Delovi knjige koje vi pišete

[Милунка Савић]

Ne znam tocno jesam li sanjar ili ne. Jos kao djevojcica stvari gledam vise optimisticno nego realno. Svaka odluka je zapravo kockica za Covjece ne ljuti se. Mada kod mene igra ima malo drugaciju postavu. Jedna strana kockice je crna, ostalih 5 bijelo. Ima li izlaza ili ne? Bacam pa sta cesce ispadne, crno ili bijelo. A svi znamo da se kockica baca tri puta.
Najvaznije zivotne odluke donijela sam tako reci u trenutku. Ono kako sam osjecala tada bilo je presudno. Nikada ne idem protiv intuicije. Bacim pa sta bude. Nema nekog velikog cekanja ili razmisljanja. Jer hej, imaju i drugi igraci svoj red za bacanje.
Po ovome zvuci da sam dosta nepromisljena. Tko zna koliko dobrih stvari sam mogla bolje izvesti da sam bar stala na trenutak. Ali cemu to? Koliko god da je razum logican taj samo vodi brigu koliko o tjelesnim toliko o ekonomskim dobrima. Pa kakav je onda to zivot? Nesto te iznutra gusi mada izvana blistas.
Zbog takvih stvari uvijek sam se radije oslanjala na osjecaje i trenutke. Lijepo je planirati, ali to zna dosta zakomplicirati samu stvar. A i zivot prolazi. Baci kockicu i skaci.

Kroz takav tunel vodila sam svoj zivot. Nekada iskakala iz vagona, nekada se jedva drzala za precku. Bilo je i onih postaja koje sam mirno prespavala. Ali takvih nije mnogo. Jer uvijek nesto poremeti san. Bile to svjetloste lampe ili tek kvar u nekom djelu vlaka.
Ovako objektivno mogu pricati samo o svoj proslosti. O sadasnjosti dosta malo i sama znam. Donosim odluke koje ce me poslije sustici. Bilo dobro bilo lose. Svejedno, mislim da necu pozaliti. Jer zivot je tek dio trenutka. Ono sto radim sada smatram najboljim. Sutra ako i ne bude kako sam ocekivala, ne mogu kriviti niti sebe niti druge. Jer niti sam mogla znati ja niti drugi. Vlak svejedno juri.

1.


Mozda je vrijeme da se prestavim. Zovem se Nika i kci sam jedinica. Kronoloskim redom mozda bi trebala sada pricati o svojoj obitelji. Mogu reci da smo dosta razliciti i ne bas toliko povezani. Svejedno zivimo skupa i nekako se razumjemo. Bar onoliko koliko je potrebno za zivot u velikoj kuci.
Kucne ljubimce nemam. Iskreno ne volim bas pretjerano zivotinje. Ustvari, volim samo konje. Svoj zivot u buducnosti zamisljam u maloj kucici slicnoj onoj na Aljasci i muzem koji me voli i postuje. A kojeg ja obozavam. Za sada zivim u malom gradicu i dosta velikoj kuci. I nemam momka. Ali to nema veze. Kazu da si ustvari ono sto zelis da budes. Prijatelj mi je bas neki dan rekao jedan citat. Ne znam tocno radi li se o filmu ili knjizi. Citat zvuci upriliku ovako: ' Da si mi jos kao djetetu pokazao bilo koje mjesto na mapi i rekao ''Tu neces nikada otici'' imao bi
dojam da si mi nesto oduzeo'. Ono sto zelimo smatramo da nam na neki nacin i pripada. Ali, tako je to valjda kod nas ljudi. Zanima me bas sta konji o tome misle.

...

Molim vas komentar. Ovo bi trebao biti uvod i pocetak prvog dijela.
Po mom misljenju ne zvuci bas zaokruzeno, nije povezano kako treba.
Imate li neki savjet?
Koja je vasa kritika?

На први преглед, занимљиво, и "вуче" на читање.

Али, обавезно избаци ствари типа "малој кућици", "доста мало", "малом градићу".

А и сама си већ уочила неке ствари.

Само настави у том правцу.

Генерално, што више "шишања" текста, избацивања сувишних речи, и реченица.
Опет - већ ћеш ти то сама, новим и новим ишчитавањима, сама најбоље уочити.

Је л' ово почетак романа?


@ Ratko Pocesta
Мислим да није битно у ствари да ли је аутобиографски.

Све што пишемо је, мање или више, или на ова ј или онај начин аутобиографски.
Чак и наизглед апстрактна поезија, на пример.

 

[_nadja]

Pa ubiti, predstavljam se kao Nika ali pisem o svome zivotu. Autobiografsko djelo, ali s nekim promjenama.

Temelj je ljubavna prica. To bi trebalo biti osnovno, bazirano na dijalozima i monolozima. Ostalo - prijatelji, obitelj, bas kako jei ovdje jedva spomenuto ni kroz ostatak knjige nece ni biti toliko vazno. Zato me zanima trebam li uopce to ostavljati u uvodu? Napisala sam cisto da se bolje shvati karakter lika. Istovremeno ne bih htjela previse suvisnih, nevaznih detalja.

