Demencija

[kanarinka]

Evo i ja da se javim.U pitanju je baka od 90 godina koja ima demenciju već 4-5 godina,i pre par dana je bolest uznapredovala nakon urinarne infekcije i visoke temperature koju je imala.Najveći problem je gutanje hrane.Do pre par dana je fino jela,hranili smo je i nije bilo nikakvih problema,a onda,kao da je zacrtala u glavi da hoćemo da je trujemo i ne želi ni da otvori usta a kamoli da nešto proguta.Nepoverenje je najveći problem,gestikulacijom to i pokazuje,recimo,kad ja počnem da je hranim ona odbija i okrene se na drugu stranu i kaže nekome od drugih ukućana da neće za inat i tako isto u obrnutoj situaciji,ko god da je hrani.Sa vodom za sada nema problema,to traži i pije sama.Jedino što koliko toliko jede je med iz kašikice.Sve varijante smo isprobali sa različitim tipovima hrane,na razne načine pripremljenih ali najveća prepreka je gutanje.Ona žvaće ponekada ali kad treba da proguta samo ispljune.Supe,kuvana hrana,meso,testenine,pahuljice,sve živo ne pomaže.Već je 4. dan kako je slabo jela i više ne znamo šta da radimo.za infuziju smo čuli da je jaka za srce kod toliko starih osoba.Jedino još špric da probamo sa nekom pasiranom hranom.

Kod demencije je uobicajeno nepoverenje pacijenta i raznorazne fobije.Moj otac imao je takodje napade fobije da ga trujem s lekovima,a sam nema pojma sta bi popio.Takodje je imao strah da ne bude pokraden,pa sakrije sopstveni novcanik(dok je bio kod mene),pa me sumnjicio da sam ga ja ukrala,pa moja deca,a i moj muz mu je bio sumnjiv sve dok pred njim nisam celi krevet pretresla i nasla ga izmegju madraca i krevetne daske.
E,sad,moj otac je par puta odbijao hranu,i ja sam u pocetku ga molila da jede,objasnjavala da pije lekove itd,na kraju sam sklonila tanjir,i prestala ga primoravati.Kad je dobro ogladneo,trazio je da jede,a to je bilo nakon dva sata.I nikad nije vise odbijao hranu . Kako naterati tvoju baku da jede nakon 4 dana,nemm ideju,sem da pokusa neko u koga ima poverenje,ako uopste ima u nekog ili joj dovesti lekra da joj objasni da ce u bolnicu ako ne jede.

 

[ruska kapa]

Rodjaka nam je lekar ali ona prva kaže da bi infuzija u njenim godinama bila opasna za srce.Jede sada pomalo,par zalogaja kada malo dodje k sebi,ali to više na naše insistiranje,a ne zato što oseća glad.Da je nepokretna ili skroz nesvesna pa da se pomiriš sa činjenicom da ne možeš mnogo toga izmeniti,ali ovako,kad znaš da bi jela ali da ne zna, je najgore.Uspeli smo da joj damo nekoliko zalogaja večeras,ide ka boljem nadam se,ali su muke dok je nekako ne nagovorimo da otvori usta i da proguta.I opet uveče,kad prodju najveće vrućine,kao da joj mozak "bolje radi" .Ne znam da li bi hrana sa specifičnim mirisom mogla da deluje,recimo nešto sa roštilja što većini ljudi izaziva apetit kad ga osete,onako instinktivno?Pretpostavljam da ne bi,ali opet ko zna...

 

[Mačka Nataša]

