Tomasa, sa poluautobiografskim temama.

Zbirka je posthumno objavljena 1955. godine. Sadrži tri kratke priče koje su prvenstveno trebale biti uvodna poglavlja romana, i 20 kratkih priča koje je Tomas napisao na početku svoje karijere.

Ove lične priče predstavljaju period u njegovoj prozi kada je odbijao upotrebu konvencionalne forme i jezika i kada je eksperimentisao sa stilom koji je bio takav da se u njemu ogleda rad podsvesnog uma.

Prve tri priče su prvobitno objavljene zajedno pod naslovom “Adventures in the skin trade”, i trebalo je da budu razvijene u jedan poluautobiografski roman. Tomas je odbacio tu ideju nakon kritike njegovih izdavača, ali je u početku nameravao da napiše određen broj događaja u kojima bi njegov glavni lik dostigao fazu zrelosti odbacujući seriju metaforičnih koža.

Tomasov lik (“Nazovimo ga Semjuel Benet”) napušta svoj dom u južnom Velsu da bi vijao karijeru u Londonu. Odlazi sa stavom nemarnosti i nihilizma ali nailazi na grozomorni grad.

U “Four lost souls”, London je ključajuća masa “ulica i kuća i saobraćaja i ljudi”, i svi ljudi žele “ljubav i pivo i san”. Tomas otkriva svoje oprečne emocije po pitanju grada koji je bio popularizovan po živahnim i duhovitim ljudima ali mu je krajnje nedostajala duhovnost i viša svrha.

Pogled na London je dopunjen drugim kratkim pričama u ovoj zbirci. Tomas koristi reke slika ne bi li ispitao tamne podtokove ljudskoga uma. Kao rezultat ove tehnike imamo to da ove rane priče imaju više zajedničkog sa njegovom poezijom nego li sa njegovom kasnijom prozom. U “Prologue to an adventure” opisuje grad u kojem ima “glasnih električnih lica i gusti benzini vetra nadjačavaju me i utapaju”.

London je sličan onome opisanom u “Adventures in the skin trade”, ali je efekat nadjačavajuće zbrke ljudi i stvari postignut ne izravnim opisima već nizom iznenađujućih metafora.

Poslednje tri priče u knjizi – “The vest”, “The followers” i “The true story” – označavaju prelaz u Tomasovom pristupu pisanju fikcije. Narativi su u početku vrlo konvencionalni ali svaka priča ima bizaran i neobičan obrt.

U “The followers” dva mladića špijuniraju toplo domaćinstvo mlade žene i njene majke kada bestelesan glas upita, “Zašto ovi momci gledaju u prozor?” Ova još više suspregnuta upotreba nadrealnih crta privlači natprirodne sile koje samo što nisu proključale pod površinom društva.

“Adventures in the skin trade” je fascinantna zbirka jer donosi u svemu tri različita stila Tomasovog pripovedanja. Mogućno je pratiti postepeni razvoj njegove tehnike i posmatrati takođe početničke načine na koji se nosi sa svojim bliskim temama.

Izvor iz tekstova Alice Eardley
 
“A child's christmas in Wales” (1955)

Osećajan, i mnogo voljeni nostalgični osvrt Dilana Tomasa na prošle Božiće.

“A child’s christmas in Wales“ je objavljena 1955. godine. To je anegdotska skica jedne praznične sezone, i priča je zapravo nastala iz komada koji je prvobitno bio napisan za radio. To je vežba iz pripovedanja i Tomas oživljava iskustvo Božića u formi bajke.

Njegov Božić je kao slika iz starih slikovnica koja svakome može prirasti srcu. U jednom trenutku, dok se pripovedač priseća praznika iz prošlosti, glas malog deteta ga pita: “Je li bilo Ujaka, kao kod nas?”, a on odgovara: “Uvek ima Ujaka na Božić”, naglašavajući time da se iskustvo Božića ne menja kroz vreme: to je univerzalno iskustvo koje dele svi.

Ali Tomas voli da naglasi kako moderni Božići nisu onoliko dobri kao oni kojih se seća. U prošlosti, “Snežilo je. Uvek je snežilo za Božić”. Taj upamćeni sneg nije isti kao ovaj što ga sad imamo: sneg je “padao u čabrovima”, i bilo je mnogo uzbudljivije. Tomas oživljava nostalgičnu magiju Božića iz detinjstva kada je sve bilo svetlije i bolje.