Ali najvise me muci ta 'zaokruzenost'. Meni osobno ovo izgleda kao niz ispresjecanih djelova. Ali bih voljela da cujem jos neko misljenje.

Stvarno bih bila zahvalna na savjetu


@ Милунка Савић

Da, jeste.
Vidis o tome nisam vodila racuna. Prepravit cu vec veceras
Hvala na komentaru i savjetu

 

[Grunf1942]

На први преглед, занимљиво, и "вуче" на читање.

Али, обавезно избаци ствари типа "малој кућици", "доста мало", "малом градићу".

А и сама си већ уочила неке ствари.

Само настави у том правцу.

Генерално, што више "шишања" текста, избацивања сувишних речи, и реченица.
Опет - већ ћеш ти то сама, новим и новим ишчитавањима, сама најбоље уочити.

Је л' ово почетак романа?


@ Ratko Pocesta
Мислим да није битно у ствари да ли је аутобиографски.

Све што пишемо је, мање или више, или на ова ј или онај начин аутобиографски.
Чак и наизглед апстрактна поезија, на пример.

Ma pitao sam radi celog pregleda romana. Eto, moj rad o mukama Jevrejina u Holokaustu nije autobiografski i ja nikada nisam bio ni u radnom, ni u smrtnom logoru

 

[Милунка Савић]

Ma pitao sam radi celog pregleda romana. Eto, moj rad o mukama Jevrejina u Holokaustu nije autobiografski i ja nikada nisam bio ni u radnom, ni u smrtnom logoru

Ниси био, физички.
Али, духом јеси, чим се том темом бавиш. .

А чим се неком темом бавиш, то аутоматски постаје и аутобиграфски.

(У свом првом роману ја имам као важне, а, заправо - главне јунаке, београдске Јевреје у деведесетим 20. века. А нисам Јеврејка, него, по њиховој класификацији - пријатељица. Али, још битније ми, и као највећи компимент, међу многим, за ту књигу, да сам их описала уверљиво, као да сам и сама део те заједнице.
Ваљда и стога, што су ми генерације предака, а и ја сама, живеле, и пријатељевале, и тазбински се повезивале између осталих и с неким Јеврејима, па ми је блиска и драга њихова култура.

Значи, то је, у ствари све и део - аутобиографије.

 

[Grunf1942]

Ниси био, физички.
Али, духом јеси, чим се том темом бавиш. .

А чим се неком темом бавиш, то аутоматски постаје и аутобиграфски.

(У свом првом роману ја имам као важне, а, заправо - главне јунаке, београдске Јевреје у деведесетим 20. века. А нисам Јеврејка, него, по њиховој класификацији - пријатељица. Али, још битније ми, и као највећи компимент, међу многим, за ту књигу, да сам их описала уверљиво, као да сам и сама део те заједнице.
Ваљда и стога, што су ми генерације предака, а и ја сама, живеле, и пријатељевале, и тазбински се повезивале између осталих и с неким Јеврејима, па ми је блиска и драга њихова култура.

Значи, то је, у ствари све и део - аутобиографије.

Meni su oni najdraži narod i uopšte obožavam ih i njih i njihovu kulturu. Na žalost, po krvi, ih nigde nemam, i ako imam sve žive, samo ne njih, rome i rusine!

A imam i Italijane, i Mađare, i kol'ko oćeš krvi , i n(j)emačke itd.

Postskriptum: Gde se može naći tvoja knjiga?

 

[Милунка Савић]

Meni su oni najdraži narod i uopšte obožavam ih i njih i njihovu kulturu. Na žalost, po krvi, ih nigde nemam, i ako imam sve žive, samo ne njih, rome i rusine!

A imam i Italijane, i Mađare, i kol'ko oćeš krvi , i n(j)emačke itd.

Postskriptum: Gde se može naći tvoja knjiga?

И мени су један од најдражих народа. .
Проучавам њихову историју, културу. Чак сам и у Јеврејској општини учила иврит - хебрејски. То је било изванредно искуство.

Много волим сефардске романсе. Имала сам срећу слушати их и уживо, још од детињства, кад су нам у посету долазили неки пријатељи бабе и деде - Јевреји.

Књига се зове "Поздрав из црне рупе".

Мој део тиража (и првог и другог издања) сам највећим делом распродала, и остало ми је још неколико примерака, које чувам за посебне прилике.

Пошто си велики љубитељ Јевреја, ето, онда, изгледа, једне такве.

Књига ти следи - на поклон, и са посветом.

Само напиши на пп неку адресу где да је шаљем.

(А ако баш желиш да је купиш, има је, колико знам, по неким Бгд књижарама, као "Белић", "Иницијал", "Беополис", "Круг", СКЗ.
Али, пошто се ту брзо распрода, и не знам колкко они брзо опет снабдеју књижаре, можда је најбоље наручити је преко издавача "Мали Немо", (у мом потпису је адреса, где се може видети поближе и о тој, као и мојој другој књизи, "Повратак кошаве у Београд" ), на мејл office@malinemo.rs.