Dobar dan,
ja nemam pravi savet oko tog hranjenja. Ako vaša baka može da guta vodu - tečnost, znači da je funkcija gutanja u redu ( tako je meni neurolog objasnio ). E, pa kada je u redu onda ima i da jede. Ja i dalje po sat vremena sedim sa mojom mamom za ručkom - brevijar molbi, plača, priče, vike i ne zanima me ništa da li je to dobro ili nije, ima da jede i tačka. Kao što ste vi lepo rekli da je nepokretna ili nesvesna pa da se pomiriš, a inače ima da jede i gotovo. Sad da li je psihički ili ne, ne ulazim u to, decenijama se ništa novo ne saznaje o alchajmeru ( demenciji ), pa neću ni ja sigurno otkriti toplu vodu. Ima da pojede i gotovo. Inače, mene je moja majka danas do ludila dovela, što fizičkim problemima, što kada se ja okrenem telefonskim pozivima svima i svakome u kojima govori da sam tiranin, da je ubijam....ja sam jedino zbog nje ubila svoj život a ona tako da govori. Rešila sam od sutra, da okrenem drugi list i da je gledam kao problem koji moram da rešavam iz trenutka u trenutak a ne kao mamu. Moja mama ne bi meni ovako život zagorčavala. Ovo nije moja mama i neću tako ni da je posmatram.

 

[Mačka Nataša]

Aman ljudi, biće da je neki psihički otpor. Evo sada je pojela pun tanjir graška, ama bez ijedne reči ili prigovora ili pitanja....ništa...ponjupa žena pun tanjir i traži još....znači nemam reči ....

 

[beket]

Aman ljudi, biće da je neki psihički otpor. Evo sada je pojela pun tanjir graška, ama bez ijedne reči ili prigovora ili pitanja....ništa...ponjupa žena pun tanjir i traži još....znači nemam reči ....

pa ne znam, po ovakvoj vrućini ni zdrav čovek nema apetita - dok dobro ne ogladni...
(uf, da mene neko sad tera da jedem - pa i ja bih ga mrzela kao najvećeg neprijatelja)

 

[haydi]

Vodila sam juče moju majku na kontrolu i stanje se baš pogoršalo.
Doktor kaže da se za šest meseci stanje pogoršalo za nekih 5 poena što je baš brzo.Preporučio mi je da probamo sa tim exelon flasterom ako mogu to finansijski da podnesem.
Ne znam,u dilemi sam,ne toliiko zbog finansija,koliko zbog toga što sam čitala da ima nekih nus pojava, koje su doduše kao uglavnom izazvane lošom upotrebom flastera.Videću,moram da razmislim.
Nataša da li je tvoja mama počela da koristi taj flaster?

 

[Mačka Nataša]

Dobar dan,
haydi, nije mama počela da koristi flaster. MI imamo kontrolu u avgustu i tada je dr rekla da će videti na osnovu stanja da li da ga uzmemo ili ne. Meni je dr uopšteno rekla da se flaster i koristi kod tih nekih ubrzanih pogoršanja da se tako izrazim, ali kakve će biti nus pojave to je pitanje. Mada se ona brecnula na mene kada smo pričali o nus pojavama, kao svaki lek ih ima, trebalo bi da se proba pa onda da se priča i tako u tom stilu. Ne znam šta bih ti rekla, a i ovde na temi ja mislim da niko nije koristio taj flaster.
Moja mama je malo bolje, barem što se tiče hranjenja i gutanja na odmoru sam poslednjih dana što se toga tiče. Baš lepo ručka, mada se naravno sprema usitnjeno i pasirano za nju. Inače muku mučimo sa vrućinama, ovde na 5 spratu, ispod krova je pakao. Mada se meni čini da mama sada bolje podnosi to nego kada je bila zdrava.
Pozdrav svima

 

[ruska kapa]

Ljudi,cenite svaki trenutak sa njima i uvek budite svesni da i od goreg može biti gore.Baka jedva da jede po par zalogaja već 8 dana,ona prethodna faza je iz ove perspektive bila premija.

 

[beket]

što se tiče tih flastera, razumem vaš strah, ali taj isti strah niste imale kad su u pitanju lekovi koji su delimično dotirani... ali ne treba da mislite da su to neke novotarije koje se u svetu ne koriste u ovoj bolesti!
biće da je tu samo neki (ne)sporazum između proizvođača i naših dobavljača: evo u onoj knjizi koju sad čitam (by Andrea Gillies) - kao glavni lekovi za Alchajmerovu bolest pominju se: Aricept, Reminyl, Exelon, Ebixa (ovaj poslednji je najnoviji)

 

[Mačka Nataša]

