Demencija

kanarinka:
Od kad ga pije,psihicko stanje je na ravnoj liniji,bar ja ne uocavam pogorsanje,ali ne moze vise ni uz neciju pomoc na noge,cesto mu secer i pritisak poprilicno skoce iako je na terapiji i dijeti,i slabo vidi,a nije imao vecih problema sa vidom.Zali se da cesto mokri,ali i dobija lekove za izmokravanje.Sta znam,ni jedno zlo nije savrsena zamena za dobro.I da,cesto ne moze kontrolisati rad ruku,kad hoce npr da popije vodu,promasi usta,ali se ne trese.
Kliknite za proširenje...

Da ali nikad necemo saznati kako bi bilo bez lekova jer demencija (ja bih je nazvao spori, jak mozdani udar) izaziva bezbroj simptoma kao i nepokretnost osobe a pretpostavljam i gubitak vida i ko zna sta jos :(.Ja se jos od aprila borim da dobijem starateljstvo nad majkom.Sud je ekspresno zavrsio svoj deo posla ali socijalno je katastrofa.Pozdrav
 
Pogoršanje vida je verovatno zbog povišenog šećera u krvi ili zbog katarakte, nema to veze sa demencijom i antipsihoticima... ali otežana motorika i neusmeravanje pažnje - to da, to itekako ima veze i sve to utiče na tok bolesti...
 
Poslednja izmena:
beket:
Pogoršanje vida je verovatno zbog povišenog šećera u krvi ili zbog katarakte, nema to veze sa demencijom i antipsihoticima... ali otežana motorika i neusmeravanje pažnje - to da, to itekako ima veze i sve to utiče na tok bolesti...
Kliknite za proširenje...


4.8. Nuspojave

Češće nuspojave

Antikolinergičko djelovanje, kongestija nosa, kserostomija, zatvor, hipotenzija. Zamućenje vida povezano s antikolinergičkim djelovanjem; odlaganje mutnog materijala u leći, rožnici i mrežnici, akatizija, distonički ili parkinsonski ekstrapiramidni učinci.
 
tja, sve je moguće s tim prokletim hemikalijama... :(
a opet ništa bez njih - pakao!

/ali sigurna sam da to pomeranje fokusa gledanja, što se praktično ispoljava kao promašivanje čaše/šolje - ima neke veze sa gubitkom vida samo na jednu stranu/
 
beket:
tja, sve je moguće s tim prokletim hemikalijama... :(
a opet ništa bez njih - pakao!

/ali sigurna sam da to pomeranje fokusa gledanja, što se praktično ispoljava kao promašivanje čaše/šolje - ima neke veze sa gubitkom vida samo na jednu stranu/
Kliknite za proširenje...

Nema taj tik stalno,vec ponekad.Skoro je imao napad secera i krvnog pritiska,i da nije u domu sigurno bi bio vec pokojni,jer dok bih ja sa njim stigla do lekara,usput bi slogirao.Ovako,svaka cast onoj glavnoj sestri u domu,koja drzi konce u svojim rukama o svim korisnicima.
 
Kanarinka, mozda bi trebalo smanjiti dozu antipsihotika? Ili promeniti vreme u koje se daje. Zaposlenima u Domu verovatno vise odgovara kada je sticenik miran i ne hoda. Ipak, mozda bi uz izvesne korekcije trebalo dovesti stanje na malo bolju meru. Beket je spomenula, koliko se secam, da su se lekari bunili kada je sugerisala promenu terapije. Moj stav je da se treba boriti i pokusati sve. Naravno, Kanarinka, da je sjajno to sto su odreagovali u Domu u pravom momentu kada je tvom tati pozlilo. Divno je sto je glavna sestra tako profesionalna u svom poslu. Naravno, Beket, da se i lekari oko tvoje mame trude da odrze stabilnu situaciju u kojoj se sada nalazi. Pa to je njihov posao, inace. A treba im sugerisati i pitati ih o korekciji terapije. To je nase pravo. Znam da je to nepredvidiva bolest i da ni lekari nisu nacisto... moram dodati da mi se cini da nisu svi doktori preduzimljivi da se izvuce maksimum. Za njih su to cesto nosioci zdravstvene zastite i karton broj... Cinjenica da je bolest strasna i neizleciva i nepredvidljiva i da su bolesnici docekali finu starost...ne daje za pravo nikome da to bude izgovor i odustajanje od pokusaja da se odrzi ono sto je moguce u odredjenom stadijumu.
 
