Demencija

[LJILJA MMM]

Vidim, svi se borimo sa svojom savešću što smo nekog našeg smestili u dom. Meni je to najveći problem. kad odem i vidim da je fantastično trezvena, zna koji je dan, kog datuma bi trebalo da plati račune, koji lek kada pije, tako se pokolebam što je tamo. Onda sledeći put doživim da je tužna i da se ne seća onog što smo pričali prošli put, i da je boli svašta... I shvatim da zaista nije u stanju da samostalno živi.
Još, pre neki dan mi stigla oba izveštaja sa sudskog veštačenja gde psihijatri , nakon dve stranice činjenica, jasno naglašavaju da je potrebno da joj se oduzme poslovna sposobnost i da nije za samostalni život... Sve sebe ubeđujem da joj je tad možda bio loš dan, kad je išla na procenu, da je bila pod lekovima pa da su je oni malo ošamutili...
Sve u svemu, uskoro će doći dan sa tom sudskom odlukom i ne znam treba li da joj to saopštim. Da joj saopštim da više nema prava kao svaki normalni čovek, da mora da živi u domu do svoje smrti ? Da li to treba da uradim i na koji način ?
Ona i dalje želi kući, u Kruševac, u svoj stan, ona traži da ide u šetnju van doma a osoblje uvek nađe neki izgovor, koji ona baš i ne proguta nego se buni i mene okrivljuje da sam je ja zatvorila, otela i odvela tamo.

Mislim da ne treba da joj kažeš uopšte. Čemu joj reći? Ona ionako neće ništa samostalno raditi jer nije sposobna po nalazu stručnjaka. I biće sve nesposobnija, tako da ne vidim razlog da joj tim stresom, ako ga bude, pogoršavaš bolest.

 

[Ona Marge]

Mislim da ne treba da joj kažeš uopšte. Čemu joj reći? Ona ionako neće ništa samostalno raditi jer nije sposobna po nalazu stručnjaka. I biće sve nesposobnija, tako da ne vidim razlog da joj tim stresom, ako ga bude, pogoršavaš bolest.

A kako da joj objasnim da ne može da dobije svoja dokumenta, podiže i raspolaže penzijom, ide u svoj stan ?
To neko odlaganje više ne pali, prošlo je 7 meseci kako joj sve prolongiram i ona očekuje sudsku odluku u svoju korist ovih dana.

 

[beket]

A kako da joj objasnim da ne može da dobije svoja dokumenta, podiže i raspolaže penzijom, ide u svoj stan ?
To neko odlaganje više ne pali, prošlo je 7 meseci kako joj sve prolongiram i ona očekuje sudsku odluku u svoju korist ovih dana.

Slažem se da u takvom slučaju istina ne pomaže, naprotiv, samo odmaže. Ali ako se dobro sećam, tu nije samo demencija nego i šizofrenija, tako da malo ko ovde može da ti da dobar savet, većina nas ima problem samo sa dementnima (njih je lakše lagati). Mislim da bi bolje bilo da se obratiš psihologu, psihijatru ili neurologu - onima koji prate stanje tvoje majke, eventualno i nekom iskusnom socijalnom radniku iz doma, oni će te sigurno bolje posavetovati kako da se postaviš u nekim situacijama.

 

[LJILJA MMM]

A kako da joj objasnim da ne može da dobije svoja dokumenta, podiže i raspolaže penzijom, ide u svoj stan ?
To neko odlaganje više ne pali, prošlo je 7 meseci kako joj sve prolongiram i ona očekuje sudsku odluku u svoju korist ovih dana.

Na kraju krajeva, ako već čeka sudsku odluku, pokaži joj fotokopiju, pa že bideti crno na belo da je stručni tim ljudi lišio poslovne sposobnosti a ne ti. Reakcija na to saznanje u kombinaciji demencije i šifofrenije... kao što reče beket, posavetuj se sa nekim stručnim.

 

[bezuslovna ljubav]

A kako da joj objasnim da ne može da dobije svoja dokumenta, podiže i raspolaže penzijom, ide u svoj stan ?
To neko odlaganje više ne pali, prošlo je 7 meseci kako joj sve prolongiram i ona očekuje sudsku odluku u svoju korist ovih dana.