Dobar dan,
danas sam četkala neku trenerku na terasi, a mama bila pored mene. U jednom trenutku mi se četka omakla i odletela sa 5 - og sprata u dvorište. Mama je prasnula u smeh, samo je ponavljala Ode četka i smejala se slatko baš. Ode četka hahahahahah
Kako mi je bila slatka, kakav divan momenat, barem na trenutak bila je to opet moja mama.
Kako se borite narode ? Pozdrav za sve vas

 

[beket]

elem, ona knjiga... dementna bakica se tamo zove NENSI i tako ću je dalje pominjati: sve se dešava u Britaniji, u relativno dobrostojećoj porodici, koja je najviše imala problema s bakicom dok je nisu uzeli kod sebe, a kad su se za to odlučili - zakupili su ili kupili neki zamak na škotskoj obali, daleko od ljudi, preselili se tamo njih sedmoro: Nensi i njen muž invalid, sin i snaja sa troje dece (najmlađe 10 godina), imali su odvojen prostor u početku, spajala ih je samo kuhinja, a posle su i unajmili ispomoć... dakle, uslovi savršeni, a opet - gomila problema... (fotografiju Nensi i autorke ove knjige možete videti u jednom članku Gardijana)

Nensi je jednog jutra obukla sve džempere koje je našla u sobi i insistrirala da joj zakopčaju sve dugmiće, a onda zavrnula rukave do lakta i sela da gleda kroz prozor. Pitala je snaju kad će doći njena porodica po nju, a ova joj je rekla - pa mi smo tvoja porodica! Odgovor Nensi: "Ili ti lažeš ili sam ja poludela."

Nensi tad ima 70 godina, ali se jako dobro drži - bez problema može da šeta i po nekoliko kilometara...

Ona je u početku od ranog jutra u stopu pratila svoju snaju. Išle su zajedno da šetaju pse, ali je Nensi usput skupljala kamenčiće, opalo lišće i razne gluposti koje su joj se dopadale. Snaja ju je ponekad opominjala kao malo dete ili psa - fuj to, prljavo! Ali ništa, Nensi je sve to posle ređala na sto, da bi posle samo pet minuta rekla: "ma ko je stavio ovo đubre ovde" i bacila u kantu za papir.

Onaj bajkoviti zamak u koji su se uselili - jeste imao idealan raspored i dovoljno prostora (porodica se inače nadala da će je takav ambijent podsetiti na detinjstvo, pošto je njen otac bio vrtlar jednog ogromnog zamka koji je kasnije pretvoren u hotel), ali sama klima nije baš prijatna: veći deo godine duva jak vetar, vazduh je vlažan... pejzaž fantastičan, obala mora blizu (često su išli u porodične šetnje), ali već od početka se ispostavilo da to Nensi ništa ne znači - kao što je više ne zanima šta pričaju na televiziji, tako se nije oduševljavala ni lepotom prirode. Autorka knjige (snaja) - pretpostavlja da su joj nedostajali ljudi, njihov žagor i odjek života. Svejedno što su Nensi i njene unuke (tinejdžerke) i svi ostali uključivali u svakodnevne poslove i ona je rado i u početku relativno lako obavljala jednostavne stvari, tipa sređivanje novina, brisanje prašine i slično, ali je uvek tražila potvrdu da li je dobro uradila...

/nastavak sledi/

 

[bezuslovna ljubav]