(Иначе, ја толико ценим Јевреје, и сматрам их значајним, да, заправо, у сваком роману морам имати барем једног јунака Јеврејина. Тако се један појављује и у "Повратку кошаве", а и у управо завршеном рукопису, који ће, божездравља, изићи следеће године).

 

[Grunf1942]

И мени су један од најдражих народа. .
Проучавам њихову историју, културу. Чак сам и у Јеврејској општини учила иврит - хебрејски. То је било изванредно искуство.

Много волим сефардске романсе. Имала сам срећу слушати их и уживо, још од детињства, кад су нам у посету долазили неки пријатељи бабе и деде - Јевреји.

Књига се зове "Поздрав из црне рупе".

Мој део тиража (и првог и другог издања) сам највећим делом распродала, и остало ми је још неколико примерака, које чувам за посебне прилике.

Пошто си велики љубитељ Јевреја, ето, онда, изгледа, једне такве.

Књига ти следи - на поклон, и са посветом.

Само напиши на пп неку адресу где да је шаљем.

(А ако баш желиш да је купиш, има је, колико знам, по неким Бгд књижарама, као "Белић", "Иницијал", "Беополис", "Круг", СКЗ.
Али, пошто се ту брзо распрода, и не знам колкко они брзо опет снабдеју књижаре, можда је најбоље наручити је преко издавача "Мали Немо", (у мом потпису је адреса, где се може видети поближе и о тој, као и мојој другој књизи, "Повратак кошаве у Београд" ), на мејл office@malinemo.rs.

(Иначе, ја толико ценим Јевреје, и сматрам их значајним, да, заправо, у сваком роману морам имати барем једног јунака Јеврејина. Тако се један појављује и у "Повратку кошаве", а и у управо завршеном рукопису, који ће, божездравља, изићи следеће године).

Mislim da bi bilo najbolje da mi je uručiš na promociji moje knjige, za koju se nadam da će se desiti do kraja godine... Prva knjiga nije o jevrejima, ali druga jeste, i upravo je pišem (tj. možda i treća, završio sam još jednu knjigu, ali ne znam da'l da je izdajem)

 

[Grunf1942]

Evo čisto da naglasim da sam u drugoj knjizi, o jevrejima, stigao već podaleko. Neću otkrivati šta se dešava, ali sa nekoliko reči, najprostije:"SVAŠTA SE DESILO!"

 

[Милунка Савић]

Evo čisto da naglasim da sam u drugoj knjizi, o jevrejima, stigao već podaleko. Neću otkrivati šta se dešava, ali sa nekoliko reči, najprostije:"SVAŠTA SE DESILO!"

Фино.

А шта би с првом књигом, и промоцијом, ништа ниси јавио?

 

[Robert25]

Zemlja se još nije osušila, vlaga i smrad u vazduhu terala je svako živo stvorenje sa poljane. Krvave bare nisu se osušile od bitke na ovom polju. Nekada plo-dno, obraslo zelenom travom, uokvirena sa tri šume koje su vekovima spokojno rasle šireći se preko hori-zonta. Prekrivale su i najviše vrhove planinskog venca sve je bilo u zelenilu, a sad je ostalo samo sivilo tužno posečenih šuma. Stare spaljene panjeve nikog nema da počupa osećalo se zlo koje je bazdilo nemo nikog da ih oslobodi mizerije večne. Nazivaju ga sveto tlo, palih svetaca izgubljenih heroja, sada već zaboravljene bitke. Ovde gde su se samo jedna od mnogih poko-lenja, sastala na dve strane sravniše sve ispred sebe ostavile su ovo. Prizor koji sam video, sivila koje se utapalo u krvave bare, veliko polje koje je prekrivala gusta magla koja nikada nije odlazila. Ostala je samo crna tačka u crnilu, horora koji se ovde tada odigrao. Obe strane vođenje verovanjima svojih vladara, koji su ih vodili u poslednji krvavi masakr. Bitka koja neće ispisati istorijske stranice, neće biti isklesane u kame-nu grobnica palih heroja. Istorija koju će krojiti samo pobednik, a poraženi će za svu večnost nestati.
Zemlja se još nije osušila, dok krvava reka teče is-pod crne zemlje. Plava, crna i crvena krv prepliću se u toku reke dok razbija tvrdi granit svojim silovitim i nezaustavljivim tokom. Reka krvi nikad neće presušiti, putovaće svojim tokom u beskraj, zemlja ne može sve da uzme u sebe svo to zlo, ne može ili ne-želi. To niko nezna do nje same.
Zašto je neko manje, a neko više vredan?
Samo zbog boje svoje krvi, rase ili vere?
Svaka boja krvi prepliće se jedna u drugu, dok reka probija put kroz stene stare milionima godina. Zemlja možda neće da primi svo zlo rata i krvoprolića u sebe. Tvrd granit, čvrste stene, crne zemlje ne može da zau-stavi zlo koje teče kroz njene vene. Uplićući se u jed-nu, crvene skoro da i nema u crnilu večne tame. Dok ljubičasta i plava nakon toliko vremena nisu izgubile svoju jačinu boje. Ništa je neće zaustaviti sve dok se nesjedini sa srcem Majke Zemlje.
Rane i ožiljci nisu zarasli vekovno zaraćenim neprijateljima. Bitke su se vodile, ali nijedna strana nije potpuno uništila drugu. Gorela su sela, padali su gradovi, ostajalo je samo ništavilo ispred uvek infirio-rnije armije. Nevina krv bezsramno se prolivala na obe stane. Vekovno besmrtni heroji ostajali su i ispi-sivali stranice istorije ispletene u očima mase po svo-jim idolima samo njihove ideologije. Kao stoka na klanju, selo za selom je padalo, svi su morali da nestanu, nisu birana sredstva i način. Morali su da se unište, govorili su generali te su gradovi bili sravlja-vani u prah i so. Beskonačne bitke nisu donele pobe-du ni jednoj strani. Svi su se pripremali za konačni boj, niko nije po-šteđen svi moraju da se bore za svoje vladare.

