Pumpaj Dinstanović
Zaslužan član
- Poruka
- 104.977
Nakon mnogo, mnogo godina ispraznog ponavljanja jedne te iste tvrdnje, konačno je jedan pojedinac u zajednici novoromantičara pokušao da obrazloži i objasni viđenje te škole danas o Porfirogenitovom spisu.
Fizičar Dragoljub Antić je napisao knjigu Porfirogenitov spis. Kritička analiza.
Nažalost, ova knjiga ima netačan naziv, zato što sadržaj nema gotovo nikakve veze sa naslovom. Kao što iznad Antić na promociji knjige na Sajmu knjiga u Beogradu 2022. godine i kaže, on je video za potrebnim da se bavi isključivo delom u kojem se u DAI govori o doseljavanju Srba na Balkansko poluostrvo u vreme cara Iraklija. Dakle, u suštini, maltene samo par rečenica, ostavljajući po strani ogromnu većinu kompletnog sadržaja ovog izvora, bez ikakvog razmatranja.
Kritička analiza bi uključivala, primera radi, prvo prikaz svih rukopisa, pa potom prikaz svih ranijih izdanja, uz propratnu uvodnu studiju koja bi služila kao svojevrsna omanja biografija cara Konstantina VII, kao i prikaz opštih okolnosti Vizantije sredinom X stoleća. A potom bi, naravno, trebalo da sadrži i kompletni prevod dotičnog dela, uključujući i paralelno originalni tekst, uz komentar koji se bavi svim bitnijim elementima sve 52 glave DAI. Na kraju bi trebalo da sadrži i, ukoliko postoje neka novija otkrića, zaključnu analizu kojim se sumiraju i argumentima potvrđuju tvrdnje.
Ovo, međutim ništa nije slučaj za Antićevu knjigu, koja raspravlja isključivo diskusiju o priči o doseljavanju Srba, čime naslov kupca ili onoga ko bi knjigu posudio iz nečije biblioteke, dovodi u prilično ozbiljnu zabludu o sadržaju knjige. Naslov knjige ne odražava ni nameru autora da se dotičnim pitanjem pozabavi; on nije, stoga, samo populistički, već i potpuno pogrešan.
Antić u knjizi postavlja veliki broj pitanja, dajući odgovore na gotovo nijedno. On nije izvršio kritičku analizu Porfirogenitovog spisa (ne nekoliko reči, već tog dela), a da jeste, vrlo lako bi lako doznao za podatke, jer on postavlja pitanja koja odavno imaju svoje odgovore u naučnim krugovima, a i mnoga koja su u svom korenu pogrešna, zato što se sama pitanja temelje na dezinformacijama. Dok on često govori o potrebi primene matematičko-logičkih principa iliti da kažeo pozitivističke nauke u istoriografiji, on prenebregava da je potpuno nemoguće pružiti odgovor na pitanje tipa Zašto je x? ako x uopšte nije.
Primera radi:
Svako ko bi imao i letimičan uvid u neke najosnovnije biografske crte iz Konstantinovog života, znao bi da je reč o jednom od najučenijih ljudi čitavog svog sveta. Jednog takvog bibliofila, čiji je repertoar izuzetno bogat i heterogen, on je opisao, citiram (!), beznačajnim romejskim carem.
Antić postavlja pitanje zašto je Vatikan stavio spis Orbina na popis zabranjenih knjiga, iako je odgovor na to pitanje dobro poznat i potpuno nesporan. Čak navodi da je Orbinova knjiga naišla na cenzuru zbog nekakvih „pravoslavnih“ autora, bez obzira na to što znamo da je tamo završila zbog upravo protestantnskih autora ili rimokatoličkih koji su bili naklonjeni ideji reformacije Martina Lutera. Onda dalje postavlja pitanje zbog čega Porfirogenit iz X stoleća Vatikanu nije bio jeretik čije je knjige trebalo stoga zabraniti, zato što se radi o pravoslavcu, što ne znam da li je uopšte vredno komentara kada se čuje naglas kako zvuči i koliko je besmisleno. Kao šlag na tortu, iako je odlučio da se posveti knjizi, opet pokušava na neki način ad uvuče Vatikan u priču, u potpunosti prenebregavajući da je čitavi poduhvat editio princeps Porfirogenitovog spisa, pe svega izdavača Johana Van Meursa, proizvod protestantskih krugova.
