Demencija

[bezuslovna ljubav]

Hajdi ce najbolje znati kada je pravi trenutak. Situacija u kojoj se nalazi podseca me na trentuak koji sam ja shvatila kao vreme za smestaj u Domu. Mislim da treba da zna kakvi su uslovi u Domovima, da bi napravila izbor koji njoj odgovara. Kao sto sam vec rekla, nemam novca za privatan Dom, a ovaj u kojem je moja mama prilicno dobro izgleda osim sto osoblje stalno pravda svoje propuste velikim brojem korisnika i objasnjava ponasanje korisnika kao njihovu potrebu da to njima prija. Znaci nema mnogo animiranja. Doduse ima dogadjaja ponekad, ali se ne ukljucuju u posmatranje svakog korisnika, vec ih gledaju globalno. Ako neko non-stop lezi u sobi, to je zato sto mu tako prija a oni ne moraju da se trude da provere da li je to bas tako jer korisniku nije oduzeta poslovna sposobnost pa ne smeju da ga uznemiravaju. To sto je dementan ili depresivan ili ga mozda nesto boli... nema veze, on lezi i dobro mu je. Cesto se cujem sa mamom tako da mogu da pratim njeno stanje. Moj veliki problem je sto je moje tetke tretiraju kao svesnu osobu. Kada ja kazem da mama moze da odluta ili da se povredi ostrim nozicem na sklapanje koji drzi u dzepu a one su joj ga donele ili da ce upaliti sobu resoom koji su joj one donele-cimerka je ostavila novinu pa se upalio, a osoblje Doma nije upoznato da postoji reso u sobi, tetka kaze *ma nece, dobro je ona, lepo prica i svesna je bre zena, svega se seca sto je bilo*. Da, sto je bilo pre 40 godina, ali ne i sta je bilo pre sat vremena. Nisam odusevljena Domom, ali znam da je moja mama sigurnija i opustenija u tom okruzenju nego da je kod kuce gde je bila stalno zbunjena i uplasena i sa pitanjem *gde je moja kuca* i zahtevom *hocu kuci*. Uzasno mi je kada otvorim vrata praznog stana ili je dovedem i vidim kako sve posmatra kao da pokusava da se priseti... a onda posle dva dana opet trazi svoju kucu, pa kad je dovedem ispred Doma - *e, sad znam gde sam.* I tesko mi je kada me pita *dokle ce ovi ovde da me lece*, jer smatra da je privremeno tu na lecenju i dodaje kada je nervozna *oni nemaju pojma*. A kada je smirena kaze *divni su svi, svaka im cast, kako lepo razgovaraju, brinu da li mi je dobro*. Pa zasto je onda nekome tesko da jednom dnevno... ma jednom nedeljno pridje i zapita se da li je toj starici stvarno dobro? Ili svaki put moram ja da zovem i ukazujem da sam primetila nesto u ponasanju ili uslovima...
A tetke su uzele kljuc od mamine i moje vikendice-kljuc od stana stoji kod jedne tetke da bi ga povremeno obisla, a ona to ne radi uopste, ali pre nekoliko nedelja otisle su sa rodjakom ciji sin treba da se osamostali sa svojom porodicom i odnele iz vikendice sto su mislile da treba i sto su nekada poklonile mojoj mami. Kao da smo mama i ja vec umrle, bez potrebe da nas pitaju da li mogu to da rade. slucajno i uzgred je to spomenula jedna tetka, a ostali cute. Cutim i ja, da se ne zamerim tetkama. Ipak su to sestre moje majke. A u soku sam, zapravo. Moj brat iz ocevog prvog braka trazi da mu isplatim deo imovine koji mu pripada ili ce tuziti mene i mamu. A stan je nemoguce prodati. Opet sam u soku.

 

[Frenchie]

nisam vam se javljala neko vreme, ali prosto ne znam šta pametno da kažem. deda je još tu, nismo ga smestili nigde, relativno je miran.postao je jako emotivan i svaki put kad zaboravi na rođendan ili neku proslavu on se rasplače. ja ga retko viđam, moj dragi ga viđa češće. ono što je pozitivno je to što je odlučio da proda auto jer neće više da vozi. a dokle će ta odluka da ga drži, to niko ne zna.
ono što je negativno je to da mu je par meseci jedno oko "pobeglo" u stranu. i pre par nedelja kad je svratio nisam ga razumela šta priča. bojim se da je imao više manjih moždanih udara. moj dragi ne želi da se opet ubeđuje sa njim oko odlaska lekaru, tako da sedimo i čekamo. skoro je prošao pored mene na ulici i nije mi se javio. da li me nije prepoznao ili nije hteo da mi se javi, ne znam.
tužno je reći, ali vezane su nam ruke. možemo samo da čekamo da mu se stanje još pogorša.
pozdrav svima i žao mi je zbog gubitaka koje su neki od vas doživeli. držite se.

 

[Mačka Nataša]

Dobar dan,
ja ne mogu ni da pišem, stvari su poslednjih 7 dana strašne. Pakao je svaki dan, ako ima stvar, pokret, akcija koja može da se uradi naopako, mama će je uraditi naopako. Inače, najveći problem mi postaje to što je njoj neophodna asistencija pri gotovo svakoj aktivnosti i ja joj naravno pomažem koliko god mogu, ali ona ima preko 95 kg sad, a ja nemam ni 50, jednostavno nemam snage....nemam snage...polomi me .....

