- Poruka
- 17.625
Tacno, i posto Pofirogenit fino objasnjava da je pravi naziv Srbi ali Rimljani koriste servi jer tako vole, mozemo prekriziti servi sto se tice trazenja etimologije. Dakle Porfirogenit nam pomaze da se ne zamajavamo sa rijeci servi.
-
- Popularno:
- Porijeklo srpskih i hrvatskih prezimena
- Da li je Mata Hari bila nemačka ili čak...
- Bila je anđeo Aušvica
- Zasto studentska, a ne opoziciona lista?
- Vrijeđanje po nacionalnoj osnovi u...
- Preminuo je Halid Bešlić
- Vlažni snovi o Šestom oktobru
- Zasto se ne hapse SNS-ovci koji lazno...
- Mala desna 'martinka'?!
- Vučić - Dolazim po ,,Vas,,!
De administrando imperio
- Začetnik teme frenčmen
- Datum pokretanja
Tacno, i posto Pofirogenit fino objasnjava da je pravi naziv Srbi ali Rimljani koriste servi jer tako vole, mozemo prekriziti servi sto se tice trazenja etimologije. Dakle Porfirogenit nam pomaze da se ne zamajavamo sa rijeci servi.
- Poruka
- 30.450
Константин каже да назив српског народа води порекло од латинске речи сервус што значи робови, слуге, а ти сад не мораш да се замајаваш са тим.
Наравно Срби су то своје име донели још из прапостојбине па значење тог имена треба тражити у словенским језицима а не у латинском.
Дакле ни ту Константин није у праву.
- Poruka
- 17.625
Netacno, ne znas citati. Pod broj jedan moras postovati izvor, ne smijes ti unositi nedosljednosti i reci Konstantin laze. Ne, ti lazes a ne izvor. Pod broj dva, Porfirogenit vrlo fino kaze da "Srbi na rimskom jeziku je [servi] rijec za robove." To je dosljedno drugim izvorima, tako da ne samo da ne znas citati i izvrces izvor nego si i neupucen. Nisi spreman za javni zivot i niko se na tvoje tvrdnje ne moze osloniti.
Srblji.
- - - - - - - - - -
Žarnovski, imamo li paralelu iz 10. veka?
Ili više odgovara poznijim hronikama?
Pumpaj Dinstanović
Zaslužan član
- Poruka
- 104.972
Ne razumem pitanje..?
Osnovni razlog za sumnju je taj što se niko, od raznih autora hronika pre 16. veka, nije upoznat sa tezama iz DAI.
Pumpaj Dinstanović
Zaslužan član
- Poruka
- 104.972
Ne znam na šta misliš? Laonik Halkokondil možda ne pominje Porfirogenita i moguće ga nije imao u rukama, ali suštinski mnoge teze se provlače kod njega. Npr. severna Hrvatska mesto je porekla odakle su se se slovenska plemena doselila. Kada pominješ teze moraš precizirati na šta misliš. Da su se Juži Sloveni doselili na Balkansko poluostrvo pisalo se i pre XVI stoleća, kao i štošta drugo što se nalazi u DAI.
Ako ti govoriš ovde o tome što nedostaje citiranost, to je već objašnjeno prirodom tog izvora. Ne znam šta se tu još može dodati? Delo nije bilo pisano kao istoriografsko, nije bilo sastavljano za širu publiku, nije namera bila da ikada uopšte i postane deo vizantijske tradicije, niti je zapravo ikada bilo dovršeno. Kako ni u službenoj upotrebi nije bilo, prepisi koji su nastajali, uključiv i taj od oko 1070. godine, više su stvar kurioziteta, kao opisi francuskih geologa koji prate Napoleona u Egipat, no ičeg drugog.
Poslednja izmena:
Gde Laonik Halkokondil pominje severnu Hrvatsku?
HanibalBarka666
Aktivan član
- Poruka
- 1.274
Ja sam ti sve napisao, a ti opet teraš po svome.
U 17. veku tj 1611 je DAI objavljen i preveden na latinski. Tačnije prvi put štampan!
POSTOJI prepis iz 11 veka na osnovu koga je to izdanje uradjeno kao i prepsi iz 16 veka koje sam pomenuo.
Posalo sam ti pdf tog prepisa skeniran je i dostupan svima!
E sad ako se ti pitaš da li je tačno da je taj prepis koji sam ti poslao stvarno iz 11 veka što inače tvrde SVI naučnici koji su se bavili ozbiljno DAI onda lepo kreni da učiš starogrčki i sam proveri.
Zanimljiv je taj selektivni neonihilistički pristup prema naučnim saznanjima od strane authohtonista. Usmeren je samo na one izvore koji su u suprotnosti sa njihovim shvatanjima, a ostalo se prihvata kao tačno bez provere. To što ćeš sumnjati u sve, pa valjda i u sopstvenu egzistenciju te ne čini pametnijim od ostalih.
Pitanje je:
Kako znamo da je rukopis iz 11. veka?
Šta je, od ovoga što si napisao, odgovor na to pitanje?
