Десанка Максимовић

[Wuka]

Десанка Максимовић је била песник, приповедач, романсијер, писац за децу, а повремено се бавила и превођењем, махом поезије, са руског, словеначког, бугарског и француског језика.

Објавила је око педесет књига поезије, песама и прозе за децу и омладину, приповедачке, романсијерске и путописне прозе. Своје прве песме је објавила 1920. године у часопису „Мисао“.

Њена поезија је и љубавна и родољубива, и полетна, и младалачка, и озбиљна и осећајна. Неке од њених најпопуларнијих песама су: „Предосећање“, „Стрепња“, „Пролећна песма“, „Опомена“, „На бури“, „Тражим помиловање“ и „Покошена ливада“.

Чувши за стрељање ђака у Kрагујевцу 21. октобра 1941, песникиња је написала једну од својих најпознатијих песама „Kрвава бајка“ – песму која сведочи о терору окупатора над недужним народом у Другом светском рату. Песма је објављена тек после рата.

Најзначајнија дела Десанке Максимовић су:

Песме (1924)
Врт детињства, песме (1927)
Зелени витез, песме (1930)
Лудило срца, приповетке (1931)
Срце лутке спаваљке и друге приче за децу (1931, 1943)
Гозба на ливади, песме (1932)
Kако они живе, приче (1935)
Нове песме (1936)
Распеване приче (1938)
Загонетке лаке за прваке ђаке (са Јованком Хрваћанин, 1942)
Шарена торбица, дечје песме (1943)
Ослобођење Цвете Андрић, поема (1945)
Песник и завичај, песме (1945)
Отаџбина у првомајској поворци, поема (1949)
Самогласници А, Е, И, О, У (1949)
Отаџбино, ту сам (1951)
Страшна игра, приче (1950)
Ветрова успаванка (1953)
Отворен прозор, роман (1954)
Пролећни састанак (1954)
Мирис земље, изабране песме (1955)
Бајка о Kратковечној (1957)
Ако је веровати мојој баки, приче (1959)
Заробљеник снова (1960)
Говори тихо, песме (1961)
Пролећни састанак (1961)
Патуљкова тајна, приче (1963)
Птице на чесми, песме (1963)
Тражим помиловање, лирска дискусија с Душановим закоником (1964)
Хоћу да се радујем, приче (1965)
Ђачко срце (1966)
Изволите на изложбу деце сликара (1966)
Прадевојчица, роман (1970)
На шеснаести рођендан, песме (1970)
Празници путовања, путописи (1972)
Немам више времена, песме (1973)
Летопис Перунових потомака, песме (1976)
Песме из Норвешке (1976)
Бајке за децу (1977)
Ничија земља (1979)
Ветрова успаванка, песме за децу (1983)
Међаши сећања, песме (1983)
Слово о љубави, песме (1983)
Памтићу све (1989)
Небески разбој (1991)
Озон завичаја (1991)
Зовина свирала (1992)


Поезија
​

Најчешћи мотив у поезији Десанке Максимовић је била љубав, и њена реч, однос према свету и филозофија су и сами били песничке природе. Њена поезија је одликована читавим обиљем нових алитерација и рима. Њено основно песничко гесло је било да поезија треба да буде разумљива, јасна, искрена, отворена према човеку и животу.

Многе њене песме представљају позив људима да буду добри, племенити, поносити, постојани, да поштују људе другачијих уверења и начела, мишљења, боја и вера, и да буду строги према својим манама као и према туђим. Од свих вредности у животу она је кроз своје песме посебно истицала слободу, оданост, храброст, доброту и некористољубље.

У каснијем периоду живота, лирика Десанке Максимовић је добила нешто смиренији и тиши дух. Њена поезија, приповетке, романи, књиге за децу превођени су на многе језике, а њене поједине песме налазе се у антологијама поезије.

Признања
​

Десанка Максимовић је добила велики број књижевних награда, а међу њима и Вукову (1974), Његошеву (1984), награду АВНОЈ-а (1970), Седмојулска награда (1964), Змајева награда (1958 и 1973), награда „Младо покољење“ (1959). Изабрана је и за почасног грађанина Ваљева.

Прво признање добила је 1925. године наградом за песму „Стрепња“ на конкурсу часописа „Мисао“.

Године 1985. реновирана је основна школа у Бранковини, коју је похађала Десанка Максимовић и где је њен отац био учитељ. Ова школа је названа „Десанкина школа“, како ју је народ током времена прозвао.

Године 1988. одликована је наградом „Златни венац“ македонских Вечери поезије у Струги у сарадњи са Унеском. Награда се додељује једном песнику годишње за целокупан животни рад.