Zdravo svima:heart2:
Nema me duze vreme jer ni sama ne znam kako da se izborim sa nekim glupostima oko sebe..
Ne bih da vas smaram sa svojim problemima jer su isti ako ne i mnooogo veci..
Problem sa tatom je klasican ali se pojavio neki novi kojeg do sada nije bilo..
Pored senilne demencije,visokog pritiska njegovog alkoholizma itd...Sada su mu toliko otekle noge da jedva navlaci pantalone preko njih.
S obzirom da je imao niz mozdanih udara i slog plasim se da mu ih izmasiram a ne nesto drugo..
Ne zeli kod lekara i ne znam kako da mu pomognem kada on nece:besna:
Zna li neko zasto su mu tako i toliko otekle noge :think:
 
joj, florena, baš sam brinula za tebe... ali vidim da si ti dobro... hm! (koliko se može)

elem, ako neko neće kod lekara - onda se ne može znati uzrok tog oteknuća, itd.

ali probaj - ima neka fora sa listovima svežeg kupusa, to se zamota gazom ili nekom krpom običnim, zavije se i sutradan list kupusa uvenuo, otok malo možda spadne, onda opet se zavije i tako stalno... /to je moja baba koristila/

a sad postoje i neki burovi gelovi, razna čuda za otoke...

/naravno, ovo nema veze s demencijom, čisto staračke boljke/
 
Poslednja izmena:
Floreeena, drago mi je da si se javila. Naravno, zao mi je sto se kod tvog tate komplikuje stanje. Sto se tice otoka, NIKAKO MASIRANJE! Pretpostavljam da se skupila voda i pod hitno konsultovati doktora za neko sredstvo za izbacivanje vode iz organizma, ako vec nece da ide u bolnicu. Moja mama redovno pije lek za izbacivanje vode, jer su letos pocela da oticu stopala, pogotovo oko zglobova. Nemojte cekati, odmah kod doktora po recept za lek. Pretpostavljam i da ima problema sa srcem. Mada je to cesta pojava kod starih ljudi - otok nogu. Nemojte cekati.
 
Poslednja izmena:
Ovo preporucujem da procitaju,pre svega, oni koji su sa svojim dementnim roditeljjima u kuci www.vesti-online.com/.../Vesti/.../Oceva-demencija-promenila-mi-je-ziv...‎Meni se prica nije dopala, a kazu da ima i knjiga. Ali, eto procitajte, jer cete mozda izvuci neke detalje koji ce vam olaksati komunikaciju sa dementnima. Doktorica Helena Popovic zivi u Australiji, a primenila je sve ono sto zna u slucaju sa svojim ocem i taj naslov: Oceva demencija promenila mi je zivot... lepo je ako je stvarno nesto pozitivno proizaslo iz ovako strasne boelsti, mada mislim da je sam pocetak u pitanju.
 
Poslednja izmena:
Demencija,postoje lekovi koji ce usporiti razvoj bolesti i smanjiti agresivnost obolelih,ali ih nece izleciti....veoma neprijatna i tuzna bolest,ukoliko na vreme ne obezbedite dom sa negom i sami cete upropastiti svoje zdravlje...sto pre kod lekara,terapija,lekovi i u dom...drugog nema nazalost,...
 
