Demencija

Nisu grube riječi, hvala na svemu. U ovom momentu je surova realnost, tražim bukvalno rješenje, tražim praktično kako da postupim. Danonoćno čitam i tražim iskustva, da mi nije toga vjerovatno bih pomislila da je sve pogrešno, da li je ovo demencija ili psihička bolest, više ne znam šta je prvo bilo, jaje ili kokoška.
Samo da se stiša ta opsesija da ide kući (dobro si rekla, opsesivna faza). Ne znam šta bih od njega u takvom stanju kod kuće, ko zna na šta drugo bi se onda prebacio, to smo već prolazili.
 
zarathess:
Nisu grube riječi, hvala na svemu. U ovom momentu je surova realnost, tražim bukvalno rješenje, tražim praktično kako da postupim. Danonoćno čitam i tražim iskustva, da mi nije toga vjerovatno bih pomislila da je sve pogrešno, da li je ovo demencija ili psihička bolest, više ne znam šta je prvo bilo, jaje ili kokoška.
Samo da se stiša ta opsesija da ide kući (dobro si rekla, opsesivna faza). Ne znam šta bih od njega u takvom stanju kod kuće, ko zna na šta drugo bi se onda prebacio, to smo već prolazili.
Kliknite za proširenje...
Ja na ovoj temi ne ucestvujem jer na svoju srecu nisam bila u situacijama u kojima ste ti ( vi), ali su mi savrseno jasni problemi,
dileme, tuga, sa kojima se borite, a znate da vodite Donkihotovske
borbe. Ja sam htela da ti predlozim, cisto da tebi licno savest bude
mirna, da oca za vikend dovedete kuci, mozda da bude i neki produzen
vikend, iz razloga da i vi ( narocito ti) shvatite da je to reka bez povratka.
Morace da bude tu gde je, nazalost prognoza je takva, nije nikada i nigde bilo poboljsanja, a sve hirove nasih roditelja ne smemo da trpimo.
 
Nazalost tok bolesti i splet okolnosti nametne dom kao jedino resenje. Moja majka je 22 meseca u domu i sada je u terminalnoj fazi demencije vise me ne poznaje, nosi pelene, nepokretna, slabo komunicira.
Kada sam je odveo u dom ostala je igrajuci nelj. covece u dnevnom boravku. Pri posetama ona bi govorila da je na poslu i da radi. Negovateljice je zvala sefovicama. Pakovala bi stvari da ide kuci svaki put kada se naljuti.
Kada nije znala ko sam osecala bi bliskost i rekla bi ti si moje naj milije i izljubila mi ruke.
Uzasna je to bolest
 