 

[beket]

najveći problem mi postaje to što je njoj neophodna asistencija pri gotovo svakoj aktivnosti i ja joj naravno pomažem koliko god mogu, ali ona ima preko 95 kg sad, a ja nemam ni 50, jednostavno nemam snage....nemam snage...polomi me .....

da, to je stvarno pakao: pre nego što sam dobila konačnu dijagnozu i pre nego što sam uopšte pomislila da svoju majku smestim u dom - već sam sve takve scene imala u svojoj glavi, pošto smo se ionako svađale oko raznih gluposti, ali kad sam videla da mi umesto šerpe donosi plastičnu malu činiju, kad sam shvatila da ja nemam živaca da reagujem povoljno na njene propuste, tad mi je prekipelo...

moja majka je još uvek - kako tako - dobro (s obzirom na dijagnozu), ne kuka mi mnogo, zadovoljna je i čak ne priča mnogo gluposti... bila sam u poseti pre desetak dana, zatekla sam je kako leškari u krevetu posle ručka i poluzainteresovano gleda TV, ali čim sam ušla - fokusirala se na mene, stalno nešto zapitkivala, itd.

na kraju smo krenule kao napolje, u dvorište, a u hodniku ispred liftra naiđemo na njenu drugaricu koja se udidila da ide napolje, ali priča kako ide da traži pomoć za tu pored - (na kanabeu pored frižidera sedi treća baba, čvrsto drži u rukama svoj mobilni, ali kuka kako ne može da se pomeri, deluje mi kao mentalno zaostala, a zapravo ne znam od čega boluje)

za minut smo liftom sišle dole u dvorište, izleti šefica da me(ne) pozdravi, ja joj kažem da tamo na spratu sedi baba i ne može da se pomeri, ova odleti da dozove rezervnu negovateljicu, koja se ubrzo vratila nasmejana da nas obavesti da je s tom tamo sve u redu, itd.

gledam ja sve te negovateljice - eto već godinu dana - neke su starije, ali većina je ispod 30 (naročito te nasmejane), nisu mnogo ni krupne, a ipak uspevaju da odrade svoj posao, ne znam kako...?

ali kad smo sele (pored dedice koji ne obraća pažnju na nas): moja majka i ona bakica koja se udidila i uveliko zapalila cigaretu, zasela i nastavila da brblja o onoj gore jadnici što nije mogla da se pomeri - ja kažem toj gospođi - "pa što niste okrenuli centralu iz svoje sobe, imate lokal, sve lepo piše..." (uključuje se moja majka: DA, DA) i žena iskreno kaže - nisam se setila, nisam se setila - ja joj onda do detalja objašnjavam kako da reaguje u sličnim situacijama, itd. (a moja majka se tu kao pravi pametna)

elem, ključna razlika između obične senilne/zaboravne babe i dementne osobe tu je očigledna:
dementna osoba (u ovom slučaju - moja majka) nikad neće priznati da nešto ne zna ili da je nedajbože zaboravila, a ova druga zna gde je pogrešila i njoj se može nešto sugerisati...

 

[bezuslovna ljubav]

Tesko je gledati kada nesto ne radi kako treba, a jos teze kada ne dozvoljava da joj pomognem i unervozi se. Bile smo u stanu 5-6dana. Prvog jutra je ustala u 4h ujutru i krenula negde. Srecom, brzo se smirila. Uvece je malo bila dezorjentisana i cesto je zamenjivala moj identitet sa nekim. Nikako nije htela sama da spava u sobi. I kada resi da ide u krevet, moram i ja s njom Uz to nije priznavala da se plasi da bude sama u sobi, vec je pravdala cinjenicom da su ona i njene sestre jedva cekale da spavaju sa svojom majkom. Bas kao sto kaze Beket, nikako ne priznaje da ima problem. Dovede me u situaciju da se ja osecam neprijatno, jer se ne ponasam kako treba, a ona je sasvim dobro. Ujutru je ustajala u 6h i spremala se da ide u menzu na dorucak, a kad ja ustanem i spremim joj dorucak bunila se da je suvise rano. Podsecala sam je da u to vreme jede u Domu (8h ujutru, a i tamo ustaje rano i iscekuje dorucak) i da treba da pije tablete, a ona je odgovarala da i tamo slabo jede abog lose hrane. I da joj je vise dosta tableta. Opet je ispred Doma rekla da je stigla kuci, tako da nije bilo problema pri povatku u Dom.
Posto me je tetka pred mojom majkom upozorila da pazim gde kupujem meso dok sam kod kuce sa majkom, jer stavljaju soju u meso, saznala sam na taj nacin ko je ubedio moju majku da je losa hrana u Domu i puna soje. Nema dana, nema obroka da moja majka ne spomene soju u hrani i losu ishranu. A doktorici je rekla da je sve u redu i da moze sve da jede, pa sam ja blejala kao ovca, a doktorica se smeskala zato sto joj je sve to vec poznato.
Primetila sam da povremeno gleda izgubljeno u daljinu. Kao da se iskljuci. Kad joj se obratim, trgne se i prica, a onda opet tako zagledana u daljinu. Rekla sam doktorici, a ona kaze da je psihijatar prepisao terapiju nakon poslednjeg skenera i da se pridrzavamo toga. Cinjenica je da moja majka ne primeti ni kada joj oteknu noge, a pogotovo da ima neki psihicki problem i da bi trebalo da bar jednom nedeljno obidju pacijente u viziti. Doktorica opet tvrdi da je sve pod kontrolom, da sestre prate stanje kada donose lekove..., da ima puno korisnika...
Macka Natasa, probaj da pustis majku da uradi nesto i sama. Uzmi da radis nesto drugo, izadji iz te prostorije... pozovi je da obavite neki drugi posao... Znam, znaaaam da strasno tesko to popsmatrati, ali pokusaj da je pustis da uradi naopako pa onda napravi neku salu na sopstveni racun da i tebi ne ide uvek i da je kriva odeca, hrana, pribor za jelo... Uvek pomislim da je moja majka u problemu i da ja moram da joj pomognem. One funkcije koje pogube tesko ih vracaju ponovo i s tim se moras pomiriti. Moja majka vise ne zna da koristi noz i viljusku, pa sam je pustila da jede prstima. A upocetku sam se trudila da je naucim, pa je pobrkala koja je desna a koja leva ruka. Pocela je vise da koristi levu ruku, pa me to uplasilo. U Domu jede sve kasikom. Pa sta da radim?! Ako probam da je ucim da koristi noz i viljusku...bila bi to katastrofa od optuzbi na moj racun, a bojim se i da je odbije od jela. Mada se prilicno ugojila. Zali mi se da se strasno znoji. A sad vidim da se ona uvije nocu u cebe, bez obzira sto je vrucina. jer smatra da cebe za to sluzi. Morala sam da je otkrivam, pa se bunila i cudila kako meni nije hladno kad ce jos malo sneg. A kad ukljucim ventilator, onda tvrdi da je previse toplo i da to nista ne pomaze...sve kontra Dobro je da sam na antidepresivima, to mi dosta pomaze u komunikaciji s njom. A isplakala sam se kada sam se vratila u stan bez majke. Celo popodne i vece sam plakala. Tako mi nedostaje moja mama