Dragi moji nije me bilo dugo, pa evo me malo opet. Vidim da ste manje-više svi tu i da se borite kako znate i umijete. Od silnih pokušaja da pomognem mami, da budem uz tatu,da koliko toliko sredim svoj život, da se odmorim, da nađem vremena za partnera....nekako sam se izgubila.
Tata je lošije. Još uvijek jede sam, ide u wc sam ali sa uriniranjem su česti problemi jer to ne obavi do kraja pa su stalna presvlačenja redovna pojava.Oko presvlačenja traži maminu pomoć (bez obzira na to što više ni sam ne zna objasniti ko je ona, ali je nekako za njega to osoba kojoj vjeruje). Povremeno, kad je lijep dan ode u šetnju na nekih 15 minuta do pola sata i vrati se kući. Živimo u malom mjestu u kome ga svi poznaju i potrudili smo se da svi znaju da je bolestan pa ako primijete nešto neobično u njegovom ponašanju jave nam ljudi uglavnom pa to brzo riješimo. U odnosu na prvu godinu bolesti sada više ne postoje te stalne potrebe da ide negdje, ne znam da li su to faze, ali ne traži da ide nekuda, osim naravno u vikendicu što je jednom i uradio, ali je sreća da je svjestan da ne može ući u nju dok od svog brata ne uzme ključ, pa nas je stric odmah obavijestio. Ne voli da često dolazimo brat i ja, čak mogu i reći da se ljuti. Čim dođemo postavlja pitanja kad se vraćamo, ali zato svaki dan u isto vrijeme moramo se čuti telefonom, prosto je nemoguće da to izbjegnem, ako sam slučajno poslom spriječena da to uradim u to vrijeme on postaje nervozan, tužan, potišten i onda je mami problem biti s njim takvim. Ne vrijedi tada ni da ga brat zove umjesto mene, jer to jednostavno moram biti ja. Slabije jede, pa je od prve godine do sada smršao preko 10 kg. Najgori dani su kada se skupi isuviše vode oko srca pa smo prinuđeni da mu damo nešto za izmokravanje, jer tada mu jako pada pritisak, ima vrtoglavice i događa se da padne. Juče i sinoć čak dva puta.
Florena, možda je i kod tvog tate problem voda koja se skuplja pa mu otiču noge. To se dogodilo na početku bolesti i mom tati pa je morao u bolnici biti dok je dobar dio toga izašao napolje, mislim da je za pet dana boravka u bolnici bio lakši za 3-4 kg.
Polako se pripremamo za Svetog Nikolu. Mama se jako raduje slavi i zbog nje se i ja trudim da činim sve što je može obradovati i usrećiti, jer iskreno, znam da ona zaista čini sve da bi tati olakšala život koliko god je to moguće pa želim da i nju bar nešto obraduje. Istovremeno, strepim od te Slave,nikada nemamo mnogo gostiju, ali tati je uzbuđenje i kada ja dođem, a kamo li još 10 ljudi. Pokušaću opet mamu da ubijedim da tatu smjestimo u dom, ali kada joj to spomenem ona prosto ne želi da čuje za to....Teško....mnogo teško.....surova bolest koja ne uništava samo bolesnika nego i sve u njegovoj blizini.
 
birdie, rasplakala sam se na tvoju priču... to je baš bezizlazna situacija, a tek ste na pragu pakla :(

jer ako tvoj tata još uvek zna kad treba da se javiš, ako još uvek može sam da prošeta i sam da se vrati, ako ima ljudi oko njega koje on sam prihvata - sve je to još dobro...

