4.
"Malo pivo, molim, i sendvič sa šunkom". Odneo je to do stola u uglu, očistio mokrim šeširom mrve i seo baš pred podne. Izbrojao je novac: osam funti, devet šilinga i peni. Skoro tri funte više nego što je ikada video. Neki ljudi zarađuju ovoliko svake nedelje. Trebalo je da mu potraje do smrti. Za susednim stolom sedeo je gojazan, sredovečan čovek s belegom boje čokolade preko obraza i podbratka, belegom koja je izgledala kao polovina brade. Baš je praznom bocom podupirao knjigu kada mu priđe jedan mlad čovek.
"Halo, Sam".
"Halo, Ron. Otkud ti ovde".
To je bio Ronald Bišop koji je nekada živeo u kraju pored Stenli Grouva.
"Jesi li dugo u dimu, Same?"
"Tek sam stigao. Kako devojke?"
"Znači kao i ja, mora da smo bili u istom vozu. Pa, tako, tako. Još po starom, Same?"
"Aha, krenuo sam za nekim poslom. Ti kao i obično?"
"Aha".
Nikada nisu imali šta da kažu jedan drugom.
"Gde stanuješ, Ron?"
"Kao i obično. Strend Palas".
"Onda ću te verovatno viđati".
"U redu, neka bude sutra, u baru oko sedam i trideset".
"O kej".
"To je sastanak, nemoj da zaboraviš".
"Ne brini".
Obojica su ga odmah zaboravili.
"Pa, videćemo se".
"Zdravo".
Kad se Ronald Bišop odmaknuo Samjuel je promrmljao u čašu: lep početak. Ako iziđem iz stanice i zađem za ugao biću natrag u broju 42. Mali Probertovi će se igrati doktora. Jedini stranac ovde u mojoj blizini je onaj poslovni čovek s belegom na licu koji čita sudbinu sa svojih dlanova. Ne, evo dolazi žena u krznenom kaputu; sešće pored mene. Hoće, neće, neće. Omirisao sam je dok je prolazila. Kolonjska voda, puder i krevet.
Žena je sela dva stola dalje, prekrstila noge, napuderisala nos.
Ovo je početak nuđenja. Sada se pravi kao da ne primećuje da su joj kolena otkrivena. Jedan dasa je u sobi, gospođo. Zakopčajte kaput. Udara kašičicom po tanjiru da bi privukla moju pažnju ali kada pogledam u nju oštro, bez osmeha, ona gleda ljupko i nevino u svoje krilo kao da u njemu drži dete. Bio je zadovoljan što nije besramnica.
Draga majko, pisao je prstom na poleđini jedne koverte i između svake dve-tri reči pogledao na ženu preko puta, koja ga nije opažala, javljam ti da sam dobro stigao i da pijem u bifeu s prostitutkom. Kasnije ću ti javiti da li je Irkinja. Ima oko 38 godina i pre pet godina napustio ju je muž zbog njenog ponašanja. Dete joj je u domu i ona ga posećuje svake druge nedelje. Uvek mu govori da radi u radnji sa šeširima. Ne moraš da se brineš da će mi uzeti sav novac pošto smo se zavoleli na prvi pogled. I ne moraš se brinuti da će mi srce prepući dok pokušavam da je prevaspitam, jer ja sam bio vaspitan da verujem kako je ulica Mortimer jedino što valja, a to ne bih poželeo nikome. Ne želim da je prevaspitam. Ne zbog toga što verujem da je rđava. Na njenom poslu mnogo se cepaju čarape i zato ću ja prve nedelje da platim kiriju za našu malu sobu u Pimlikou. Ona sada odlazi do šanka da poruči još jednu šolju kafe. Nadam se da ćeš opaziti da ona sama sebi plaća. Svi su u bifeu nesrećni osim mene.