“A child’s christmas in Wales“ oživljava atmosferu božića, a na kraju priče Tomas stvara pravi osećaj magije. Njegova završna rečenica „Izgovorio sam neke reči bliskoj i svetoj tami, i onda zaspah“ uvodi detinju duhovnost i nagoveštaj šire misterije. Duge meke reči ove rečenice kontrastriraju brzom nabrajanju i isprekidanim rečenicama ostatka priče i one podsećaju da je Tomas po svojoj prirodi bio pesnik.

Kao Tomasova poezija, priča ne prati narativnu strukturu: ona sadrži niz opisnih pasaža koji su svi struktuirani ne bi li doprineli jednom celovitom utisku. U svom poslednjem izdanju, 1978. godine, priča se pojavljuje sa ilustracijama Edvarda Ardizona, i kao takva predstavlja jedno od najpoznatijih Dilanovih dela, demonstrirajući njegovu poetsku veštinu u stvaranju živih impresija događaja i veštinu prizivanja živih osećanja u delo.

Izvor iz tekstova Alice Eardley
 
Zdravo! Mislio sam da ću danas da se raspišem al sam se blokirao. Tražio sam nešto da pročitam pa sam svratio ovde. Hajde daj nešto novo! Nema te odavno. Čitao sam ponovo neke priče odavde. Bio sam i potražio po knjižarama da kupim Tomasa. Kažu da ima o-ha-ha! koliko dugo je prošlo od izdanja. Neki ni nisu čuli za njega.:bye:
 
Fern Hill

Now as I was young and easy under the apple boughs
About the lilting house and happy as the grass was green,
The night above the dingle starry,
Time let me hail and climb
Golden in the heydays of his eyes,
And honoured among wagons I was prince of the apple towns
And once below a time I lordly had the trees and leaves
Trail with daisies and barley
Down the rivers of the windfall light.

And as I was green and carefree, famous among the barns
About the happy yard and singing as the farm was home,
In the sun that is young once only,
Time let me play and be
Golden in the mercy of his means,
And green and golden I was huntsman and herdsman, the calves
Sang to my horn, the foxes on the hills barked clear and cold,
And the sabbath rang slowly
In the pebbles of the holy streams.

All the sun long it was running, it was lovely, the hay
Fields high as the house, the tunes from the chimneys, it was air
And playing, lovely and watery
And fire green as grass.
And nightly under the simple stars
As I rode to sleep the owls were bearing the farm away,
All the moon long I heard, blessed among stables, the nightjars
Flying with the ricks, and the horses
Flashing into the dark.

And then to awake, and the farm, like a wanderer white
With the dew, come back, the cock on his shoulder: it was all
Shining, it was Adam and maiden,
The sky gathered again
And the sun grew round that very day.
So it must have been after the birth of the simple light
In the first, spinning place, the spellbound horses walking warm
Out of the whinnying green stable
On to the fields of praise.

And honoured among foxes and pheasants by the gay house
Under the new made clouds and happy as the heart was long,
In the sun born over and over,
I ran my heedless ways,
My wishes raced through the house high hay
And nothing I cared, at my sky blue trades, that time allows
In all his tuneful turning so few and such morning songs
Before the children green and golden
Follow him out of grace.

Nothing I cared, in the lamb white days, that time would take me
Up to the swallow thronged loft by the shadow of my hand,
In the moon that is always rising,
Nor that riding to sleep
I should hear him fly with the high fields
And wake to the farm forever fled from the childless land.
Oh as I was young and easy in the mercy of his means,
Time held me green and dying
Though I sang in my chains like the sea.
 
:bye: Engleski mi baš ne ide glatko ali čini mi se da rastura. Došao sam da vidim ima li čega novog i zbog još jedne stvari. Nešto bih vas ljudi zamolio. Ako "slučajno" naletite na neku knjigu Dilana Tomasa bilo gde u Srbiji obavestite me preko PP. Hvala vam unapred!
 