& nemoj sad mami kvariti praznike pričom o smeštanju u dom, proslavite to mirno, tiho i veselo, koliko se može -

---------------------------
a što se tiče tih lekova za izbacivanje vode - to moja majka pije odavno, još pre ove dijagnoze, pošto je bila srčani bolesnik sa hipertenzijom... taj lek i dalje dobija -
 
Poslednja izmena:
Hvala svima na lepim recima i savetima:zag:
Moj naj veci problem sa njim je taj sto odbija da ide kod lekara,pije i trazi zenu koja hoce da se uda zanjega:eek:
A on zakljucava vrata sa lancima i 5 katanaca .Da ne govorim da unutrasnja vrata dodatno vezuje zicom i jos je sve prozore zakucao da ne mogu da se otvore:( Ne znam sta mu se desava sa nogama ali jos uvek hrabro ide do prodavnice i svestan je svoje okoline.Nema sanse da ga neko zadrzi u kucu ako je naumio da izadje..Inace pije svako jutro diunorm za izbacivanje tecnosti uz ostalu terapiju koju je dobio pre 2 god i ne pada mu na pamet da vise ide kod bilo kog specijaliste,Uporno prica kako bi mama bila ziva da je nisu lekari kljukali sa lekovima...
A i bedak nadjoh tipa koji je takodje bolestan:mrgreen:
Em dijabeticar, em ima pritisak,neuropatiju i td... da ne nabrajam :dash:
Izgleda da mi je sudjeno da se ceo zivot bakcem sa tako necim..
A ja kao kreten vezem se i ne mogu dalje:confused:
Ne umem da kazem necu,ne mogu ili idem daaaalje:besna:
Mada mislim da sa mnom nije sve O.K dok prihvatam takve budalastine oko sebe i gledam druge umesto samo sebe..A dokle cu moci tako samo Bog Sveti zna..
Svima veliki pzdrav od srca:heart2:
 
FLORENA:
Hvala svima na lepim recima i savetima:zag:
Moj naj veci problem sa njim je taj sto odbija da ide kod lekara,pije i trazi zenu koja hoce da se uda zanjega:eek:
A on zakljucava vrata sa lancima i 5 katanaca .Da ne govorim da unutrasnja vrata dodatno vezuje zicom i jos je sve prozore zakucao da ne mogu da se otvore:( Ne znam sta mu se desava sa nogama ali jos uvek hrabro ide do prodavnice i svestan je svoje okoline.Nema sanse da ga neko zadrzi u kucu ako je naumio da izadje..Inace pije svako jutro diunorm za izbacivanje tecnosti uz ostalu terapiju koju je dobio pre 2 god i ne pada mu na pamet da vise ide kod bilo kog specijaliste,Uporno prica kako bi mama bila ziva da je nisu lekari kljukali sa lekovima...
A i bedak nadjoh tipa koji je takodje bolestan:mrgreen:
Em dijabeticar, em ima pritisak,neuropatiju i td... da ne nabrajam :dash:
Izgleda da mi je sudjeno da se ceo zivot bakcem sa tako necim..
A ja kao kreten vezem se i ne mogu dalje:confused:
Ne umem da kazem necu,ne mogu ili idem daaaalje:besna:
Mada mislim da sa mnom nije sve O.K dok prihvatam takve budalastine oko sebe i gledam druge umesto samo sebe..A dokle cu moci tako samo Bog Sveti zna..
Svima veliki pzdrav od srca:heart2:
Kliknite za proširenje...

Draga Florena!:heart:
Kad bi ti samo znala koliko puta si mi pomogla kada nisam znala šta sa sobom (u onoj prvoj godini tatine bolesti). Koliko puta sam se kroz suze nasmijala tvojim postovima ovdje na forumu. Ti si jedna prosto nevjerovatna žena i zaslužuješ svu sreću ovog svijeta :zag: Drago mi je da si našla tipa, ali ono baš baš! :)
Inače kad već spominješ kako tvoj tata traži ženu koja bi se udala za njega, moram da spomenem da moj tata nekad mamu zove babom, nekad curicom, a nekad je zove "mali". Mislim da više nikako ne zna da je to njegova supruga, ali joj vjeruje i uvijek kaže da je dobra, vrijedna, pametna. Doduše, nekad kad ga mama izkritikuje onda mi priča kako je bila neka jako ljuta baba i da nije smio da se javi, da je ona galamila a on samo ćutao, ali ono što je dobro je da je uvažava još uvijek pa nije bitno ko je ona u njegovoj glavi. Nekad kad za mamu priča kao o curici zezam mamu kako je uznapredovala od babe do curice, tako se nekad nasmijemo. Nekad ih zateknem kako sjede pred televizorom, mama gleda neku seriju (mislim da je to jedino što može pogledati na tv-u) a on se privije uz nju ko mače, taj prizor mi zapravo najviše opiše njihov sadašnji život. Tada vidim i koliko ona želi još ponešto da vidi, čuje, uradi, kolika je žrtva i koliko je on zapravo bespomoćan i zavisan od nje.
 