Pumpaj Dinstanović
Zaslužan član
- Poruka
- 104.972
Kada opisuje odakle su se Srbi tj. Sloveni doselili. Za njih kaže da su:
Laonik Halkokondil:
Spominje Hrvatsku na dalekom severu kao njihovu prapostojbinu. Radi se, nesumnjivo, o Beloj Hrvatskoj koju pominje Porfirogenit. Ovo nije nesporni dokaz da je Halkokondil imao pristup Porfirogenitu i da kada opisuje odakle Sloveni na Balkanskom poluostrvu to crpi direktno iz Porfirogenita; ali vrlo je interesantno, gotovo simptomatično. Nema nikakve sumnje da se rati o severnim Hrvatima...i ako ne crpi Halkokondil ove podatke od Porfirogenita, osećaju se obrisi istih kontura, što znači da, bez obzira što ih sad razdvaja pola milenijuma, oba autora kada govore o poreklu Južnih Slovena koriste liniju koja vodi ka istoj priči (negde dublje u prošlost?).
Laonikovo smeštanje slovenske prapostojbine u tri zemlje na dalekom severu; Hrvatskoj, Pruskoj i Rusiji, jasni nam je ukazatelj da je ubifikacija te Hrvatske zasnovana na Porfirogenitovim delima i Povesti minuih leta nesumnjivo zasnovana, ojačana Halkokondilom. Ta Laonikova Hrvatska se očigledno nalazila u direktnom susedstvu Rusa i Prusa, negde prema Visli.
Poslednja izmena:
HanibalBarka666
Aktivan član
- Poruka
- 1.274
Odgovor je tu samo treba da čitaš....
- - - - - - - - - - - - - -
I DAI je bio tajni spis carstva zato niko od kasnijh pisaca nije ni mogao da ga koristi.
Poslednja izmena:
NickFreakyrgios
Elita
- Poruka
- 24.262
Ево како стоји ако је превод задовољавајућ.
реба знати да су Срби потомци некрштених Срба, који се још зову и Бели, који живе са оне стране Турске (Мађарске) на месту које се код њих назива Бојки (Бојка), где им је суседна Франачка, као и велика Хрватска, она некрштена, која се још зове и Бела. Тамо су, дакле, ови Срби живели од почетка. Пошто су два брата наследили на власти свога оца у Србији, један од њих је узео половину народа и пребегао Ираклију, цару Ромеја (Византинаца), и тај исти цар Ираклије га је примио и за насељавање му је дао место у Солунској теми Сервију(Србица), која од тада носи тај назив. Срби на језику Ромеја значи робови, па се и ропска обућа обично назива сербула, а реч цербулијани означава оне који носе јефтину и сиромашну обућу. Срби су то име добили јер су постали робови цара Ромеја. После неког времена, су ти исти Срби одлучили да се врате у своје земље и цар их је пустио. Када су прешли реку Дунав, они се покају и преко стратега који је тада био у Београду, јаве цару Ираклију, да им он да другу земљу за насеље. И пошто садашња Србија и Паганија и земља Захумљана и Травунија и земља Конављана, беше под влашћу цара Ромеја, а пошто су те земље биле опустошене од Авара (јер су из тих земаља они истерали Романе који сада живе у Далмацији и Драчу), то цар у овим земљама насели исте Србе и они беху потчињени цару Ромеја, а цар их покрсти довевши свештенике из Рима и, научивши их да правилно врше дела
- - - - - - - - - -
Дакле на језику Ромеја не Римљана.
Дакле побегао цару Ромеја?
И Хрвати и Срби траже заштиту од цара Ромеја од кога?
реба знати да су Срби потомци некрштених Срба, који се још зову и Бели, који живе са оне стране Турске (Мађарске) на месту које се код њих назива Бојки (Бојка), где им је суседна Франачка, као и велика Хрватска, она некрштена, која се још зове и Бела. Тамо су, дакле, ови Срби живели од почетка. Пошто су два брата наследили на власти свога оца у Србији, један од њих је узео половину народа и пребегао Ираклију, цару Ромеја (Византинаца), и тај исти цар Ираклије га је примио и за насељавање му је дао место у Солунској теми Сервију(Србица), која од тада носи тај назив. Срби на језику Ромеја значи робови, па се и ропска обућа обично назива сербула, а реч цербулијани означава оне који носе јефтину и сиромашну обућу. Срби су то име добили јер су постали робови цара Ромеја. После неког времена, су ти исти Срби одлучили да се врате у своје земље и цар их је пустио. Када су прешли реку Дунав, они се покају и преко стратега који је тада био у Београду, јаве цару Ираклију, да им он да другу земљу за насеље. И пошто садашња Србија и Паганија и земља Захумљана и Травунија и земља Конављана, беше под влашћу цара Ромеја, а пошто су те земље биле опустошене од Авара (јер су из тих земаља они истерали Романе који сада живе у Далмацији и Драчу), то цар у овим земљама насели исте Србе и они беху потчињени цару Ромеја, а цар их покрсти довевши свештенике из Рима и, научивши их да правилно врше дела
- - - - - - - - - -
Дакле на језику Ромеја не Римљана.