Nekoliko zanimljivosti iz života Dilana Tomasa:

‘’Džon Malkom Brinin, direktor Udruženja mladih mukaraca i žena Jevreja u Njujorku pismeno je pozvao Tomasa da održi predavanje i književno veče u Poetskom centru udruženja. Tako je 21. februara 1950. godine divlji velški pesnik stigao u Ameriku. Tomas nije oklevao da prokomentariše svoja nova iskustva u ovoj zemlji, čiji su životni stil i kultura bili posve drugačiji od njegovih. Nebodere je opisao kao „falusne kule“ i činilo mu se neobičnim što u SAD-u „svi telefoniraju svo vreme“. U pismu koje je poslao kući on je primetio:

’’Čini se, na prvi pogled, da uopšte nema realnosti u životu ovde: ovde je sve ogromna fasada od brzine, efikasnosti i moći iza kojih se milioni individua rvu, u prazno, sa sopstvenim anksioznostima.’’

Amerika je kako se čini i oduševljavala i zabavljala Tomasa.

U naredna tri meseca putovao je od obale do obale Amerike, u Njujork i Kaliforniju, čitajući na više od četrdeset univerziteta, škola i koledža. Nakon večeri na sceni opuštao se pijući, pevajući pesme i pričajući masne viceve i priče pre nego što bi se strovalio u bilo koji krevet koji bi mu se našao na dohvat. Većina američkih književnika bilo je razočarano Tomasovim ponašanjem van scene, jer im nisu bili bliski baš njegov humor niti konstantna upotreba one četvoroslovne reči. Tomasa je, međutim, za ovo baš ’bolelo uho’. Uprkos sposobnosti da zadivi i očara publiku na svojim čitanjima, on je bio i čovek koji je mogao kasnije i da načini bezobraznu opasku jednoj studentkinji kako bi sisao njene grudi, ili da zgrozi društvo s kojim je bio “ne stižući baš do klozeta na vreme”.

Dva incidenta tokom jedne nedelje u Kaliforniji demonstriraju Dilanov povremen nedostatak takta i društvenih obzira. Prvi se desio za vreme jedne večere na kojoj su upoznali Tomasa sa glumicom Širli Vinters. Kada ga je ona upitala zašto je došao u Holivud, odgovorio je “Ne bih li opipao sisiće predivne plave starlete i ne bih li upoznao Čarlija Čaplina”. Kasnije kada je Vinters udovoljila njegovoj prvoj želji, on je objavio “Verujem da sada nije neophodno da upoznam Čarlija Čaplina”. Pa ipak, uskoro je upoznao i Čaplina, stigavši kod njega poprilično pijan nakon večere sa Vinters, Merlin Monro i nekoliko martinija i boca piva i vina. Po dolasku Tomas je naleteo kolima na mrežu Čaplinovog teniskog terena. U kući, iako je bilo nekoliko znamenitijih Holivudskih likova te noći, Tomas je insistirao da je jedino on zainteresovan da upozna Čaplina. Kasnije, nakon što ga je i sam Čaplin posramio kritikom “zbog grubog, pijanog ponašanja”, Dilan je bez oklevanja otišao u svetlarnik i olakšao se na jednu veliku biljku...’’
 
„...''Njegovo stanje može najpribližnije biti opisano kao karakterna neuroza, sa depresijom koja se produbljuje, opasni alkoholičarski ispadi, briga koja rastrzava, progresivna stvaralačka inhibicija, što sve upućuje na osećaj neurotične bespomoćnosti.“ Dr B. W Marfi o Dilanu Tomasu...

1953. Tomas se počeo pojavljivati na televiziji, dalje proširujući granice sopstvene slave. Takođe je imao učešća u ne baš laskavom članku u “Time” časopisu u kojem je novinar napisao:

’’Kad se smesti da loče pivo, što čini veći deo vremena, njegovi neverovatni spletovi priča prevrću se jedan preko drugog u divljem velškom ditirambu u kom su istina i činjenica postali beznadežno ugušeni u pijanoj invenciji. On pozajmljuje bez razmišljanja ili vraćanja onoga što je posuđeno, retko se pojavljuje na vreme, suđenje je svojim prijateljima a briga svojoj porodici.’’

Bezobziran prema reputaciji koju je Dilan Tomas stekao, članak je bio pun preterivanja i pisac je započeo proceduru sa podizanjem optužnice zbog kleveta protiv časopisa. Za uzvrat, “Time” je unajmio privatnog detektiva da prati Tomasa na četvrtoj turneji po SAD krajem 1953 – što je možda i jedini od razloga zašto znamo za određene detalje o poslednjim danima Tomasovim.