Hajdi, tako mi je zao sto se stanje tvoje mame pogorsalo. A opet... sve nesto pomisljam da bi mozda moglo da se popravi, jer se isto desavalo i sa mojom mamom. Neposredno pred odlazak u Dom bilo je strasno, a onda se smirilo uz neke pogubljene funkcije, zimus se opet pogorsalo, pa onada se opet pritajilo... Ne znam koliko vremena provodis s njom i da li razmisljas o Domu. Kako se negovateljica snalazi sa tvojom mamom?
Doktori su jako osetljivi na pitanja, a svi znamo da je demencija nepoznanica u celom svetu i da i tamo lutaju. Samo, doktori kao da nisu svesni u momentu kada izrazavamo bojazan koliko mi strepimo od novih situacija, pogorsanja, koliko nam je tesko da se nosimo sa vec postojecim problemima... . Doktorica moje mame je stalno ponavljala *Ma, pusti je... nemoj da joj sugerises sta ce da radi i sta je rekla*. Davala mi je primer kako su njeni roditelji sami na selu i kako ona ne zivka svaki cas. Nisam mogla da raspravljam s njom o tome da smo mi gotovo /manje-vise/ izgubili svoje roditelje i da sada cuvamo neke ljude koji nas jako podsecaju na njih, nesvesno nam prave mnogo problema... i to nas jos vise povredjuje i plasi.
Beket, jedva cekam nastavak tvoje price o knjizi. Dobro bi bilo da je mogu da je pokazem onima koji misle da je *sve moglo drugacije da se odvija, ne bi do svega ovoga doslo...* Da li se i tebi cini da je tvoja mama nasla neku sigurnost u Domu?

 

[beket]

Beket, jedva cekam nastavak tvoje price o knjizi. Dobro bi bilo da je mogu da je pokazem onima koji misle da je *sve moglo drugacije da se odvija, ne bi do svega ovoga doslo...* Da li se i tebi cini da je tvoja mama nasla neku sigurnost u Domu?

biće, biće nastavka, samo što nemam ni ja mnogo snage da je stalno čitam: sinoć sam se rasplakala na deo u kojem se navodi da se svi ljudi plaše demencije kao da je zarazna i da su ne samo ovu bakicu, nego i mnogo sličnih njoj - prijatelji prosto napustili, ma ne samo napustili - nego i histerično odbijali da čuju šta se s njom dešava...

@ bezuslovna, to bi i tvoje tetke tako uradile, ali nekom naopakom srećom - ne prihvataju da je to baš ta bolest!

a stanje moje majke je eto privremeno dobro, druženje s ljudima joj puno znači, prihvataju je i bakice koje nisu dementne, osoblje se već naučilo kako treba s njom ili makar naviklo na njene bubice, a s druge strane - ona je prosto takva oduvek bila: veoma druželjubiva, uvek je lako uspostavljala kontakte s ljudima, uvek je bila puna saosećanja, a od kad je u penziji njoj je čak bila opsesija da pomaže drugim ljudima - što nažalost poslednjih godina baš i nije mogla onako kao pre, tako da je sad prezadovoljna i kad nekom zakopča dugme... ali ne očekujem da će uvek biti tako bajno, doći će iznenada i neka faza da gunđa bez razloga, kao što je bilo i pre... njoj terapiju nisu menjali: još uvek samo aricept i cavington, plus neki blagi sedativi i lekovi za srce i pritisak (koje pije od kad ja znam za sebe)

ima još jedan faktor kod moje majke, pomalo čudan - kad god joj ja tvrdim da sam ja pogrešila (kao u onom slučaju kad sam kupila svetliju nijansu farbe za kosu) - ona mi ne veruje: "ma kako si ti pogrešila?! ne, ne, ona tamo mi je ukrala pola farbe...!" ama čak i kad joj kažem nešto stvarno napako, ona se smeje! fiksirala je ljude crno-belo: ili su divni, savršeni, fantastični i nepogrešivi, ili su - sve najgore...

 

[beket]

ako nema šta drugo, moja majka voli da pomaže kod pranja sudova (postoji sudopera na svakom spratu gde su trpezarije u domu i to izgleda rade same negovateljice za tih 5-6 kompleta) - ne znam kako to zaista funkcioniše, ali evo večeras mi moja majka priča kako sve druge babe sede i gledaju je kao da je ona jedina blesava, niko drugi ne mrda prstom, samo ona (tako mi se hvali) - a ta tamo neka nova negovateljica se kao silno zahvaljuje za pomoć... (ukapirala i ona valjda šta ovoj mojoj godi... ili ova moja po običaju preuveličava?)