 

[FLORENA]

Hej cao
Nisam vas zaboravila
Samo radim kod nekog privatnika od jutra do veceri...
Nemam net niti slobodan dan...Ovo je slucajno da sam popodne kod dece i da cuvam unuka..
Inace sa tatom problema koliko neces...
Sestra je preuzela brigu o njemu
Dolazi jednom nedeljno da mu pospremi i da mu skuva
A on je u takvoj paranoji i toliko bolestan da bret i ja razmisljamo da dovedemo soc.radnika i da ide u dom...
Izdacemo njegov stan,njegova penzija i dodacemo koliko treba samo da ima negu kako treba.
Ovako ne ide ...Svi su lopovi i svi ga truju..
Ima problema sa bubrezima i nece na dijalizu
Koliko smo ocajni da smo spremni na sve samo da mu pomognemo...
Mama je barem slusala koliko -- toliko.
Ne smem sebi da dozvolim da izgubim ovaj posao ..
Jer cu tek imati problema kako sto sam ih imala...
Jos uvek isplacujem info stan i struju ...
A da ne pricam koliko bi mi trebalo za hranu..
.A za to se na tom poslu svercujem jer ja kuvam za sve radnike i odrzavam domacinstvo..
Dok ne dodju bolji dani nema mi drugo...
Sve vas puno pozdravljam i veliki

 

[Mačka Nataša]

Dobar dan,
uh malo je došla sebi zadnja dva - tri dana. Pokazuje incijativu oko spremanja ručka, donosi i odnosi stvari, rasprema sto....Inače od kako ima problema sa ravnotežom, uglavnom ide sa tatom u šetnju, pošto je mene uhvatio neki strah da je vodim, pošto ne mogu da je sadržim nikako. Inače svaki dan igramo igrice koje zahtevaju da uključi mozak koliko toliko - popunjavamo skandinavke, igramo tabliće, zemljopisa, domine. U tim igrama ima svakakvih situacija, ali mogu generalno da kažem da joj igrice idu bolje nego reči. Ona jako slabo komunicira, baš, baš, baš malo priča. Pokušavamo da je animiramo da išta govori, ali sve se to svodi na Dobro, Ne znam ili još češće neko neartikulisano Hmmmmmmmm.
Bezuslovna ljubav, i meni mnogo nedostaje moja mama Ova osoba to nije i što je najstrašnije nikada to više neće ni biti. Svakim danom, svakim sumanutim trenutkom shvatam da ja mamu već nemam.
Beket, haydi, margareta i ostali .....kako ste ljudi ?
Pozdrav svima a posebno Floreni

 

[beket]

Florena! dobro je, živa si super što su se makar oko starca angažovali i sestra i brat, pa ne možeš ceo život da nosiš isti krst...

bezuslovna... a ti se baš satireš: mnogo je 5-6 dana da provodiš s njom, da bi ti na kraju rekla da je stigla "kući"! - a oni nemaju osećaj za vreme, ne znam ko ti je rekao da treba da provodiš svaki svoj slobodni trenutak sa svojom dementnom majkom... (ali ako se ti sama zbog toga osećaš bolje - onda okej, zaboravi ovo moje)

nisam ni ja pametna, nezgodno je savetovati, svako od nas radi u skladu sa svojim mogućnostima... konkretno za moju majku znam da bi ona volela da je ja negde vodim, da joj priređujem iznenađenja, zabave, svakakve gluposti - (hm, možda bih tako nešto i probala, ali eto "slučajno" nemam ni kola ni vozača, tako da ostaje tamo gde jeste) - ponekad me pita ozbiljno kad ćemo ovo ili ono ili se čak jednom našalila pa pita kad ćemo da idemo na mars? ... i šta? kakav odgovor može da dobije od mene - samo "ne može" ili "čekaj malo, samo da..."

Nataša, izgleda si ti ovde najmlađa od nas, a ispada da si najosetljivija... drži se, pokušaj da se distanciraš, i kad god možeš - piši nam šta se dešava, jer to je u ličnoj situaciji (tj. u samostalnoj, svakodnevnoj nezi) čini mi se najbitnije - ne samo što će te neko ovde možda posavetovati, nego ćeš i sama imati svoj zapisnik na koji bi trebalo da se vratiš i razmisliš kako je najbolje postaviti se u nekoj situaciji -

a od one knjige sve češće bežim, kao da bih i ja da pobegnem od teme, ali eto - stigla sam do 120. strane - tu je zanimljiva napomena kako se Nensi ponaša pred stranim ljudima, kako folira da je zdrava i pametna, kao "kod lekara" - napominje Andrea, njena snaja... (ima tu nešto, stvarno su ovi naši otvoreniji ali i gadniji - s nama bliskima... buf!)

---

Nensi: "Niko sa mnom ne priča. Niko ne obraća pažnju na mene. Mogu i da umrem. Svi mi stalno govore šta treba da radim. Ali ja sam gazdarica u ovoj kući. Ja sam ih tu dovela da rade. Oni svi rade za mene." /ulazi njen sin i odmah beži iz sobe/
Nensi nastavlja: "Ona odvratna deca me ismejavaju i iza leđa pričaju gadosti o meni..."