Tokom svoje četvrte posete Americi, Dilan je planirao da ostane i radi nekoliko nedelja u Njujorku, a zatim bi otputovao u Kaliforniju gde bi radio na velikom projektu pišući libreto za operu, za koju bi muziku napisao Igor Stravinski. Planirao je da produži svoj boravak tamo te je obavestio Kejtlin da će čim bude imao dovoljno para poslati po nju, što je oraspoložilo. Kada se ukrcao na avion oktobra 1953, ona je verovala da je to kraj njihovom braku.

Dok je Dilan radio na probama drame “Pod mlečnom šumom” nedeljama po dolasku u Njujork, često se žalio na umor i provodio je dosta vremena odmarajući se u hotelskoj sobi. Kada bi pio slošilo bi mu se i povraćao je. Trećeg novembra Tomas je potpisao ugovor o brojnim predavanjima koja bi trebao održati i koja bi mu donela dobit od po 1000 dolara nedeljno – što bi rešilo njegove finansijske probleme…’’
 
‘’…Ranije te 1953. godine tokom njegove treće turneje po SAD-u, Tomas je započeo aferu sa Liz Reitel, asistentkinjom Džona Brinina. Ona je bila ta koja je zatražila lekarsku pomoć i pozvala ambulantna kola. Bdela je nad njim u bolnici sve dok Kejtlin nije stigla 8. novembra. Dilan Tomas je umro u dvanaest i četrdeset, 9. novembra 1953, dok ga je medicinska sestra kupala. Jedino ko se u tom trenutku tu zatekao bio je pesnik Džon Beriman. Memorijalna služba održana je u Njujorku ubrzo nakon što su joj se priključili značajni pisci kao što su Tenesi Vilijams, I. I. Kamings i Vilijem Fokner. Potresena Kejtlin ispratila je Dilanov leš natrag u Vels i sahranjen je na crkvenom groblju u Laugharne-u 24. novembra...’’

34td4k3.jpg
1fbifb.jpg


Grob Dilana Tomasa
 
Vladimir Petrić
(pogovor iz knjige „Pripovetke“ Dilana Tomasa)