Demencija je nepredvidljiva i teska. Nisam ti nista novo rekla, ali moras sebe da podsecas na to. Posto tvoja mama ima uz to jos jednu dijagnozu,onda je to jos teze. I moja mama povremeno pominje odlazak kuci, mada nema pojma vise gde joj je kuca. Pripremi odgovore na njene zahteve i drzi se toga. Svakog dana, ama bas svakog dana pokidam sebi zivce zbog nekog problema sa mamom. Od nedelje, kako se promenilo vreme, ona se pogubila. Jos su dolazile moje tetke u posetu pre dva dana... U nedelju je odbila da se kupa. U ponedeljak je izasla u trpezariju a onda niz stepenice u dvoriste i trazila da joj otvore kapiju. U utorak je setala po hodnicima. U sredu je ujutru skinula pantalone i mokre gace, pa je onda obukla samo pantalone a gace okacila na prozor da se suse. U cetvrtak je popodne uzela ciniju sa vodom i resila da potopi jecam Pitam odakle joj jecam, a ona kaze da je dobila od komsinica. Pozovem komsinicu da proverim sta se desava, a ona kaze da nema jecma, vec je to fikcija moje mame i da je bacila vodu i sklonila ciniju. Danas je pojela pasulj za rucak, a onda je tvrdila da nije dobila rucak. I to je tako. I ja moram da zovem i da se borim. I znam da je jedino resenje da bude u domu. Zao mi je i desava se da me grize savest sto nisam pored nje da joj pomognem u mnogim stvarima. Ali kada odem kod nje i vidim da sam nemocna, da me ne slusa, da postaje agresivna... shvatim da je jedino resenje da bude u domu a da ja brinem o svemu. Probala si, Marge Simpson, da vodis mamu u svoj stan i videla si da nije moguce kontrolisati zelje i namere dementnog. Bila je tvoja mama kod kuce i znas da je nastao haos i ko zna sta bi jos bilo da je ostala tamo. Moje misljenje je da ne treba da joj kazes da nece ici kuci i da je izgubila sva prava. Ne vidim razloga zasto bi joj to objasnjavala. I bez toga si morala da donosis odluke. To bi tvoju mamu iritiralo i mislim da bi se pogorsalo njeno stanje, a da ne pricam o agresiji koju bi usmerila jos vise na tebe. Ja mojoj mami ponavljam da je najbolja i najpametnija. Ponekad je pitam za neki savet, cisto da joj podignem moral, kao u igri. Probaj da prebacujes loptu na doktore i da ponavljas da doktor ne sme da je pusti kuci dok ne vidi da nije vise u opasnosti zbog neke fizicke bolesti. Nemoj pominjati psihicko stanje. Kazi da ces razgovarati sa doktorom i da ces uciniti sve da joj bude bolje. Beli mantili su za njih zakon. I zasto ste joj uopste objasnjavali da treba da ceka odgovor u svoju korist? Zasto je tretirate kao zdravu osobu i sposobnu da rasudjuje o svom stanju? Vidis i sama da su strucnjaci potvrdili da nije u stanju da sama rasudjuje o sebi. Mojoj mami sam objasnjavala da ide na specijalisticki pregled kada su je vodili na komisiju. Ne bi razumela da sam bilo sta objasnjavala, pogresno bi to povezivala sa ko zna cim i izazivala bih njen bes.

- - - - - - - - - -

Demencija je nepredvidljiva i teska. Nisam ti nista novo rekla, ali moras sebe da podsecas na to. Posto tvoja mama ima uz to jos jednu dijagnozu,onda je to jos teze. I moja mama povremeno pominje odlazak kuci, mada nema pojma vise gde joj je kuca. Pripremi odgovore na njene zahteve i drzi se toga. Svakog dana, ama bas svakog dana pokidam sebi zivce zbog nekog problema sa mamom. Od nedelje, kako se promenilo vreme, ona se pogubila. Jos su dolazile moje tetke u posetu pre dva dana... U nedelju je odbila da se kupa. U ponedeljak je izasla u trpezariju a onda niz stepenice u dvoriste i trazila da joj otvore kapiju. U utorak je setala po hodnicima. U sredu je ujutru skinula pantalone i mokre gace, pa je onda obukla samo pantalone a gace okacila na prozor da se suse. U cetvrtak je popodne uzela ciniju sa vodom i resila da potopi jecam Pitam odakle joj jecam, a ona kaze da je dobila od komsinica. Pozovem komsinicu da proverim sta se desava, a ona kaze da nema jecma, vec je to fikcija moje mame i da je bacila vodu i sklonila ciniju. Danas je pojela pasulj za rucak, a onda je tvrdila da nije dobila rucak. I to je tako. I ja moram da zovem i da se borim. I znam da je jedino resenje da bude u domu. Zao mi je i desava se da me grize savest sto nisam pored nje da joj pomognem u mnogim stvarima. Ali kada odem kod nje i vidim da sam nemocna, da me ne slusa, da postaje agresivna... shvatim da je jedino resenje da bude u domu a da ja brinem o svemu. Probala si, Marge Simpson, da vodis mamu u svoj stan i videla si da nije moguce kontrolisati zelje i namere dementnog. Bila je tvoja mama kod kuce i znas da je nastao haos i ko zna sta bi jos bilo da je ostala tamo. Moje misljenje je da ne treba da joj kazes da nece ici kuci i da je izgubila sva prava. Ne vidim razloga zasto bi joj to objasnjavala. I bez toga si morala da donosis odluke. To bi tvoju mamu iritiralo i mislim da bi se pogorsalo njeno stanje, a da ne pricam o agresiji koju bi usmerila jos vise na tebe. Ja mojoj mami ponavljam da je najbolja i najpametnija. Ponekad je pitam za neki savet, cisto da joj podignem moral, kao u igri. Probaj da prebacujes loptu na doktore i da ponavljas da doktor ne sme da je pusti kuci dok ne vidi da nije vise u opasnosti zbog neke fizicke bolesti. Nemoj pominjati psihicko stanje. Kazi da ces razgovarati sa doktorom i da ces uciniti sve da joj bude bolje. Beli mantili su za njih zakon. I zasto ste joj uopste objasnjavali da treba da ceka odgovor u svoju korist? Zasto je tretirate kao zdravu osobu i sposobnu da rasudjuje o svom stanju? Vidis i sama da su strucnjaci potvrdili da nije u stanju da sama rasudjuje o sebi. Mojoj mami sam objasnjavala da ide na specijalisticki pregled kada su je vodili na komisiju. Ne bi razumela da sam bilo sta objasnjavala, pogresno bi to povezivala sa ko zna cim i izazivala bih njen bes.

