Sve ja to razumem. Znam da bolest ima svoj tok i mirim se polako sa svakim gubitkom poneke sposobnosti, prestrojavamo se i iznalazimo resenja... i mama funckionise kako-tako. Ali kako da sprecim da je neko izbacuje iz koloseka i zbunjuje? Taman se stabilizuje malo, imamo rutinu u nasim razgovorima... i pljas eto ti price i likova iz proslosti koji zbunjuju i mene, a kamoli dementnu mamu. Da li je ziv Joja Jejin, a jel se secas pokojnog Drage, da li je Sico u Zagrebu ili u Virovitici... kaze doktorica: kada one zavrse taj razgovor i umiri se sve pred spavanje, onda mama vrti filmove u svojoj glavi ... pa kako da zna i ko je ona sama i gde je? Da ne pricam opet o staroj temi:cerka te ostavila, sto je otisla, sto se udavala, mogla je da cuva i tebe i najbolesniju tetku, i tako nema dece pa joj nije trebao ni muz, ovde u Domu niko vas i ne gleda, svi se razisli, evo ti da jedes posto ti je ovde hrana losa, ova baba je bezobrazna i noj necemo da dajemo voce-vidi kako nas gleda, mozda vam ne daju lekove... I sad ja da budem raspolozena i bas me briga sto se to desava oko moje mame. U cetvrtak cu razgovarati sa neuropsihijatrom, pogledace mamu i videti da li ima potrebe za korekcijom terapije. Mama je juce i sinoc i jutros bila potpuno stabilna. Rodbina je digla nos, sto sam im skrenula paznju da ne pominju nesto od pre 100 godina. Izokola sam pitala ko je taj Jeja sto ga mama pominje i pati gde je, a onda sva srecna tetka kaze: Ej, zamisli sve se seca, zapamtila je cak i to... E tu ja presecem. Samo je cutala. Porucila sam i ostalima. I oni cute sada. Videcemo dokle. Dok ne spreme novu strategiju.
Posto stede, onda ona koja dodje uzme svoj telefon i ispoziva sve ostale i da mojoj mami da se cuje s njima. Svako od njih ima svoju pricu. I kada mama ostane sama onda je u dilemi ko je sta rekao i gde je ko.Onda ta ista izvidi celu situaciju i onda se konsultuju i zovu me da kazu da imaju primedbu na ovo i ovo i ovo... a ako "mama zavrsi u podrumu" im je omiljena opomena meni. "Podrum je zatvoren staklom prostor u prizemlju, gde su smesteni oni koji su potpuno izgubljeni. Kazem rodbini da ne postoji podrum u toj zgradi i da je to prostor specijalno namenjen tom stadijumu. "E onda smo ugasile, ako je tu stave. Necemo je ni cuti ni videti"-kazu one. Kazem im da je onda moja mama ugasila i da se i ja bojim tog trenutka. Kada me pitaju sta cu da preduzmem onda, sada im govorim da cu da napustim posao i muza i da cu da sedim pored mame, dok ne umremo obe. One cute. Valjda su zbuinjene, pa ne znaju da li pricam istinu ili se salim.
ali on je zbrinut na jedini i najbolji način. I mi smo zbrinuti takođe na jedini i pravi način. Ne brinem se. Biće kako mora.
... Pita za neku rodbinu od pre 100 godina, pobrkala ko je ko... Sto puta sam rekla rodbini da ne evociraju uspomene i da je ne podsecaju na proslost i da se baziraju na mamine dnevne dogadjaje i okruzenje... Poludecu
Jutros doruckovala, izasla sa komsinicama u park, zezaju me preko telefona za muza, sale se i smeju. Malocas sam je zvala a majka mi tepa da sam njeno pile.
Doktorica je poslednji put rekla bromazepam po potrebi. Otkud znam kada ce biti potreba, a pogotovo otkud oni znaju kada je ne pregledaju svakodnevno
Ruke su slobodne i kad sam naišla on je upravo skidao duks....zašto, niko ne zna.....sav se upetljao u rukave...obukla sam ga lepo, donela i atlet majicu, naiše sestra sa užinom i nahrani ga. Soc.radnica mi ću glas i dođe i njoj i sestri sam samo rekla da mu oblače atlet majicu jer on ima slabu cirkulaciju i njegove kosti su stare 85 godina. Rekoh pipnite mu ruke".....a one hladne. Onda smo ga izvezli napolje. Muž i ja pušimo a on i ne traži cigare. >Priča tiho, reči su često nerazgovetne, o sklopu rečenice neću da govorim.......to ne postoji, kao ni najobičnija sklopljena i smisleno rečena misao. Ima halucinacije, blage, neagresivne...on je u nekoj svojoj priči. Ipak smo sedeli i pokušavali da pričamo....na pitanje mog muža kako se zoveš, rekao je Djoka i nasmeja se 
Svi se smeju, i stanari doma koji su napolju bili i mi i deda. Doše i gazda doma i krenu da se zeza sa dedom....vidim na njega reaguje jer je on tu svaki dan a mi nismo. Jedva da je bio svestan da odlazim....Važno je da taj čovek unosi vedru atmosferu i sa svim korisnicima se šali. Takođe i osoblje. Smeju se njihovim staraćkim ujdurmama, odgovorima, doskočicama, ali i podviknu kad ovi preteraju jer ima raznih ljudi i ćudi.
Nikome ne pada na pamet da treba neko da zaradi platu, penziju, da plati racune... kao da mi mamina bolest nije dovoljno opterecenje... Tebi se suprotstavio brat, a zamisli cetiri tetke, pa njihova deca i snaje... i svi udruzeni u jednom stavu. Ama bas niko mi nije prisao da me podrzi i da me pita da li mi treba pomoc. Ne mislim na finansijsku pomoc, vec ovako ljudsku pricu kao ovde sa vama. Svi su mi uputili reci koje si ti cula od brata. I jos gore, svi su me optuzili da sam kriva za bolest moje majke. Da sam bila stalno pored nje, ne bi se tako razbolela. A opet, sve zbog mira moje mame, moram da budem u kontaktu sa njima.
Kakve budale!!!