’’Dilan Tomas se javio u engleskoj književnosti u trenutku kada je počelo razgraničavanje između poezije starih pesnika koji su još živeli i stvarali i poezije nove mlade generacije, koja je nastojala ne samo da unese nove elemente u literaturu već i da za sebe izvojuje priznanje pored čitavog niza imena koja su još uvek bila ovečana svetskom slavom. Umro je one iste 1953. godine, ne napunivši ni četrdesetu, kada je stari Volter de la Mer slavio osamdeseti rođendan – pesnik krajnje suprotan Tomasu i po temperamentu i po filozofiji i po tehnici. Tako su se susrele dve generacije pesnika: jedna nova, rastrzana, dinamična, i druga stara, mudra, staložena. Smrt Dilana tomasa, u neku ruku, simboliše erupciju moderne poetske strasti, koja se, poput zanosa romantičara devetanestog veka, spržila na vlastitoj vatri. Zato Tomasa mnogi nazivaju ’’modernim romantičarem’’ i pripadnikom ’’nove apokalipse’’, kako su nazivali grupu pesnika tridesetih godina koji su imali izvesnih dodirnih tačaka, iako nisu svesno izgrađivali nikakav program, a čak se mnogi od njih međusobno nisu ni poznavali. Zajednička odlika ovih pisaca, kako to ističe Džefri Mur, bila bi ’’interesovanje za reči kao takve, potenciranje poetskog ritma, vizija koja prevazilazi ali ne ignoriše svakodnevni život’’. Ipak, iz čitave grupe, Tomas se najviše izdvaja osobenošću. Od pesnika koji su na njega uticali spominju se Hopkins, Hart Krejn, Svinbern, Rembo i Fransis Tompson, a od romansijera Džejms Džojs i Henri Miler. Iako se, zaista, mogu naći mnoge sličnosti izeđu Tomasa i ovih stvaralaca, čini mi se da su na njega direktno uticali jedino Rembo, Džojs i francuski nadrealisti. Dramatika Tomasove poezije proizilazi, ili se bar može dovesti u blisku vezu sa njim, iz ovakvog njegovog objašnjenja procesa stvaralaštva: ’’Ja dopuštam da se u meni stvori emotivna slika da bih tek onda u nju uneo intelektualnu ili kritičku snagu koju osećam. Dopuštam da nastala slika iznenadi drugu, koja joj se odmah suprotstavi i kroz taj sukob gradi treću sliku, iz čega, opet, nastaje četvrta. Najzad, dopuštam slikama da se sukobljavaju, naravno, u granicama koje sam odredio. Svaka slika nosi u sebi jezgro svog vlastitog uništenja i moj dijalektički metod stvaranja sastoji se u neprekidnom građenju i rušenju slika koje se iščaure iz centralnog jezgra, pri čemu je i ono samo konstruktivno i destruktivno u isti mah’’. Pored ovih gore istaknutih nadrealističkih obeležja Tomasove poezije i proze, mislim da je značajan Frojdov uticaj na ovog pisca i njegovo interesovanje za čovekov podsvesni život. Dilanovo traganje po mračnim, nedokučivim predelima ljudske psihe ostalo je njegova opsesija tokom celog života. Nastojeći da pesničkom intuicijom prodre u predele podsvesti i da otkrije složene procese duše, on je, kako sam kaže, bacao svetlost na ono što je u čoveku odveć dugo prikrivano tamom, pokušavajući da izvuče tajnu na čistu nagotu svetlosti. Tu su već očiti koreni Tomasovog simbolizma. On je umeo svoj lični doživljaj da objektivizira, generališe i da mu da smisao simbola. U toj sprezi konkretnog i opšteg, u toj njihovoj, reklo bi se, filmskoj izmeni i dinamici, nestaju granice jednog i drugog, i sve se sliva u celovit i jedinstven doživljaj. Retki su moderni pisci čiji je poetski svet toliko jedinstven i nepodeljen, uprkos unutrašnjem rascepu između osećanja i misli. Tomasova poetska dijalektika premošćuje rasekline koje dele emocije od intelekta, upravo se na tom kritičnom mestu obe poništavaju, gube snagu i donose mir. I kada Tomas kaže da proces stvaralaštva predstavlja „rasterivanje mraka i probijanje do svetlosti“, onda tu svetlost ne treba shvatati bukvalno kao optimizam, već kao jedno duševno stanje vrlo blisko nirvani, unutrašnjoj ravnoteži do koje pesnik dolazi uklapanjem svoje svesti u opšti filozofski sistem, u okviru kojeg emocije i nervne reakcije gube moć. Tragajući za vezom koja postoji između ljudskog bitisanja i prirodnih procesa, Tomas se približava eliotovskoj enigmi „rođenja, kopulacije i smrti“, i spušta se do, naizgled, banalne konstatacije da je „čovek, kao svaka životinja, deo prirode“. No, to je samo polazna tačka njegovog stremljenja ka „jezeru“ i dobro je što je u tolikoj meri fundamentalna. Postavivši se tako „na čvrste noge“, pesnik zaključuje da u životu imaju smisla jedino dve stvari: ljubav prema čoveku i religija. Ove dve kategorije imaju za Tomasa sasvim poseban smisao. Ljubav prema čoveku znači za njega, pre svega, prijateljstvo i razumevanje između dva bića, kao i adoraciju detinje čistote i naivnosti, zbog čega se on u svojim delima stalno vraća vizijama nevinog detinjstva. Religija je za Tomasa sinonim nadanja; to je, u isti mah, neki panteistički pesimizam i optimizam, to je verovanje u dobar krajnji ishod svega, čak i radovanje smrti, ne zbog toga što nas ona prebacuje u neki drugi svet („Posle prve smrti, druge više nema“ – uzvikuje on), već zbog toga što ona označava promenu i kraj nečega što bi postalo nesnošljivo kada bi bilo večno.

