Десанка Максимовић

[lahor]

JUTARNJA PESMA

Južnjak mi pravo sa oblaka jahte
u sobu banu
preko dimnjaka, nebodera i betona,
dotače u meni ožiljke i rane,
podiže ploče teže od tona,
odnese niz polje plahte,
pokrivače.

Obuze me strava
ni slutila nisam šta u meni spava,
kakvi će leptiri izići iz čaura,
šta počiva ispod ploča zaborava,
ni koje će prozore otvoriti bura,
ni koliko ima potajnih odaja;
ni slutila nisam kakav je kalauz
miris sa oblaka
i iznenadni jutarnji okean sjaja.

Desanka Maksimović

 

[faraonn]

...dobro je pisala
izbirikala se...
Zivjela je znalacki ali je
uvijek znala niz maticu da pliva
...muka je velika/ to znaju valjevci/
sta je s bratom uradila...
P.S.
...ovo mi bas i ne treba ali toga mucenika
mora da se opomenemo...

 

[lahor]

NE BOJ SE

Ne boj se, to je kao da list padne pod granu,
kao kad se noću izgubi poslednji šum,
kao kad se s vrha gore pogleda na drugu stranu,
kao kad za blagom mišlju odluta um.

Ne boj se, to je kao kad se more najednom stiša
i pokrije mutnim sjajem do u nedogled.
Ne boj se, biće lako, kao što se lako spusti kiša,
kao što pred suncem lako iščezne mesec bled.

Ne boj se, biće to samo kao kad se u maglu tone,
staze i izvori i svet se pomrači sav.
Evo ti moje ruke, poslednje tanke spone,
dokle se u pomrčinu ne bude otisnuo splav.

Ne boj se, biće blago kao kad bela povesma
poveju sa topola i legnu tlom kao cvet.
Biće kao prelaz od jednog do drugog bola,
ugledaćemo u jezeru rastužen sav oko sebe svet.

Ne boj se, biće brzo kao kad se namakne zamka,
uskovitlaće se samo oko nas prostor plav.
Evo ti moje ruke, ona će biti slamka
kojom je preko reke prebrodio iz bajke mrav.

Nekada si, kao dete, koračao niz brvno,
preko ponora sveg u tamnoj, vlažnoj česti,
ne gledajući u dno pod sobom crno.
Ne gledaj ni sad, ja ću te polako povesti.

Desanka Maksimović

 

[Nina]

O tebi neću govoriti ljudima.
Neću im reći da li si mi samo
poznanik bio, ili prijatelj drag;
ni kakav je, ni da li je
u našim snovima i žudima
dana ovih ostao trag.

Neću im reći da li iz osame,
žeđi, umora, ni da li je ikada
ma koje od nas drugo volelo;
niti srce naše
da li nas je radi nas
ili radi drugih
kadgod bolelo.

Neću im reći kakav je sklad
oči naše često spajao
u sazvežđe žedno;
ni da li sam ja ili si ti bio rad
da tako bude –
ili nam je bilo svejedno.

Neću im reći da li je život
ili od smrti strah
spajao naše ruke;
ni da li zvuke
smeha voleli smo više
od šuma suza.

Neću im reći ni jedan slog jedini,
šta je moglo, ni da li je moglo nešto,
da uplete i sjedini
duše naše kroz čitav vek;
ni da li je otrov ili lek
ovo što je došlo
onome što je bilo.

Nikome neću reći kakva se
zbog tebe pesma događa
u meni večito:
da li opija toplo
kao šume naše s proleća;
ili tiha i tužna
ćuti u meni rečito.
O, nikome neću reči
da li se radosna ili boleća
pesma događa u meni.

Ja više volim da prećutane
odemo ona i ja
tamo gde istom svetlošću sja
i zora i noć i dan;
tako gde su podjednako tople
i sreća i bol živa;
tamo gde je od istog večnog tkiva
i čovek i njegov san.

Desanka Maksimović, Naša tajna

 

[Nina]

Krvava bajka

Bilo je to u nekoj zemlji seljaka
na brdovitom Balkanu,
umrla je mučeničkom smrću
četa đaka
u jednom danu.

Iste su godine
svi bili rođeni,
isto su im tekli školski dani,
na iste svečanosti
zajedno su vođeni,
od istih bolesti svi pelcovani,
i svi umrli u istom danu.

Bilo je to u nekoj zemlji seljaka
na brdovitom Balkanu,
umrla je mučeničkom smrću
četa đaka
u jednom danu.

A pedeset i pet minuta
pre smrtnog trena
sedela je u đačkoj klupi
četa malena

I iste zadatke teške
rešavala:koliko može
putnik ako ide peške...
i tako redom.

Misli su im bile pune
istih brojki,
i po sveskama u školskoj torbi
besmislenih ležalo bezbroj
petica i dvojki.

Pregršt istih snova
i istih tajni
rodoljubivih i ljubavnih
stiskali su u dnu džepova.

I činilo se svakom
da će dugo,
da će vrlo dugo,
trčati ispod svoda plava
dok sve zadatke na svetu
ne posvršava.

Bilo je to u nekoj zemlji seljaka
na brdovitom Balkanu
umrla je junačkom smrću
četa đaka
u istom danu.

Dečaka redovi celi
uzeli se za ruke
i sa školskog poslednjeg časa
na streljanje pošli mirno
kao da smrt nije ništa.

Drugova redovi celi
istog časa se uzneli
do večnog boravišta.

Desanka Maksimović

Ova pesma opisuje masakr od strane okupatora nad nedužnim srpskim stanovnišvom, među kojima je bilo 300 kragujevačkih učenika
i petnaestoro dece starosti između 8 i 15 godina. Ovaj događaj se odigrao 21. oktobra 1941. godine u Kragujevcu.

 

[Nina]

Kada je Desanka Maksimović išla u posetu Kanadi, rekli su joj:
"Ideš u zemlju, gde sva ta tvoja prćija ruskog, bugarskog, španskog i slabog nemačkog ništa ne vredi, jer ne znaš engleski!"
Desanka im je odgovorila: "Znam da kažem I love you! - i to je dosta!"

 

[Nina]

"Volium te " na svim jezicima sveta zna se šta znaci ..i dosta je