Znam da ti 7 meseci izgledaju kao vecnost. Ali moja mama i mnogi drugi su u domu godinama. Jedino mozemo da se borimo da ih smirujemo. Naravno uz terapiju i pomoc strucnjaka.

- - - - - - - - - -

Šta da vam kažem, imala sam sličan osećaj, ali za mene nije problem što je u domu, nego što MORA tako, što je tako najbolje... Problem je bolest, neizlečiva, nepodnošljiva, teška i dugotrajna bolest. To kad jednog dana shvatite, kad zaista prihvatite da dom nije nikakva kazna, nego mesto gde im je bolje, gde ljudi paze na njih na smenu - onda ćete valjda zahvaljivati i bogu i sudbini što uopšte imate finansijskih mogućnosti da neko drugi brine o bolesnom članu vaše porodice, što uopšte imaju nekog. Vaši su još u fazi kad nešto pričaju, moja majka skoro dve godine ne otvara usta - osim kad joj se prinese hrana. Tužna je to slika, ali od početka sam znala da će do toga doći - ako je nešto drugo ne pokosi, a još uvek nije... Morate se pomiriti sa dijagnozom, prilagoditi svoje ponašanje, jer u suprotnom narušavate i svoje zdravlje, a ne možete očekivati od dementnih da se ponašaju kao pre, zaboravite da je ikako moguće udovoljiti svakom njihovom zahtevu, uvek će biti nešto što im nije po volji. Setite se priča, makar sa ovog foruma, dementni hoće kući i kad su kući...

Beket, cesto mislim na tebe i tvoju mamu.

 

[blizance]

Deda se smirio. Jutros nas je zauvek napustio.

Saucesce Sumara,bila si jaka kao lav!

 

[jelenavas]

A kako da joj objasnim da ne može da dobije svoja dokumenta, podiže i raspolaže penzijom, ide u svoj stan ?
To neko odlaganje više ne pali, prošlo je 7 meseci kako joj sve prolongiram i ona očekuje sudsku odluku u svoju korist ovih dana.

Tvoja majka ima istu dijagnozu kao moj otac. Mi smo mu za poslovnu (tada nije imao demenciju) rekli da je to da ne moze da glasa na izborima i da bude lakse da majka podize penziju( on to uopste i nije radio). Bili smo milion posto ubedjeni da progutati pricu nece, ali nismo vise to pominjali pa je progutao.
Reci mi da li tvoja majka ima halucinacije? Moj otac ima i pored neuroleptika konstantno ih ima, nekad u vecoj nekad u manjoj meri. citala sam na netu da se halucinacije javljaju pa postoji period remisije pa se opet javljaju ali to je samo kod mladjih. Kako se manifestuje njena bolest u toj kombinaciji. Moj otac je skoro dobio i demenciju, gde nas nije poznavao ko je ko, a sada nas poznaje. To mi uopste nije jasno

 

[jelenavas]

Oni pojma nemaju sta znaci pojam poslovna sposobnost, niti imaju gde da procitaju, povezi sa tim da je to proceduralno sa doktorima i zavrsi pricu. mi smo rekli da je to procedura doktorke i ustanove gde je bio hospitalizovan. Namerno upotrebljavaj ove termine jer ces dati odgovor a kad se malo strucnije obratis ne postavljaju podpitanja , isto kao i deca

 

[Ona Marge]

Ona je tražila da napise izjavu kod advokata da hoće da mojoj ćerki prepiše stan, a u toj izjavi je htela da proturi i da hoće dok je živa da bude u njemu. Onda je soc radnica iz doma rekla da ne može dok lekari ne procene da li je ona izmanipulisana od nas ili to hoće svojom voljom. Tada je mama počela da traži veštačenje kako bi dokazala da jeste sposobna svesna i razumna a ne bolesna. Ona je ubedjena da to jeste i da ce njihova procena biti u njenu korist. Zato stalno iščekuje rezultate veštačenja.