Tomasovi simboli više se poimaju indirektno, intuitivno, nego kao određene literarne metafore. To dolazi otuda što je on, kako to primećuje David Dajč, nastojao da odveć mnogo značenja kondenzuje na isuviše malom prostoru. Spender, takođe, smatra da su određeni problemi toliko obuzimali i rastrzali Tomasa, da je on često gubio kontrolu nad izrazom. Tomas, donekle, objašnjava uzroke i oblike tih svojih preokupacija, kada piše: „Ja u sebi nosim životinju, anđela i ludaka; moj problem je njihovo podjarmljivanje, njihovo rušenje, njihova pobuna; moj napor je da ih izrazim“. Tomas nije ulagao energiju da iznedri svoje unutarnje demone samo da bi ih se oslobodio, da bi ih izbacio iz sebe, već da tim pročišćavanjem svoje psihe pomogne i drugima, „budući da i drugi mogu izvući koristi, pa da uporede slične sukobe koje osećaju u sebi sa slikom psihičke borbe koju je izrazio pesnik“. Kada pesnik otkrije neku svoju preokupaciju, kada da oduška nekoj svojoj emociji, on se, u neku ruku, oslobodi, odvoji od nje. Eliot bi rekao da je to „bekstvo od emocije a ne davanje oduška emociji, bekstvo od individualnosti a ne izraz individualnosti“. Tomas ne beži od emocije koju izražava, iako se ona odvaja od njega; on koristi priliku što sada više nije u njenoj vlasti i nastoji da je celishodno iskoristi „za dobro i ljubav čoveka“, i još, poput onog čobanina koji se klanjao Mesecu i molio da mu čuva stado, dodaje: „Bio bih lud kada to ne bih činio!“

Henri Tris primećuje da je Tomas u svojoj biti poetski duh; romansijer je, kaže Tris, kao trkač na duge staze, a Tomas je imao daha za šprint na sto metara, i tu je uvek bio prvi ili među prvima! To je najočiglednije kada se čita njegova proza. To su pripovetke tipičnog liričara. I kada ima nečeg epskog u njima, to se ne javlja u širokom panoramskom razvijanju radnje već u nizu kratkih, trenutnih impresija. Najčešće su to vizije i žudnje za detinjstvom uokvirene romantičnim velškim pejzažem kao u priči „Pogled na more“, zatim tema sudara spoljašnjeg i unutrašnjeg sveta kao u priči „Posle vašara“, fantasmagorična smeša stvarnosti i mašte u stilu Poa i Bodlera kao u „Posetiocu“, doživljaj straha i mistike („Neprijatelji“), analiza podsvesti potencirana gotskom atmosferom („Drvo“), strast, asocijacije, nadrealističke ideje („Mapa ljubavi“), delirijum svesti čiji je jedan trenutak razvučen do čitave vizije života („Miš i žena“), povezivanje običnog, svakodnevnog s neprirodnim i natprirodnim kao u „Pratiocima“. Sve ove pripovetke, koje se nalaze i u zbirci povodom koje pišem ove redove, karakteriše jedna opšta emotivna nota u kojoj ima i bola i zanosa, pa neće biti nimalo čudno ako se poneki čitalac zapita zbog čega je u knjigu unesen, inače vrlo duhovit, tomasov tekst „Kako postati pesnik“...''
 
Vladimir Petrić
(pogovor iz knjige „Pripovetke“ Dilana Tomasa)

(nastavak)

...''Pored pripovedaka, među Tomasovim proznim radovima treba spomenuti i njegovu radio-dramu „Pod mlečnom šumom“, zatim zbirku tekstova pisanih specijalno za radio (iz koje je i uzet pamflet „Kako postati pesnik“), izdatih pod zajedničkim naslovom „Sasvim rano jednog jutra“, kao i njegov nerealizovan filmski scenario „Lekar i đavoli“, koji je, u stvari, prerada jedne priče Donalda Tejlora. Tomas, očito, nije posedovao dramsku žicu u klasičnom značenju te reči, naročito što se tiče razvoja radnje i stvaranja zapleta. Ali je zato umeo da stvori bremenitu atmosferu i da ličnosti ispuni emotivno-poetskim naponom. Pokazalo se da takav tekst ne deluje intenzivno samo preko radija, već i na modernoj sceni. Drama za glasove „Pod mlečnom šumom“ nema radnje ni sukoba, ali poseduje čvrsto jedinstvo mesta i vremena. Kroz tri čina koja označavaju jutro, podne i noć, data je atmosfera nekog malog, fiktivnog mesta i njegovih živih i mrtvih građana, i to jedinstvenom mešavinom humorističkih i tragičnih elemenata i čudesnim spojem fantazije i stvarnosti. Postoji još jedna vrednost Tomasove proze koja nadoknađuje odsustvo dramske radnje u manuskriptima pisanim za radio ili film – to je dijalog koji je istovremeno prirodan, ubedljiv, poetičan i simboličan. Bio je ne samo briljantan govornik već i majstor konverzacije, naročito kada je imao prilike da je vodi u šaljivom duhu, što je dokazao i u nekoj vrsti svoje autobiografije izdate 1940. godine pod naslovom „Portret umetnika kao mladog psa“. U njoj veoma slikovito prikazuje svoj život i svoje stvaranje kroz niz razgovora, priča, šala, impresija, sećanja, doživljaja i parodija na svoj vlastiti račun. Isto su tako interesantna pisma koja je Tomas pisao Vernonu Votkinsu: iz njih se može još neposrednije sagledati kompleksna emotivno-intelektualna piščeva priroda.