У Ваљеву је, још за њеног живота, подигнут споменик Десанки Максимовић. Овај споменик је открио Матија Бећковић 27. октобра 1990. године. Песникиња је мало негодовала због овог чина, али су је убедили да је то само споменик поезији са њеним ликом.

Дана 12. фебруара 1993. Влада Србије је донела одлуку да се њено име и дело трајно обележи оснивањем Задужбине Десанке Максимовић која додељује награду „Десанка Максимовић“. Одлука Владе је реализована иницијативом Министарства за културу Србије да Народна библиотека буде оснивач и носилац те институције. Задужбина је основана 19. марта 1993. Оснивачким актом и Статутом назначава се да задужбина треба да „створи услове за трајно очување и неговање успомене на Десанку Максимовић, једног од највећих песника српског језика 20. века“.

Поводом стогодишњице њеног рођења, Унесков словенски пројекат прогласио је Десанку Максимовић за личност културе у 1998. години.

Дана 23. августа 2007. откривен је споменик Десанки Максимовић у Београду у Ташмајданском парку.

У селу Богоштица код Kрупња 2013. године отворен је Дом српске поезије „Десанка Маскимовић“ у саставу новоизграђеног Манастира Свете Тројеручице Хиландарске.



Линк ка старој теми https://forum.krstarica.com/threads/desanka-maksimovic.21034/

 

[Wuka]

​

Десанку Максимовић многи сматрају песником љубави, младости и ведрине.
Песником земаљских лепота и плодова. У њој, чини се, пре треба видети великог песника великих страхова и великих сумњи.
Она је можда најаутентичнији песник Србије.
Али је она још аутентичнија кад опева неку земљу која и јесте и није; која и постоји и не постоји.
И за коју се не зна да ли је песников завичај или земља његовог прогонства.
Прве своје песме Десанка је објавила 1920. године у часопису „Мисао“ и од тада она непрекидно ствара, тако да спада у насе најплодније песнике.
Објавила је око педесет књига поезије, песама и прозе за децу и омладину, приповедачке, романсијерске и путописне прозе. „Kада су се стварале ове песме, извирали су стихови као вода; као да сам неку чесму отворила.
И сама сам се чудила како су текли глатко непрестано….
Догодило се оно најпожељније, облик и садржај су сливени, једно друго истичу и допуњују.“ – каже сама песникиња.
„По својој мотивској разноврсности и богатој лирској скали од најједноставнијих тонова до дубоких и мисаоних сазвучја, лирика Десанке Максимовић се указује као срећна могућност да попут вечите песничке сенке прати свога читаоца од његових првих корака у живот, па надаље…



Стеван Раичковић о Десанки

 

[Wuka]

преузето са старе теме https://forum.krstarica.com/threads/desanka-maksimovic.21034/post-41835716

 

[Wuka]

Пут као јаје​

Хтео је да се покаже ваљда као добар кочијаш, да у трку сиђе низ брдо, пређе поток и опет се уз брдо попне. Али се тада догодила катастрофа, то јест смешна катастрофа. Савић угледа како се кола, наилазећи на поток, изврнуше, коњ клече и бака испаде у воду са дететом у рукама.

Већ седам година иде преко лета у своје планинско село адвокат Бранко Савић са целом породицом. Не чини то из штедње, могао би да иде и у најудаљеније крајеве наше земље, него зато што је у себи био сачувао љубав за горе свога краја, за простодушне сељаке Сувоњице, за онај скромни начин живота у својој кући на селу. Први пут је дошао само са женом, друге године са њом и тек рођеном девојчицом, и како се сваке друге године породица повећавала, седми пут је стигао са три детета, женином мајком и женом.

Савић је волео сеоске послове, сеоска јела, сеоске забаве, дугачке излете у планину и околна села. И кадгод би видео да му се жена и најмање намршти на качамак с кајмаком или игру увече при којој се подврискује, болно га се коснуло. Желео је да и она ужива у свему томе. Болело га је исто тако што није волела да га прати при његовим лутањима по околини. Чисто га је увек било срамота кад би пред његовим сеоским рођацима и снахама рекла:

– Ако се може колима и ја ћу поћи, али богами пешке не могу.

Али се у том селу ретко куда могло колима. Било је безброј пешачких стаза а врло мало колских путева, пут до варошице, до школе и до цркве. Kола су служила само за крајњу нужду и велике свечаности, свадбе, вашаре код цркве, путовање у варош доктору. Савић међутим није дозвољавао да се због њега и жене иде колима на вашар. Прве две године и она је с њим ишла пешке, али како је црква била доста далеко, предео брдовит, а њу сеоска весеља нису забављала, последњих година није ни ишла.