Ta deca su zapravo njeni unuci i takvi monolozi su trajali satima, piše Andrea, Britanka koja se potrudila da sve sazna o demenciji što se tad moglo saznati, da prilagodi svoju kuću i porodicu, samo da bi se Nensi osećala dobro, ali - nije to lako...

 

[haydi]

Dobar dan svima!
Florena,veliki pozdrav!Drago mi je što si se javila,nedostajala si nam.Dobro je što nisi uključena u direktnu negu oca.Brige ima i teško je,ali bar nisi u obavezi da svakodnevno budeš sa njim.
Inače kod mene ništa novo.
Mama je da kažem relativno stabilno.Lečimo onu venu i ja svaki momenat koristim da joj napomenem kako bi zbog toga trebala na rehabilitaciju,da bi je pripremila za dom.A ona jadna onako pomirljivo kaže pa dobro ,ako je za zdravlje i ako ti tako kažeš.Srce mi se steglo što je lažem,nisam mogla u oči da je pogledam.Teška odluka.Strah me je samo da ću kad je odvedem u dom trčati u posetu,mimo svakog razuma dva- tri puta nedeljno,što bi bilo van svake pameti.
Beket svaka čast,što si uspela da ostaneš čvrsta u nameri da ne ideš u posete tako često.Bila si u pravu za onaj dom što sam te pitala D..K.. da nije neki šmeštaj.Ali mi se osoblje dopalo i vidim da imaju dobar pristup prema ovakvim bolesnicima.Kad sam bila u obilasku vidim da korisnici na njih reaguju skroz pozitvno.Kad malo bolje razmislim njoj tv,telefon i sl. ništa ne znači kad ne zna da ih koristi,od tv-a čak ima i strah.I u svom stanu je u punom komforu,a ničega oko sebe nije svesna.Ne znam moram o svemu da razmislim.
Teško nam je i svima nam nedostaju naše mame kakve su bile,ali takav je život.Ja zato nastojim da sa svojom mamom provedem savaki momenat što kvalitetnije i da radimo ono što smo radile kad je bila zdrava (idemo u šetnje,izlete,šoping...bar dok još može).
Margareta draga,kako si?Dugo te nema...
Pozdrav svima.

 

[beket]

Mama je da kažem relativno stabilno.Lečimo onu venu i ja svaki momenat koristim da joj napomenem kako bi zbog toga trebala na rehabilitaciju,da bi je pripremila za dom.A ona jadna onako pomirljivo kaže pa dobro ,ako je za zdravlje i ako ti tako kažeš.Srce mi se steglo što je lažem,nisam mogla u oči da je pogledam.Teška odluka.Strah me je samo da ću kad je odvedem u dom trčati u posetu,mimo svakog razuma dva- tri puta nedeljno,što bi bilo van svake pameti.

Treba biti jak i u tom laganju. Nemam naviku da lažem, naprotiv - uvek sam s lakoćom manipulisala rečima i umela da opravdam čak i svoje najgore postupke. Ali znam da su sad sve te male laži u odnosu sa dementnom osobom - mnogo bolje nego vika, svađa, gadosti i grubosti... Imam sreću da meni moja majka još uvek veruje, za sada joj nisam ja neprijatelj. A čak i da do toga dođe, to je deo bolesti i s tim se treba pomiriti. Inače, i ja sam u početku mislila da treba češće da je obilazim dok se ne privikne na novu sredinu, prvih dva-tri meseca trudila sam se da je posećujem jednom nedeljno (posao mi je takav da nemam svakodnevne obaveze, više sedim i "radim" kući) - ali ubrzo sam uvidela da se ona previše uzbuđuje svaki put kad dođem, pa sam zato - ne samo proredila posete na mesec dana - nego i prestala da ih najavljujem.

Što se tiče izbora doma, tu se slažemo: u našem slučaju - najbitniji su ljudi, kompletna atmosfera, način organizacije, itd. Hotelske udobnosti koje znače nekim drugim ljudima na odmoru u banji, ovde su potpuno nebitne. Ne treba im neki poseban luksuz, nego osnovna bezbednost. Moja majka je bila telefonistkinja ceo život, sad više ne ume da ga koristi - osim da se javi kad je ja zovem (a i tad je ubeđena da je ona mene zvala), TV gleda više iz navike, ali meni je - barem za sada - mnogo bitno da ima svoje zasebno kupatilo, a ni tu je osoblje ne ostavlja na duže samu, nego joj u svemu pomažu...

 

[haydi]

Za kupatilo si potpuno u pravu,to me najvise odvraca od tog doma.Cula sam jos jednu neverovatnu stvar (od nekog ko dobro poznaje rad domova sa nadzorne strane),da u svim domovima manje-vise postoji problem nedavanja lekova dementnim bolesnicima.Ti lekovi su skupi i onda ih osoblje zaduzeno za terapije preprodaje,jer ne postoji povratna informacija od korisnika da li su dobili lek ili ne.Moja mama npr.pojma nema sta pije,niti da li je nesto popila ili ne.Uzas,prosto ne mogu da verujem da se to desava.Cak mi je savetovano da kad je smestim negde,nadjem neku sestru i posebno je castim mesecno,da bi mama dobijala terapiju.

 

[beket]

Cula sam jos jednu neverovatnu stvar (od nekog ko dobro poznaje rad domova sa nadzorne strane),da u svim domovima manje-vise postoji problem nedavanja lekova dementnim bolesnicima.Ti lekovi su skupi i onda ih osoblje zaduzeno za terapije preprodaje,jer ne postoji povratna informacija od korisnika da li su dobili lek ili ne.Moja mama npr.pojma nema sta pije,niti da li je nesto popila ili ne.Uzas,prosto ne mogu da verujem da se to desava.Cak mi je savetovano da kad je smestim negde,nadjem neku sestru i posebno je castim mesecno,da bi mama dobijala terapiju.