 

[LJILJA MMM]

Ona je tražila da napise izjavu kod advokata da hoće da mojoj ćerki prepiše stan, a u toj izjavi je htela da proturi i da hoće dok je živa da bude u njemu. Onda je soc radnica iz doma rekla da ne može dok lekari ne procene da li je ona izmanipulisana od nas ili to hoće svojom voljom. Tada je mama počela da traži veštačenje kako bi dokazala da jeste sposobna svesna i razumna a ne bolesna. Ona je ubedjena da to jeste i da ce njihova procena biti u njenu korist. Zato stalno iščekuje rezultate veštačenja.

Ne razumem te. TI ZNAŠ da je tvoja mama bolesna od šizofrenije i demencije. Imaš sve analize, mišljenja, sad i sudsko rešenje na osnivu sudskih veštaka. Šta hoćeš podsvesno, da bude opet zdrava? Neće dušo.
Prestani da se plašiš nje i prihvati činjenicu da je ona neizlečivo i doživotno bolesna osoba.Ako se buni na istinu prezentiraj joj činjenice, mišljenja, ako nećeš da je lažeš. Ali prvo prestani da je se plašiš jer je ona bolesnik i sve što kaže i sve što uradi je bolest.
Ali prvo razgovaraj sa psihologom, psihijatrom, socijalnim radnikom u domu i sestrama obavezno jer je one najbolje poznaju, pa donesi odluku.

 

[beket]

Svakog dana, ama bas svakog dana pokidam sebi zivce zbog nekog problema sa mamom. Od nedelje, kako se promenilo vreme, ona se pogubila. Jos su dolazile moje tetke u posetu pre dva dana... U nedelju je odbila da se kupa. U ponedeljak je izasla u trpezariju a onda niz stepenice u dvoriste i trazila da joj otvore kapiju. U utorak je setala po hodnicima. U sredu je ujutru skinula pantalone i mokre gace, pa je onda obukla samo pantalone a gace okacila na prozor da se suse. U cetvrtak je popodne uzela ciniju sa vodom i resila da potopi jecam Pitam odakle joj jecam, a ona kaze da je dobila od komsinica. Pozovem komsinicu da proverim sta se desava, a ona kaze da nema jecma, vec je to fikcija moje mame i da je bacila vodu i sklonila ciniju. Danas je pojela pasulj za rucak, a onda je tvrdila da nije dobila rucak.

Drži se i ti. Potrudi se (zbog sebe) da se ne nerviraš oko svake sitnice. Svaki dan je nova priča, kao što i sama kažeš. Nije to još ništa strašno, osim ovih halucinacija (oko ječma)...

 

[LJILJA MMM]

Vala stvarno bezuslovna, prestani da se nerviraš oko normalnog toka bolesti, jer sve što tvoja mama radi ili će raditi (tj. ne radi) je samo tok bolesti.
Pa moj tatko je haos pravio u domu dok ga mu ono čudo u stomaku nije inače jako brzu demenciju ubrzalo neverovatno. Svaki put kad sam otipšla a to je bilo jako često jer smo mi blizu, ili svaki put kad mi je telefon zazvonio a bio je neko iz doma, znala sam da je napravio neko........čudo. Isprva mu je bilo zabavno, a onda se skroz pogubio.
I svakli put oni su počinjali razgovor sa "znate, to je njegova bolest, ali samo da vam javimo da je podigao tv i tresnuo ga o pod...na jedno mestu je oštežen laminat" ...čovek koji je sa sve krevetom imao 45kg.....to je bolest. Mom klijentu je otac imao demenciju i plus maniju gonjenja, halucinacije itd. Smestili su ga u dom kada više nisu mogli da se bore i brinu. Samo je ustao iz kreveta i iščupao radijator iz zida...pravi radijator.....tučani....to je bolest

 

[Ona Marge]

Ne razumem te. TI ZNAŠ da je tvoja mama bolesna od šizofrenije i demencije. Imaš sve analize, mišljenja, sad i sudsko rešenje na osnivu sudskih veštaka. Šta hoćeš podsvesno, da bude opet zdrava? Neće dušo.
Prestani da se plašiš nje i prihvati činjenicu da je ona neizlečivo i doživotno bolesna osoba.Ako se buni na istinu prezentiraj joj činjenice, mišljenja, ako nećeš da je lažeš. Ali prvo prestani da je se plašiš jer je ona bolesnik i sve što kaže i sve što uradi je bolest.
Ali prvo razgovaraj sa psihologom, psihijatrom, socijalnim radnikom u domu i sestrama obavezno jer je one najbolje poznaju, pa donesi odluku.