zarathess:
Kada je prije 2.5 godine dobio zvanično dijagnozu, nisam mogla ni zamisliti šta nas sve čeka, šta čeka njega...
Rasplaka me ova rečenica:sad2::
Kliknite za proširenje...
Par godina sam vodila mamu kuci i ostajale bismo nedelju dana zajedno. Vec sam to pominjala, ali evo jos jedno podsecanje. Prvi put kad sam je dovela sedela je za trpezarijskim stolom dok su joj se niz lice slivale suze. Pokusavala sam da je smirim recima da nema razloga za plakanje kada smo u nasem stanu, knedla mi je stajala u grudima, nisam smela da je zagrlim jer bih se raspala... a nisam smela da pokazem da je i meni strasno... smugnula sam u kupatilo, isplakala se a onda skupila snagu da veselo kazem da cemo piti kaficu... Ma uzas! Prva dva dana lepo, a onda ispitivanje zasto smo sada ovde i zasto je ovo ovako i nisam bolesna i vi me pravite ludom i sve mogu sama... Opet ubedjivanje da mora da se leci, da je lekar rekao da mora stroga kontrola... nervoza na povratku u dom, tuga, kidanje... mamin pokusaj da izadje iz doma sama, srecom da je ponela fikus i da je video portir, jer je bila na odeljenju gde nije pod strogim nadzorom. Pocinje blago upozorenje specijaliste i zaposlenih da je sve gore kada se vrati u dom, a primecujem da je sve gore i kada je dovedem kuci. Jos jedna strasna odluka. Zar da ne ide u svoju kucu?!!! Opet je vodim kuci na nedelju dana, pre podne i nekako a uvece uzas. Strah i agresija. Nastavljam da je vodim kuci opet, mama samo sedi i cuti, drsko odgovara na pitanja i pokusaje da je odobrovoljim, nece ni da jede ni da spava... Dok jednog dana, nakon pet dana pakla kod kuce i pokusaja da je smirim...izlazimo iz auta pred domom, a mama kaze: E sad znam gde sam. To je prelomilo. Onda sam krenula da svaki put kada dodjem u posetu kazem da moram na posao, a da mama ostaje da cuva "nasu kucu". Stavila sam puno detalja u sobu da je podsecaju na kucu. Nekad je bila besna, nekada je bila tuzna... tako je moralo. Osim toga, tvoja poseta od sat vremena ne pokazuje pravo stanje tvoga tate. Na zalost moram ti to reci. To je kao kada dodje tvoja rodbina i misli da je sve pod kontrolom. Kada provedes 24h sa dementnim, onda vidis sta se sve desava. Dobro je da je stabilan i da komunicira. Najvaznije je da njega sacuvate od njega samog, odnosno od strasne bolesti. U jednom razgovoru sa doktoricom kontatovala sam da je mama sada dobro, a onda je doktorica odgovorila "Da, juce je razmutila sudomil sa vodom i htela da popije kao sok. Sreca da je video negovatelj. A prekjuce se uneredila i pokusala sve to da skupi rukama u kesicu od papirnih maramica".
 
A meni je bilo teško i da pazim da mi ne pobegne. Nije još bila u domu kad smo sedele u čekaonici lokalnog doma zdravlja i ona je odjednom nestala. Jurila sam je po spratovima. Ona je uporno tražila WC u zgradi koju je godinama posećivala. Nije mogla da ga nađe. Sledeći put smo morali u opštinski dom zdravlja. Došlo mi je da je vežem, ali naravno nisam. Za poslednji odlazak kod lekara zamolila sam koleginicu da krene s nama. Posle smo sve tri išle na ručak u restoran. Nije bilo problema. Čuvam fotografije na kojima se ona smeje, ali nisu to lepe uspomene. Vidi se demencija u njenom praznom pogledu. Kad je ponosno izjavila da je sve pojela, rekla sam pokaži i tu sliku čuvam, kako pokazuje prazan tanjir. Nikada posle je nisam nigde vodila sama. Dijagnoza je neumoljiva.
 
Hvala vam na svim riječima koje pošaljete, znači mi to mnogo.
Zvali su me danas uz doma, nekoliko puta ga vraćali sa stvarima, pokušava otići kući. Onda je on tražio da dođem po njega, da ga spašavam, kaže. Jedva ga smirila kad sam došla, uznemiren, samo jedna fiksna ideja, da ide kući, ništa ga ne interesuje. Jedva ga pričom smirila, da ostane još, na liječenju, pristao je, ali vjerujem da će sutra opet biti ista priča.
Sutra ću otići ujutro da popričam sa glavnom sestrom, ne djeluje mi da imaju situaciju pod kontrolom ako svaki put zovu mene kad se uznemiri. I kao mi smo pogriješili što smo mu rekli na početku da je tu na liječenju, trebali smo mu reći da je tu da ostane, pa ne bi navaljivao da ide kući, to su njene riječi danas na telefon.
Danas su mu po preporuci psihijatra dvaput dali Haldol, iz svu terapiju koju uzima, Kvelux i Prazine.
 