Stvarno sam frapirana ovakvim paranoičnim pričama! Bojim se da je to neka ujdurma koju su smislile te "sestre", samo da bi izvukle neku dodatnu kintu. Ne znam koliko ih gde plaćaju, posao im jeste težak, živimo tu gde živimo, ma i u bolje stojećim zemljama svakave prevare izlaze na videlo svakodnevno (samo naši mediji ćute, ali ja čitam i strane novine) --- i ništa me to ne bi čudilo da neki idioti koriste situaciju, ali --- ali! --- ako bih počela da razmišljam u tom pravcu, onda ne bi bilo kraja paranoji i nepoverenju. Kao što svaki dan ulazim u lift i "molim boga" da se ne zaglavi, tako isto imam poverenje u osoblje doma u koji sam smestila svoju majku. Dakle, znamo da svaki dan nešto može da pođe naopako, ali opet ne gledamo svaki put u nebo i ne očekujemo da će nam pasti saksija na glavu... Ja se stvarno izvinjavam na ovako grubom poređenju, ali makar s jednogodišnjim iskustvom u ovom problemu - kada se mojoj majci stanje nije pogoršalo - nego je ostalo isto, makar toliko mogu da potvrdim. Uostalom, sistem je takav da se recepti pišu i registruju preko lokalnog Doma zdravlja (privatni dom za negu ima takav dil s njima), plaća se participacija, to je negde evidentirano, a svi lekovi se za svakog korisnika doma posebno odvajaju jednom nedeljno u posebne kutijice i svako od nas to može da proveri prilikom svake posete. A ja to ne proveravam, mislim da nema potrebe, pošto je moja majka - po mom subjektivnom mišljenju - bolje nego pre... ma čak i da joj daju pepermint umesto lekova - ako je ona dobro - ja sam prezadovoljna! (ali ako bi mi neka negovateljica ili med. sestra tražila dodatne pare - dobila bi od mene sve najcrnje - najpre kod odgovornih šefova, doktora i vlasnice doma, a ako ni to ne bi vredelo - išla bih do javnosti svake vrste - od blogova i foruma, preko žute štampe, pa sve do suda!)

S druge strane, idem zdravom logikom: verujem da svaki dom u osnovi nastoji da mu pacijenti ostanu živi i zdravi što duže i da njihova deca plaćaju i plaćaju... Uskraćivanjem lekova to sigurno ne bi postigli. Lekovi jesu relativno skupi, ali ne toliko da bi poželeli da im korisnici umiru. Ne znam ni kome bi te lekove "preprodavali"? Da li je neko našao da se to može kupiti "ispod tezge"?! (ja nisam)

 

[beket]

Moram još nešto da vam kažem, naročito Nataši i ostalima koji su prihvatili onu nezgodnu mantru "to nije moja mama"... Jeste, samo je bolesna. Znate i od čega. Nema nikakvog drugog opravdanja za njihovo poremećeno ponašanje. Nema tu ni utehe. Ali mislim da je suštinska greška (kojoj smo svi skloni) - zatvarati oči pred činjenicama... Jeste teško, ali od demencije se ne umire. Jeste raspad sistema, ali ne tako izvesna kao kod kancera. Izgleda da nas ta neizvesnost najviše i buni...? Nismo spremni da prihvatimo ono što vidimo, zato što nismo navikli na te priče. A zašto nismo navikli? Zato što se o tome nikad nije mnogo pričalo. Kad sam bila mala, meni je bilo normalno da vidim čoveka u kolicima kojem su odsekli nogu samo zbog povišenog šećera... Da li je to "normalno"? Jeste i nije, zavisi kako gledate na bolest. Ako bi taj u kolicima bio neki bivši slavni maratonac i sad ne samo što ne može da trči nego ne može ni da hoda - zamislite tog kretena od njegovog sina koji bi rekao "to više nije moj otac"...?!

Molim vas, ne ljutite se na mene, znam da sam ponekad gruba, ali stvari moramo sagledati onakve kakve jesu: bolest je bolest, bez obzira kako se ispoljava -

 

[beket]

onaj moj nezgodni deda (s kojim sam odrasla) - otac moje majke - bio je dobar deo života nagluv (barem koliko ja pamtim) i uvek su za njega govorili "sve čuje što ne treba"...

toga sam se setila samo zbog - opet jednog gadnog poređenja: moja majka - po prirodi bolesti - mnogo toga zaboravlja, ali pamti sve što ne treba...

 

[bezuslovna ljubav]

Bas ti trenuci kada se moja mama ponasa kao nekada jos vise me rastuzuju i teraju da budem jos vise pozrtvovana. Ne znam, Beket, da li ti se desavalo da te mama gleda u oci i pita gde joj je kcerka. Meni jeste i desava se povremeno. O agresiji da ne pricam. Sad se malo smirilo, ali u pocetku je bilo strasno. Sav svoj bes, nervozu, nezadovoljstva... lomila je preko mojih ledja i zivaca. Rodbina je huskala u tom pravcu-sto cini i sada cesto , pa je to pakao. Lekari kazu da se dementni uvek namerace na nekoga, a u ovom slucaju sam to bila ja. A zamisli kada me grli i ponavlja da ima samo mene i da samo meni veruje i da zna da samo ja mogu da joj pomognem da se oseca bolje i sigurnije. Pa provedemo par dana zajedno, uz nervozu i strahove i mamine napade i neprepoznavanje, ali i uz divne trenutke kada se salimo, radimo nesto zajedno...a ja onda krenem kuci... placem kao dete...
Hajdi, razumem koliko ti je tesko. Prosla sam kroz sve to. Moras da podsecas sebe da radis nesto sto je najbolje za tvoju mamu i za tebe. Videces da ce se ona bolje osecati u Domu, a ti ces biti bolje i spremnije ces se boriti sa ovom opakom bolescu.
Mislim da osoblje ne krade lekove za sebe, ali ima puno korisnika u drzavnom Domu, koji nemaju nikoga ili nemaju novca... onda kradu zbog njih. Od pocetka sam zauzela odlucan stav po tom pitanju i redovno kontrolisem situaciju. Na to moraju biti spremni svi koji povere roditelje nekome na cuvanje. Tu se briga o roditeljima ne smanjuje u veeeelikoj meri, kako mnogi misle.
Florena, drago mi je da si se javila. Zao mi je sto je tvom tati pogorsano stanje. Dobro je sto su se brat i sestra ukljucili u resavanje problema.
Beket, ne bih da uznemiravam ostale, ali tvoja tvrdnja da se od demencije ne umire... seti se Centar NS , koja se dopisivala sa nama, pa Florena i njena mama... a slabljenje imuniteta, obicna prehlada... problemi sa pritiskom, krvnim sudovima u mozgu, srcem... Meni jedan doktor rece da i kijavica moze iskomplikovati sve.
"Uvek je potrebno ispitivati i eventualno lečiti somatske uzroke naglog pogorsanja demencije"- ovo je jako vazan podatak za sve. I urinarna infekcija ili opstipacija ili upala grla moze napraviti haos u ponasanju i opstem zdravstvenom stanju dementnog. To ih cini nervoznim i uplasenim, a oni ne umeju da prepoznaju problem i da kazu odmah sta im fali. Moja mama stalno ponavlja da je nista ne boli, a onda jednog jutra nitro-glicerin pod jezik kad sam joj rekla da svrati do doktorice da proveri pritisak jer se naglo pogorsalo vreme. I sve u krug, demencija pogorsava opste stanje, a sitni naizgled bezazleni zdravstveni problemi pogorsavaju demenciju...

