Koschei.Besmertnii
Poznat
- Poruka
- 8.488
"Влада Србије издвојила из буџета око 300 000 долара за огласе у страним медијима, у којима треба да се промовише напредак Србије. То је прва фаза кампање коју је урадила америчка лобистичко-маркетиншка агенција Барбур, Грифит и Роџерс. Такво решење саветовали су амерички експерти."
март 2006. године
Ових дана...
пише Владан Мијатовић Живојнов
Канцеларија наших Барбура,Грифита и Роџерса налази се негде на пола пута између Беле куће и Сената, у истој Пенсилванија авенији.На рецепцији велики Ирац ме скенира, претреса па потом позива "Ону тројицу" и каже им, као што сам се представио, да сам дошао у посету зарад текста за јавност једног њиховог клијента, тј Србије.
-Сачекај мало - рече ми Ирац.
-Шта јел` главни још нису дошли на посао?
-не, горе су сви, али су наредили да те неко одведе горе.
-Ма умем ја да притиснем дугме у лифту.
-Ма, знам, али су рекли да не смем да те пустим самог, морам да нађем неког да те одведе.
Стже и појачање.
На седмом спрату пуштам да из лифта прво изађе мој наоружани пратилац, па скупа птилазимо рецепцији троимене фирме за којом седе две девојке.
-Добар дан, ја сам ваш клијент.
-Ооооо, стварнооо? - пита једна, спремна да прасне з смех, очекујући фазон!
-Да, јесте ли чули за Србију?
- Не, а ти? - пита ону другу која ме само мерка
-Можда и јесам, али не сећам се, да будем искрена.
-А не знате, онако случајно, да вам је Србија заправо клијент? Можда сте о Србији чули нешто лепо у приватном животу у последњих годину дана?
-Неее...
Стиже и Едру Пруит, менаџер фирме...
-Ја сам из медија Србије и дошао самда се упознам са оним шта сте урадили са 300 000 долара за "фејслифтинг" наше земље и како ће даље да тече поправка нашег имиџа у свету. Код куће су сви узбуђени због овога и много очекују.
-Не знам ништа о томе - одговара ми Ендру, једва чекајући да ми види леђа.
-Србија? - кажем.
-Даааа?
Оне две са рецепције гледају са рукама преко уста, иза његових леђа, и радују се Ендруовој ситуацији.-
-Па, како иде пројекат, ми смо ипак ваш клијент?
-Немам појма!
-А ко би то могао да зна?
-Не знам ко би могао
-Менаџер сте овде и знате тачно ко шта ради?
-Да, то знам.
-Значи никакве информације о томе како сте Србији као свом клијенту пропагирали нови имиџ по свету не могу овде да добијем за јавност у Србији?
-
Не знам ко би могао да каже било шта о томе.
-Мислим порески обвезници у Србији би волели да знају...
-Не знам стварно ни да сте клијент, а и журим на важан састанак, ево моје картице па зовите касније данас, видећу сигурно шта могу да урадим за вас - рече он док сам вадио фотоапарат
-А, не, не...
-Може бар ходник за успомену
-О, не, никако, ми смо приватна фирма - био је искључив лобиста и пропагатор наших лепота.-Ми смо делимично колеге јер сам радио у медијима и маркетингу у овој земљи и могу рећи да из тог угла не знати за клијента није баш професионално и на крају крајева ни фер!
-Ништа није фер, господине!
.................................................
...касније поподне потражио сам госп. Пруита...
-Ооо, Ендру ће бити ван канцеларије до четвртка
-Сигурно је оставио неку поруку за мене???
-Не, није...
март 2006. године
Ових дана...
пише Владан Мијатовић Живојнов
Канцеларија наших Барбура,Грифита и Роџерса налази се негде на пола пута између Беле куће и Сената, у истој Пенсилванија авенији.На рецепцији велики Ирац ме скенира, претреса па потом позива "Ону тројицу" и каже им, као што сам се представио, да сам дошао у посету зарад текста за јавност једног њиховог клијента, тј Србије.
-Сачекај мало - рече ми Ирац.
-Шта јел` главни још нису дошли на посао?
-не, горе су сви, али су наредили да те неко одведе горе.
-Ма умем ја да притиснем дугме у лифту.
-Ма, знам, али су рекли да не смем да те пустим самог, морам да нађем неког да те одведе.
Стже и појачање.
На седмом спрату пуштам да из лифта прво изађе мој наоружани пратилац, па скупа птилазимо рецепцији троимене фирме за којом седе две девојке.
-Добар дан, ја сам ваш клијент.
-Ооооо, стварнооо? - пита једна, спремна да прасне з смех, очекујући фазон!
-Да, јесте ли чули за Србију?
- Не, а ти? - пита ону другу која ме само мерка
-Можда и јесам, али не сећам се, да будем искрена.
-А не знате, онако случајно, да вам је Србија заправо клијент? Можда сте о Србији чули нешто лепо у приватном животу у последњих годину дана?
-Неее...
Стиже и Едру Пруит, менаџер фирме...
-Ја сам из медија Србије и дошао самда се упознам са оним шта сте урадили са 300 000 долара за "фејслифтинг" наше земље и како ће даље да тече поправка нашег имиџа у свету. Код куће су сви узбуђени због овога и много очекују.
-Не знам ништа о томе - одговара ми Ендру, једва чекајући да ми види леђа.
-Србија? - кажем.
-Даааа?
Оне две са рецепције гледају са рукама преко уста, иза његових леђа, и радују се Ендруовој ситуацији.-
-Па, како иде пројекат, ми смо ипак ваш клијент?
-Немам појма!
-А ко би то могао да зна?
-Не знам ко би могао
-Менаџер сте овде и знате тачно ко шта ради?
-Да, то знам.
-Значи никакве информације о томе како сте Србији као свом клијенту пропагирали нови имиџ по свету не могу овде да добијем за јавност у Србији?
-
Не знам ко би могао да каже било шта о томе.
-Мислим порески обвезници у Србији би волели да знају...
-Не знам стварно ни да сте клијент, а и журим на важан састанак, ево моје картице па зовите касније данас, видећу сигурно шта могу да урадим за вас - рече он док сам вадио фотоапарат
-А, не, не...
-Може бар ходник за успомену
-О, не, никако, ми смо приватна фирма - био је искључив лобиста и пропагатор наших лепота.-Ми смо делимично колеге јер сам радио у медијима и маркетингу у овој земљи и могу рећи да из тог угла не знати за клијента није баш професионално и на крају крајева ни фер!
-Ништа није фер, господине!
.................................................
...касније поподне потражио сам госп. Пруита...
-Ооо, Ендру ће бити ван канцеларије до четвртка
-Сигурно је оставио неку поруку за мене???
-Не, није...