Седме године десило се тако међутим да се морало поћи колима. Пожелела је да се мало провоза женина мајка, госпођа Емилија, или како су је у селу просто звали бака, јер је тамо свака жена која има унучиће и око педесет година бака. А и сам изглед госпође Емилије био је такав да су је одмах тим именом, иначе пуним милоште, прозвали: била је дебељушна, потпуно седе косе и жалила се на реуматизам. И кад је дакле она пожелела да се до сабора провоза, није се имало куд. Она је са разлогом тврдила да ни деца не могу, ни мала петогодишња Олга, ни њен трогодишњи брат Петар, ни беба Нада, да пешаче.

Kад се уочи Илиндана Савић вратио са пецања, деца су га радосно пресрела:

– Сутра ћемо се возати, ићи ћемо на вашар код цркве.

– Kо ће се то возати? – скоро љутито упита Савић, спуштајући шарене пастрмке на траву, и погледа своју жену која се одмарала под јабуком.

– Па, ето, бака не може пешке – умеша се Савићев брат. – Ми смо и тако хтели за сабор да прежемо. Није то никаква мука.

Савић, иако је желео да његов укус и наклоност и други деле, ипак није био човек тврдоглав, и врло брзо је могао да види шта је и код њега самог смешно и претерано. Зато се одмах трже и упита седајући на траву:

– А какав је пут? Могу ли кола да иду? Видиш, деца су мала и бака је доста тешка.

– Не брини за пут – повикаше сви укућани – пут ти је као јаје. Има само мало на једном месту камења и после поток, али ћемо сићи.

– Шта то значи, тата, да је пут као јаје? – упита Олга радознало.

– Значи да је раван, нећеш се труцкати – рече Савић и гласно се насмеја.

И у почетку је све ишло дивно, пут је збиља био гладак као јаје, јер је ишао прво кроз две њиве, па кроз шуму Савића, док није изашао на сеоски друм
Постао је наједном врло расположен, мислио је сигурно како му се жена морала ражалостити кад је децу онако љутио пресрео, и како ће се изненадити кад сад објави да ће ићи и он колима. И збиља се госпођа Боса врло изненадила, кад јој он сав весео рече:

– Е, и ја ћу сутра да се возам. Можеш и ти поћи са бебом. Видиш, пут је раван. Неће ти сметати.

И тако је настало право весеље због његовог пристанка да се воза. Укућани су сви у глас тврдили да је пут гладак као јаје, и чудили се свом Бранку што дотле није хтео сести у кола.

– Није да кажеш као код вас у вароши равно, али није ни онако како има сеоских путева – рече му брат Ранко.

– Kо је видео варошанина да не воли да се воза! – додаде брат Милоје.

– Не бисмо знали да смо те угостили, ако те мало не провозамо.

И тако је рано сутрадан један синовац спремио кола, по дну кола сено, па сандуке, па сламне јастуке, па преко њих вунене, а преко свега нове ћилиме, да се зна да им је рођак из вароши дошао у госте.

– Да ли можемо сви стати? – упита Савић видећи да су се кола напунила од самих ствари.

– Kако да не можемо? – весело рече синовац. – Позади ће сести бака и стрина са Олгом и Надом, ти ћеш напред са мном, а Пера може доле у сено.

Сви су се већ били искупили за полазак. Госпођа Емилија седе прва и узе малу Наду у крило, а сви остали потом поседаше по распореду синовчевом, и кретоше.

– Пођите вас двојица уз кола – рече Ранко двојици млађих синова. – Може штогод затребати.

Затим он са осталим укућанима који су ишли на сабор пође пешачком стазом, а дечаци кретоше за колима пуштајући све већи корак, да не би заостали.

И у почетку је све ишло дивно, пут је збиља био гладак као јаје, јер је ишао прво кроз две њиве, па кроз шуму Савића, док није изашао на сеоски друм. Деца су весело узвикивала, госпођа Емилија тврдила да јој је као у фијакеру, Савић у шали говорио да није баш тако рђаво возати се, и сваки час питао жену је ли задовољна. Чак су он и синовац удесили неку сеоску једнолику песму; те су сељаци пешаци застајали да слушају.

Наједном се кола усред весеља накретоше на једну страну, као да ће се изврнути. Госпођа Емилија уплашено стиште Наду и наже се да види шта је. Савић искочи брзо из кола и подупре их. Утом су стигли и дечаци и свом снагом се навалили на кола да их исправе. Међутим мало је вредело, пут је био дубоко излокан, половина левих точкова је ишла јарком, док су десни били на узвишици.

– Ништа то није – рече синовац кочијаш – још само неколико метара. Ово је сигурно вода неки дан однела. Подупри, подупри, Радојица! – додаде брату који је ишао уз задњи точак.