Florena, poznat mi je taj bes kad ne umem da zastitim sebe od same sebe. Ali, valjda nam je takav mentalni sklop... Strasno je to sto sve zdravstvene probleme tvog tate prati alkohol. Pokusajte da ga ignorisete, kada prica o zenidbi i ostalim nebulozama. Pricajte o necem drugom, pitajte ga nesto sasvim deseto ... uzmite nesto da radite... Uh, kad pomislim sa cim se borite. Drago mi je u celoj situaciji da si samosvesna i da prozima makar i mala doza duhovitosti celu tvoju pricu. Mislim da je to dobro i za druge da pokusaju. Tesko je, naravno, kada su dementni pitomi i umiljati a ne mozes da im pomognes i kada pokusavaju da rade nesto sto im je bila rutina i vide da ne mogu, kao Birdie sto vidi kod svog tate. Ma uzas je i jedno i drugo. Srce mi se kida kada citam svaki post.
Florena, kontrolisi svoje zdravlje, da se ne bi kao ja iznenadila problemima. Meni je pomogla prica sa psihologom i psihijatrom i lekovi koje su mi prepisali za depresiju. Naocigled niko ne bi rekao da je to depresija, jer sam hiper aktivna... ali, eto. Dakle, gledaj da sacuvas sebe.Jer, ako smo vec predodredjeni da se zrtvujemo za druge, kako cemo to ciniti ako smo bolesni. Opet ja mislim na druge, dok kao brinem o sebi:zper:
Hajdi, tvoj tata jeste vezan za tvoju mamu. A da li je ona uvek sigurna sta treba da uradi i kako da pomogne i sebi i njemu? Razumem ja emotivnost, slazem se da treba da ostane tako kako jeste dok god je to podnosljivo. Tako sam i ja radila. Ali, desice se momenat kada vise necete znati sta i kako, a nece biti nacina ili ce biti jako tesko da nadjete drugacije resenje. Mislite i o tome. I meni je trebalo vremena da se pripremim za to, ali sam stalno mislila o tome.
Beket, divna si sa svojim prisustvom na ovom forumu. Uh, razmisljam o tom stadijumu... tesko je...
 
Sve što u životu radimo - radimo zbog sebe, čak i kad drugima pomažemo, ne mora to uvek da bude iz materijalnih pobuda, nego prosto mnogi ljudi imaju potrebu da drugima budu od pomoći, često samo na taj način ostavljaju traga u svetu /ili se nekima samo tako čini, ali svejedno to ostaje unutrašnja želja za smislom života/...

U ovoj bolesti - koga god da snađe iz okruženja - te se prirodne osobine svakog normalnog čoveka dovode u pitanje i često se kolebamo između sebe, sopstvenih potreba i opštih principa humanosti, sažaljenja, empatije, itd. Ali onda kad tog istog normalnog čoveka neka konkretna situacija dovede do granice izdržljivosti - onda nastaje pakao, jer niko od nas nije siguran koliko zaista može /eventualno zna koliko želi/ -

Ali naravno, prag tolerancije kod svakog od nas je različit, mnogima nedostaje snage zbog sopstvenih problema, i ne samo to - nego je i tok demencije stvarno nepredvidljiv, amplitude su zaista indivudalne, a ima mnogo korelacija koje zadiru u prostu psihologiju, bolesnici zaista dugo ostaju "ličnosti" /kako je neko ovde već napomenuo/ - i tim gore ako oni sami osećaju svoju nemoć i zbog toga reaguju često nasilno, histerično ili pak apatično.