i u onoj knjizi čitam da je Nensi često pomagala oko sudova, samo što to nije bilo pranje, nego prosto dodavanje u mašinu: bakica je dobro znala da prljave sudove treba prethodno očistiti od ostatka hrane, pa je tako i radila - džem sa noža je skupljala rukama, a onda prste brisala o svoj džemper... (hm, nisu se tad još setili da joj nameste kecelju)

hm, zanimljivo, za mene čak šok: britanski priručnici za bolest alchajmera čak su preporučivali da se o tome otvoreno govori s bolesnikom! navodno se radi o poverenju, o međusobnoj komunikaciji sa onim ko pazi na dementnu osobu...

a spisak saveta u tim priručnicima prilično je dug i baš neprijatan (ali svima nama poznat): sve treba da bude igra, optimizam, tražite pomoć, izmišljajte kako se nositi s tekućim problemima, zapisujte sve što vam se dešava, analizirajte sve prethodne probleme i pokušajte da korigujete svoje ponašanje... ne smete zaboraviti da dementni ne odgovaraju za svoje ponašanje, a vi morate sačuvati mir i distancu, ne obraćajte pažnju na njihovo ponašanje, pustite ih na miru i da se odmore... pokušajte da ih angažujete, dajte im nešto da rade, dajte im ljubav, društvo i prijateljstvo, nađite im mesto gde mogu da rade ono što vole i mogu, ali obezbedite sve u kući da se ne povrede (kao da su deca)... minimalizujte nove situacije, nove ljude, nove vesti.... (ovo sam prepričala po svom)

/nastavak sledi/

 

[sladjazemun]

poslacu ti pp i kontakt

Jelena, molim te da i meni pošalješ kontakt, otac mi izlazi ovih dana iz bolnice, a neverujem da će mama na duže staze moći sa njim da se bori... ja imam troje dece i moram njima da se posvetim. Najmlađi je bebac od osam meseci koji još siki, tako da sam uvek sa pratnjom, gde god krenula... Mama inače već godinama brine o njemu, daje mu lekove, insulin, zadnjih par meseci ga hrani, a zbog upale pluća (od ležanja) je u bolnici, gde im je pravio preblem... čupao je braunile i zubima...Sabo jede, zadnjih par dana ni vodu ne pije...

 

[j.e.l.e.n.a.]

Jelena, molim te da i meni pošalješ kontakt, otac mi izlazi ovih dana iz bolnice, a neverujem da će mama na duže staze moći sa njim da se bori... ja imam troje dece i moram njima da se posvetim. Najmlađi je bebac od osam meseci koji još siki, tako da sam uvek sa pratnjom, gde god krenula... Mama inače već godinama brine o njemu, daje mu lekove, insulin, zadnjih par meseci ga hrani, a zbog upale pluća (od ležanja) je u bolnici, gde im je pravio preblem... čupao je braunile i zubima...Sabo jede, zadnjih par dana ni vodu ne pije...

poslala

 

[beket]

hm, zanimljivo, za mene čak šok: britanski priručnici za bolest alchajmera čak su preporučivali da se o tome otvoreno govori s bolesnikom! navodno se radi o poverenju, o međusobnoj komunikaciji sa onim ko pazi na dementnu osobu...

aha, u nastavku kaže da je takav stav odavno zastareo!

/tek sam na 60. strani - a knjiga ima preko 350 - i već počinje pakao: Nensi ništa neće - ni da peče kolače za unuke koje treba dođu iz škole, ni da čeka neke izmišljene klijente u kancelariji, stalno plače, treska vratima, traži svog muža - a on samotnjak jedva pokretan i sam gunđa, nema razumevanja za njenu bolest/

 

[bezuslovna ljubav]