 

[Grunf1942]

Фино.

А шта би с првом књигом, и промоцијом, ништа ниси јавио?

Izgleda da će biti 14. januara. Ne brini, sve forumaše zovem, sem onih zatucanih šovinista

Inače, Robert - dobra je knjižica

 

[Robert25]

To je pocet mog prvog epskog romana. Potrebne su mi kritike prekopotrebne, jer sam preuzeo na sebe veliki teret u daljem textu cete videti i zasto...
Bitka za xxxx se zahuktavala, stotine hiljada letećih bića prekrivali su nebo. Novo nadolazeće trupe nisu zabrinjavale Xxxxxxx dok je ubijao sve i svakog do koga je dopirala njegova oštrica.
Huš, huš, huš!
Padali su na mahove, slivali su se leševi kao kiša iz jednog oblaka. Liptala je krv na sve strane, krv koja ga je morila za još. Stotine duša srušio sa neba u večni zaborav. Gomilaju se leševi slagaju se jedan na drugi u planinu plača i kristalnih suza. Mesto na kom je lebdeo nadolazili su hrabri heroji misleći da će ga baš oni srušiti sa neba. Mislili su da je sad pravi trenutak, sad negleda, sad nije spreman. Uvek korak ispred, uvek je znao. Odakle dolaze, kad će da zamahnu oštricom i gde, jer mu je rat i krvoproliće u venama. Nije morao da obleće svi su se u urotili na njega samo se on izdvajao u centru neba. Sladio se njihovom krvlju i slavio svoju besmrtnost:
“Iz krvi sam se rodio, iz reke krvi Dounav!
Gozbim se vašom krvlju koja čini moj život božanskim!
A i ako ikada umrem, neće to biti od vaše ruke, jer niko od vas nije dostojan moje herojske smrti! ”

Odzanjale su nebom njegove reći koje su unosile strah u kosti ratnicima. Nije se zamarao nije posustajao, jer je znao da neće odleteti živ sa ovog polja. Xxxxxxx zmajevi Xxxxx, Xxxxxx, Xxxx neotkrivajući svoju poziciju oblećali su visoko po nebu. Leteli su u krug obaveštava-jući Satanu o prevlasti na frontu. Ohrabreni napredkom Xxxxxx im da naredbu obrušavali su se jedan za drugim sa nebesa duvajući vatrene kugle dole ka zemlji. Palili su krila Xxxxxxx i Xxxxxxxxxxx spaljivali su ih cele, vatrene kugle. Padali su zajedno sa njima. Udarale su kugle o zemlju, eksplozije su odjekivale kao gromovi. Vatra se širila munjevito svi su bežali pred vatrenim zidom. Vatra je prožderavala sve ispred sebe. Uleteli su u vatru, zmajevima nije smetali niti im je škodila. Rođenji u njoj bili su jedno sa vatrom. Zaštičeni vatrenom stihijom uvlačili su svakog ko je bežao ispred vatrenog zida. Sladeći se njihovom krvlju želeli su još. Celo polje smrdelo je na spaljeno meso. Desno krilo padalo je pred Xxxxxxxx. Zmajevi su probili krilo. Vatre ispred njih polako se gasila. Nisu više imali snage za dalji pokolj njihova zeđ za krv je jenjavala kao i vatra. Xxxxxx je proleteo ispred njih na prestravljene i demoralisane legije. Prepolovljeni bežali su ispred njega nisu imali vojskovođe koji će ih dići. Ne, posle pokolja koji je predhodio. Ne, jer ne mogu da prenesu svoje mrtve, jer u prah su nestali. Utapajući se u vetrar. Odnevši prvu pobedu jedan po jedan leteli su iznad bojnog polja odlazili su nazad do svog vladara. Klicali su im legije Xxxxxx u njihovo herojstvo.