Volim te puno zbog ovakvih postova. To me podigne i da mi snagu da idem dalje. Hvala.
I danas kad sam pričala sa njom telefonom, stalno sam mislila na ovaj post.

 

[LJILJA MMM]

Volim te puno zbog ovakvih postova. To me podigne i da mi snagu da idem dalje. Hvala.
I danas kad sam pričala sa njom telefonom, stalno sam mislila na ovaj post.

najbolji način da ideš napred je kad nemaš kud nazad......smislila ja iz sopstvenog iskustva, ali mnogo pre tatkove demencije.
Dakle, demencija je upravo to....nema nazad.

 

[beket]

Dakle, demencija je upravo to....nema nazad.

I tu je ta traumatična tačka. I naših dementnih roditelja - koji naprasno uobražavaju da su mladi, jaki i zdravi kao nikad pre, i nas koji ih takve gledamo - ne verujući (zapravo ne želimo da verujemo) da je to stvarno kraj, propadanje, neumitno totalno propadanje -

Mnogo, mnogo godina pre demencije, moja majka je kukala kako je bole noge, sve živo, išla na neke volšebne terapije, kao pomagalo, kao nije, sve u krug. Kvrc! Sa demencijom je postala živahna kao devojčica, preskakala po tri stepenika... I opet kvrc - otkazale noge.

Sve ide iz mozga, dobra volja, svaki pokret, svaka misao, zla ili dobra, ali u bolesti je to nekontrolisano -

 

[LJILJA MMM]

I tu je ta traumatična tačka. I naših dementnih roditelja - koji naprasno uobražavaju da su mladi, jaki i zdravi kao nikad pre, i nas koji ih takve gledamo - ne verujući (zapravo ne želimo da verujemo) da je to stvarno kraj, propadanje, neumitno totalno propadanje -

Mnogo, mnogo godina pre demencije, moja majka je kukala kako je bole noge, sve živo, išla na neke volšebne terapije, kao pomagalo, kao nije, sve u krug. Kvrc! Sa demencijom je postala živahna kao devojčica, preskakala po tri stepenika... I opet kvrc - otkazale noge.

Sve ide iz mozga, dobra volja, svaki pokret, svaka misao, zla ili dobra, ali u bolesti je to nekontrolisano -

Tačno. Sve mogu, sve hoće, nemaju strah i nemaju pojma ni o čemu. Spavaju jako malo ili nikako, hiperaktivni su. Imaju tek nekakve sekvence u glavama, slike, sećanja koja samo bljesnu i mi se silno obradujemo tom blejsku kao povratku u normalu. Onda u seldećem sekundu oni ne znaju najjednostavnije stvari, oblače naopačke garderobu, ne umeju da napišu svoje ime, ne znaju da prepoznaju voćku na stolu....A, mi, opet u daunu....i tako iz dana u dan, iz minuta u minut...beskrajni krugovi koji traju 24 sata 365 dana godišnje.....strašno je teško gledati to i osećati tu užasnu krivicu i nemoć i tu užasnu lažljivu nadu da če biti oni stari....i strašno ste umorni....svi su jako umorni. I tako dok ne shvatite u jednom sekundu stravičnu suštinu te bolesti, da nema nazad, samo napred do kraja. Srećnima taj kraj dođe brže.
Moj tatko koji je bio maher za kombinatoriku, nadaleko poznat po društvenim ustanovama otvorenog tipa zvanim kladionice, te je uz prirodnu kaladioničarsku sreću i dobijao silne pare, čovek kome je mozak za to bio programiran, nije znao da da ispiše ni jedan broj, da sabere......pa silne muke koje sam sa njim imala da ne ide u kafanu a on je hteo i hteo i hteo jer on to može a izgubi se u dnevnoj sobi....da, to je demencija i NIKO nije kriv, a ponajmanje oni koji se brinu o tako bolesnim roditeljima NE SMEJU imati osećaj krivice jer su ih smestili u dom, zato što je to JEDINI način da mlađi članovi cele porodice prežive i da porodica preživi. Svako ko sebe opterećuje tom krivicom treba da se zapita šta bi njegov roditelj, da nije bolestan, odlučio: da li da propadne cela porodica ili da se pod stalnu negu taj bolesni član porodice stavi. Ja sam sto puta ponovila, da je kontra, da sam ja dementna a moj otac zdrav, on bi mene mnogo ranije dao u dom. I to je istina, moja.
zato nemojte sebe mučiti krivicom. Naši roditelji su bolesni od bolesti kojoj je potreban 24-satni nadzor, i njima je najbolje u domu gde ih paze na smenu. Porodica to ne može da izdrži ni psihički ni fizički zato što ona ima svoj ritam, svoje prohteve, svoj život i red u koji se haos demencije nikako ne uklapa.