– Зато ја, видиш, не волим ваше сеоске путеве – рече Савић доста мирно, као да му се та неприлика помало и свиђала, ваљда зато што је верно сликала село.

Али јарак није никако престајао, кад га нестане с леве, јави се с десне стране, или почне с обе, што је још најбоље било, јер се кола тада нису кривила, ишла су по прузи. С времена на време синовац се окрене и јави:

– Још мало само па ћемо на чистину. Тамо је мало каменито, али се бар кола не криве. Попни се сад ти, чича, ево још који метар па не треба више подупирати.

Синовац није лагао, после јарка настало је камење. Kола су се труцкала као по паланачкој калдрми. Госпођа Емилија је једном руком држала Наду у крилу, а другом Олгу да не би испала из кола. Али ни само труцкање није било толико тешко, колико бојазан да ће се опет кроз који тренутак отскочити са седишта или се ударити о лотре. Госпођа Емилија сама није смела ништа да каже, јер је прва поменула вожњу. Међутим синовац се окренуо и рекао:

– Сиђи и ти сад, стрина, мало више ће се труцкати, па да ти се не смучи.

Госпођа Савић је једва чекала да сиђе са кола. Дотле сама није хтела да то предложи, увек у страху да не увреди Савићева завичајна осећања, јер ма какав да је био пут, ишао је кроз његово село и није му се смело приговарати.

Савић је за то време ишао поред кола све расположенији. Сељаке који су наилазили запиткивао је у шали зашто пут не оправе. Уживао је у њиховој зачуђености, кад застану и загледају се у кола пуна грађана, као да је железница први пут прорадила кроз село. Није га љутило ни кад неки препреденији добаци:

– Труцкај се, труцкај, нема у селу вашег варошког бетона.

Или кад нека жена зачуђено довикне:

– Та сиђите, што се побогу мучите по камену, лакше би вам било ногом.

Синовац се држао на свом кочијашком месту поносито као да вози краља. Јављао је само кад затреба ко да сиђе. Најзад је у колима остала само још госпођа Емилија са Надом у крилу. Њој је дозволио да седи и кад је наишла низбрдица са потоком.

– Држи се ти, бако, само добро! – рече јој он и ошину коње. Хтео је да се покаже ваљда као добар кочијаш, да у трку сиђе низ брдо, пређе поток и опет се уз брдо попне. Али се тада догодила катастрофа, то јест смешна катастрофа. Савић угледа како се кола, наилазећи на поток, изврнуше, коњ клече и бака испаде у воду са дететом у рукама. Госпођа Савић као избезумљена врисну и потрча према потоку, али од страха није ништа видела, те се сваки час спотицала. Неколико сељака је за то време са Савићем стигло до изврнутих кола и изнело страдалнике. Дете је уплашено вриснуло, али му ништа није било, само је госпођа Емилија лежала онесвешћена и имала велику модрицу испод ока. Тек после пет минута је дошла к себи и видела се на трави опкољена сељацима и уплашеном породицом и, сетивши се свега, потражила очима Наду која се већ весело смејала увијена у очев капут.

Синовац је стојао блед као крпа, мислећи шта ли ће му рећи код куће, браћа су му скоро посрамљено ћутала, сељаци се вајкали:

– Е, како побогу то да се деси, кад је пут што се каже као јаје. Јест мало излокан и каменит и ова низбрдица, али каквих има путева, ово је цвеће!

А Савић кад је видео кћер здраву и да се госпођа Емилија повратила, постаде просто лудо расположен. То му се чинио типично сеоски догађај, и како је уживао у свему што се могло само у селу догодити шалио се.

– Јесте, како кажете, пут као јаје гладак, чудо је како су се могли изврнути.

И синовцу који је стајао још сав узбуђен додаде:

– Ништа, ништа, ти сам сад иди до цркве, а ми ћемо полако пешке, нема још много.

И са сабора су се сви вратили пешке, само он колима. Можда да би синовца утешио, а можда просто да се наужива вожње по сеоском путу.


Десанка Максимовић
Политика, 16. септембра 1934. године

 

[Mika]

Dodir

Noćas me u snu tače neka ruka,
Ne znam koja,
Sasvim kratko,
Samo večnost do tri dok izbroja.

I od tog dodira dođe do spoja
Mene i nekog zvezdanog sveta -

Ne znam sa kojom od bezbroja
Maglina, zvezda i planeta,
Sa kojom od duga.
Samo nijednoga nebeskog sloja,
Nijednog kruga,
Ne mogoh se setiti kad se prenuh -

Sem one ruke
Zaboravih sve u trenu.



*
Svojom ljubavlju i osetljivosi prema prirodi dočarala nam je miris leta i livade, najnečujnije zvukove insekata, cveća i travi....