 

[beket]

Naravno da se uvek nešto može iskomplikovati, bez obzira na demenciju. Majka moje majke je umrla od šloga u 65. godini, tako da njena demencija nije ni stigla da se razvije do alarmatnog stanja (a bilo je naznaka). Moja majka ima sad 67 god. - i uz svakodnevno prisustvo lekarskog osoblja - verujem da joj je bolje tamo u domu, sve je bolje nego da ja nagađam kad treba zvati hitnu pomoć, ili još gore - cupkati u prepunoj čekaonici ispred lekarske ordinacije. Od kad znam za sebe - moja majka je sebi skoro svaki dan, a nekad i više puta dnevno - merila pritisak. Stalno joj je skakao i padao dok je radila. Poslednjih godina je živela mirno, pa navodno zbog toga nema više tih problema. Ali sve je to umislila: i da joj ne trebaju lekovi i da je sad "zdrava"... I baš zbog toga sam je smestila u dom. Znam da ne može da se ozdravi ni od povišenog pritiska, ni od srčanih bolesti, znam da se to lekovima donekle može kontrolisati, ali moje znanje o svemu tome je površno i zbog toga sam je prepustila tuđoj nezi za koju debelo plaćam. Naravno, ne kažem da sam time kupila njeno zdravlje, ali to je jedino što realno mogu. Platila sam za nečiju stručnost i požrtvovanost, jer sama nisam u stanju da time bavim. Sve ostalo je nešto čime ja ne bih lupala glavu. Nisam ni vernik ni ateista, ali znam granice svojih mogućnosti. A pamtim i prostu činjenicu da medicina nije svemoćna, da su mnoge bolesti neizlečive - kao i ova. Nema tu šta da se mudruje, ali ja lično ne želim da drhtim nad svakim trenutkom moje majke. Ona je još uvek u početnoj fazi (ponekad se malo pogubi u vremenu i prostoru, ali nije još bilo ni neprepoznavanja ni agresije) - no znamo svi: bolest je progresivna i nema tu mesta optimizmu.

 

[Ribar]

Za kupatilo si potpuno u pravu,to me najvise odvraca od tog doma.Cula sam jos jednu neverovatnu stvar (od nekog ko dobro poznaje rad domova sa nadzorne strane),da u svim domovima manje-vise postoji problem nedavanja lekova dementnim bolesnicima.Ti lekovi su skupi i onda ih osoblje zaduzeno za terapije preprodaje,

"dobro poznaje rad domova sa nadzorne strane" u pitanju je neki pokvarenjak! Laže!
Ako je u nadzoru zašto to ne sprečava?
Još jednom: laže!
Ja sam u domu! Pogledaj: "Starački dom: utočište nezbrinutih ili pristojan smeštaj?" http://diplomiraniduduk.mojblog.rs/...nezbrinutih-ili-pristojan-smestaj/169214.html
Moj je dom podeljen na dva dela (u posebnim zgradama!): deo za sasvim zdrave (prikazan u pomenutom tekstu) i deo za bolesne - najčešće nepokretne ili teško pokretne ali ima ih i dementnih.
Ovde sam preko tri godine i upoznao sam sve što se dešava. Imam ovde i dementnu rođaku.
Dementni bolesnici često izbegavaju da uzimaju lekove ali to tako vešto kriju i maskiraju da se, iako nisam takav, nikada ne bih setio svih njihovih načina da sakriju lek i ne uzmu ga. Ovde u Smederevu, takvima sestre daju lek i čekaju da ga uzmu. Onda se oni kao primire, nadzor popusti, i opet bacaju lekove! To je stvarnost!
Načeti se lekovi ne mogu prodavati pa su priče o nedavanju i prodaji zlonamerne izmišljotine!
Mogu da tvrdim takođe da je nega bolesnika u tom, bolničkom, delu doma, bolja nego u bolnici! U bolnici se bolesnici neprekidno menjaju a ovde su uvek isti pa se sestre više vezuju za njih.
Isto tako tvrdim da je nega bolesnika ubedljivo bolja u domu nego kod kuće - ma ko da ih neguje!
Ne bi trebalo da o domovima pišu i govore (po pravilu sve najgore) oni koji nikada nisu ni videli dom a kamo li bili u njemu.

 

[beket]

krstarica već ima temu "staracki domovi"

kakva god bila naša iskustva sa smeštajem, mi ovde ne raspravljamo o tome, nego o samoj bolesti... onoliko koliko znamo i koliko se možemo tome suprotstaviti i kako tako boriti se s problemom, onako u hodu, kako znamo i umemo -


a reklama bilo koje vrste u ovom slučaju bila bi - nepristojna...