 

[M-heart-J]

UVOD
Šetala sam jednog poslepodneva, krajem juna, Prvomajskom ulicom, u svojoj lepoj crnoj haljini, koja mi je lagano, lepršavo padala niz telo. Sećam se, bila sam puna energije. Bilo je vruće. Sunce je ispuštalo svoje poslednje, ali veoma jake zrake tog dana. Skakutala sam s noge na nogu, kao da me je nešto posebno usrećilo tog dana. Jesam, bila sam srećna, ali nisam mogla da se setim šta je moglo da prouzrokuje tu sreću. Neki prolaznici su me čak gledali kao neku, veoma čudnu devojku. Pa, pobogu! Zar ne smem biti srećna? Uputila sam se kući. Ni sama ne znam zašto. Verovatno, zato što ne volim da budem sama. Dok sam slušala muziku preko slušalica, lagano sam se kretala, kao da plešem, pustim ulicama mog kraja. Stigla sam kući i odmah otišla u svoju sobu. Kada sam legla, sva ona energija, kao da je odjednom nestala. Ah, da. Popila sam dosta kafe danas. Zapravo, te energije nije uopšte bilo. To sam samo ja mislila. Nije ni bitno. Važno je da ću se ja sada odmoriti. Sutra će biti bolje. Puno energije, ali one prave.

NAPORNO LETO

Budim se. Veoma rano. To je za mene veoma čudno. Pokušavam da ponovo zaspim. Ne vredi. Ustajem. Odjednom je zazvonio telefon. Ko li zove u ovo doba?
- Lea, jesi li ustala?
- Jesam, mama. Što?
- Pa zar si zaboravila? Treba da ideš kod Nine.
- Jao, pa da. Kako sam to mogla da zaboravim?
- U redu onda. Idem ja na sledeći teren. Lepo se provedi i pozdravi Vanju.
Sada vidim šta mi to nije dozvolilo da nastavim da spavam. Ne znam da li je na to uticala podsvest ili nešto drugo, ali me ni ne zanima. Više me brine to kako sam uspela da zaboravim da treba da idem kod svoje najbolje drugarice. Šta mi se to dešava? Sve sam manje verovala u svoju teoriju o kafi. Juče sam imala energije, pa je naglo nestala. Danas se rano budim, a zaboravila sam šta treba da radim. Nešto tu stvarno nije u redu. No, o tome ću drugi put da razmišljam. Kada budem imala više vremena.
Čim sam izašla na svež vazduh i toplo jutarnje sunce bilo mi je bolje. To me je oraspoložilo. Odmah sam pomislila na lep dan sa drugaricom. Mislim da je to za mene, u ovom trenutnku, savršeno. Nadam se da me ništa neće pokvariti raspoloženje.
Autobus. Gledam kroz prljav prozor. Skretanje. Dve žute kuće, benzinska, škola sa desne strane. I dalje gledam, ali kao da ne vidim. Sve znam napamet. Čudno je kako nekad sve deluje tako nestvarno, kao da uopšte i nisam tamo. Kao da svet oko mene posmatra neko drugi. Ovo mi se retko dešavalo. Da jednostavno odlutam, psihički. Odmeravam ljude, posmatram velike kuće, luksuzne automobile, ali ne vredi. Misli su mi negde drugde. Ali, ne znam gde. Razmišljam, ali ne znam o čemu. Znam, dešava mi se nešto čudno. Nikada se nisam ovako osećala. Ne mogu da vam opišem taj osećaj. Nije ljubav, ni mržnja. Čak ni tuga, a kamoli sreća. Nešto, meni strano. Kao da neko drugi vlada mojim umom. Krenem da pevušim svoju omiljenu pesmu i misli mi završe na nekoj Turbo folk numeri. Kada to shvatim, uvek se refleksno trgnem. Smešno, ali ipak zabrinjavajuće.
Brzo sam stigla kod Nine. Bila sam vesela, bez obzira na svoje brige. Njen trogodišnji brat je uspeo da me natera da se smejem do suza. Dečak govori smotano, ali veoma simpatično. Mnogo je sladak. Ubrzo smo napustile njenu kuću i izašle napolje. Ipak je na svežem vazduhu lepše. Ceo dan mi je lepo protekao. Toliko lepo da nisam ni na trenutak pomislila na ono što me je mučilo poslednjih nekoliko sati. Bila sam ponovo srećna i nasmejana. Pričale smo o svemu. Od lepih, a glupih momaka do školskih obaveza i planova za sledeću školsku godinu. Mada, čim smo se rastale i čim sam ja krenula svojoj kući, problemi su opet navirali. Mozak mi je radio prebrzo. Nisam mogla da kontrolišem svoj um. Brzo sam stigla kući. Mama je sedela u dnevnoj sobi gledajući televiziju. Mislila sam da joj se obratim za pomoć, ali ne želim da je zabrinjavam. Možda prođe sutra. Samo sam se bacila na krevet i tako zaspala. Obučena.
Sutradan, ustala sam kao zombi. Imala sam ogromne podočnjake. Kao da sam kopala dvadeset četiri sata. Na svaki pokret mi se vrtelo u glavi, a vrat me je boleo neprestano.
- Mama?
- Molim?
- Nisam htela juče da te zabrinjavam, ali izgleda da mi je danas još gore.
Kada je to čula uozbiljila se kao da sam joj rekla da bolujem od neke teške bolesti.
- Šta se dešava?
- Pa prekjuče sam bila puna energije, a čim sam legla sve je nestalo. Juče sam se probudila rano i nisam mogla više da zaspim. A da bude još gore, skroz sam zaboravila da je trebalo da idem kod Nine.
I dalje je bila ozbiljna. Mislim da nije u potpunosti razumela zašto joj to pričam, pa sam nastavila.
- Sad, kada sam se probudila, vrti mi se u glavi, boli me vrat. Pogledaj koliki su mi podočnjaci!
- Samo to?
Čim je to upitala, pomislila sam da to nije toliko strašno. Možda mi se organizam samo malo menja, ali setila sam se i svog slabog vladanja nad umom.
- I nesvesno razmisljam o nečemu što ne želim da mi se mota po glavi. Kao da neko drugi upravlja mojim mozgom.
- Za to što ti se mota po glavi možeš kod psihologa ili psihijatra. Mislim da je to normalno u tinejdžerskim godinama, ali ovo drugo me zabrinjava.
- Misliš da bi trebalo da odem kod lekara?
- Da, i to što pre! Danas ću da uzmem slobodan dan da te vodim u dom zdravlja.
Mrzim da idem kod lekara. Skoro svi oni se prave nešto pametni. Kad moja doktorka nije tu, pošalju me kod neke koja je na zameni, a ona me jedva i pregleda. Odmah me šalje kod nekog drugog. I uvek se završi na tome da mi predlažu samo kratak odmor. Mnogo mi je drago što mi dom zdravlja nije toliko daleko od kuće, pa da se ne moram „cimati“ bezveze. U svakom slučaju ne bih volela da mi kažu da je nešto ozbiljno. Koliko god bila daleko od lekara i koliko god se mučila da dođem do tamo bilo bi mi draže da mi samo kažu: „Samo se ti malo odmori, nemoj da se previše naprežeš i biće ti bolje.“.