 

[Afroo]

Dobro vece svima na temi, moram reci da vam se divim i da vas podrzavam da istrajete jer roditelji su oni koji su nam dali sansu da upoznamo zivot sa svim njegovim lepotama, a i teskocama.
Htela bih da vas pitam zna li neko koji su prvi, prvi znaci demencije? Postiji li negde neki prirucnik koji bi mogao da nam ukaze na signale koji sigurno postoje, ali ih neupuceni ne vidimo? Ne prepiznajemo? Postoje li neki suplementi ili pomocna lekovita sredstva koji bi to zs neko vreme odlozili?
Hvala puno.

 

[LJILJA MMM]

Affro, ima znakova, ali ih je jako teško uočiti. Kod osoba koje su ok (imaju normalno, standardno ponašanje), pa odjednom počnu da rade neke stvari koje nikada nisu radili, da govore nerazgovetno, ponašaju se neadekvatno sebi, zaboravljaju stvari od pre nekoliko minuta, postaju hiperaktivni, malo spavaju, nemir ih neki tera i budni su (često zamene dan za noć), ne znaju kako se nešto kuva, kako se radi nešto što su radili oduvek, postaju svadljivi a nisu bili do tad, izgube se, vidiš dezorijentisanost itd, e, kod njih se uoči, ali ima i mnogo ljudi kod kojih se bolest postepeno razvija i skloni smo je tumačiti kao staračku demenciju ili kao deo starenja karaktera. Kod njih se demencija uklopila u karakter i njihovo ponašanje ne odudara od njihovog standarda i mnogo kasnije se uoči pravo stanje stvari. Ovo drugo je slučaj sa mojim ocem. On je oduvek, i kao mlad čovek, imao taj sebični karakter demencije koji samo zna JA i SAD...ni porodica, ni unuci, ni sin, ni žerka, ni žena...oduvek je tako.Tek kada je prestao da donosi one knjige iz kladionice shvatili smo da je zaboravio da čita i piše, ili pak mozak više nije mogao da barata tim informacijama, pa pošto ne koristi taj svoj resurs demencija ga je totalno pojela, ali je i dalje stalno išao u kafanu, popunjavao loto, sam jeo, sve normalno radio. I dalje nisam mogla da ga vodim lekaru jer nije pristajao, a bez njegovog pristanka ne mogu ništa.
Ne znam nikog ko je shvatio na vreme da mu je roditelj dementan. Posebno je teško uočiti jer je bolest toliko individualna i toliko sakrivena u sekundama ponašanja, reakcija, da za nas ostaje skrivena jako dugo.
Ako možeš da privoliš roditelja na preglede, onda to obavezno učini.

 

[mali roker]

Ko sto je Ljilja vec napisala, prvi znaci su tesko uocljivi.
Imas ovde link ka udruzenju http://www.alchajmer.org/index.php
i imas malo nize Vodic za negovatelje obolelih od Alhajmerove bolesti. Mozes da ga prebacis na komp i lagano iscitas. ima tu jako dobrih saveta.
Moze da se koristi Laneno seme ali samo kao prevencija i kao dodatak ishrani. Ima jos ali trenutno ne mogu da se setim.
Afro, ako si primetila neke promene kod roditelja ako mozes roditelja za ruku i pravac lekar, jer verovatno nesto vec postoji kad sumljas u zdravlje roditelja i toj svojoj intuiciji treba da verujes.

 

[beket]

Demencija se može primetiti mnogo pre nego što dođe do tih drastičnih promena ponašanja koje je Ljilja opisala. Puno sam ovde o tome pisala, jer mislim da je to najvažnije. Što se ranije uoči, to je usporavanje bolesti uspešnije. Kao preventiva pominju se uglavnom kurkuma, kokosovo ulje i ginko biloba. Naravno, i kontrola holesterola, šećera u krvi, triglicerida. Prvi simptomi demencije mogu da izgledaju krajnje banalno: recimo neadekvatno oblačenje (elegantan u prodavnici, a na svečanosti u starim prnjama) ili ona epizoda sa babom koja je htela samo pola kila patlidžana a natrpala punu kesu. Dementni nemaju osećaj za meru, pa ni za vreme (ako se dogovorite, doći će ili mnogo ranije ili kasnije). Novac, računi, lekarski nalazi - sve što im je ranije bilo važno sad nije. Dezorijentisanost i zaboravnost dolaze kasnije. Čulo mirisa se neprimetno gubi. Ravnodušna reakcija na vest o nečijoj smrti. Ponavljanje istih pitanja u roku od pola sata - to je već alarm. Ima još puno toga... ali nije kod svakog isto.