U sadržajnom i emotivnom pogledu Tomasova proza se može podeliti u dve grupe: jednu koja odgovara pričama objavljenim u „Mapi ljubavi“, i drugu u kojoj preovlađuje stil kakvim je pisan „Portret umetnika kao mladog psa“, bez obzira što su pripovetke nastale u raznim periodima. Ako bismo hteli uopšteno da okarakterišemo ove dve grupe, onda se za onu prvu može reći da je ispunjena poezijom, apstrakcijama i simbolizmom, dok je ova druga više dramatična i, ako ne realistična, onda daleko više konkretna. Ako treba praviti poređenja u vrednosti, čini mi se da treba istaći onu prvu grupu pripovedaka u kojima dominiraju karakteristike koje i u Tomasovoj poeziji predstavljaju najveći kvalitet. To je, kao što smo već istakli, neki čudan, gotovo metafizički doživljaj stvarnosti i simbolična vizija sveta iz doba detinjstva. Već prve njegove pripovetke, kao što su „Plamteća beba“, „Škola za veštice“, „Sveta šestica“, ukazuju na razbuktalu, iako često neobuzdanu maštu mladog pisca koga rastržu čudesne slike bliske snoviđenju i emocije kojima više gospodari podsvest nego razum.

Za razliku od proze, Tomasova poezija sadrži dosta dramatičnih elemenata. Tu dramatiku on je postizao na razne načine, a najviše unutrašnjim i spoljašnjim ritmom. Tvrdio je kako pesma ostaje mrtva ako ne sadrži dovoljno narativnih momenata i ako u njoj nema dovoljno pokreta! „U svakoj pesmi mora da postoji čvrsta razvojna linija, određena tema ili kretanje“ kaže on. Ta narativna linija se oseća ne samo u pojedinim Tomasovim pesmama već se provlači kroz čitavu zbirku, čak i kroz sve njegove zbirke zajedno. Već u najranijoj zbirci „18 Pesama“ (1934), nalazimo začetak struja koje su se iščaurivale iz mladićevih nagona, erotizma, strasti i životnih pulsacija, i one će stalno da prate pesnika u najrazličitijim reminiscencijama, čija će slika gotovo uvek biti okrenuta detinjstvu. U idućoj zbirci „Dvadeset i pet pesama“ (1936) javlja se nota smrti, mraka i razočaranja. Suočivši se s vlastitim kompleksima, sa šumom kroz koju treba da se probije da bi došao do nekog smisla bitisanja, Tomas pokušava da se spase, s jedne strane, bekstvom u svoju bezazlenu prošlost, a sa druge, stvaranjem vlastite religije. U četvrtoj zbirci „Mapa ljubavi“ (1939), koja sadrži i prozu i poeziju, reminiscencija detinjstva i preokupacije podsvesti donekle blede i gube se u nekom opštem bolu koji bi se isto tako mogao definisati kao otkupljivanje svesti i smirenje nerava. Zbirka „Nove pesme“, koju je Tomas izdao 1943. godine u Norfolku, gde je živeo za vreme rata, ne nosi nikakve nove karakteristike i više znači ponavljanje prethodnih tema i, donekle, pripremu, uvod u njegovu značajnu posleratnu zbirku pesama „Smrt i prolaženje“ (1946), u kojoj se, nasuprot mraku, javljaju prvi znaci nadanja. Priroda ovde opet igra značajnu ulogu, ali ne više kao dekorativno-simbolički rekvizit detinjeg zanosa, već kao magični izvor snage koja postaje dostojna religije. U ovoj zbirci Tomas je postigao najveće jedinstvo između metričkog savršenstva pesme i njenog emotivnog i misaonog značenja. Zato je nemogućno ne složiti se sa G. S. Frejzerom, koji kaže da Tomasova zbirka „Smrt i prolaženje“ ostaje kao jedna od dve ili tri najimpresivnije i najuzvišenije zbirke pesama objavljene u Engleskoj za poslednje dve decenije.