 

[gost 198065]

Odsečak; da prostite.

"U najmračnijoj ulici Dokova nalazila se, valjda, najmračnija krčma u gradu.
Zbog blizine vode, temelji Dokova postepeno su ali sigurno tonuli. Ovo je bio najstariji deo grada kom su i novi kvartovi već bili dedovi; jer neki su tvrdili da je grad stariji i od celog prostranog Commonwealtha. Jedini bezbedni deo Dokova bila su stovarišta veletrgovaca koje je danonoćno čuvala Straža; mada se ponekad dešavalo da neko skladište misteriozno (ili manje misteriozno) izgori. Dokovi su bili mesto gde jutro često osvane iznad bezimenog leša u kakvoj uskoj, zavijenoj uličici; i gde ni dvanaestogodišnje prostitutke nisu naročita sablazan. Niko kom je glava bila mila nije odlazio na Dokove kad omrkne, i bez telesne straže.
Niko osim brata Devona.
Krčma „Obešenjak“ imala je mala, okrugla i ispupčena žablja okna kakva su se često viđala u ovom kraju. Činilo se da nisu oprana odkad je sagrađena. Nakon što se bezmerno pružio naširoko; grad je nastavio da raste naviše; preteći šiljatim vrhovima svojih krovova probiti nebesa. Bez reda i plana nadograđeni spratovi i tavani pijano su se krivili nad čovekovom glavom dok bi hodao klaustrofobično uskim ulicama: pa bi vam se ponekad činilo da hodate morskim dnom. Jedine uređene pešačke staze u gradu mogle su se naći gore na brdu, u kraju bogatih trgovaca i plemića. Širom Commonwealtha čuveni pisac jednom je nazvao grad paklenim lavirintom, i pri tom jedva da se poslužio metaforom.
Međutim, ljudi koji su tu obitavali, čak i najstrašljiviji od njih; toliko su se svikli da ih nikakva promena ne bi naročito obradovala. Najveći deo stanovnika grada rodio se i umirao u njemu bez namere i potrebe da ma kud odlazi. I gde bi; kad su na ovu stranu vodili svi putevi? Postojala je uzrečica da ako nešto ne postoji u gradu; onda ne postoji uopšte.
Brat Devon, koji se u životu ni za šta nije vezivao; opet se vezao za grad i danas, posle pet godina, osećao se njegovim stanovnikom do srži u kostima. Tu je bilo sedište njegovog Reda, jedini dom za koji je znao; ceo njegov život. Upoznao je sva lica ovog mesta, njegove balske dvorane i njegove jazbine; sve lepo i ružno za šta je bio sposoban. Nikad mu nije sudio. Grad je bio to što jeste, a ko je god s tim imao problem; mogao se nositi dođavola.
U mračnoj krčmi po imenu „Obešenjak“ fenjeri su visili s plafona toliko crnog od prljavštine da se činio prefarban katranom. Oblaci dima gusto su se vili iznad stolova a mirisalo je oštro na jeftin alkohol, vlažnu odeću i prljavu ljudsku kožu. Većinu gostiju činili su mornari u dokolici između dve plovidbe. Brat Devon je pozdravio njihovo pijano cerekanje i kocku u ćošku. To mu je pomagalo da svoj posao obavi bez uznemiravanja. Za razliku od narednika Andersona, svog zamenika, on nije voleo konflikte. Ako je nešto mogao da uradi bez sukobljavanja s drugim ljudima; tim bolje.
Nažalost, to je u najvećem broju slučajeva bilo potpuno neizvodljivo.
Čovek koji je sedeo preko puta njega u mračnom ćošku imao je pacovsko lice; šiljat nos, uljane oči i duge, žute prednje zube. Brat Devon ga je znao kao Starog Paddy-ja; mada mu to verovatno nije bilo pravo ime, i mada nije bio naročito star. Stari Paddy je imao svoje pacovske prste u maltene svakom nezakonitom poslu koji se obavljao na Dokovima; što je značilo da se za prethodnih pet godina nebrojeno puta sukobio s ljudima brata Devona. Toliko je dobro poznavao sedište Straže da ga se nikad nije moralo sprovoditi u podzemne ćelije; kao da se radi o kakvom pansionu u kom redovno odseda. Brat Devon se nikad nije zanosio iluzijom da će grad potpuno očistiti od kriminala. Bio je, verovatno, najbolji Zapovednik gradske Straže u celoj dugoj istoriji tog mesta; ali grad je bio veći i od njega, i nadživeće ga. Ono s čime se morao zadovoljiti, bila je kontrola – znanje o svemu što se u gradu dešava i svest kriminalaca da on to zna. Bio je čovek od zdravorazumskih pravila; a kako je kontrola na ovom mestu značila pokoravanje pravilima onoga ko igru vodi; ljudi s one strane zakona manje-više su se držali dogovora. Čak i najbahatiji među njima odavno su naučili da je brat Devon siva eminencija u senci gradonačelnikove stolice; neslužbena ali jedina prava vlast u gradu.
Kad ih je zvao na razgovor; uvek su se odazivali."

