Dete koje napuni 15 godina ima pravo na poverljivost podataka u medicinskoj dokumentaciji, a slučaju ozbiljne opasnosti po život i zdravlje deteta, čak i ako se dete protivi, nadležni zdravstveni radnik dužan je da ih saopšti zakonskom zastupniku deteta.
Када сам први пут чула за овај закон и ја сам реаговала негодовањем.
Међутим, то не значи да родитељ не сме да зна шта је са његовим дететом. Претпостављам да је ово право на поверљивост унесено због појединачних случајева када дете има потребу да сачува део своје приватности пред родитељима јер би било много горе ако би родитељи били упознати...
Објаснила ми је то пријатељица која је психолог: каже да је боље да дете зна да може да се обрати лекару ако је рецимо почело да узима дрогу, а да се плаши родитељске реакције и да зато не сме никоме да се обрати. Боље да може бар некоме да каже, некоме ко може да му помогне, него да ћути плашећи се батина, казни и ко зна каквих родитељских рекација. Јер, морамо то прихватити, нису сви родитељи рационални, пуни разумевања, благости, толеранције, стрпљивости, не поштују сви педагошка правила васпитавања и немају разумевања за све... Неки родитељи реагују тешким батинама, пребијањима, злостављањем, терањем од куће, ускраћивањем љубави и бриге...
Па ако дете већ зна унапред да не би имало подршку и помоћ од родитеља, онда боље да се обрати лекару него да само пролази кроз проблеме...
Пример: мама моје цимерке је била медицинска сестра. Моја цимерка је имала већ 20 година и забављала се 4 године са једним дечком, па је, када су ступили у интимне односе, отишла код гинеколога на преглед и да јој препише неку контрацепцију. Мама је случајно, када је носила књижицу на оверу, у књижици видела број здравственог картона гинеколошког саветовалишта и направила је страшну сцену, викала, псовала, претила... Викала јој је
:''Како те није срамота да идеш код гинеколога?! Ти си ишла тамо само мене да срамотиш!!!''
Е, па кад је један медицински радник тако реаговао, шта тек можемо очекивати од масе других родитеља...