Nikad nisam imala nameru da bilo koga nagovaram na neko jedino moguće rešenje (jer toga nema), koliko god da postoje opšta uputstva za ophođenje sa dementnima, ovde pre svega iznosim svoje lično iskustvo (ne samo konkretno, nego i nakon čitanja knjiga), kao i razmišljanja koja iz toga proizilaze.

Ovo sve pišem zato što sam se zamislila nad izjavom Birdine mame koja tvrdi "to bi ga ubilo" /misleći na smeštaj dementnog muža u starački dom/ - čini mi se da ona zapravo hoće da kaže "to bi mene ubilo": znamo svi predrasude o domovima, znamo i da su mnogi nehumani, naročito nemamo poverenja u takve institucije u ovom delu sveta...

Ali da vas podsetim na svoju priču: majku sam odvela u dom čim sam primetila prve znake demencije i čim sam našla mesto gde će joj biti bolje nego da sedi sama u stanu, a to je bilo pre dve i po godine, kad je izgledalo da će njena bolest biti spora i podnošljiva... I ne žalim zbog toga, jer se ona tamo naigrala i napevala koliko nije za prethodnih 40 godina /koliko ja pamtim/

A to što je sad nepokretna i polusvesna - to gotovo sve dementne ionako čeka, tamo u domu bar ima adekvatnu negu, koju ja ne bih mogla sama da joj pružim.

I za kraj ove priče - jedan interesantan podatak iz knjige prof. Pavlovića: kaže da Japanci koji žive u Japanu gotovo da i ne oboljevaju od ove bolesti, kao ni autohtoni stanovnici Afrike, ali je zato veliki procenat iste populacije koja živi u Americi: pretpostavka stručnjaka - naravno - sugeriše da se radi o kulturi ishrane...
 
Beket, ja se često sjetim riječi moje majke na početku tatine bolesti:"On je moj muž, osjećam obavezu da dijelimo i dobro i zlo i to sve tako dok nas smrt ne rastavi". U pravu si, na stranu je to kako bi tati bilo u domu, nju sigurno muči i to kako bi se ona osjećala kad bi on bio tamo. Čitav život je provela uz njega koji je uvijek bio autoritet i ona je nekako uvijek bila u njegovoj sjeni. Oboje su moji roditelji i naravno da ih oboje volim, srce mi se cijepa i zbog jednog i zbog drugog kad vidim kako stvari stoje danas, ali neka mi Bog oprosti, mnogo me više boli kad vidim da je i mama zatočenik njegove bolesti. Nekad budem ljuta pa pomislim pa zar i u bolesti sve mora biti podređeno njemu??? Ali ne mogu majci da se suprotstavljam nego pokušavam polako kroz razgovor da joj objasnim koliko bi bilo bolje za oboje da je on u domu. Nije više tako kategorična da kaže da neće nikad ići u dom, ali tvrdi da još uvijek može da se nosi sa svim, mada ja vidim da je sve nervoznija, da je prag tolerancije sve niži (a sam Bog zna koliko je blaga i tolerantna bila).
 
manje ili više, svi smo mi zatočenici ove bolesti, zavisi samo koliko je ko u stanju da se suoči s problemom i da radi ono što može... ali problem ostaje i to izjeda iznutra i bolesne i sve oko njih... s tim se treba pomiriti, ne treba se ljutiti ni na koga, ponajmanje na sebe -

strpljenje i vedar duh su jedini prirodni lekovi: znam da je to ponekad teško izvući iz sebe u suočavanju sa demencijom, ali zaista nema kako drugačije... posebno boli kad gledaš i slušaš svog roditelja koji je "do juče" bio normalan, itd.