 

[haydi]

Upravo tako Beket!Ja sam tu pricu sa lekovima i spomenula jer sam i sama bila iznenadjena kad sam je cula i bila mi je skroz neverovatna,a opet znajuci u kakvoj zemlji zivimo i u kojoj situaciji.....Inace gospodine Vas sam blog odavno procitala i drago mi je da ste svoj zivot lepo organizovali u domu i verovatno svojom voljom ga i izabrali.Ovde se radi da smo mi ti koji moraju za svoje roditelje izabrati najbolje i nadati se da nismo pogresili u izboru,bilo da resimo da ih smestimo u dom ili da ostanu kod kuce.Odluka nije laka jer oni ne mogu da nam kazu da li im se nesto svidja ili ne,da li je neko dobar prema njima ili ne.Na ovom forumu i jesmo da razmenimo sva iskustva o ovoj opakoj bolesti i pokusamo da razresimo svakodnevna pitanja koja nas muce.Pozdrav.

 

[Mačka Nataša]

Malopre me čvrsto zagrli i kaže "Volim te najviše na svetu ! "
I ja tebe volim najviše na svetu, mama

 

[bezuslovna ljubav]

Znam koliko je tesko zaposlenima u Domu da prate razne situacije, a ima ih na pretek-uverila sam se u to sto privatno sto posecujuci majku. Iz tog razloga uvek gledam da im se ophodim kao prema nekome ko mi pomaze da se moja majka oseca bezbedno. Moja majka je imala trenutaka kada je bacala tablete govoreci da joj ne trebaju ili je optuzivala mene (nemam pojma koga je videla u meni) da hocu da je otrujem i nije htela da popije lekove ili bi 10 minuta nakon sto popije lekove pitala zasto joj nisam dala tablete... e, sad kad pomislim da neko treba u svom radnom danu sa vise njih da raspravlja na tu temu... sta da kazem... Necu dozvoliti da neko zbog svoje neprofesionalnosti ugrozava stanje moje majke. Necu dozvoliti da za novac koji daje moja majka od svoje penzije i moj novac kojim nadoknadjujem razliku u ceni smestaja neko propusta da joj da lekove i da se ophodi prema njoj drskim tonom. Naravno da u svakom poslu ima manje-vise profesionalaca. U pocetku mi je sve izgedalo dosta dobro organizovano, ali sam vremenom shvatila da moram aktivno i svakodnevno biti ukljucena u pracenje stanja moje majke. I to sada funkcionise.
Hajdi, moja majka je bila zbunjena u svom stanu a sad Dom zove svojom kucom. Prica ona i o svom stanu kada je u Domu i zapitkuje kada cu da je vodim i psuje Dom kada je nervozna, raduje se kada organizuju proslave u Domu, optuzuje medicinske sestre da joj stalno traze novac, cas mrzi cimerku a cas je brani... ali u Domu oseca sigurnost. Pre svega mislim da joj prija prisustvo lekara i uopste medicinskog osoblja(bez obzira sto oni ne obavljaju stalno preglede i bilo je propusta), jer je primetila i sama da se sa njom nesto cudno desava. Tvoja majka, Hajdi, na posredan nacin - problem sa nogom- dala ti je do znanja da je spremna da ide na lecenje i da joj treba nadzor lekara i da shvata tvoju zabrinutost. Naravno, ti najbolje poznajes majku i sebe samu. I kakvu god odluku da doneses i kada god da je doneses, to ce biti ono sto ti smatras najboljim u tom trenutku. I do sada i u buducnosti.

 

[Ribar]

a reklama bilo koje vrste u ovom slučaju bila bi - nepristojna...

Ne, ne bi trebalo da bude reklama ali mi je jako zasmetalo

(od nekog ko dobro poznaje rad domova sa nadzorne strane),da u svim domovima manje-vise postoji problem nedavanja lekova dementnim bolesnicima.

Što se tiče samog obolenja moja rođaka je, dok je bila u stanu, promenila bezbroj brava na ulaznim vratima verujući da neko neovlašćeno ulazi samo zato da bi joj ispomerao stvari! Ako bi nešto zaturila napala bi prvog koji se pojavi da joj je to ukrao. Ljutila bi se sve dok to ne nađe.
Kada me pozvala da joj, po ko zna koji put, promenim bravu (cilindar) pitao sam šta joj nedostaje. Nestao joj je račun za komunalno. "Neko je ušao i ukrao ga!" Ništa drugo nije nedostajalo! "Zaboga, zašto bi Vam neko ukrao račun? Pa to bar nikome ne treba!"; "Zato da me nervira!"
Kada bi neko bio uz nju u stanu stalno bi ga optuživala da je potkrada i nije bilo moguće zbrinuti je osim u domu.


Potpuno se slažem

Naravno, ti najbolje poznajes majku i sebe samu. I kakvu god odluku da doneses i kada god da je doneses, to ce biti ono sto ti smatras najboljim u tom trenutku. I do sada i u buducnosti.

 

[beket]

Takva paranoja je tipična nuspojava demencije. Ali ne vredi, to im se dešava čak i kad su u domu. Ima već par meseci kako se to "desilo", možda sam vam pominjala, možda nisam, nije to bilo tako strašno, ali jedno veče mi pričala kako joj je "komšinica" sa sprata predložila da pređu u dvokrevetnu sobu, zato što se inače lepo druže, a i jeftinije je, itd. A ova moja u plač! Ubeđena da neko hoće da je istera iz njene "lepe sobice", da joj oduzme sve to što ima... Kaže mi još - ma ona već drži šest baba u svom krevetu, tera ih da tu sede kao njene sluškinje i naplaćuje im smeštaj... ja neću da budem njena sluškinja! Šta sam mogla da joj kažem, prevrnula sam očima, progutala knedlu u grlu i počela da joj objašnjavam kako je niko ne može pomeriti ako ja imam dogovor sa šeficama, itd. Jedva sam je smirila preko telefona. S tom babom se posle više nije družila, ali ta je ionako ubrzo otišla kući čim joj se zalečila rana na nozi.