Дакле побегао цару Ромеја?
И Хрвати и Срби траже заштиту од цара Ромеја од кога?
- Poruka
- 30.450
Тренутно не могу да нађем део где Константин пише о имену Срба па да те разуверим, али о имену Хрвата каже:
"Хрвати на словенском језику значи: „они који имају много земљишта“.
Прочитано баш онако како је написао а то није тачно, име Хрвати никада на било код словенском језику није то значило, али када се изведе из грчког језика што је Константин и урадио, хера-земља, онда се добија тај смисао.
Значи Константин не пише истину.Толико.
- Poruka
- 17.625
U redu Hajde da analiziramo.
Da li ti znas kako se kaze "oni koji imaju mnogo zemljista" na slovenskom? i drugo, posto "oni koji imaju" se odnosi na ljude generalno, u opisu se radi o "mnogo zemljista;" rijec potice od "mnogo zemljista." Da li ti znas kako se kaze "mnogo zemljista" na slovenskom?
Poslednja izmena:
- Poruka
- 30.450
Знам да се сигурно не каже хрвати.
- Poruka
- 17.625
Netacno, jer ne znas. Moras prvo da znas kako se kaze "mnogo zemljista" da bi mogao da kazes je li tacno ili netacno, u suprotnom posto ne znas, ne moze reci je li tacno ili netacno.
Ti tako mozes i rijecnik citati, i posto nista ne znas, onda ti je rijecnik koji definise netacan, zato sto ti ne znas.
- Poruka
- 30.450
Па добро како се каже онда?
- Poruka
- 17.625
Okay.
Sta je zemljiste? Je li dolina zemljiste? Je li polje zemljiste? Je li obala zemljiste?
Da li je "mnogo" toga plural: doline, polja, obale? Da ili Ne?
- Poruka
- 30.450
Питам те како се каже "много земљишта" на било ком словенском језику?
Ако не знаш реци да знам.
- Poruka
- 17.625
Slovenska rijec koja je dosljedna izvoru i znaci mnogo zemljista je na Ceskom/Slovackom Hory,sto je slovenski jezik.
Hrvati na slovenskom jeziku znaci oni koji imaju Hory.
S izvorom nema problema, nego je problem u vama. Nista ne postujete i ne znate. Ti odmah brzas bez ikakvog razmisljanja i analize da kaze da izvor laze. To je problem. Nemas naviku da postujes napisano i analiziras.
Ne smijes odbaciti izvor lafe! Nikada! Moras zagrijati stolicu da ga spasis jer ti nisi niko i nista da kaze da izvor laze! Ti nisi izvor!
Poslednja izmena:
Pumpaj Dinstanović
Zaslužan član
- Poruka
- 104.972
Scott, koji smo to mi?Kada stalno govoriš vi, vama, o kakvoj grupi govoriš?
NickFreakyrgios
Elita
- Poruka
- 24.262
Evo joш једне критике јесте тенденциозно наравно не потпуно истинито али имапојединих делова вредних пажње , поставио сам и раније као линк али је све мрзело да читају па ћу морати сад цопу пасте...јбга.
Византијски цар Констаитин VII Порфирогенит, који је живео од 905. до 959. године, написао је између 940. и 950. године упуство своме сину Роману како да влада царевином.
То његово дело је било дидактичке природе, није историјско дело, нити има неку историјску вредност и зато га нико од византијских писаца не помиње.
Ми стварно не знамо шта је он написао. Тај мали спис је извађен из Ватиканске библиотеке, прерађен, или потпуно изнова написан и објављен у 17. веку, тачније у Лајдену у Холандији 1611. године.
Седамнаести век је био век великих фалсификата и подметања у западној Европи. У то време, Хрвати су објавили летопис попа Дукљанина - као Кроникон Кроаторум, то је Хрватска хроника. Њихови свештеници су нашли у Ватиканској библиотеци скраћени латински превод Дукљаниновог дела и покушали да га представе као хрватски документ. Изменили су текст у појединим поглављима, да би убацили неку причу о себи и тако је то дело остало трајно осакаћено. Тврдили су да је поп Дукљанин писао о „Црвеној Хрватској", која се простире од реке Цетине до Бојане. Много касније, њихови историчари су признали да је то била обична измишљотина. Али, та прича о „Црвеној Хрватској" објашњава зашто се у делу подметнутом Порфирогениту, онако смушено, говори о Дукљи и нигде се изричито не каже да је она насељена Србима.
У 17. веку, Хрватска је била само један безначајни географски појам и бројала је само око три хиљаде димњака. Од хрватске катастрофе код Удбине 1493. године и посебно од турске победе над Млецима 1540. године, а затим формирањем Србске војне крајине, нарочито од 1578. године, Хрватска се није простирала јужније од Загреба. Србска војна крајина је била једна полуаутономна територијална јединица са центром у Карловцу.
Хрватски католички свештеници су искористили наводни спис Константина Порфирогенита да би, преко њега, вршили хрватску и католичку пропаганду. Поглавље О народима је дописано и прикачено на Константинов спис.