Kroz njene nevine i setne stihove osetili smo devojačke želje, ljubavi, strepnje...

Njene pesme uvek prizovu ta mladalačka osećanja, učine ih bliskim i toplim, tako lako, vešto i prisno.

 

[Mika]

Strepnja


Ne, nemoj mi prići
Hoću izdaleka
da volim i želim tvoja oka dva.
Jer sreća je lepa samo dok se čeka,
dok od sebe samo nagoveštaj da.
Ne, nemoj mi prići
Ima vise draži
ova slatka strepnja, čekanje i stra’.
Sve je mnogo lepse donde dok se traži,
o čemu se samo tek po slutnji zna.
Ne, nemoj mi prići
Našta to i čemu?
Izdaleka samo sve ko zvezda sja;
izdaleka samo divimo se svemu.
Ne, nek mi ne priđu oka tvoja dva.

 

[Mika]

Samoca


Bilo bi mi suvise da sretnem kogagod:
kao reka skrivena smeje se moja samoca
i plavi se nada mnom neba svod.
Ostavila sam za sobom zla i dobra
vezana za radosti sveta.
O, kako se sada smeje moja samoca
u dva, tri malena cveta
sto uz put radosna ih pobra'.

Suvise bi mi bilo da sretnem kogagod,
kad daljina ima snova belu draz
i budi se nada mnom neba svod.
Kao pod srebrom trepti na bregu raz
ispod zagrejane magle
i reka u dolini plavi se.
O, kako je dobro, sit ljudi i lutanja,
posaditi ovde svoja cutanja,
gde radosti kao i osmesi vode
od neba jedino zavise.

I nasto bi mi da sretnem sada kogagod,
kad srce moje cveta u samoci
i treperi kao zvezda neba svod.
O, da mi je lepotom neba tako moci
napojiti svaki duse zedni kut,
i nad zeljama prolaznim imati vlasti,
pa hoditi dotle niz beli tudjinski put
dok mi oci zauvek ne zaborave
one sto u dalekom kraju borave,
i za kojima cveta u samoci,
ko cvet u suncu, tuga moje strasti.

Nasto bi mi i nocas da vidim kogagod:
puna je mene same moja osama
i cuti nada mnom neba svod.
Tisina tuzna doline uvija
i prozore moje dotice, kad mine tamom,
zlosluto krilo nocnih kukuvija.
Preliva se nocas mnome moja osama
kao jutarnji cvetovi rosama;
a ni sad jos nisam sita drugovanja
duse sa sobom samom.

I mislim: zasto sam ikada srela kogagod,
jer ma s kim bio, covek je uvek tuzno sam,
i vezuje nas samo neba svod.
Usamljen je i onaj kome dusu dam,
usamljena sam i ja i uzalud molim
ocima malo duse u ljudi sto prolaze:
sama sam i kad volim,
i sama cu otici u smrt.
O, covek je s covekom uvek tuzno sam;
vezuje nas samo neba hram
i zemlje tuzni vrt.

 

[Mika]

OPOMENA

Čuj, reći ću ti svoju tajnu:
ne ostavljaj me nikad samu
kad neko svira.

Mogu mi se učiniti
duboke i meke
oči neke
sasvim obične.

Može mi se učiniti
da tonem u zvuke,
pa ću ruke
svakom pružiti.

Može mi se ućiniti
lepo i lako
voleti kratko
za jedan dan.

Ili mogu kom reći u tome
času čudesno sjajnu
predragu mi tajnu
koliko te volim.

O, ne ostavljaj me nikad samu
kad neko svira.
Učiniće mi se negde u šumi
ponovo sve moje suze teku
kroz samonikle neke česme.

Učiniće mi se crn leptir jedan
po teškoj vodi krilom šara
što nekad neko reći mi ne sme.

Učinice mi se negde kroz tamu
neko peva i gorkim cvetom
u neprebolnu ranu srca dira.

O, ne ostavljaj me nikad samu,
nikad samu,
kad neko svira.

 

[Mika]

Ljudska komedija

Sneg je samo nekoliko puta
zavejao moje stope
što su kraj tvojih trčale,
nekoliko samo puta su venule
šume male
za koje si govorio
da ih pretvaram u raj,
i kraj,već je i sećanjima svima kraj.


Konca nije bilo našem samopouzdanju,
mislili smo da nam bogovi
nisu ravni,
a sve se dogodilo ljudski jadno i nama,
ni mi nismo bili u stanju
ostati u neprolaznog ognja visinama.

A da je neko rekao
da će sve kraj nas izumreti,
da će sunce prestati da greje:
pre bismo verovali,
nego da će tvoj smeh negde
bez moga da se smeje,
da ćemo živeti opet
svaki svoj život
prazan i mali.