 

[gost 198065]

"Stari Paddy je grijao svoju olupanu limenu šolju s toplim rumom rukama u rukavicama bez prstiju; mada je bila sredina leta. Ali on je uvek izgledao kao da se smrzava. Njegov do zemlje dug kaput bio je ulašten od prljavštine.
Brat Devon nije pio ništa. Nikad nije ni jeo ni pio u prisustvu drugih ljudi; a pogotovo ne na ovakvim mestima gde je kolera zevala u svakom ćošku. Ali Stari Paddy je imao debelu kožu kroz koju ni kuga nije prolazila.
Sevao je očima po krčmi kao da mu je neprijatno, što je verovatno i bilo tačno. Niko nije voleo da se sreće sa bratom Devonom. Narednik Anderson, koji je stajao za stolicom svog pretpostavljenog, skrštenih ruku i mrk; brecnuo se:
-Brat Devon ti je postavio pitanje; ***** jedno.
Stari Paddy reče svojim cijukavim glasom:
-Hej, hej!.. Zauzdaj taj jezik, momčino!.. Ja uopšte ne moram da sedim ovde!..
Pogledao je ispod oka ćutljivog muškarca pod kukuljicom preko puta. Mogao mu je videti samo liniju vilice, i činilo se da uopšte ne diše. „Kao prokleta smrt“, pomislio je zadrhtavši. Naglas je rekao:
-Zašto ste me, kog vraga, doveli ovamo?
Glas mu je sad zvučao kao u nepravedno optuženog dečaka.
-Ako je zbog onog požara prošlog meseca, neka se zna da nisam bio ni blizu jebenog skladišta...
Narednik Anderson lane:
-Opsuješ li još jednom pred monahom, iščupaću ti pogani jezik i zadaviti te njime.
Brat Devon reče, veoma tiho.
-Naredniče, dozvolite.
Stari Paddy je dobio malo boje u svojim bledim obrazima.
-Neka mi se vaš čovek ne obraća na taj način, brate Devone. Za šta me optužujete? Jesam li uhapšen?
-Oprostite naredniku Andersonu. Ima kratko strpljenje.
-Kratko strpljenje, ha!..
Uperio je prst s dugačkim prljavim noktom u ogromnog muškarca.
-Ni u jednoj zatvorskoj ćeliji nisam sreo luđeg i strašnijeg ubicu nego je taj vaš vrli zamenik, brate Devone, a dobro poznajem to mesto. Neću da mi se obraćaju ludaci koji ljudima golim rukama čupaju...
Narednik Anderson učini nagli pokret; usled čega Stari Paddy zguri ramena i zaciči:
-To je tačno!.. Video sam rođenim očima!..
Brat Devon šapne:
-Ne bi se reklo da ste u stanju pozivati se na ma čije moralne osobine, gospodine.
-Možda nisam svetac, ali nisam ni ludi ubica poput njega!..
-Nadam se da ste svesni da samo ja stojim između vas i narednika Andersona sada.
Pod kukuljicom je blesnuo osmeh.
-Ili bilo kada.
Stari Paddy se ponovo strese.
-Što pre završimo ovaj razgovor, srećniji ćemo se razići. Odgovorite mi na pitanje.
-Koje beše?
-Dve devojčice u odeći sirotišta. Da li ih je iko video u ovom kraju?
-Sirotište, sirotište. To je mesto izgorelo pre mnogo godina.
-Novo sirotište, na brdu. Willow Peak.
-Da, da. Tužne vrbe, brdo s tužnim vrbama. Pravo ime za sirotište. Tamo je glavna ona zgodna ženska, zar ne? Ona plavokosa. Ponekad siđe ovamo s nekim velikim riđim klipanom i misionari među decom na ulici. Nahrani ih, raspituje se da li su bolesna. Da li imaju roditelje. Takve stvari. Zgodno parče. Uvek pomislim da to nije posao za jednu lepojku poput...
-Nisam vas pitao za Celinu Wittleshire.