Аутор овог додатка, неки непознати Хрват, слабо је и површно познавао историју и зато је направио велики број грешака. У своме заносу да што више уздигне Хрвате, прешао је разумну меру, па је то, поред великих историјских грешака, учинило да се лако открије његов фалсификат.
Примера ради: први „бан Хрвата" Крешимир Оштривојевић бановао је на пределу старе Либурније, између река Крке и Зрмање. То је једна мала територија, која је била у саставу тадашње Србске империје, како је се званично тада Србија звала. Аутор текста пише да је Хрватска пре Крешимира, то јест када није још постојала ни као бановина, имала војну силу од 60.000 коњаника, 100.000 пешака и 5.000 лађара. По овоме се види да се ради о једом хрватском памфлету, рађеном у чисто пропагандне сврхе.
Аутор текста испољава велику завист и мржњу према Србима. Српска држава се уопште не помиње, нити њени владари, чак ни Павлимир Ратник савременик Константинов, нити престоница Србије. Како би иначе било могуће да Порфирогенит не зна ништа о Србији, а Баварски Анонимни Географ пише, један век раније, да је то једна велика империја - из које потичу сви Словени? Порфирогенит даје тумачење порекла српског имена од речи „дули", што значи робови на грчком језику, што је бесмислено. Мисли се, заправо, на латинску реч „серви", која се овде у тексту не помиње, али која је код Хрвата употребљавана у анти-српској пропаганди. Говорили су да Србин значи роб и да су Срби као народ робовска пасмина. Нико други, осим Хрвата, то није говорио. У тексту се каже: то је зато што су били робови цара Ромеја.
Ту је и језички проблем, јер се, од Ираклија на овамо, у Ромеји говорило грчки, а не латински. Ова ставка је доказ више ко је аутор текста подметнутог Порфирогениту. Аутор се није освртао на помене српског имена пре византијског царства. Био је потпуно неопрезан приликом набрајањаострва у Јадрану и уместо античких имена, која би била употребљена од било ког писца из десетог века, употребио је италијанска имена из касног средњег века. Поред тога, помиње острва чија су имена настала од српског имена, а позната су као таква у античком времену, као: Скерда, Скирдакиса и Арба што је античко Сарба. Сва његова тумачења порекла имена појединих градова су потпуно погрешна и смешна, што говори да аутор није био познавалац филологије, као ни историје. Име реке Буне, тумачи по речи „добро", што је по речи из италијанског језика „буоно". Хрватско име изводи из грчке речи „хора" и каже да то значи „они који имају много земље".
Помешао је цара Павлимира, званог Ратник, на латинском: Белум, који је владао Србијом 926-942. године, столовао у Требињу, са жупаном Требиња Крајином, зетом жупана Властимира, око 830. године. У тексту стоји да се „од Крајине Беловог родио Фалимир". Хвалимир се у народу помиње као Фалимир, а то је унук, а не син Павлимира Белума. Хвалимир је рођен после смрти Константина Порфирогенита и он га није могао поменути. То је непобитни доказ да спорни текст није од Порфирогенита, него апокриф. Писац текста није био историчар и писао је по ономе што је чуо из народног предања. Зато је помешао време и имена владара - везаним за Требиње.
- - - - - - - - - -
Писац текста говори о неких 11 хрватских жупа у Србији, али не каже како се држава зове. Две од набројаних жупа ставља источно од реке Цетине: Хлевно и Имотски, иако је узео ту реку за границу између Србије и Хрватске. У време када се граница Хрватске налазила у предграђу Загреба, граница на Цетини је била неки далеки сан Хрвата, према којем треба тежити. Река Цетина није никада била граница између Србије и Хрватске, односно између Срба и Хрвата. Једно време, Цетина је била граница једне бановине у Србији и то у време Немањиног оца Десе, чији себанат простирао од Цетине до Скадарског језера. То је било у 12. веку, много после Порфирогенита. Исто је и с причом о бану хрватском, који је, наводно, у време Порфирогенита држао у својој власти Крбаву, Лику и Гацку. Граница тог првог бана Крешимира није прелазила реку Зрмању.
Целокупна конструкција спорног текста носи обележје политичког стања код Хрвата с почетка 17. Века. Дело које је приписано византинском цару Константину VII Порфирогениту, тачније онај део који се употребљава као извор за историју Срба и Хрвата, доказани је хрватски фалсификат из 17. века. Тај спис нема никакве историјске вредности, јер је само један од хрватских политичких памфлета. Није га писао познавалац историје. Пун је крупних грешака, па подсећа на спрдњу с историјом. Све указује на то да је аутор текста неки неуки хрватски фратар. Текст је на грчком језику али на тако лошем, да и то доказује да писцу текста грчки није био матерњи језик.
Хрвати нису могли сакрити да су они, као једно аварско племе, дошли у Србију у седмом веку - уз помоћ Византије. Писац текста те чињенице и не крије, него их потврђује. А то стручно доказује и савремени турски историчар Осман Каратај, који каже да су Хрвати пореклом од једног турског племена - по имену Огури, с предела Каспијског језера. И само име Хрвата потиче од старијег назива за племе Огури - Курбат. У аријевском језику и ведској књижевности, назив Арват има исто значење као у савременом српском реч хорјатин.