 

[LJILJA MMM]

Ma može beket pod uslovom da živimo sa roditeljima i da nismo toliko u spidu da možemo videti. I naravno, samo kod onih koji imaju normalno ponašanje do tad, onda možeš da uočiš anomaliju, tj. odstupanje.
Moj je tatko bio celog veka dementan bre Kad sam počela da čitam i učim o bolesti, shvatih to. I baš zbog tih osobina je bio omiljen u društvu. Tako je to.....kod nekih

 

[bezuslovna ljubav]

Dobro vece svima na temi, moram reci da vam se divim i da vas podrzavam da istrajete jer roditelji su oni koji su nam dali sansu da upoznamo zivot sa svim njegovim lepotama, a i teskocama.
Htela bih da vas pitam zna li neko koji su prvi, prvi znaci demencije? Postiji li negde neki prirucnik koji bi mogao da nam ukaze na signale koji sigurno postoje, ali ih neupuceni ne vidimo? Ne prepiznajemo? Postoje li neki suplementi ili pomocna lekovita sredstva koji bi to zs neko vreme odlozili?
Hvala puno.

Moja mama je pre 20-30 godina (a sada ima 80) zaboravljala gde je spustila kljuceve nakon sto je dosla sa pijace i unela torbe. Nekako u isto vreme je pocela da zaboravlja gde joj je novcanik. Izljudjivala je mog pokojnog oca i mene kada treba negde da krenemo, jer je po deset puta proveravala da li je sve iskljuceno. Kvaku na vratima je razglavila i popucala je plastika, jer je sto puta vukla da vidi da li je zakljucano. Tada smo svi mislili da je uplasena i nesigurna, rasejana... sada iz ove perspektive i sa svim ovim podacima... mislim da su to bili prvi znaci demencije. Kada je tata umro dosta dobro se snalazila sama. Medjutim primecivala sam da zaboravi da sam joj vec dala neku informaciju i cudi se pominjanju necega kao da je tog trenutka saznala, nije se snalazila oko placanja racuna, posle nekog vremena krenula je da pravi neke nerazumne zalihe (kao sto je ugalj za rostilj ili secer ...), stalno joj se nesto kvarilo u kuci a zapravo nije umela vise da ukljuci, posekla je sve tuje oko kuce i optuzila komsije da su oni to uradili, sakrivala je penziju a onda je besomucno trazila... ). e sad, posto je i pre zaboravljala stvari i posto je uvek bila uplasena od svega i svacega... mislila sam da je to sve posledica njenih strahova. Najbolje da odmah, ali ODMAH odete kod lekara! Nista nisam znala o demenciji do tada. Bila sam zbunjena, uplasena i povremeno ljuta na nju. Sta si primetila kod svojih roditelja sto te je navelo na sumnju?

 

[mali roker]

Ja sam kod oca pocela da primecujem neke male promene, ali sam to sve prepisivala alkoholu, promeni sredine, menjali smo kucu za stan,poceo je da prica o nekim situacijama koje se nisu desile ili su se desile na neki drugaciji nacin, pricao je svasta,kako ga potkradam, zakljucavao je vrata od sobe, zakljucavao je vrata od stana da ne udjem, ali ja sam sve to prepisivala alkoholu, kad bi se otresnio i o tome mu govorila nije se secao sta je radio, mislila sam prvo sramota ga je da prizna, onda sam pomisljala toliko je pijan da se ne seca pricala sa drugima o toj temi neki su govorili da je normalno sto se ne seca, neki da bi trebalo da ide kod lekara zbog toga, poceo da je povlaci u sebi, postao na neki nacin agresivan, vikao je, galamio, optuzivao me za svasta,pijan, onda je prestao da pije i stvari su postale jos gore, tad sam se stvarno zapitala sta se desava ali nisam mogla nista preduzeti jer nije hteo da ide kod lekara, na kraju sam jedva uspela da ga ubedim da ode i tad je dobio dijagnozu F06 drugi mentalni poremecaji uzrokovani-ostecenjem-i-disfunkcijom-mozga-te-tjelesnom-bolescu.
Ovde na forumu naucila sam da se borim sa ovom groznom bolescu i da mu pruzim najbolje sto sam mogla da makar malo ublazim bolest, nazalost ova bolest nema leka,lekovi mogu samo da ublaze i da uspore proces odumiranja mozdanih celija ne i da izlece.
Dakle,Afro, svaka promena makar i najmanja kod roditelja treba da ti bude alarm da nesto nije u redu,

 

[j.e.l.e.n.a.]