Ne mogu da zamislim da pricam sa mojom majkom o njenoj bolesti. Cak i doktori izbegavaju da otvoreno pricaju pred njom. Ona i na svaku sugestiju da zaboravlja kaze da je pravimo ludom.
A kad je dovedem ispred zgrade Doma, posle boravka u stanu od par dana, ona uvek kaze *Eeee, sad znam gde sam*. Njoj je jasno da je to mesto gde treba da se leci, a zbunjuje je gde je njena prava kuca. Zato sam napisala Hajdi sugestiju da proveri koliko je njena majka zbunjena i uplasena u svom stanu. Inace i moja mama stalno nesto pere i sredjuje. Cesto to izgleda karajnje spetljano i nedovrseno, a nekada je skroz dobro. Sve sto skine sa sebe ona nosi da pere. U pocetku sam ludela od toga, a sad sta cu... Za razliku od tvoje mame, Beket, moja mama nije bila tako druzeljubiva pa to pokazuje i sada. Ona poprica sa nekim, ali zadrzava distancu i cesto mu nalazi neke sitne mane da bi objasnila zasto se ne druzi cesce. Nece da izadje u park sama, jer joj se obratio neki muskarac pa ona misli da tu ima napasnika koji se udvaraju zenama,a ona ne zeli da joj se to desava. I sad nece u park. A stalno menja haljine, doteruje kosu, trosi tone ehotona i laka za kosu, misli da ima 43 godine... Moracu da popricam sa psihologom u Domu.

 

[beket]

Ti poslovi pranja su valjda nešto osnovno što ih drži u funkciji, samo bi možda trebalo da to češće rade - pod nadzorom. Moja majka u ovom privatnom domu ima uvek sve čisto, jer su tamo posebno angažovane pralje, čistačice, svako ima svoj posao i niko od korisnika nema potrebe da brine o svom prljavom vešu. Ali zato im svaki dan neko ulazi u sobu da čisti, pretura po ormanu i nosi na pranje šta treba... Međutim, biće da je baš to problem s mojom majkom: nije navikla na takve stvari. Koliko puta mi je kukala da joj je nestalo ovo ili ono, ja kažem vratiće kad operu i osuše, ona jok - "ukrali mi"! - a posle naravno vratili. Sinoć smo se baš ubeđivale da li treba da pere sama ili - ono što joj ja pričam: čim naiđe spremačica, ti joj kaži ovo je za pranje, a ona se čudi, kaže "nisam znala da se to može" (to stvarno ni u hotelima nije viđala). Zato valjda i troši te gomile sapuna (to ide na račun doma) i šampona (to ja kupujem), pa sam pomišljala da li da joj odnesem onaj sapun za pranje veša, kad već toliko voli da se petlja po kupatilu, ali nešto se plašim da to sve ne pobrka (jer nije nikakva šteta ako gaće pere običnim sapunom, ali ako bi uzela onim za veš da se umiva - hm!)

Ali ako se ovi iz doma ne bune i svaki put tvrde da je sve u redu i da nema nikakvih problema s njom - onda što ja da lupam glavu... (važno da je ova moja kako tako zadovoljna)

EDIT: buf! izgleda da me je poslušala oko stvari za pranje, samo malo preterala: dala je sve svoje krpice i sad će da spava u gaćama i majici - buf! valjda se neće ujutro tako šetati...

(Nensi je imala običaj da šeta gola po stanu - onda kad nije uspela da se obuče)

 

[haydi]

Beket,sinoć sam stigla da iščitam članke u Gardianu o Nensi i silno sam se isplakala čitajući onaj ćlanak sa slikama iz doma koje komentariše njena snaja.
Ne znam da li me je to potreslo ili mi se jednostavno sve skupilo,Čini mi se da je u pravu kad kaže da njima tamo počinje život,jer su u kući pod stalnim stresom između svog i stvarnog sveta.Stalno su u kontaktu sa činjenicama koje su im nepoznate(ljudi,događaji..) i to ih plaši i zbunjuje.Tako da kad joj kažem idem na posao ili bilo šta drugo nesvesno je zbunjujem jer ona i ne zna šta to znači.
Mama nije dobro,a pored svih muka sa demencijom od prošle subote joj se upalila vena na nozi (ima proširene vene dugi niz godina).Vodila sam je na snimanje i ima tromb u toj veni,samo na sreću to je površinska vena,pa je lečenje antibioticima,kremama i nekim tabletama.Tako da jadna pored svih svojih lekova sad pije još i to.Noga je boli,a što je najgore mora da leži,a to je tako teško izvodljivo,kad je uhvati nemir i želja za kretanjem.Mada ne nogu da se žalim manje-više je poslušna.
Tako da sam početak upotrebe flastera odložila dok joj se to ne smiri,da ne unosim konfuziju još sa time.To me je omelo i u potrazi za domom jer ne mogu da je ostavljam u tom stanju.
Što se tiče oblačenja moja mama skoro da ne ume sama da se obuče,a noćas je ustala i sama obukla haljinu i zakopčala dugmad celom dužinom da sam bila šokirana.Kad sam je pitala gde će ,kaže kući,ne može ovde da spava.Jedva sam je ubedila da ponovo legne,ali nije bilo spavanja do pola pet jutros.
Pozdrav svima.