Да би се некако упоредили са Србима, измислили су досељавање Срба у седмом веку и то после Хрвата. Отуда прича како су Хрвати, по налогу цара Ираклија, ратовали с Аварима, победили их и од њих преузели Далмацију. У тој причи, нигде Срба нема, нити су они имали било какву улогу у протеривању Авара. Тако испада да Срби Далмације несамо што нису староседеоци, него нису стекли никаква права на ту земљу, они су досељеници на хрватску земљу, коју су ови отели од Авара. Па и сви други Срби су њихови дужници, јер су они победили Аваре и омогућили Србима да се населе у празну земљу.
Ево ко је стварно победио Аваре.
(Gianantonio Bomman: "Storia civile ed ecclesiastica della Dalmazia, Croazia e Bosnia." Venezia 1775.)
"I Serbgli con la scorta di Zvonimiro, ovvero Svetimiro, lor Capitano avanzarono il furor della lor armi nei paesi appartenenti ai Re della Prevalis, e s'impadronirano della Bosnia..."
Ради се о српском војводи Звонимиру, кога је касније црква прогласила за Светимира, оснивач нове династије Светимировића, који је предузео офанзиву против Авара 640. године и протерао их из Босне, Мезије, Дарданије, Рашке, Дукље и потпуно их поразио у Далмацији 641. године.
- - - - - - - - - -
Ово апокрифно „Порфирогенитово" дело је популаризовано тек од времена Илирског покрета, који се правилно назива Хрватски препород. Тада су, усвајањем српског књижевног језика, Хрвати прогласили дубровачку књижевност за хрватску. Вјекослав Клајић је написао Повијест Босне, у којој је тврдио да 95% становништва у Босни чине Хрвати. Матица хрватска је објавила збирку српских народних песама сакупљених у Босни као Хрватске народне пјесме. Паул Ритер, алиас Павле Витезовић, из 17. века, тврдио је да Срби као народ уопште не постоје. Он је написао на латинском једну књижицу под насловом: Живот и мучеништво блаженог Владимира краља Хрватске, верним пером саопштено побожним сународницима од витеза Паула Ритера. Ради се о светом Јовану Владимиру, владару Србије, који је имао царску титулу. У једној другој расправи, Ритер каже: „Ох, ти Хрватска, која си обогатила Сарматију, Европу и небо толиким славним синовима твојим...". Аустријске цареве Леополда и Јосифа, Ритер назива „краљевима целе Хрватске" (totius Croatiae regibus). Док је он ово писао, Европа се грозила при помену хрватског имена. Писали су по градским дворовима: „Сачувај нас Боже куге и Хрвата". Њих је овековечио Шилер у „Валенштајну" и Велтерс у „Лимбуршким легендама".
Византијски цар Констаитин VII Порфирогенит, који је живео од 905. до 959. године, написао је између 940. и 950. године упуство своме сину Роману како да влада царевином.
То његово дело је било дидактичке природе, није историјско дело, нити има неку историјску вредност и зато га нико од византијских писаца не помиње.
Ми стварно не знамо шта је он написао. Тај мали спис је извађен из Ватиканске библиотеке, прерађен, или потпуно изнова написан и објављен у 17. веку, тачније у Лајдену у Холандији 1611. године.
Седамнаести век је био век великих фалсификата и подметања у западној Европи. У то време, Хрвати су објавили летопис попа Дукљанина - као Кроникон Кроаторум, то је Хрватска хроника. Њихови свештеници су нашли у Ватиканској библиотеци скраћени латински превод Дукљаниновог дела и покушали да га представе као хрватски документ. Изменили су текст у појединим поглављима, да би убацили неку причу о себи и тако је то дело остало трајно осакаћено. Тврдили су да је поп Дукљанин писао о „Црвеној Хрватској", која се простире од реке Цетине до Бојане. Много касније, њихови историчари су признали да је то била обична измишљотина. Али, та прича о „Црвеној Хрватској" објашњава зашто се у делу подметнутом Порфирогениту, онако смушено, говори о Дукљи и нигде се изричито не каже да је она насељена Србима.
У 17. веку, Хрватска је била само један безначајни географски појам и бројала је само око три хиљаде димњака. Од хрватске катастрофе код Удбине 1493. године и посебно од турске победе над Млецима 1540. године, а затим формирањем Србске војне крајине, нарочито од 1578. године, Хрватска се није простирала јужније од Загреба. Србска војна крајина је била једна полуаутономна територијална јединица са центром у Карловцу.
Хрватски католички свештеници су искористили наводни спис Константина Порфирогенита да би, преко њега, вршили хрватску и католичку пропаганду. Поглавље О народима је дописано и прикачено на Константинов спис.
Аутор овог додатка, неки непознати Хрват, слабо је и површно познавао историју и зато је направио велики број грешака. У своме заносу да што више уздигне Хрвате, прешао је разумну меру, па је то, поред великих историјских грешака, учинило да се лако открије његов фалсификат.
