Клинка моје рођаке- 5 година- прича ми проичу о томе како се њена најбоља другарица заљубила у њеног дечка.
Питам је ја: ''Па је л' причате вас две сад?''
Она: ''Постављаш ми нереално питање!''
Ја ::shock: ''А шта ти значи то ''нереално питање''? ''
Она: ''Па знаш оно, кад ми поставиш питање које нема везе с мозгом.''
:shock: :shock: :shock:
Та иста клинка , кад је имала две године, ја је чувала, хоће она да пишки.
Кажем ја: ''Обуј папуче, па да идемо у wc, лепо, леву на леву ногу, десну на десну.''
Како сам ово рекла, она намерно обрне папуче.
Ја опет лепо: ''Ана, тако ћеш пасти, изврнућеш ногу, ајде лепо обуј папуче''.
Она: ''Е баш нећу!''
Ја се као разбесним и кажем јој: ''Сад ћу донети боцу да ти дам, ако не обујеш лепо папуче''.
Наравно, обује она папуче, брзином светлости како треба.
Отишле нас две у тоалет, она пишкила, па док сам је обрисала, обукла, оправла руке и себи и њој, прошло је бар 10-ак минута...ја већ заборавила на малопређашњи догађај.
Излазимо из купатила, она ме пита: ''А је л' боле боце кад се дају?'''
Ја ( као да је не уплашим, примаће их једног дана сигурно): ''Ма нееее, ништа то не боли, као да те угризе комарац''.
И прође неко време, сат-два, Ана дивља по кући, скаче по кревету, ја је смирујем, објашњавам јој да ће пасти на главу , да ће је болети...ма јок, не вреди, ''живо'' дете, па то ти је!
Сетим се ја успеха са боцама, применим исту тактику, а она ће мени на то: ''Баш ме брига, донеси боце, ионако си рекла да не боле.''
:shock: :shock:
Ето, тако ме је намагарчило дете од 2 године.