Antić postavlja gomilu jako čudnih pitanja. Prime radi, pokušava da dovede u jednakost istorijski spis iz sredine X stoleća i Istoriju Bugara, Hrvata i Srba Jovana Rajića iz 1768. godine, ozbiljno pitajući (ne šalim se, to u knjizi piše) zašto je zvanična istoriografija nedosedno jedan prihvatila kao istorijski izvor za rekonstrukciju i proučavanje istorije ranog srednjeg veka, a Rajićev spis nije. Uz to, pored toga što takvo pitanje samo po sebi nema nikakve matematičko-logičke funkcionalnosti, Antić očigledno nije uopšte svestan ni šta je zapravo pisao sam Rajić, a koji je, između ostalog, upravo opisao doseljavanje Srba na Balkansko poluostrvo na osnovu Porfirogenitovog spisa!
Među jako čudnim i neobjašnjivim pitanjima koje autor knjige postavlja jeste postavljanje pitanja zašto se ignoriše da je Srbija u svom sastavu imala i Hrvatsku, iako skoro nijedan od navedenih spisa uopšte dotično ne tvrdi. Tako nešto ne tvrdi ni famozni Letopis Popa Dukljanina, a čovek je čak ubacio i Rajićevu knjigu. Može se ponekad pretpostaviti zašto dolazi do propusta i preskakanja pojedinih dela, ali Antić u slučaju Rajića deluje kao da nije stigao čak ni do naslova knjige (Istorija raznih slovenskih naroda, a pre svega, Bugara, Hrvata i Srba). Eto odakle pojedinci, uključujući i na ovom forumu forumaš Kole11, pominju da je Dukljaninova srpsko-hrvatska država, zapravo, bila Srbija.
Antić postavlja pitanja zbog čega je bugarski jezik toliko sličan srpskom jeziku (?), zašto se na osnovu Porfirogenitovog spisa srpski prostor ograničava isključivo na Rašku (iako je u stvarnosti, sasvim suprotno, Porfirogenitov Spis osnov za uključivanje prostranstava zapadno od nje u srpski etnički prostor) ili zašto se u raspravama o Porfirogenitu ne govori o kraljevskim titulama kralja Mihaila Vojislavljevića i Konstantina Bodina iz druge polovine XI stoleća, koje takože ne znam uopšte kako ni komentarisati.
Svemu ovome dodaje raspravi o Porfirogenitu pitanje arheoloških otkrića o neolitu i tome da li su antička rimska i grčka civilizacija bila značajne uopšte i priči o Mesopotamiji, itd...gde se pogotovo sasvim udaljio od Porfirogenita, kosmičkim razmerama.
Za kraj bih naveo da je, izgleda, Antićeva knjiga izgovor one zablude koja je nekoliko puta pominjana na ovoj temi kroz godine. Zablude o tome da to što su pojedinci pre prvog objavljivanja 1611. godine kortistili Porfirogenitov spis, tobože, dokazuje da je on pre 1611. godine imao drugačiju sadržinu, kako su forumaši @Kole11 i Mrkalj nekoliko puta ovde naveli. I ovde, dok Antić uopšteno priča o primeni matematičko-logičkih principa, sam ih ne primenjuje na ovom primeru i nigde ne pruža nikakvo obrazloženje kojim bi dotičnu proizvoljnost odbranio.
U stvarnosti, sve do sada pominjane informacije o sadržaju DAI pre njegovog štampanja:
* 1516. godine Đovani Batista Cipeli Enjacio
* početkom XV st. Ludovik Crijević Tuberon (1458-1527)
* Nikša Ranjina 1558.
* krajem XVI st. Čezare Baronio (1537-1607) preko ispisa koje je napravio Pjer Moren (1531-1608)
* Mavar Orbin u Kraljevstvu Slovena 1601. godine
..pokazuju da nije bilo nikakve značajnije promene teksta DAI koji je do nas ostao očuvan u 4 primerka. Informacije koje su doneli su komplementarne, ne samo sadržajnim vrednostima, nego i saznanjima o rukopisnoj putanji zličitih prepisa, koju u XVI stoleću prilično dobro poznajemo (prvi rukopis u francusku biblioteku u Parizu stigao je 1539. godine).