Примера ради: први „бан Хрвата" Крешимир Оштривојевић бановао је на пределу старе Либурније, између река Крке и Зрмање. То је једна мала територија, која је била у саставу тадашње Србске империје, како је се званично тада Србија звала. Аутор текста пише да је Хрватска пре Крешимира, то јест када није још постојала ни као бановина, имала војну силу од 60.000 коњаника, 100.000 пешака и 5.000 лађара. По овоме се види да се ради о једом хрватском памфлету, рађеном у чисто пропагандне сврхе.
Аутор текста испољава велику завист и мржњу према Србима. Српска држава се уопште не помиње, нити њени владари, чак ни Павлимир Ратник савременик Константинов, нити престоница Србије. Како би иначе било могуће да Порфирогенит не зна ништа о Србији, а Баварски Анонимни Географ пише, један век раније, да је то једна велика империја - из које потичу сви Словени? Порфирогенит даје тумачење порекла српског имена од речи „дули", што значи робови на грчком језику, што је бесмислено. Мисли се, заправо, на латинску реч „серви", која се овде у тексту не помиње, али која је код Хрвата употребљавана у анти-српској пропаганди. Говорили су да Србин значи роб и да су Срби као народ робовска пасмина. Нико други, осим Хрвата, то није говорио. У тексту се каже: то је зато што су били робови цара Ромеја.
Ту је и језички проблем, јер се, од Ираклија на овамо, у Ромеји говорило грчки, а не латински. Ова ставка је доказ више ко је аутор текста подметнутог Порфирогениту. Аутор се није освртао на помене српског имена пре византијског царства. Био је потпуно неопрезан приликом набрајањаострва у Јадрану и уместо античких имена, која би била употребљена од било ког писца из десетог века, употребио је италијанска имена из касног средњег века. Поред тога, помиње острва чија су имена настала од српског имена, а позната су као таква у античком времену, као: Скерда, Скирдакиса и Арба што је античко Сарба. Сва његова тумачења порекла имена појединих градова су потпуно погрешна и смешна, што говори да аутор није био познавалац филологије, као ни историје. Име реке Буне, тумачи по речи „добро", што је по речи из италијанског језика „буоно". Хрватско име изводи из грчке речи „хора" и каже да то значи „они који имају много земље".
Помешао је цара Павлимира, званог Ратник, на латинском: Белум, који је владао Србијом 926-942. године, столовао у Требињу, са жупаном Требиња Крајином, зетом жупана Властимира, око 830. године. У тексту стоји да се „од Крајине Беловог родио Фалимир". Хвалимир се у народу помиње као Фалимир, а то је унук, а не син Павлимира Белума. Хвалимир је рођен после смрти Константина Порфирогенита и он га није могао поменути. То је непобитни доказ да спорни текст није од Порфирогенита, него апокриф. Писац текста није био историчар и писао је по ономе што је чуо из народног предања. Зато је помешао време и имена владара - везаним за Требиње.
- - - - - - - - - -
Писац текста говори о неких 11 хрватских жупа у Србији, али не каже како се држава зове. Две од набројаних жупа ставља источно од реке Цетине: Хлевно и Имотски, иако је узео ту реку за границу између Србије и Хрватске. У време када се граница Хрватске налазила у предграђу Загреба, граница на Цетини је била неки далеки сан Хрвата, према којем треба тежити. Река Цетина није никада била граница између Србије и Хрватске, односно између Срба и Хрвата. Једно време, Цетина је била граница једне бановине у Србији и то у време Немањиног оца Десе, чији себанат простирао од Цетине до Скадарског језера. То је било у 12. веку, много после Порфирогенита. Исто је и с причом о бану хрватском, који је, наводно, у време Порфирогенита држао у својој власти Крбаву, Лику и Гацку. Граница тог првог бана Крешимира није прелазила реку Зрмању.
Целокупна конструкција спорног текста носи обележје политичког стања код Хрвата с почетка 17. Века. Дело које је приписано византинском цару Константину VII Порфирогениту, тачније онај део који се употребљава као извор за историју Срба и Хрвата, доказани је хрватски фалсификат из 17. века. Тај спис нема никакве историјске вредности, јер је само један од хрватских политичких памфлета. Није га писао познавалац историје. Пун је крупних грешака, па подсећа на спрдњу с историјом. Све указује на то да је аутор текста неки неуки хрватски фратар. Текст је на грчком језику али на тако лошем, да и то доказује да писцу текста грчки није био матерњи језик.
Хрвати нису могли сакрити да су они, као једно аварско племе, дошли у Србију у седмом веку - уз помоћ Византије. Писац текста те чињенице и не крије, него их потврђује. А то стручно доказује и савремени турски историчар Осман Каратај, који каже да су Хрвати пореклом од једног турског племена - по имену Огури, с предела Каспијског језера. И само име Хрвата потиче од старијег назива за племе Огури - Курбат. У аријевском језику и ведској књижевности, назив Арват има исто значење као у савременом српском реч хорјатин.