zarathess:
Hvala vam na svim riječima koje pošaljete, znači mi to mnogo.
Zvali su me danas uz doma, nekoliko puta ga vraćali sa stvarima, pokušava otići kući. Onda je on tražio da dođem po njega, da ga spašavam, kaže. Jedva ga smirila kad sam došla, uznemiren, samo jedna fiksna ideja, da ide kući, ništa ga ne interesuje. Jedva ga pričom smirila, da ostane još, na liječenju, pristao je, ali vjerujem da će sutra opet biti ista priča.
Sutra ću otići ujutro da popričam sa glavnom sestrom, ne djeluje mi da imaju situaciju pod kontrolom ako svaki put zovu mene kad se uznemiri. I kao mi smo pogriješili što smo mu rekli na početku da je tu na liječenju, trebali smo mu reći da je tu da ostane, pa ne bi navaljivao da ide kući, to su njene riječi danas na telefon.
Danas su mu po preporuci psihijatra dvaput dali Haldol, iz svu terapiju koju uzima, Kvelux i Prazine.
Kliknite za proširenje...
A ko bi to prihvatio da mu se kaze ti sad ovde ostajes zauvek? Dementan sigurno ne, makar i da nema kucu secace se kuce iz detinjstva i pokusavati na sve nacine da ide tamo. Tati nije oduzeta poslovna sposobnost? Ako je tako, zaposleni u Domu kazu da nemaju prava nikoga da zadrze protiv njegove volje. E sad... to je procedura preko suda. Nisam imala ni vremena ni novca da se time bavim. Zaposleni u Domu u kojem je mama bila imali su razumevanja za takvu situaciju pa su reagovali da je smiruju. Oplela sam ih recenicom da bi trebalo cela ekipa strucnjaka da bude u stanju da vlada situacijom, imao neko poslovnu sposobnost ili ne. Nisam se predavala njihovim zalopojkama. Rekla sam da radim na tome i dobijala na vremenu. Pitala sam i sta bi radili da je oduzeta poslovna sposobnost a mama hoce kuci. Da li u tom Domu ima animatora i psihologa, ko moze da tatu zabavi necim? Treba da insistiras na tome. Savijanje papira, slaganje stvari... ne znam sta je bio po zanimanju illi koji mu je bio hobi pa da se poveze neka prosta aktivnost s tim Da li tata ume da se javi na telefon? Mozda da ga zoves cesce i obecavas da ces doci i da si na poslu. Znam da to nece uvek upaliti, ali moras se boriti. Ne znam da li mi je bilo teze dok je mama bila pokretna ili kada vise nije mogla da hoda. Ali i u tom stadijumu nepokretnosti polako se ponasala sve vise kao dete koje je zadovoljno kada neko naidje pa se nasali ili ga osine jer je bila vickasta i umela da se nasali a i da opsuje. Pevanje je bilo otkrovenje, mada nikada nije pevala u zivotu. Slusanje muzike... Zasadimo zajedno cvece, mama ga sutra izvadi iz zemlje i posadi ponovo nakaradno uz reci da ja nemam pojma. Cimerka kaze da je govorila da ne dira ali je nije slusala. Ja namignem cimerki i pohvalim mamu da je tek sad odlicno. Zalivala je i pesadjivala jedno vreme. Onda sam posadila vestacko cvece sa nekim sitnim cveticima i bila je odusevljena. Najlepsi balkon je njen. Gledala sam da ima drustvo baka iz komsiluka sa kojima sam bila u kontaktu, trudila sam se da je zovem vise puta u toku dana da bi imala osecaj da kontrolisem stvari. Uvek pred obrok i u vreme uzine i pred spavanje. Jedno vreme je umela ona mene da zove. To je tek bilo konfuzno...ali prevazidjemo taj dan i guramo dalje. Tesko je i naporno i bolno... ali ja sam objavila rat demenciji. I tako sam se i ponasala svih 11 godina. Posrnem i padnem pa opet dalje...
 
