Dobro je dok mozete mirno i razlozno da mu objasnjavate. Ja ne smem mojoj mami da kazem da samo ona to vidi. Rekla bi da je pravim ludom i postala bi agresivna. Naravno, agresivna je zbog straha. Naravno, strah je izazvan time sto samo ona to vidi... dovijam se na sve moguce nacine da je smirim kada pocne da prica nebuloze.
haha pa i on kaže da ga pravimo ludim, ali shvata da se sa njim nešto događa, da radi stvari kojih se posle ne seća, da zaboravlja kako se nešto kaže ili radi, da se izgubi u našem dvorištu itd. Objasnili smo mu na praktičnim primerima koje je učinio. Naravno, svi smo se smejali, zezali, zaeeebavali se sa tim, isto kao što je on oduvek radio, predstavljajući to kao nešto što nije strašno ali se ipak događa i dovodi u opasnost njega i nas, kuću, ljude na ulici, vozače (ako ide u kafanu).
Pokazala sam mu isečenu pidžamu, jaknu, majice, krpe za sudove, džempere i sve to još i izgoreno cigaretom, milion papirića koje je iseckao, kako mu je komšija našao ključeve od kapije na sred ulice, pa pomogao da otključa kapiju....itd.
Pitam ga kako mu se zove unuk......ne može da se seti
Pitam ga koje je ovo slovo......ne može da se seti
Pokažem mu novčanicu od 1000 din i pitam koja je.....kaže milion ...a na to kažem "iz tvojih usta u božje uši, bila bih milionerka"
Pitam ga ko sam ja tata.....pa ti si.....ti si.......kako me pitaš tako glupa pitanja? zar ti ne znaš ko si? naravno, svi se smejemo
Neverovatno kako mu mozak radi.
Kasnije postavim ista pitanja i sve zna, osim ono oko para
E, onda je počeo da shvata, da se sa njegovom glavom nešto događa. Od prvog dana to radimo, pokazujemo mu šta mu se dešava. I sada, on vežba svaki dan razne stvari. Tražio je od mog muža da mu napiše imena naših pasa, jer nije mogao da se seti, pa onda naglas psuje sebe. Napisao mu je, a onda deda kaže da će on pored da prepiše svojim rukopisom jer ovaj moj to ne zna....i to je uradio....sad zna kako se zovu i sav je ponosan na sebe kad izgovori tek onako, da sam vidi da zna.
Juče je čitao. Kupila sam neku bajku, one za decu, na ćirilici je i slova su krupna. D. kaže da je pročitao celu stranu i da je sva slova znao. On mi se posle pohvalio kad sam došla uveče s posla.
Hožu da kažem, da u našem slučaju, dedi smo rekli i objasnili, a i svaki dan objašnjava svako od nas, šta mu se događa. Nismo krili od njega, brinemo o njemu, trudimo se svi, cela porodica i D. Samo ugađanje, da im se ide uz dlaku, nismo ni pokušali. Mislim da je on zato miran i stabilan i ne plaši se. Prihvata svoju bolest i trudi se da zapamti što više stvari. Jasno mu je da je D. tu zbog njega, da ga pazi, da ne zapali kuću, ne poplavi, ne padne i da provodi vreme sa njim u priči i vežbi, da ne bude sam. I stalno nas propituje za svašta. Zapravo, svestan je da zaboravlja i propituje sebe....svesno vežba....to i sam kaže.
Šta rade ovi ljudi sa ogromnim glavama u dvorištu? Ovolike im glave (pokazuje rukama)
Koji ljudi tata?
Pa ovi što šetaju.
Nema nikakvih ljudi. Samo smo nas troje u dvorištu. To samo ti vidiš, niko više.
Nemoguće. Ti ih ne vidiš?
Ne vidim. Ajde ovako....da su ti ljudi tu, zar misliš da bi psi bili mirni? Znaš i sam da bi lajali, skakali. Da li sada laju psi?
Ne..(obrće se da vidi gde su)..spavaju....vruće im je.....to je logično što kažeš......eeebem ti boga J.......stvarno si lud i počne da se smeje
Dokle će ovako biti, ne znam, ali trudimo se a on vežba jer sam mu objasnila da samo vežbom može da zadrži pamćenje....isto kao fizičke vežbe, a on to jako dobro razume, jer je do skoro radio vežbe svakodnevno.
Eto, ako neko, ko se ovde nije javio, a čita, i ako ima sličan slučaj, možda pomogne ovo naše iskustvo.
) i to bi trebalo - kao i sve drugo - kod dementnih da bude deo rutine, nekakvog rituala ili tako neke navike. U principu se ne preporučuju nikakva burna iznenađenja, još manje naporne i duge šetnje. Naravno, treba se posebno kloniti ovih vrućina, to je pogubno i za nas zdrave, bar dok se organizam malo ne adaptira.
,vazno da je mama stabilnija,nadaj da ce i u buducnosti izostajati setnje sa tetkama,izgleda da su izgubile interesovanje za mamu i da su se okrenule prema drugim stvarima,prema drugim bolesnim osobama
Ili kaze mama: Vec se sija, sta imam da ga ribam vise. 
Pokusacu ponovo sledeci put, pomislim ja. I nastavim da pricam o necemu sasvim drugom.
koje imaju za cilj nesto pozitivno.Dakle,uvek je hvalim kad nesto pa makar i sitno uradi.Prija joj...Korigovala sam svoja insistiranja o pisanju i povremenom citanju par redova u novinama pricom da je to dobro za njen mozak i da mora bar ponekad to da odradi kako bi joj on ostao u funkciji ali ne insistiram.Kazem joj da bi to bilo pozeljno za njeno stanje i da je na njoj da odluci kada ce to moci i pozeleti.