Да би се некако упоредили са Србима, измислили су досељавање Срба у седмом веку и то после Хрвата. Отуда прича како су Хрвати, по налогу цара Ираклија, ратовали с Аварима, победили их и од њих преузели Далмацију. У тој причи, нигде Срба нема, нити су они имали било какву улогу у протеривању Авара. Тако испада да Срби Далмације несамо што нису староседеоци, него нису стекли никаква права на ту земљу, они су досељеници на хрватску земљу, коју су ови отели од Авара. Па и сви други Срби су њихови дужници, јер су они победили Аваре и омогућили Србима да се населе у празну земљу.
Ево ко је стварно победио Аваре.
(Gianantonio Bomman: "Storia civile ed ecclesiastica della Dalmazia, Croazia e Bosnia." Venezia 1775.)
"I Serbgli con la scorta di Zvonimiro, ovvero Svetimiro, lor Capitano avanzarono il furor della lor armi nei paesi appartenenti ai Re della Prevalis, e s'impadronirano della Bosnia..."
Ради се о српском војводи Звонимиру, кога је касније црква прогласила за Светимира, оснивач нове династије Светимировића, који је предузео офанзиву против Авара 640. године и протерао их из Босне, Мезије, Дарданије, Рашке, Дукље и потпуно их поразио у Далмацији 641. године.
- - - - - - - - - -
Ово апокрифно „Порфирогенитово" дело је популаризовано тек од времена Илирског покрета, који се правилно назива Хрватски препород. Тада су, усвајањем српског књижевног језика, Хрвати прогласили дубровачку књижевност за хрватску. Вјекослав Клајић је написао Повијест Босне, у којој је тврдио да 95% становништва у Босни чине Хрвати. Матица хрватска је објавила збирку српских народних песама сакупљених у Босни као Хрватске народне пјесме. Паул Ритер, алиас Павле Витезовић, из 17. века, тврдио је да Срби као народ уопште не постоје. Он је написао на латинском једну књижицу под насловом: Живот и мучеништво блаженог Владимира краља Хрватске, верним пером саопштено побожним сународницима од витеза Паула Ритера. Ради се о светом Јовану Владимиру, владару Србије, који је имао царску титулу. У једној другој расправи, Ритер каже: „Ох, ти Хрватска, која си обогатила Сарматију, Европу и небо толиким славним синовима твојим...". Аустријске цареве Леополда и Јосифа, Ритер назива „краљевима целе Хрватске" (totius Croatiae regibus). Док је он ово писао, Европа се грозила при помену хрватског имена. Писали су по градским дворовима: „Сачувај нас Боже куге и Хрвата". Њих је овековечио Шилер у „Валенштајну" и Велтерс у „Лимбуршким легендама".
NickFreakyrgios
Elita
- Poruka
- 24.262
Попут Ритера, говорио је и Анте Старчевић, кога су Хрвати назвали „Оцем домовине". Да би сте видели зашто је он заслужио то звање, треба да га наведем. Немањићи су према њему „хорватска династија, која је кроз векове владала источносеверним покрајинама Хорвацке". Свети Сава је „источну цркву хорватску отцепио од Патријарха цариградског". На Косову, „Милош Кобилић показао се Хорватом", итд.
Др Рудолф Хорват је саставио листу хрватских владара до стварања Југославије и на њој набројао равно 302 „пресветла" хрватска владара? Излази, према Хорвату, да су Хрвати имали више владара него било који други народ на свету. Хрвати не признају, уопште, српске владаре - ни пре, ни после Немањића. Босанске банове и краљеве, спомињу као своје и ово још више умножава листу „хрватских владара." Неки Иван Ружић, такође, хрватски историчар, писао је да је оснивач бугарске династије био неки Хрват и да се та династија презива Хрватовић. Као што су писали за Хрвоја Вукчића, да се презивао Хорватинић.
Спис О народима је подметнут Порфирогениту и спада у врсту хрватске литературе - какву видимо код Ритера и Старчевића.
Европа је запамтила Хрвате из 17. века као народ без икаквих обзира, морала и начела - као најгоре злочинце. Имајући све то у виду, овај фалсификат, који су прилепили Порфирогениту и није њихов најгнуснији злочин.
Срби су први пут чули за Порфирогенита и сеобе Словена у време Илирског покрета, половином 19. века, којије донео један Словенац - католички свештеник, уз подршку Ватрослава Јагића. Све те приче је увео у школске програме у Србији наш врли министар просвете Стојан Новаковић, после Берлинског конгреса, за време свог министровања 1880-1883. године. Један једини човекје о томе одлучио, уз снажну подршку Беча и других центара моћи на Западу. Он је по струци био правник, а не историк. Превага је постигнута једном врстом пуча.
- - - - - - - - - -
Служећи се полугама власти, Новаковић је 1894. године отерао у превремену пензију Пантелију Срећковића, професора историје на Високој школи у Београду. На његово место је постављен Новаковићев кум и креатура - Љубомир Ковачевић, који, такође, није био историчар по струци. За њега Никола Радојчић каже да је био самоуки историчар. Следеће, 1895. године, Ковачевићје постављен за министра просвете у влади Стојана Новаковића. Затим је био секретар Академије и државни саветник.