Kada se vratila za sto on je pocepao kovertu i zagledao se bez osmeha u nju, čitav minut po Bovril-časovniku. Jednom je podigla oči i pogledala ga, pa se ponovo okrenula. Udarala je kašikom o ivicu šolje, onda je otvarala i zatvarala zatvarač na tašni, okretala polako glavu da ga pogleda i brzo ponovo skretala pogled na prozor. Mora da je nova, pomislio je sa iznenadnim sažaljenjem ali je i dalje gledao. Treba li da namignem? Nakrivio je svoj čvrsti mokri šešir na oko i namignuo: dugačko, smišljeno namigivanje koje mu je iskrivilo lice tako da je zapaljena cigareta skoro dodirnula zatupasti vrh njegovog nosa. Zatvorila je naglo tašnu, gurnula dva penija pod tacnu i izišla ne pogledavši ga.
Ostavila je kafu, pomislio je. A onda: Gospode, pa ona je pocrvenela.
Lep početak.
"Nešto ste rekli?" pitao je čovek s belegom, gledajući ga. Lice mu je bilo crveno i purpurno na mestima gde nije bilo crno, malo otrcano i neobrijano, dosetljivo ljutito oko očiju kao da mu njegovo sopstveno lukavstvo smeta.
"Čini mi se da sam rekao da je dan lep".
"Vi ste stranac u gradu?"
"Da, tek sam stigao".
"Kako vam se dopada?" Izgleda da mu do odgovora uopšte nije bilo stalo.
"Još nisam ni mrdnuo sa stanice".
Žena u krznu sada sigurno govori policajcu: "Malopre mi je namignuo omanji dečak s mokrim šeširom". "Ali kiša ne pada, gospođo". I tako će dobiti što je tražila.
Stavio je šešir pod sto.
"Ima mnogo štošta da se vidi", rekao je čovek, "ako je to ono što želite. Muzeji, umetničke galerije". Ne govoreći ništa prešao je u sebi listu imena drugih atrakcija ali ih je sve odbacio. "Muzeji", nastavio je posle duže pauze. "Ima jedan u Južnom Kensingtonu, pa onda Britanski muzej, i jedan u Vajtholu, sa puškama. Sve sam ih video", rekao je.
Sada su svi stolovi bili zauzeti. Hladni, ukrućeni ljudi koji su imali vremena na pretek, sedeli su buljeći u čaj i u časovnik, izmišljajući odgovore na pitanja koja neće ni biti postavljena, opravdavajući svoje ponašanje u prošlosti i budućnosti, gušeći svaki sadašnji trenutak čim bi počeo da diše. Lažući i priželjkujući, propuštajući u svom zamišljenom strahu sve vozove, a svaki od njih je bio usamljen na krajnjoj stanici. Vreme je umiralo po čitavoj prostoriji. Onda su se stolovi, sem onoga pored Samjuelovog, opet ispraznili. Usamljena gomila je izišla u pogrebnoj povorci ostavljajući za sobom pepeo, čajne listiće i novine.
"Morate nekada izići iz stanice, znate", rekao je čovek, vraćajući se na razgovor koji ga nije zanimao. "Ako hoćete da razgledate naokolo. To je u redu. Ali nije zgodno doći vozom i sedeti u bifeu pa se onda vratiti i reći kako ste videli London, zar ne?"
"Idem napolje, uskoro".
"Tako i treba", rekao je čovek. "Pružite Londonu priliku".
Toliko se zamorio razgovarajući sa mnom da će uskoro izgubiti strpljenje, pomislio je Samjuel.
Pogledao je ponovo oko sebe, na ožalošćene koji su se gurali do šanka, na one koji su u gomili žurno ispijali viski pored velikog čajnika, na kelnerice nezainteresovano zauzete oko kolača u kutijama od kartona sitnog novca.
"Inače, to bi bilo kao da niste ni ustajali iz kreveta, zar ne?" rekao je čovek. "Morate da prošetate okolo, znate, morate nekada da krenete. Svi to čine", rekao je sa iznenadnom, sumornom strašću.