I kod mene je situacija bila slicna kao kod vecine...iako stanujemo u istoj kuci,moj otac je imao svoje zasebno domacinstvo...
Onda smo mi jedne godine otisli na odmor i kad smo se vratili,zatekli smo uginulog papagaja...on je zaboravio da treba da ga hrani,a starao se o njemu godinama pre toga kad nismo tu. Samo je prokomentarisao...eto,nije bilo hrane...a hrane je bilo...i prodavnica nam je na 5 min od kuce.
posle toga je krenuo problem sa secerom i padanjem u nesvest i nemogucnoscu da sam ustane...
Onda je bio hospitalizovan zbog secera i doktori u bolnici su mi ukazali na to da treba da ga pogleda neko ko je strucan za demenciju
proslo je od tad skoro 6 godina...on je u domu,tamo ponekad pravi cirkus,ali uglavnom se sve svodi na price o tome da ce da putuje...da se zeni...da kupuje kule i gradove toj zeni koja je direktorka doma. 90% vremena je spakovan i ceka da Fidel Kastro posalje avion po njega da ga vodi na Kubu,ali posto pojma nema koji je dan,uvek se ceka petak

 

[beket]

Naravno da se prvi simptomi bolesti teže primećuju ako postoji bilo koji drugi uzrok za poremećaje u ponašanju. Ali kako se čovek pod alkoholom ponaša, to nam je mnogo više poznato iz životnog iskustva. Dementni se zapravo i osećaju kao "pijani", samo što za razliku od pijanaca nisu svesni svog stanja, ne prolaze kroz faze mučnine, pospanosti, mamurluka itd. Ovo se već odnosi na poodmaklu fazu demencije, kad kreće dezorijentisanost i počinju problemi sa kratkoročnim pamćenjem. U toj fazi samo bolesnici sa vaskularnom demencijom imaju neku vrstu "otrežnjenja", povremenih naravno.

Da bi se rano prepoznala bolest, treba ne samo svakodnevno pratiti njihovo ponašanje, nego i dobro poznavati njihove navike, sposobnosti, vrline i mane. Nije najava demencije ako je neko ceo život rasejan, bezosećajan ili agresivan. To su nažalost veoma zastupljene osobine, svima dobro poznate i prosto je neverovatno da se na osnovu toga nije razvio sistem preventive. Nažalost, po mnogim istraživanjima, dugogodišnjim praćenjem razvoja bolesti i odatle izvedenim statistikama, još uvek nema konačnih zaključaka. Znamo samo da nema pravila. Čak sve više oboljevaju od demencije osobe koje su manje-više vodile uredan život. Osim hrane. Ali ta ista ishrana utiče i na razvoj mnogih drugih bolesti, tako da opet - nema pravila.

Osnovni problem oko demencije je još uvek naše neznanje. To nas je i okupilo na ovom forumu. Većina nas ne samo što nije znala šta ih je snašlo, a to je trenutak kad je već kasno za "usporavanje bolesti", nego nismo znali ni kako u nekim situacijama da reagujemo. To je zato što se o demenciji ne priča mnogo. Poslednjih godina sve je više članaka, ali ne i takvih koji bi nas upozoravali na prve simptome.

Dakle, stvarno je ključno pitanje dokle treba čekati sa odvođenjem na preglede. Čekaonice su svuda krcate, zakazivanje postoji, ali... previše je drugih slučajeva, demencija je i za većinu medicinskog osoblja smešan problem, naročito ako se radi o veoma starom bolesniku. Po domovima zdravlja neuropsihijatri se više brinu da spasu mlade narkomane, nego što će se potresti oko dementne starice. Naravno, primaju svakog, ali se i ne zauzimaju mnogo, niti da potrefe terapiju, niti da članove porodice upozore na mogući dalji tok bolesti.

I sad kad već posle četiri godine znam mnogo više, imam tu naknadnu pamet, u stvari znala sam još pre dve, ali slaba vajda od toga. Kako bi neki lekar opšte prakse reagovao da sam dovela majku od 63 godine i samo im rekla "ona je prestala da gleda serije"? A to jeste bio jedan od prvih signala demencije koji ja nisam prepoznala. Nisam zato što polazim od sebe, zato što meni serije nisu važne, zato što su MENI one dosadne i glupe, pa sam se ponadala da se moja majka pod stare dane opametila. Nažalost, to je nemoguće...

Svaka i najmanja promena u ponašanju može da bude signal. Ne mora da bude, ali... bolje reagovati ranije nego čekati da vam beže od kuće, da ne znaju da se vrate, da ne znaju kako da otključaju vrata, kako da isključe ringlu, pa ni da uključe... Neki dolaze dotle da ne znaju ni sebe da nahrane, a kamoli kućnog ljubimca.