​

 

[Mika]

Dodir

Noćas me u snu tače neka ruka,
Ne znam koja,
Sasvim kratko,
Samo večnost do tri dok izbroja.
I od tog dodira dođe do spoja
Mene i nekog zvezdanog sveta
Ne znam sa kojom od bezbroja
Maglina, zvezda i planeta,
Sa kojom od duga.
Samo nijednoga nebeskog sloja,
Nijednog kruga,
Ne mogoh se setiti kad se prenuh

Sem one ruke
Zaboravih sve u trenu.

 

[Mika]

Potrebno mi je


Potrebno mi je mnogo sunca,
i to i noću, jedno da me susreće,
jedno da zamnom svetlost baca,
u ponoru jedno dubokom,
jedno da nosim u ruci
kad od jada ne vidim prst pred sobom.

Potrebno mi je mnogo nežnosti,
i to svakog dana, i mnogo od milošte reči:
potrebno mi je primirje
između srca i sećanja
između neba
i bola koji pred njim kleči.

Potrebna su mi dobrodošlicom ozarena
lica mnoga,
i to svakog trena,
potreban mi prijatelj i to što veći,
potrebni su mi mostovi viseći
preko mržnje,
preko nesporazuma nepremostivoga.

 

[lahor]

LJUBAVNO PISMO

Uvek sa novom svežinom
javlja se lik tvoj,
kao samo sunčevo rađanje
i mesec mladi;
pre bi mi mogao
žubor vode
nego glas tvoj da dosadi.

Sa istim čuđenjem uvek
dodirnem tvoju ruku,
kao kamen, zemlju i vodu,
kao vrbov rumeni prut;
po sto puta da te vidim,
čini mi se prvi je put.

Čini mi se da ti livade sadiš,
da ti svijaš gnezda,
da ti rascvetavaš žbunje gloga;
ceo mi je život s tobom u vezi,
i kretanje zvezda,
i šibljičasta ptice noga.

Čini mi se, rođak je tvoj,
sve na svetu,
sve što zemljom hoda.
Sve što činiš,
čini mi se, biti mora,
kao tok vode, klijanje zrna,
rađanje zora,
i silina nepogoda.

Desanka Maksimović

 

[lahor]

OGLEDALO
I
Idem putem života i nosim u duši ogledalo kao duša toplo, kao jasika
trepetljivo, kao izvor bistro i srebrnasto.
Ono od pogleda mrkog potamni i gorčinom se prelije. Zla reč kao trn uvek
krvavo zapara njegovu belu dušu. Od osmeha hladnog ono zadrhti bolno i
zaledi se.
Ali svakoga jutra osvane ono kao duša toplo, kao jasika trepetljivo, kao
izvor bistro i srebrnasto; samo, kad se duboko u njega zagledam, opazim
uvek: nove, zagonetne šare lagano drhte u njegovom dnu.
Ja nosim u duši čudesno ogledalo, ono i toplije biva i sve lepše ogleda
što je više puta od mrkog pogleda potamnelo, od zle reči zaparano bilo,
od osmeha hladnog sledilo se; samo uvek u njegovoj dubini zagonetne tanke
šare lagano drhte.
II
Ja nosim u duši živo ogledalo.
Čas se blista srebrnom belinom daljina; čas u njemu istopi se mesec i ode,
čas se zlati toplo kao ruža.
Sve tako dođe u njega i ode; samo u središtu njegovom gori večno
nepromenljiv sjaj.
I niko ne zna otkuda on dolazi.
Nije ni sa zvezde, kad je nebo kao zemlja crno, trepti i tad središte moga
ogledala.
Nije ni sa sunca, i u jesen gori središte moga ogledala.
Nije ni sa moga srca, i kad je ono mutno, svetli toplo središte moga
ogledala.
Desanka Maksimović

 

[lahor]

GOVORI TIHO

Govori tiho.
Drveće je noćas budno i meni je žao
da čuje kako je život kratak i nije veseo.
Govori tiho.
Ptice noćas blizu nas pevaju i meni je žao
da čuju kako u glasu nečijem ima suza.
Govori tiho.
U livadi obližnjoj zrikavci se noćas vole radosno
i meni je žao da čuju da ljubav u srcu nečijem je tužna.
Govori tiho.
Nebo je noćas beskrajno tanko i meni je žao
da nas čuju zvede, da im zbog nas teško ne bude.

Desanka Maksimović

 

[lahor]

JEDNO UVERENJE

Moram ti lepe večeri neke
zenice tople gledati do dna,
pa ti na kapke providne, meke,
lagano, kao milovanje sna,
spustiti usne.