Za zaključak podvukao bih da tvrdnje Dragoljuba Antića ne prolaze osnovne matematičko-logičke principe, zato što su, doslovno, u suprotnosti sa zakonima fizike. Objašnjive su isključivo kroz razbijanje prostorno-vremenskog kontinuuma (tj. upotrebu nekakvog vremeplova).
Fizičar Dragoljub Antić je napisao knjigu Porfirogenitov spis. Kritička analiza.
Nažalost, ova knjiga ima netačan naziv, zato što sadržaj nema gotovo nikakve veze sa naslovom. Kao što iznad Antić na promociji knjige na Sajmu knjiga u Beogradu 2022. godine i kaže, on je video za potrebnim da se bavi isključivo delom u kojem se u DAI govori o doseljavanju Srba na Balkansko poluostrvo u vreme cara Iraklija. Dakle, u suštini, maltene samo par rečenica, ostavljajući po strani ogromnu većinu kompletnog sadržaja ovog izvora, bez ikakvog razmatranja.
Kritička analiza bi uključivala, primera radi, prvo prikaz svih rukopisa, pa potom prikaz svih ranijih izdanja, uz propratnu uvodnu studiju koja bi služila kao svojevrsna omanja biografija cara Konstantina VII, kao i prikaz opštih okolnosti Vizantije sredinom X stoleća. A potom bi, naravno, trebalo da sadrži i kompletni prevod dotičnog dela, uključujući i paralelno originalni tekst, uz komentar koji se bavi svim bitnijim elementima sve 52 glave DAI. Na kraju bi trebalo da sadrži i, ukoliko postoje neka novija otkrića, zaključnu analizu kojim se sumiraju i argumentima potvrđuju tvrdnje.
Ovo, međutim ništa nije slučaj za Antićevu knjigu, koja raspravlja isključivo diskusiju o priči o doseljavanju Srba, čime naslov kupca ili onoga ko bi knjigu posudio iz nečije biblioteke, dovodi u prilično ozbiljnu zabludu o sadržaju knjige. Naslov knjige ne odražava ni nameru autora da se dotičnim pitanjem pozabavi; on nije, stoga, samo populistički, već i potpuno pogrešan.
Antić u knjizi postavlja veliki broj pitanja, dajući odgovore na gotovo nijedno. On nije izvršio kritičku analizu Porfirogenitovog spisa (ne nekoliko reči, već tog dela), a da jeste, vrlo lako bi lako doznao za podatke, jer on postavlja pitanja koja odavno imaju svoje odgovore u naučnim krugovima, a i mnoga koja su u svom korenu pogrešna, zato što se sama pitanja temelje na dezinformacijama. Dok on često govori o potrebi primene matematičko-logičkih principa iliti da kažeo pozitivističke nauke u istoriografiji, on prenebregava da je potpuno nemoguće pružiti odgovor na pitanje tipa Zašto je x? ako x uopšte nije.
Primera radi:
Svako ko bi imao i letimičan uvid u neke najosnovnije biografske crte iz Konstantinovog života, znao bi da je reč o jednom od najučenijih ljudi čitavog svog sveta. Jednog takvog bibliofila, čiji je repertoar izuzetno bogat i heterogen, on je opisao, citiram (!), beznačajnim romejskim carem.
Antić postavlja pitanje zašto je Vatikan stavio spis Orbina na popis zabranjenih knjiga, iako je odgovor na to pitanje dobro poznat i potpuno nesporan. Čak navodi da je Orbinova knjiga naišla na cenzuru zbog nekakvih „pravoslavnih“ autora, bez obzira na to što znamo da je tamo završila zbog upravo protestantnskih autora ili rimokatoličkih koji su bili naklonjeni ideji reformacije Martina Lutera. Onda dalje postavlja pitanje zbog čega Porfirogenit iz X stoleća Vatikanu nije bio jeretik čije je knjige trebalo stoga zabraniti, zato što se radi o pravoslavcu, što ne znam da li je uopšte vredno komentara kada se čuje naglas kako zvuči i koliko je besmisleno. Kao šlag na tortu, iako je odlučio da se posveti knjizi, opet pokušava na neki način ad uvuče Vatikan u priču, u potpunosti prenebregavajući da je čitavi poduhvat editio princeps Porfirogenitovog spisa, pe svega izdavača Johana Van Meursa, proizvod protestantskih krugova.