dementni su jako osetljivi, mogu da se uzjogune na svaki signal nervoze, nepažnje, svaki poremaćaj ponašanja (od drugih očekuju ipak više nego pre) - zato je njima dobro u tim domovima, jer je svaka bolje obučena negovateljica uvek nasmejana i vesela, ne pokazuje da joj je nešto teško, oduševljava se svakom njihovom reakcijom i to njima prija!

ako neko odluči da neguje dementnu osobu pored sebe, kodeks civilizovanog ponašanja mora biti skroz izmenjen i prilagođen situaciji, a to je za mnoge jako teško, koliko god bili bliski i požrtvovani...

u stvari, najteže je to što se zbog novonastale situacije moraju kompletno promeniti navike, pa čak i uloge u porodici /deca postaju lažni autoriteti, a dementni roditelji se njih plaše, ne veruju da su zaštićeni, itd./
 
Birdie, da li ste razmisljali da angazujete geronto domacicu koja bi pomogla tvojoj mami, a naravno da bi znacilo i da se otac prilagodjava medicinskom osoblju? Na taj nacin sam prevazisla period kada je trebalo da donesem odluke i kada se stanje moje mame pogorsavalo ili drasticno variralo. Moja mama je cesto negovateljicu gledala kao uljeza u kuci, koji moze nesto da joj ukrade. Ipak znacilo joj je da joj izmeri pritisak, donese lekove, donese namirnice kada je poledica, propituje tablicu mnozenja i sabiranje i oduzimanje (radna terapija), evocira uspomene, pogleda album... nasmeje se... a i da bi moja majka mogla da je ogovara kako nista ne zna:zcepanje: "Bolja sam u matematici od nje. Uvek sam bila dobar matematicar" i sl. To bi pomoglo tvojoj mami da se malo distancira od situacije, da uradi nesto samo za sebe...
 
a ja stvarno ne razumem kako ti silni doktori, psihijatri i psiholozi koji uspostavljaju dijagnozu demencije - nemaju nikakvu profesionalnu niti ikakvu moralnu obavezu i elementarnu pamet - ili pak nemaju smelosti i živaca - da srodnicima objasne šta ta dijagnoza praktično znači!!!

gledam već mesecima, možda i više od godinu dana jednog starca iz zgrade, tu mi je čak na spratu, stan odmah pored: naglo se promenio, ne progovara ni dobardan, jedva hoda, često izviruje kroz poluotvorena vrata samo u gaćama, itd.
... dok čekam lift, čujem često kako njegova žena viče na njega, kako ne treba nešto da radi dok mu ona to ne kaže, itd.
& viđala sam ih i kako kao idu zajedno u prodavnicu, ali ga ona onako umornog ostavi da sedi na klupi u parku, pa ga posle valjda nađe... ali dešavalo se i da viče na hodniku, doziva ga, a on već u liftu, krenuo u šetnju... i nije mu ona branila te šetnje, jutros ih čak vidim kako otvaraju vrata, on zamotan u kape i šalove, a ona u papučama /ali ja sam žurila, nisam čekala da se starac dogega do lifta, ima ih tri, nek čeka drugi, njemu se sigurno nigde ne žuri/

i večeras prvi veći incident: žena viče - otvori mi, okreni ključ, ne na tu stranu, na drugu /dozivala ga je baš očajno/ - a on valjda petlja nešto oko brave ali kao da ne ume... kad ona progunđa "jao poludeću" - nisam izdržala, nisam mogla da ćutim, izašla sam da je smirim, uvela je kod mene, rekoh - sedite, čekajte, smirite se, otvoriće on vrata... ona kaže NEĆE, moram da zovem ćerku... dobro, dobro, evo daću vam telefon... a je li on dementan? - pitam ja strogo, ona kaže JESTE! dobro, smirite se, znam sve o tome, morate biti pribrani... ona čas otvara vrata mog stana, čas zatvara, na kraju ja opet otvorim i vidim da starac - taj njen muž viri kroz ona njihova konačno otključana vrata... kapica i dugačke gaće, tipično... žena promrmlja "pa samo sam otišla do komšinice" i potrči u strahu da se vrata opet ne zaključaju...

uspela sam samo još da joj kažem - ne smete ga ostavljati samog!
 