Slične stvari se tu i tamo ponavljaju, čak i ako neko nepoznat dođe i krene u obilazak doma, samo zaviri u tu njenu sobicu, zadivi se kako je sve fino, a ova moja - opet u strahu da će joj to oduzeti... Ne pridajem tome mnogo pažnje, jer znam da je to tek početak njenih neobičnih reakcija, pakao tek sledi. Za sada je moja majka negativno nastrojena samo prema tim nekim nepoznatim ljudima, ponekoj "drugarici" i za sada samo prema jednoj negovateljici. Doktori i sestre su joj super, kuvarice i čistačice posebno obožava, ali i to će se sigurno menjati... Nemam iluzija što se toga tiče: broj negativnih persona u njenoj glavi može se samo povećavati.

dobro je sad... (biće gore)

U nedelju su imali neku feštu, to je bilo glasno najavljivano, zvali su sve nas da se pridružimo, moja majka je danima bila tužna i pamtila da sam rekla da neću doći, tek dan pre uspela sam da je podsetim kako sam uvek bila namćor za takve stvari, kako nisam nosila haljine i suknje kad je to trebalo, kad je ona to od mene očekivala, uspela sam da je nasmejem tim pričicama, setila se svega - onako emotivno... Uveče nakon proslave - zvučala je prezadovoljno: bilo je puno ljudi, lepo su jeli, itd. Sutradan već pakao: udavila me glupostima tipa - ja mislim da me ova više voli nego ona - i sve tako tužno, sve naopako, kao da bi opet da ide na žurku... Eeee, i ja bih, ali nema! (ovo poslednje joj nisam rekla)

Idemo dalje.

 

[Ribar]

Takva paranoja je tipična nuspojava demencije. Ali ne vredi, to im se dešava čak i kad su domu.

Verovatno je paranoja jedan od pokazatelja demencije jer se kod moje rođake to pojavilo odavno.
Ne znam da li bi se smatralo reklamom kada bih ovde stavio link fešte u smederevskom domu uoči Uskrsa. Samom domu reklama nije potrebna jer je pun.

Idemo dalje.

Idemo dalje.

 

[bezuslovna ljubav]

Moju mamu jedva nagovorim da ide na proslave. Odusevi se svaki put nakon lepo provedenog dana. A posle dva dana cesto se ne seca da je bila proslava. Moram da navodim puno detalja iz njene price o utiscima sa proslave da bi se setila. Desava se da neke dogadjaje pamti samo po jednom detalju koji se odnosi direktno na njen neki utisak, to mi ostaje kao podsetnik da bih umela da joj sugerisem.
Svi domovi organizuju proslave i priredbe i svi su puni. Ne vidim razloga da se to posebno naglasava. Meni je bitnije da svakodnevno ima dobru negu i nadzor, da nema velikih oscilacija u njenom ponasanju i raspolozenju.
Moje tetke su otputovale na odmor i sada se mama lepo druzi sa dve-tri prijateljice. I ujutru i uvece izlaze u park i bas je zadovoljna celom situacijom. Ne pominje da joj nedostaju tetke. Kad su tetke tu, onda mama nece da izlazi u park i ne odgovara joj drustvo *babetina*.
Kada je moja mama uznemirena da bi mogli nesto da joj oduzmu ili naruse njen mir, kazem joj da nista ne brine jer je sva pod mojom konntrolom i da necu dozvoliti tako nesto. Njoj je to dovoljno. Obavestim je da sam razgovarala sa osobljem Doma, prepricam joj deo razgovora, obecanje doktora da se to vise nece ponoviti... i da nju svi doktori i sociolozi cene - to joj narocito godi i smiruje.
Svakoj baki odnesem neku vockicu kada obilazim mamu, odem sa mamom u njihove sobe, pozovem ih u maminu sobu... lepu atmosferu napravimo. Cesto se mama ljuti sto sam dala voce nekoj *babi sto je bezobrazna*. Ja se pozovem na poboznost (mada nikada nisam bila nesto mnogo okrenuta religiji, a mamina mama je svakom pomagala u nevolji i ako je i sama bila u teskoj materijalnoj situaciji, a jako pobozna zena. I to moja mama pamti i to je razlog da se odmah smiri). Uvek joj naglasim da *nikada ne znas ko moze da ti pritekne u pomoc ako ne daj Boze zatreba*.
E sad, zasto osoblje Doma ne pokusava svakodnevno ili bar dva puta nedeljno da animira korisnike koji ne zele da se ukljucuju u setnje po parku ili u neke radionice ili da se druze... ne zele da ih uznemiravaju, to bi kod nekih stvorilo odbojnost od doma, nije im oduzeta poslovna sposobnost pa mogu da rade ono sto misle da je za njih dobro... ne razumem bas sve to. Cemu onda sluzi animator, sociolog i psiholog u Domu? Da prave sluzbene beleske ukoliko se nesto doogodi i cuvaju u ormanima dokumentaciju o korisnicima?
Beket, pokusaj da usmeris paznju svoje mame na stvari koje njoj prijaju, na pricu o osobama sa kojima se lepo slaze, na sorasnje lepe dogadjaje, na sutrasnje uobicajene aktivnsoti koje njoj prijaju... znam da nece uvek uspeti, ali stvoricete neki klise samom toka vaseg razgovora. Ja svakog dana pitam mamu, kada je u trpezariji za stolom, *Jel* se okupilo drustvo! Al* ste razdragani! Svaka cast kako se lepo druzite! Pozdravi sve, jedva cekam da vas sve vidim ponovo!* Pokusaj, Beket, ponekad da se ponasas kao da si deo svega toga u Domu, koliko god to odudaralo od tvog uobicajenog ponasanja.