To je bilo izrečeno mnogo mirnije nego je brat Devon osećao. Ono što je, u stvari, poželeo čim je Stari Paddy zinuo; bilo je da pruži ruku preko stola, zgrabi malog pacova za glavu i jednim mu pokretom okrene vilicu na potiljak. Nije mogao da podnese da jedan takav ljudski otpadak govori o njoj.
-Deca o kojoj vas pitam dolaze iz Willow Peaka, da. Narednik Anderson je juče obišao neka mesta ovde na Dokovima. Saznao je da je nestalo već nekoliko devojčica.
Stari Pady nemarno sleže ramenima.
-Ljudi nestaju. Zašto bih ja znao nešto o tome?
-Zato što vi znate skoro sve što se dešava u ovom kraju.
-Znam gde da kupite poneku stvarčicu koja bez odobrenja vlasnika zabasa odgore s brda. Ili da vam kažem kojih ulica da se klonite i u koje vreme. Znam gde se nalaze pristojne, zdrave devojke koje vas neće opelješiti. Ali ne bavim se decom. Nikad nisam. Jeste li poludeli? I ja imam decu.
Brat Devon pomisli da ne želi znati kakvu je decu napravio Stari Paddy; pogotovo ne koja ga je žena pripustila u svoju postelju. Pacovski čovečuljak je ispio svoj rum, a onda obrisao usta nadlanicom.
-Čak i mi ovde na Dokovima imamo neka pravila, brate Devone. Šta je s tom decom? Jesu li mrtva? Je li ih neko silovao i ubio, ili obrnutim redom?
-To ne znamo.
-Da vam kažem nešto, Zapovedniče.
Stari Paddy se nagne nad stol. Sad je bilo sasvim očito da mu je sve i jedan zub truo.
-Ne znam šta ste smislili kad dolazite ovamo i nabacujete da ja, ili neko kog poznajem, krade i siluje decu.
-Rekao sam da deca nestaju. Ništa više.
-Svi znamo šta to podrazumeva. Ne morate se plašiti da kakav dobročinitelj ide noću ulicama i odvodi decu u bolji svet. Na neko mesto gde teku med i mleko, gde svako spava u namirisanoj posteljini i jede zemičke za doručak. Ako su neka deca nestala; onda im se ne piše ništa dobro. Ali ja o tome ništa ne znam.
-Zar?
-Čujte me. Ako zaista hoćete da ih pronađete, onda idite gore na brdo. U Gornji grad. U palate i letnjikovce.
-Zašto bih to uradio?
-Zato što su bogataši gora kopilad od sirotinje na Dokovima. Mi smo sretni ako naletimo na kakvu raspoloženu uličarku koja nam da u pola cene i pri tom nam ne izvadi oči iz glave...
-Kad vas čovek sluša, rekao bi da se na ovom mestu rađaju samo vitezovi. Ali na početku ulice, baš ove u kojoj smo, video sam prostitutke koje ne izgledaju dovoljno staro da bi imale menstruaciju.
-Ali su tamo, zar ne? Najveći deo njih radi taj posao od svoje volje. Iz gole nužde, možda, ali zato što nemaju šta drugo da prodaju da bi se prehranile. Ali niko ih nije lupio motkom po glavi i bacio u jarak. One nisu nestale.
-Nemaju potrebe.
-Ne, nemaju. Ovde ne sudimo svojim komšijama, brate Devone.
Čovek je nabrao svoj šiljati nos, i sad je više nego ijednom pre odkad ga brat Devon poznaje, ličio na pacova.
-Da bi se dete otelo i nestalo, potrebno je planiranje. Mi naše mrtvace naprosto izbacimo na ulicu. Ali čovek kog tražite, Zapovedniče, jako se dobro pobrinuo da ne bude otkriven. Možda zato što previše rizikuje? Što bi mnogo izgubio ako bi bio otkriven? Više od - ne znam, glave?
-Ima li šta važnije od glave?
-To idite i pitajte one ugojene guzice u Gornjem gradu. Pitajte ih koliko cene svoje titule, svoj ugled i položaj u društvu.
Brat Devon ništa ne reče."