zarathess:
Koliko je trebalo vašim roditeljima da se adaptiraju na dom? Da li se svi adaptiraju? Ne znam da li smo pogriješili što smo rekli da je tu na oporavku poslije bolesti. Stalno je uznemiren i stalno insistira da ide kući. Opet danas čim me je ugledao da parkiram ispred čekao me spremno sa svojim stvarima. Ljut je, uznemiren, kaže da ništa nije dobro, da mu je loše tu, sve mu smeta, kaže da mu je glava puna svega. Ne pomaže ni odvraćanje pažnje niti bilo kakva opuštena priča, stalno isto forsira. Opet sutra moram otići ujutro da se pozove psihijatar, očigledno terapija nije adekvatna.
Kliknite za proširenje...
A da probas da se slozis s njim?! Da mu kazes da ces ti njima pokazati da ne moze tako i da ces sada otici kod upravnika i ostalih... Stani na njegovu stranu i pokazi da se boris. Dogovori se da dodje psiholog ili sociolog...animator... i da u tvom prisustvu poprica. Zagrli svog tatu pred psihologom... pohvali ga... podrzi ga da treba da se leci ali da moraju neke stvari da se promene... U jednoj takvoj sceni moja mama je misleci na mene rekla "Pa ja joj kazem da se smiri i da se ne sekira, a ona samo place. Kidaj se kad si blesava."
 
Jutros je smiren, lijepo smo pričali, sam se obrijao, sredio nokte. Pita me samo u toku razgovora koliko bi još trebao biti tu. Šećer mu je povišen stalno, pritisak nizak, uz sve kombinacije lijekova nije mi čudno. Danas će uraditi sve nalaze. Ne sjeća se da sam bila juče :( .
Na razgovoru sa glavnom sestrom ona me uvjerava da imaju situaciju pod kontrolom, ali i dalje kaže kako on mora biti svjestan da je u domu, a ne na liječenju. Imam osjećaj da ona zaista nema pojma, pa ću pratiti stanje sljedećih nekoliko dana. Kad su ga otpustili sa pshijatrijske klinike tako nam je savjetovano, da kažemo da ide u drugu bolnicu i to mi je jedino logično. Kaže da on njima ne pravi nikakve probleme osim što želi kući, kaže skoro da nije dementan:roll:. Zatečena sam time bila. To je mali dom, samo 50 mjesta, tek su ove godine počeli sa radom u ovom objektu. Kad smo morali donijeti odluku, to je bilo jedino adekvatno, bar smo tako mislili. Alternativa nam je udaljeniji dom koji ima odjel za dementne ako ovo ne bude funkcionisalo. Mama pomišlja na to da on dođe kući na 7 dana, ali ja se bojim takve situacije, pročitala sam sve šta ste pisali i kakva su vaša iskustva bila. Znam da nisam mirna ni sa ovom situacijom ni da je kod kuće. Juče sam zaista bila na ivici nervnog sloma, u posljednjih mjesec dana popila sam više lexiliuma nego za ove 2,5 godine. Moram priznati da mi je ovo najteži period njegove bolesti, ova nesigurnost u sve. Danas sam mirnija, pokušavam raditi i malo se sastaviti.
 
bezuslovna ljubav:
A da probas da se slozis s njim?! Da mu kazes da ces ti njima pokazati da ne moze tako i da ces sada otici kod upravnika i ostalih... Stani na njegovu stranu i pokazi da se boris. Dogovori se da dodje psiholog ili sociolog...animator... i da u tvom prisustvu poprica. Zagrli svog tatu pred psihologom... pohvali ga... podrzi ga da treba da se leci ali da moraju neke stvari da se promene... U jednoj takvoj sceni moja mama je misleci na mene rekla "Pa ja joj kazem da se smiri i da se ne sekira, a ona samo place. Kidaj se kad si blesava."
Kliknite za proširenje...
Probaću i na ovaj način. On i ja smo se uvijek razumjeli, jedno drugom držali stranu...
 
zarathess:
Kada je prije 2.5 godine dobio zvanično dijagnozu, nisam mogla ni zamisliti šta nas sve čeka, šta čeka njega...
Rasplaka me ova rečenica:sad2::
Kliknite za proširenje...
I ja sam se rasplakala,meni moja majka kaže "Kako ćeš ti izaći odavde ,hoće li i tebe zarobiti?"Tuga je gledati ih kako se gase i nestaju ,ali bar još uvek možemo da ih zagrlimo čekajići ono što mora doći .
 