Tomas je celog života nosio u sebi sećanje na detinjstvo, ali ne poput starca koji se setno predaje uspomenama iz mladosti. On je u sebi sačuvao mladalačku energiju, zanos i čistotu. Nisu ga bez razloga nazivali „večnim dečakom“! Ova crta njegovog bića ne može se smatrati infantilizmom, pošto se ona uvek javlja u sprezi sa zrelošću jednog mislioca i filozofa koji prodire u sve tajne života i smrti. Možda se on zato i obraća svome detinjstvu kao jedinom spasonosnom doživljaju koji je u stanju da negira ili bar ublaži porazno dejstvo sopstvenog besmisla. Upravo u tom jedinstvu detinje čistote i nevinosti sa životnim iskustvom i mudrošću, u doživljaju sveta kroz emotivno-simbolične vizije, ja vidim Tomasovu poetsku snagu i u proznim delima i u stihovima.“
 
prevodilica:
Molba za pomoc

Hitno mi je potreban prepev pesme Dilana Tomasa "Do not go gentle", ili barem podatak o tome da li bi se, i gde, taj prepev mogao naci.

Najlepse zahvaljujem.
Kliknite za proširenje...

Prevod pesme nemam kod kuće, ali znam da prevod postoji u nekoj od antologija savremene engleske poezije (''Antologija savremene engleske poezije'', Beograd: Nolit, 1957. godine - pokušajte ovde da pronađete, mada ja nisam siguran da li je to ta antologija).

Ja ću pokušati da pronađem knjigu o kojoj Vam govorim, pa ako uspem postaviću prevod pesme.
 
Antihrist666:
Prevod pesme nemam kod kuće, ali znam da prevod postoji u nekoj od antologija savremene engleske poezije (''Antologija savremene engleske poezije'', Beograd: Nolit, 1957. godine - pokušajte ovde da pronađete, mada ja nisam siguran da li je to ta antologija).

Ja ću pokušati da pronađem knjigu o kojoj Vam govorim, pa ako uspem postaviću prevod pesme.
Kliknite za proširenje...

Hvala na pomoći! Ova antologija postoji u online katalogu gradske biblioteke, pa ću, ako i fizički postoji u biblioteci (što često nije slučaj, imam baš negativna iskustva sa fondom te biblioteke) proveriti da li je to ta antologija ili nije. Ako vi u međuvremenu pronađete prevod, biću vam zahvalna ako ga postavite.
 
prevodilica:
Molba za pomoc

Hitno mi je potreban prepev pesme Dilana Tomasa "Do not go gentle", ili barem podatak o tome da li bi se, i gde, taj prepev mogao naci.

Najlepse zahvaljujem.
Kliknite za proširenje...

Uspeo sam da pronađem ovaj prevod:

NE IDI NJEŽAN U OVU DOBRU NOĆ

Ne idi nježan u ovu dobru noć,
Izgorjet treba starost i buncat kad izmiče dan;
U bijesu, gnjevna što umire joj sjaj.

Na kraju znaju mudri da tama je u pravu,
Razrašljala im munju nije riječ, pa ipak
Ne idu nježni u ovu dobru noć.

Dobri ljudi, zadnji talas, naričuć kako su
Krhka im djela blještat i plesat mogla u uvali zelenoj,
Gnjeve i bjesne jer umire sjaj.

Divlji ljudi što ščepali su i pjevali sunce dok u letu
I saznali, prekasno, da požališe put,
Ne idi nježno u ovu dobru noć.

Teški ljudi, blizu smrti, sa zjenom koja gasne vide
Da slijepe oči sijevnut ko meteor mogu i bit žive,
Bjesne, u gnjevu što sjaj umire.

A ti, moj oče, tamo na žalosnom visu,
Žestokom svojom suzom kletvu i blagoslov mi daj,
Ne idi nježan u ovu dobru noć,
U gnjevu budi, gnjevan što umire sjaj.

Prevod: Nikica Petrak (Dilan Tomas, ''Poezija'', Mladost, Zagreb 1964. godine)
 
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Back
Top