Antić postavlja gomilu jako čudnih pitanja. Prime radi, pokušava da dovede u jednakost istorijski spis iz sredine X stoleća i Istoriju Bugara, Hrvata i Srba Jovana Rajića iz 1768. godine, ozbiljno pitajući (ne šalim se, to u knjizi piše) zašto je zvanična istoriografija nedosedno jedan prihvatila kao istorijski izvor za rekonstrukciju i proučavanje istorije ranog srednjeg veka, a Rajićev spis nije. Uz to, pored toga što takvo pitanje samo po sebi nema nikakve matematičko-logičke funkcionalnosti, Antić očigledno nije uopšte svestan ni šta je zapravo pisao sam Rajić, a koji je, između ostalog, upravo opisao doseljavanje Srba na Balkansko poluostrvo na osnovu Porfirogenitovog spisa!
Među jako čudnim i neobjašnjivim pitanjima koje autor knjige postavlja jeste postavljanje pitanja zašto se ignoriše da je Srbija u svom sastavu imala i Hrvatsku, iako skoro nijedan od navedenih spisa uopšte dotično ne tvrdi. Tako nešto ne tvrdi ni famozni Letopis Popa Dukljanina, a čovek je čak ubacio i Rajićevu knjigu. Može se ponekad pretpostaviti zašto dolazi do propusta i preskakanja pojedinih dela, ali Antić u slučaju Rajića deluje kao da nije stigao čak ni do naslova knjige (Istorija raznih slovenskih naroda, a pre svega, Bugara, Hrvata i Srba). Eto odakle pojedinci, uključujući i na ovom forumu forumaš Kole11, pominju da je Dukljaninova srpsko-hrvatska država, zapravo, bila Srbija.
Antić postavlja pitanja zbog čega je bugarski jezik toliko sličan srpskom jeziku (?), zašto se na osnovu Porfirogenitovog spisa srpski prostor ograničava isključivo na Rašku (iako je u stvarnosti, sasvim suprotno, Porfirogenitov Spis osnov za uključivanje prostranstava zapadno od nje u srpski etnički prostor) ili zašto se u raspravama o Porfirogenitu ne govori o kraljevskim titulama kralja Mihaila Vojislavljevića i Konstantina Bodina iz druge polovine XI stoleća, koje takože ne znam uopšte kako ni komentarisati.
Svemu ovome dodaje raspravi o Porfirogenitu pitanje arheoloških otkrića o neolitu i tome da li su antička rimska i grčka civilizacija bila značajne uopšte i priči o Mesopotamiji, itd...gde se pogotovo sasvim udaljio od Porfirogenita, kosmičkim razmerama.
Za kraj bih naveo da je, izgleda, Antićeva knjiga izgovor one zablude koja je nekoliko puta pominjana na ovoj temi kroz godine. Zablude o tome da to što su pojedinci pre prvog objavljivanja 1611. godine kortistili Porfirogenitov spis, tobože, dokazuje da je on pre 1611. godine imao drugačiju sadržinu, kako su forumaši @Kole11 i Mrkalj nekoliko puta ovde naveli. I ovde, dok Antić uopšteno priča o primeni matematičko-logičkih principa, sam ih ne primenjuje na ovom primeru i nigde ne pruža nikakvo obrazloženje kojim bi dotičnu proizvoljnost odbranio.
U stvarnosti, sve do sada pominjane informacije o sadržaju DAI pre njegovog štampanja:
* 1516. godine Đovani Batista Cipeli Enjacio
* početkom XV st. Ludovik Crijević Tuberon (1458-1527)
* Nikša Ranjina 1558.
* krajem XVI st. Čezare Baronio (1537-1607) preko ispisa koje je napravio Pjer Moren (1531-1608)
* Mavar Orbin u Kraljevstvu Slovena 1601. godine
..pokazuju da nije bilo nikakve značajnije promene teksta DAI koji je do nas ostao očuvan u 4 primerka. Informacije koje su doneli su komplementarne, ne samo sadržajnim vrednostima, nego i saznanjima o rukopisnoj putanji zličitih prepisa, koju u XVI stoleću prilično dobro poznajemo (prvi rukopis u francusku biblioteku u Parizu stigao je 1539. godine).
Za zaključak podvukao bih da tvrdnje Dragoljuba Antića ne prolaze osnovne matematičko-logičke principe, zato što su, doslovno, u suprotnosti sa zakonima fizike. Objašnjive su isključivo kroz razbijanje prostorno-vremenskog kontinuuma (tj. upotrebu nekakvog vremeplova).