Pazi na sve, samo polako i smireno. Nema potrebe da se nerviraš, isključi ili smanji te sedative, to ti ne treba. Razumna si, a bolest tvog oca će verovatno još dugi niz godina biti akutni problem. Biće iznenađenja, uglavnom neprijatnih. Zato moraš da čuvaš i svoje zdravlje. Sve što sam prethodno napisala i dalje mislim.

Slažem se sa "bezuslovnom" da je povlađivanje najbolji način komunikacije sa dementnim. I zato moraš da zaboraviš logiku zdravih, to te samo opterećuje.

Ali nemoj ni da se slomiš ako otac počne da te optužuje i proklinje. Dementni se obično ostrve baš na onog na koga su najviše upućeni. Ne uzdaj se u prethodne odnose dok je on još bio zdrav. To može da pomogne samo tebi, ali ne i njemu. Ni u jednom trenutku ne ispuštaj iz vida kakva je to bolest.
 
zarathess:
Probaću i na ovaj način. On i ja smo se uvijek razumjeli, jedno drugom držali stranu...
Kliknite za proširenje...
Zbog toga ti je i tako tesko. Odjednom imas osobu koju neizmerno volis,
sa kojom si provela pola svog zivota, razumeli ste jedno drugo, podrzavali
ste se medjusobno, smejali ste se, voleli, a odjednom taj covek svodi
svoj zivot na nivo tvrdoglavog deteta. I verovatno je to ono sto najvise
boli.
 
Rayela:
Zbog toga ti je i tako tesko. Odjednom imas osobu koju neizmerno volis,
sa kojom si provela pola svog zivota, razumeli ste jedno drugo, podrzavali
ste se medjusobno, smejali ste se, voleli, a odjednom taj covek svodi
svoj zivot na nivo tvrdoglavog deteta. I verovatno je to ono sto najvise
boli.
Kliknite za proširenje...
Upravo to, uvijek je bio oslonac i glas razuma :(
 
zarathess:
Upravo to, uvijek je bio oslonac i glas razuma :(
Kliknite za proširenje...
Dodje vreme kada se uloge obrnu. Ako ne mozes da se izboris sa tugom i konfuzijom...a posto kazes da vec uzimas terapiju, mozda bi trebalo da se obratis psihologu ili psihijatru. Ne bi trebalo na svoju ruku da uzimas lekove. Mozda ti treba neka druga vrsta lekova. Sve je to jako tesko i ne treba se stideti slabosti. Da li imas supruga i decu? Kako se tvoja mama sada bori sa celom situacijom? Da li je rodbina popustila sa ispitivanjima?
 
beket:
... žao mi je ako su moje reči previše grube, ali drugačije ne umem. Inače ne preporučujem česte posete, mada znam da je to ljudima na početku teško da prihvate, kao da i mnogi imaju drugačije mišljenje.
Kliknite za proširenje...
Beket je svih proteklih godina bila moj glas razuma. Kad god bih isla u patetiku, a bila sam sklona tome pogotovo prvih godina, Beket me vracala u realnost. Nikad ti, draga Beket, nisam zamerila. Znam koliko i ti patis i sta si sve prosla i koliko to traje... ali je jako vazno ostati stabilan i realan. A nadam se da ce i ostali tako shvatiti. Moj nacin borbe je bio da podsticem i motivisem mamu. I to u okolnostima drzavnog Doma. I to na distanci od 100 km. Svesna da mama gubi jednu po jednu sposobnost, trudila sam se da izvucem ono sto mogu iz trenutne situacije. To je bio moj nacin borbe, mada su se mnogi cudili i osporavali. Najteza je faza agresije i lutanja. Najteza je faza odsustva komunikacije. Najteza je faza prvog suocavanja sa bolesti i citanjem i prvim saznanjima sta nas ceka. Ne znam sta je teze bilo u celoj prici...najteze je bilo kada me je pozvala medicinska sestra i rekla "Vasa mama je preminula". I ne moze se niko pripremiti ni za postepeno gubljenje sposobnosti ni za napredak bolesti... ni za smrt. Sve je to strasno. A doktorica i glavna sestra su se ljutile kada sam donela maminu garderobu za ne daj Boze 4-5 godina pre njene smrti. To je bila realnost. I nije je to ubilo. I cudili su se moji prijatelji kada sam mesec dana pre mamine smrti spakovala moju putnu torbu sa crninom i ostalim sto ce mi trebati. Negde mora ostati glas razuma. A borile smo se do poslednjeg dana. I mama i ja. Dan pre je gledam preko vibera a ona zmuri kao da spava. Medicinska sestra kaze *Zaspala je. Da je ne uznemiravamo.* A mama odgovara zmureci *Ko spava?! Kakvo spavanje?!*
 