Poslednja izmena:
Neko vreme me nije bilo,evo da se javim,kod nas je stanje nepromenjeno,za sad mu izgleda caviton pomaze, da odemo kod lekara ne mozemo jer na sam pomen lekara nastaje pakao u stanu a to se trudim da izbegnem zbog Lele koja ne treba da gleda tako stresne stvari,pet sest puta sam zakazivala kod opste prakse,dva put kod psihologa i svaki put je odustao,pokusala sam i da zakazem i da ne kazem gde idemo i onda kao fol idemo u setnju i svaki,ali svaki put oseti gde treba da ide i krene da se vraca kuci,i ne ozes ga ubediti da nastavi,ne jos uvek nisam odustala.A pricala sam i sa nasom doktoricom i za sad pije samo caviton,i to ga odrzava kolko tolko normalnim,u dom ne mozemo da ga smestimo jer imamo malo primanje,a razgovarala sam ii sa jednom prijateljicom koja se u to razume i koja ce mi naci osoba koja ce dolaziti da ga obilazi sa vremena na vreme,samo se nadam da nece shvatiti ko je ta osoba,a ima tako malo poverenja u nepoznate ljudi,ono sto je novo kod njega je to sto u setnju vise nece ni da ide,jedno dvaputa je do sad otisao do radnje i kupio je ono sto je trebalo cak je i kusur vratio,a nije mi bilo bas svejedno.
Zanima se u sobi i po ceo dan gleda tv,ne dira nikoga,sa Lelom se poigra,i vidim da je voli ali ima nekad momente kad je ne zeli u svojoj blizini,tad je udaljim od dede i kazem joj deda hoce da bude sam a ona mu pridje i poljubi ga,jos je mala i ne moze da razume sta se desava sa dedom,a svesna sam da cu uskoro kad pone da prica i da propitkuje morati nesto da joj kazem.
Vise puta sam pokusala da ga ubedim da odemo samo da se prosetamo a izgleda njemu u secanju da tad idemo kod lekara i nece,a u nabavku moram ici,isto tako ne mogu da dozvolim da Lela bude u zatvorenom,tako da odmo u setnju i odemo do drugarice da se izigra sa drugom decom,cim prodju praznici ona poznanica ce doci kod nas,da je deda malo upozna,kod je jos svestan a kasnije ce uvek moci da dodje kad negde budem isla sa Lelom.
Jedino sto je novo kod njega je da zatvara sve prozore u stanu,prvo sam se ljutila na njega vise ne,jednostavno kad sam kuci obratim paznju gde je Lela i onda naizmenicno otvaram prozore u stanu,a kad se jede otvaram i kod dede.Toliko od mene zasad.
 
Evo i mene. Proslavili smo Svetog Nikolu. Da je išlo glatko - nije, ali nekako smo uspjeli.Dan uoči slave je bio dobar, i na dan slave dok su bili gosti je bio koliko toliko dobar, a onda je krenula ta potreba za traženjem kuće. Spremanje, pozivanje:"idemo kući, šta ćemo ovde". Nekako smo uspijevali da ga smirimo, ali vidno je lošije nego ljetos npr. Na kraju je mama drugi dan slave predložila da brat i ja idemo jer misli da ga je sve to jako uzbudilo i da će se možda smiriti. Možda bi trebali i ujutro (osim uveče i u podne) davati po pola haldola i lorazepama, ali mislim da to njegovo srce ne bi izdržalo pa to još uvijek ne radimo. Sada (poslije slave) je nešto bolji, mirniji ali evidentno je da se stanje pogoršalo...Za novu godinu ne idemo ni brat ni ja kući jer je mama insistirala na tome, ali za Božić idemo obavezno.
 
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Back
Top