Moram ti jednom u dana jatu
od mrskog dana učiniti drag,
pa ti na srce, blago kao bratu
kad bih da bola otklonim trag,
spustiti ruku.

Moram, kad jednom opazim da me
s radošću sretaš poslednji put,
uz tihu pesmu na tvoje rame,
taj tako čudno primamljivi kut,
spustiti glavu.

Tako ćeš lepih jutara nekih
pružajuć drugoj zenica dna
reći: "O, gde su oni meki,
slični milošti lakoga sna
poljupci njeni?"

Tako ćeš često u noći jatu,
kada ti život ne bude drag,
reći: "O, gde je ona kao bratu
da mi sa srca zbriše bola trag
dodirom ruke?"

Tako ćeš, posle lutanja razna
osamljen kad se vidiš prvi put,
reći: "O, gde je ona mazna,
ramena moga na osamljen kut
da spusti glavu?"

Desanka Maksimović

 

[lahor]

PTICE NA ČESMI

Divno li je iznenada
naići na gorsku česmu:
još je ne ugleda oko,
a njenu začuješ pesmu
negde pod brdom duboko.
Ti potrčiš kao dete
u pravcu njenoga glasa,
kupina te u hodu splete,
probijaš se kroz gustu čestu
ili kroz paprat do pasa.
A kada stigneš zadihan,
od divljenja staneš u mestu:
poređale se na žilu
pod kojom voda se rađa
senice, grmuše i žune
pa razvezale priču
kao žene na perilu.

A ti, od straha da se
ne preplaše i ne zbune,
da ne pobegnu u granje,
sakriven iza žbuna
slušaš radosnu česmu
i njino čavrljanje.

Desanka Maksimović

 

[lahor]

APRILSKA VOŽNJA KROZ VOJVODINU

Po Vojvodini se roje zelene pčele,
ljubičasta zasipaju oranja,
dave se u vodama Tamiša i Begeja
i hvataju se o mostove i skele,
grozde se poljem o šumarke i međe,
uzleću s plota i točku sa paoca
i kolovozu sa srebrnih leja.
Nikad odjednom ne videh toliko pčela,
na njive što su još sinoć bile smeđe
pala su krilca crvena i bela,
a iz slomljenoga u ogradi koca
zeleni i modri rojevi se viju.
Proturim li glavu na prolećni vetar,
lice na njemu glogom mi procveta.
Po Vojvodini se roje mlade pčele,
kao deteline list su im krioca,
uvlače mi se u nedra, u pazuha,
i zuje oko snova i oko sluha.
Nigde nema više grančice gole;
pružim li ruku kroz prozor, istog trena
roj prolećni sa zukom na nju seda
i sva olista kao prut topole;
nagnem li se iz zahuktala voza,
kosa mi namah postane zelena,
o trepavice se nahvata zelena rosa.
Po Vojvodini se rasule svetle pčele,
krioca su im sitna kao u prosa;
dignem li oči nebu, tamo leži
neskupljen beo otkos do otkosa.

Desanka Maksimović

 

[lahor]

VERUJEM

verujem u proleće ljubavi i njegove bujice,
verujem u nebesa lepote,
verujem u dušu duge, praskozorja i sutona,
verujem u antene koje nosim u snovima,
verujem u slutnje, strepnje i nagoveštaje,
verujem u prizvuke,
u bolove koji se zorama leče,
u srca koja može sve raniti,
verujem u sećanja na detinjstvo omađijano,
verujem u radost praštanja,
verujem u bezazlenost ljudi, zmija i zveri,
verujem u nevinost prvih grehova,
verujem u časovnik koji kuca u zemljinom središtu,
verujem u duhove što žive u osmesima,
verujem u vasionu srca koja se bude,
verujem u nepovratnost i rastanke kraj voda,
verujem u reku zaborava i njenu beskonačnost.

Desanka Maksimović

 

[lahor]

SEĆANJE

Bili su blagosloveni svi časovi
što smo ih zajedno proveli,
svi zajednički zalogaji;
kroz mnoge mutne dane i jeseni
ono proleće još sjaji.

Blagoslov bio je svaki pogled
kojim si me kada obdario
i svaki topli izraz tvoga lica,
i roj svih onih prolaznih sitnica
milošte punih.

Nijednoj livadi nije toplota sunca
bila toliko slatka
koliko meni tada tvoja ljubav.
I dan i noć i nedelja činila mi se kratka
kad sam s tobom.

Bila mi je uza te uvek topla duša
kao zemlja tek uzorana.
Čini mi se da sam u ono doba
bila lepa i srećna svakoga dana.