bezuslovna ljubav:
Dodje vreme kada se uloge obrnu. Ako ne mozes da se izboris sa tugom i konfuzijom...a posto kazes da vec uzimas terapiju, mozda bi trebalo da se obratis psihologu ili psihijatru. Ne bi trebalo na svoju ruku da uzimas lekove. Mozda ti treba neka druga vrsta lekova. Sve je to jako tesko i ne treba se stideti slabosti. Da li imas supruga i decu? Kako se tvoja mama sada bori sa celom situacijom? Da li je rodbina popustila sa ispitivanjima?
Kliknite za proširenje...
Moram priznati da se teško borim sa konstantnim preispitivanjem same sebe, situacije... Stručna pomoć će mi trebati da malo posložim stvari u svojoj glavi. Nekad to ide toliko daleko kod mene da pomislim da on nije toliko bolestan, nije toliko izgubljen, pokretan je, sam jede, mogao bi biti kod svoje kuće koju je gradio cijeli život, pa se osjećam se krivom što smo ga skoro zatočili u dom. A znam da mama se nije mogla nositi s tim, ni psihički ni fizički, stalno je panično zvala čim se nešto desi, nisam se mogla nositi ni s njom. I ona je sad u čudnom stanju, vidim da nije mirna, nju još više pogađaju komentari okoline, meni se ne usuđuju više reći. Imam dijete od 5 godina, muž je fizička podrška, ali on to sve drugačije doživljava. Zbog djetete znam da moram biti realna i racionalna, on me treba. pa to sve držim u sebi.

Ovo je zapravo jedino mjesto gdje stvarno izrazim kako se osjećam, znam da ljudi ovdje razumiju, trudim se da ljude u stvarnom životu ne opterećujem ovim... Ne mogu ni zamilisliti kako je deceniju se boriti sa ovim, divim vam se na snazi i razumu, ujedno mi je strašno žao što neko mora proći kroz sve to.

Juče je opet pokušao otići iz doma, jedva ga smirili, 3 sata sam ostala. Danas po nalazima vidim da ima jaku urinarnu infekciju, danas je uključen antibiotik, nadam se da će sad malo stišati stanje. Iako sam ga stalno pitala za urinarne probleme, nije mi to rekao, toliko o njegovom stanju...
 
zarathess:
Moram priznati da se teško borim sa konstantnim preispitivanjem same sebe, situacije... Stručna pomoć će mi trebati da malo posložim stvari u svojoj glavi. Nekad to ide toliko daleko kod mene da pomislim da on nije toliko bolestan, nije toliko izgubljen, pokretan je, sam jede, mogao bi biti kod svoje kuće koju je gradio cijeli život, pa se osjećam se krivom što smo ga skoro zatočili u dom. A znam da mama se nije mogla nositi s tim, ni psihički ni fizički, stalno je panično zvala čim se nešto desi, nisam se mogla nositi ni s njom. I ona je sad u čudnom stanju, vidim da nije mirna, nju još više pogađaju komentari okoline, meni se ne usuđuju više reći. Imam dijete od 5 godina, muž je fizička podrška, ali on to sve drugačije doživljava. Zbog djetete znam da moram biti realna i racionalna, on me treba. pa to sve držim u sebi.