 

[Mačka Nataša]

Dobro jutro,
moja mama je počela da ne podnosi kada nije u apsolutnom centru pažnje. Čim se za kratko posvetimo bilo čemu drugom osim njoj, ona kuka, umire, završava sa životom, pada u nesvest i sl. Prvih nekoliko puta ja i tata smo premirali od njenih reči, zvali hitnu, vodili je kod doktora i šta sve ne i konačno shvatili da je to neki njen manipulativan način da se posvetimo samo njoj. Zna kada kaže da joj nije dobro da ćemo ostaviti sve....kakva bolest....najgore što će joj nekada možda stvarno biti loše, a pitanje koliko ćemo mi to ozbljino shvatiti....
Haydi, što se tiče oblačenja tako je i kod moje mame. Nekada po pola sata ne može samo da proturi glavu kroz otvor na najjednostavnijoj mogućoj, velikoj majici, a nekada izbunari nešto iz ormana sa dugmićima, učkurima, vezicama i sa lakoćom obuče. Ja to baš ne razumem i uvek me zbuni.
Pozdrav svima

 

[beket]

pa naravno da na svaki način pokušavaju da skrenu pažnju na sebe! i naravno da dementne u nekoj poodmakloj fazi ne treba ostaviti same - čak ni na sekund...

jedan moj poznanik iz inostranstva piše mi kako njegova majka od 90 godina svaki dan "umire": ne samo što izmišlja, nego se toliko povređuje čime stigne i svaku noć je zatiču krvavu!
(a s druge strane čujem da u toj zemlji uopšte i nema mnogo privatnih domova za stare, teško se dobijaju dozvole u EU, a državni su naravno prebukirani, ljudi očajni)

 

[bezuslovna ljubav]

Hajdi, mozda je to pravi trenutka da se organizujes oko smestanja mame u Dom. Plati nekome da ostane s njom par sati, objasni ljudima iz Centra za socijalno u kakvoj si situaciji da bi neke dokumente mozda donela i naknadno... Ocigledno je da joj ne prija atmosfera u njenoj kuci, da je plasi i cini konfuznom. To sam vec nagovestila u prethodnom postu. Problem sa venama je mogucnost da joj objasnis da mora na lecenje. Veruj mi da sam ja tako zapravo smirila moju mamu. Bilo je i bice problema, ali ona sada zna da je na lecenju i samim tim zna gde je. U svom stanu ne zna gde je i stalno pita za neku drugu kucu iz njenog detinjstva ili mladosti, sto je cini jako uplasenom, zbunjenom i agresivnom.
Danas sam razgovarala sa psihologom u vezi sa maminim odbijanjem da se druzi sa ostalim sticenicima, da silazi u park... psiholog kaze da moramo da se prilagodjavamo onom sto njoj prija i da imaju problem sa pojedinim sticenicima kada ih pozovu na bilo koju vrstu zabave-dolaze deca sa predstavama, folklorom...i odrasli, harmonikas svira u parku, prave izlete do banjskih lecilista sa sopstvenim prevozom... moja mama sedi u sobi i ceka da dodje tetka da je izvede u park ili u setnju koja je naporna i za mene, po suncu-ukupno sa povratkom oko 3km do izletista van grada, bez hladovine celim putem. Posle te setnje oteknu joj noge i naredna dva-tri dana ne izlazi, dok ponovo ne dodje tetka. Ako tetka ne dodje 5 dana onda je majka nervozna i ljuta, a Dom naziva zatvorom. Da li moja majka zna sta joj prija? Da li je treba prepustiti osobi -mojoj tetki -koja odbija da prihvati cinjenicu da je moja majka dementna i da ima previse godina da bi se izlagala tolikom naporu? Razlika izmedju moje majke i tetke je 14 godina, a to je velika razlika kada neko ima 78 a druga osoba 64 godine. Psiholog ne moze da dopre do tetke, jer ova odbija da se konsultuje sa njima-izbegava susrete. I doktori se ljute zbog tog izlaganja suncu i tako dugim setnjama odjednom, ali ja tu nista ne mogu. Psiholozi i sociolozi ne mogu da insistiraju da neko prisustvuje zajednickim aktivnostima, jer njima nije oduzeta poslovna sposobnost i mogu sami da odlucuju o sebi. Onda oni to objasnjavaju kao potrebu sticenika da se izoluju i njihovu prijatnost u sobi, a o posledicama cemo kada do njih dodje. Cela moja prica je usmerena u pravcu: Koliko dementni znaju sta je za njih dobro, a koliko treba mi uz pomoc strucnjaka da ih usmeravamo i insistiramo na necemu?