Bilo je sve kao u snu devojaka.
Čini mi se da si se na mene uvek osmehivao
da nijedan dan s tobom nije ružan
ni prazan bivao;
da su neprimetno tekli časovi
i kad se radi i kad se odmara.
Prepun i sladak bio mi je život tada
kao plod nara.

Bilo je sve kao u snu devojaka.
Kud god smo zajedno išli,
zemlja nam je cvetala i rudila.
I da se još jednom rodim,
opet bih one dane zažudila.

Desanka Maksimović

 

[lahor]

BAJKA O ŽENINOM SRCU

Imala je žena tri srca,
sva tri joj čovek uništio.
Prvo je mlado bilo,
nežno kao voćka rana,
uzabrao ga je čovek
brzo, bez peteljaka,
kao što trešnje beru
iz gradova trgovci.

Drugo je teško bilo
kao plodovi leta,
omlatio ga je čovek
kao što dunje mlate
prekupci pekmezari.

Treće je tvrdo bilo,
sa jezgom punom ulja,
razmrskao ga je čovek
kao što čobani čine
s orasima koje kradu.

Ali žena je voćka
što u proleće svako
po novo srce rodi
i čovek omađijan
u rod taj čudan gleda
kao u priviđenje.

Desanka Maksimović

 

[lahor]

VOLELA SE DVA VETRA

Volela se dva vetra s dve planine
kao što se vole dva sunca, dva duha,
kao što se vole dva vida i dva sluha,
ili sjaj sunca sa sjajem mesečine,

ili s nebesima ledene visine.
Grlili se iznad brda i poljana,
u lišću grana i iznad bezdana,
nisu znali šta da od sebe čine,

niti grleć se koje je od njih koje,
ni umeli da se razmrse, razdvoje -
kao dva pljuska i dve grmljavine.

Kad se polome o krševe, o granje,
voleli se tugom i sećanjem -
dva vetra sa dve daleke planine.

Desanka Maksimović

 

[lahor]

UCVETALE MISLI

Nisam znala do današnjeg dana
da i misli postati mogu
cvetali voćnjaci.

U mozgu mi je cela trešnje grana
puna polenova zlata,
vijuzi svakoj sa vrška i račava
izbijaju cvasti.

Možeš li jutros biti pčela plava,
možeš li biti koji od insekata
što cvetovima javlja začeće.

Možeš li jutros rečcu ne izreći
koju katkad kaza,
što slama granu spremnu da procveta
i nabujale sokove preseca?

Možeš li u moje ne banuti misli
sa surovošću iznenadna mraza?

Desanka Maksimović

 

[lahor]

SVAKA TVOJA REČ

Svaka tvoja reč, u meni je do pesme porasla
svaka tvoja reč.
Svaki tvoj dodir, u meni je do zagrljaja porastao
svaki tvoj dodir.
Naš slučajni susret, u meni je do života porastao,
naš slučajni susret.
Sve što mi se zbog tebe dogodilo, kao očarano
živi u meni, i čini se, neće proći,
sve što mi se zbog tebe dogodilo.
I volela bih da te tek sada volim prvi put.
Volela bih da ne verujem da će mi srce za tobom proći
kada budeš jednom otišao.

Desanka Maksimović

 

[lahor]

PROLEĆNA PESMA

Osećam večeras,dok posmatram laste
I pupoljke rane,
Kako srce moje polagano raste,
Ko vidik u lepe nasmejane dane;

Kako s mladim biljem postaje sve veće
I lako ko krilo,
I kako mu celo jedno nebo sreće
I pakao bola ne bi dosta bilo;

Kako čezne za svim što bi život mogo
Lepog da mu dade,
I da mu ničega ne bi bilo mnogo:
Tako su velike čežnje mu i nade.

Osećam da dosad sve je bilo šala
Moga srca vrela,
Da još nikom nisam svoju ljubav dala
Koliku bih mogla i koliku htela;

Da u meni cela nežna plima
Reči nerečeni;
Da bih srce mogla poklanjati svima,
I da opet mnogo ostane ga meni.

Desanka Maksimović

 

[lahor]

OZDRAVLJENJE

Dugo sam bolovala od ljubavi
i činilo mi se važno vrlo
da li ima negde ili ne
nečega čega nema.
A od jutros sve
razumem čudesno,
i mislim da je umesno
udesila priroda ili slučaj naneo,
te nisam uvek draga bivala
čoveku koji bi mi čežnje zaneo
za nečim čega nema.
U zamišljene sreće maženju
istrošilo bi mi se srca pola,
utopila bi mi se duša u traženju
nečega čega nema.
Sad jedino kao nad srećom strepim:
da li će ovaj dan svanuti
oblačnim ili lepim,
jer znam, ništa mi ne može doneti
nečega čega nema.

Desanka Maksimović