Ovo je zapravo jedino mjesto gdje stvarno izrazim kako se osjećam, znam da ljudi ovdje razumiju, trudim se da ljude u stvarnom životu ne opterećujem ovim... Ne mogu ni zamilisliti kako je deceniju se boriti sa ovim, divim vam se na snazi i razumu, ujedno mi je strašno žao što neko mora proći kroz sve to.

Juče je opet pokušao otići iz doma, jedva ga smirili, 3 sata sam ostala. Danas po nalazima vidim da ima jaku urinarnu infekciju, danas je uključen antibiotik, nadam se da će sad malo stišati stanje. Iako sam ga stalno pitala za urinarne probleme, nije mi to rekao, toliko o njegovom stanju...
Kliknite za proširenje...
Mokracu treba redovno kontrolisati. Urinarne infekcije mogu znatno da uticu na pogorsanje stanja. Da li jos uvek moze sam u WC? Da li ima problem da nadje toalet?
 
bezuslovna ljubav:
Mokracu treba redovno kontrolisati. Urinarne infekcije mogu znatno da uticu na pogorsanje stanja. Da li jos uvek moze sam u WC? Da li ima problem da nadje toalet?
Kliknite za proširenje...
Sam koristi toalet, snalazi se sam. Dok je bio kod kuće redovno smo kontrolisali, pio je urološki čaj. Na početku bolesti je imao urinarnu infekciju koja je dovela do delirijuma. Sad kako se sve dešavalo, pogoršanje, smještaj u dom, to smo propustili. Nadam se da će antibiotici djelovati.
 
zarathess:
Moram priznati da se teško borim sa konstantnim preispitivanjem same sebe, situacije... Stručna pomoć će mi trebati da malo posložim stvari u svojoj glavi.
Kliknite za proširenje...
Molim te da nikakve lekove ne uzimas, moze da ti bude od pomoci
samo neka psihoterapija, ali i to kratko, uglavnom moras sama da se
izboris sa tim problemom, tu ti niko nece biti od pomoci.
 
Poslednja izmena:
beket:
dakle, mamu pod ruku i obe kod psihologa (ali nađi nekog ko ima iskustva s ovim)

dve i po godine nije malo, imate sreće da se tek sad zakomplikovalo...
Kliknite za proširenje...
Da, slazem se. Bitno je da shvatis da ti treba pomoc. A onda ne odugovlaci, vec kreni. Sutra je vec taj dan. Zapravo je bio onog dana kada se tata razboleo i pocelo da se komplikuje. Moze ti se uciniti da ti doktor ne odgovara, ali ako boili znaci da "radi". Terapiju treba uzimati. Mozda i potraziti drugo misljenje, ako ti se ne dopada. Ali ces se suociti sa samom sobom i shvatiti neke stvari. Doktor odlucuje o dijagnozi i terapiji. Bolje i to, nego da zakasnis kao ja. Pa evo sad imam problem i sa stitnom zlezdom i sa zelucem...
 
Cao.. nova sam ovde. Trebalo bi mi par reci podrske i da mi kazete kako ste se nosili sa tim, kada ste nekoga stavili u dom?
Naime, moja mama je mlada. Ima 57 godina, a pre 2 godine je ustanovljen Morbus Alzheimer.
Bila je uvek dominantna, pedantna, komunikativna, znala sve, drzala do sebe.. sada, nema delic osobe koja je bila.
Doktori kazu da s obzirom da je jako mlada, bolest toliko brzo napreduje da nam preporucuju da je stavimo u dom jer joj je potreban nazor 24h.
Trenutno imamo 6.zenu po redu koja bude sa njom dok je tata na poslu, ali nakon nekog vremena sve te zene odustaju jer je izrazito tesko.. Niko od nas nije za dom, tacnije bojimo se sta tamo sledi. Zato bih vas zamolila da mi svoja misljenja napisete, i svoja iskustva. Da li je dom stvarno toliko "strasan" koliko nam se cini, ili ipak moze nesto dobro da joj donese?
Hvala svima puno..
 
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Back
Top