 

[beket]

eh, bezuslovna, vidiš i sama kako je sve to komplikovano! bojim se da si nastavkom komentara zapravo odvratila haydi od doma - jer je njena mama još osetljivija što se tiče stranih okruženja, tako da i nju razumem što čeka poslednji trenutak...

s druge strane, znate i sami kako sam imala sreće da relativno rano prepoznam bolest i čudim se samoj sebi što sam bila uporna da je izvodam na sve preglede i hitno smestim u pristojan dom (jer se inače teško odlučujem na radikalne poteze) - i dobro je sad (mada znam, neće tako dugo biti), i baš mislim da sam upravo time usporila razvoj problema...

ali sve opet zavisi od osobe do osobe: kilometarske šetnje bi sad i za mene bile naporne (imam 43), a kad sam šetala majku od lekara do lekara - uvek je ona kaskala za mnom i kukala kako je bole noge... sad u domu ima relativno malo dvorište, nema gde da se šeta mnogo i odatle ne izlaze, ali moja majka bez problema skakuće sa sprata na sprat (soba joj je na trećem, imaju lift, ali ona radije ide peške i to sve hvatajući se za metalne držače - penje se brzo)

a što se tiče druženja u domu - tu su moju majku posebno animirali... imaju nekog animatora barem jednom nedeljno - i bilo je perioda kad kao nije htela, ali toliko su je nagovarali da nije mogla da odbije i sad se po nekim njihovim video snimcima lepo vidi da se ona čak gura da uđe u kolo kad su neke proslave, itd.

& naravno, oni ne mogu da znaju šta je dobro za njih, ali ne znamo ni mi - a nažalost ne znaju ni doktori... niko tu nije pametan! meni se čini da je bitno da budu zadovoljni većim delom i tako se priviknu na svoj tužni život... (bezuslovna, nisam sigurna da te tvoje tetke toliko greše, bolest je čudna toliko da su i reakcije neverovatne: šta oni mogu, šta hoće ili neće, šta im se hoće, koga prihvataju, koga ne - to je stvarno haos...)

čitam i dalje onu knjigu, žao mi je što nije prevedena kod nas, ali samo - zbog nas... ne verujem da bi se iko drugi zainteresovao za ovaj problem ako se nije i sam suočio s istim problemom...

 

[Mačka Nataša]

& naravno, oni ne mogu da znaju šta je dobro za njih, ali ne znamo ni mi - a nažalost ne znaju ni doktori... niko tu nije pametan! meni se čini da je bitno da budu zadovoljni većim delom i tako se priviknu na svoj tužni život... (bezuslovna, nisam sigurna da te tvoje tetke toliko greše, bolest je čudna toliko da su i reakcije neverovatne: šta oni mogu, šta hoće ili neće, šta im se hoće, koga prihvataju, koga ne - to je stvarno haos...)

Ne zna niko šta je najbolje za obolele.....to je tapkanje u mraku i za same bolesne, za doktore, za porodicu.....