Samjuel je zatražio još jedno malo pivo od devojke koja je ličila na Džoanu Kraford.
"Ovo je poslednje, pa onda idem", rekao je kada se vratio za sto.
"Mislite da mi je stalo koliko ćete još popiti? Možete da ostanete ovde čitav dan, šta se to mene tiče?" Čovek je ponovo gledao u svoje dlanove i sve se više ljutio. "Jesam li ja dadilja svog bližnjeg?"
Ronald Bišop je još stajao za šankom.
Ulica Mortimer me je pratila sve dovde, pomislio je gorko Samjuel, čak i do ove nastrane prepirke u staničnom restoranu sa čovekom koji čita sudbinu sa dlana. Ne može se uteći. Ali on nije ni želeo da utekne. Ulica je bila sigurna rupa u zidu zaklonjenom od vetra koji je duvao u nekoj drugoj zemlji. Hteo je da dođe i bude uhvaćen. Ronald je stajao tamo kao furija sa sklopljenim kišobranom. Uđite, gospođo Roser u vašem žućkastom i impregniranom kaputu, sa vašim plemenskim šeširom na kovrdžama i glasom koji rasteruje tišinu i istresite na sto vesti iz Ulice. Ne bih mogao da izbegnem vaš bes ni na steni usred mora, vi biste s vašim kljunom otvorenim kao pijačna torba uspijali i kljuvali sve do mora punog ribe.
"Mrzim ljubopitljivce", rekao je čovek i ustao. Na putu do šanka prošao je pored stola za kojim je sedela irska prostitutka i uzeo novčić ispod tacne.
"Drž'te lopova!" rekao je tiho Samjuel. Niko nije mogao da čuje. Tu je kelnerica s tuberkuloznim mužem kojoj je potreban taj novac. I dva deteta. Tristram i Eva. Brzo je promenio imena. Tom i Mardž. Onda je prišao stolu i stavio šest penija ispod tacne baš kada je kelnerica prišla.
"Pali su na pod", rekao je.
"Stvarno?"
Dok se vraćao video je kako kelnerica govori nešto trojici ljudi za šankom i klima glavom u njegovom pravcu. Jedan od njih bio je Ronald Bišop. Drugi, čovek sa belegom.
Divno, divno! Da nije polupao porculan seo bi u prvi voz i vratio se. Komadići su do sada već počišćeni ali suze sigurno teku po čitavoj kući. "Majko, majko, on je stavio moj vez u dimnjak", čuo je kako njegova sestra vrišti glasom policijske pištaljke. Čaplje, korpe sa cvećem, palmovo drveće, vetrenjače, Crvenkape, sve je to nagurano u plamenu čađ. "Daj mi gumu da izbrišem ugalj, Hilda. Naravno, izgubiću mesto. Mogu to sigurno da očekujem". "Oh, moj čajnik, oh, moj plavi serviz, oh, moj jadni dečak". Odbijao je da pogleda za šank gde ga je Ronald Bišop nečujno opanjkavao. Čim ga je ugledala, kelnerica je znala da on krade milostinju od slepih prosjaka i odvodi ih za ruku u najgušći saobraćaj. Čovek sa belegom ispričao je kako je Samjuel pokazao neku dopisnicu čoveku u bundi. Glasovi njegovih roditelja osuđivali su ga i nadjačavali buku šolja. Buljio je uporno u knjigu mada su se slova propinjala i povodila kao da su suze iz kuće koju je napustio tekle za njim po šinama i ulile se u ovu toplu, sumnjivu sobu, preko čajem zasićenog vazduha, pa u njegove oči. Ali slika je bila lažna a knjiga je bila namenjena strancima. Nije je ni voleo, ni razumeo.
"Moji računi". "Moja miljea". "Moj tanjir sa vrbom".
(Jest da je devojčica al šta sad!)