Никола Радојчић и Станоје Станојевић тврде да је Ковачевићев спис о Стевану Немањи потпун промашај. Он је тај који је „пронашао" да Немањин отац није био бан Деса, него неки непознати Завида и тако ослободио Аустроугаре ноћне море у вези с прошлошћу Херцеговине и Немањиног порекла. Деса је био бан Хума и његов банат се простирао од реке Цетине до Скадарског језера. Сахрањен је у Требињу.
Аустроугари су настојали да оспоре српски карактер Босне и Херцеговине, па то није лако ишло - када се зна да је то Немањина очевина. Кажу да је Ковачевић нашао неки запис на цркви у Бијелом Пољу, где се потписао неки Мирослав Завидин. Он је тврдио да се ради о Мирославу, брату Немањином. Најстарији Немањин брат звао се Завида. Он је с византијском војском ратовао против Немање и погинуо у боју на Косову 1170. године. Његов син је био Мирослав. Али, Завида је подигао једну цркву у долини Лима, као своју задужбину, па је могуће да је Мирослав ту цркву обновио.
Врли калуђер Иларион Руварац је после баканалија по Пешти, коју је често посећивао - под изговором да иде у Сент Андреју, вршио критику српске историје и нападао Србе онао како су то чинили Беч и Будимпешта. Али, његова, такозвана, „критичка школа" не би никад однела превагу и све би то остало као неки куриозитет, по оној народној: „има их и таквих", да није било Стојана Новаковића. Он је, својим политичким положајем и применом силе, устоличио фалсификате у историјској науци. Без Новаковића, за Љубомира Ковачевића нико данас не би ни знао.
Хрвати су обављали свој део посла - добијен из Беча, а помагала су им ова три Србина, а такве народ зове проданим душама. На Берлинском конгресу је од Срба у Србији захтевано да не гледају преко Дрине и преко Дунава - да тамошње Србе не сматрају својим сународницима! Наши савремени „нордисти" нису веровали да ће обновљена српска историјска школа да разоткрије све ово. Она то чини прилично касно, али, боље икад него никад, каже наш народ.
Како ће званични историчари да живе с овим, ја о томе нећу да бринем. Они већ данас о томе, итекако, брину. Стари Римљани су говорили: Veritas immutabilis est, et perpetua, тј: Истина је непроменљива и вечна!
Др Рудолф Хорват је саставио листу хрватских владара до стварања Југославије и на њој набројао равно 302 „пресветла" хрватска владара? Излази, према Хорвату, да су Хрвати имали више владара него било који други народ на свету. Хрвати не признају, уопште, српске владаре - ни пре, ни после Немањића. Босанске банове и краљеве, спомињу као своје и ово још више умножава листу „хрватских владара." Неки Иван Ружић, такође, хрватски историчар, писао је да је оснивач бугарске династије био неки Хрват и да се та династија презива Хрватовић. Као што су писали за Хрвоја Вукчића, да се презивао Хорватинић.
Спис О народима је подметнут Порфирогениту и спада у врсту хрватске литературе - какву видимо код Ритера и Старчевића.
Европа је запамтила Хрвате из 17. века као народ без икаквих обзира, морала и начела - као најгоре злочинце. Имајући све то у виду, овај фалсификат, који су прилепили Порфирогениту и није њихов најгнуснији злочин.
Срби су први пут чули за Порфирогенита и сеобе Словена у време Илирског покрета, половином 19. века, којије донео један Словенац - католички свештеник, уз подршку Ватрослава Јагића. Све те приче је увео у школске програме у Србији наш врли министар просвете Стојан Новаковић, после Берлинског конгреса, за време свог министровања 1880-1883. године. Један једини човекје о томе одлучио, уз снажну подршку Беча и других центара моћи на Западу. Он је по струци био правник, а не историк. Превага је постигнута једном врстом пуча.
- - - - - - - - - -
Служећи се полугама власти, Новаковић је 1894. године отерао у превремену пензију Пантелију Срећковића, професора историје на Високој школи у Београду. На његово место је постављен Новаковићев кум и креатура - Љубомир Ковачевић, који, такође, није био историчар по струци. За њега Никола Радојчић каже да је био самоуки историчар. Следеће, 1895. године, Ковачевићје постављен за министра просвете у влади Стојана Новаковића. Затим је био секретар Академије и државни саветник.
Никола Радојчић и Станоје Станојевић тврде да је Ковачевићев спис о Стевану Немањи потпун промашај. Он је тај који је „пронашао" да Немањин отац није био бан Деса, него неки непознати Завида и тако ослободио Аустроугаре ноћне море у вези с прошлошћу Херцеговине и Немањиног порекла. Деса је био бан Хума и његов банат се простирао од реке Цетине до Скадарског језера. Сахрањен је у Требињу.
Аустроугари су настојали да оспоре српски карактер Босне и Херцеговине, па то није лако ишло - када се зна да је то Немањина очевина. Кажу да је Ковачевић нашао неки запис на цркви у Бијелом Пољу, где се потписао неки Мирослав Завидин. Он је тврдио да се ради о Мирославу, брату Немањином. Најстарији Немањин брат звао се Завида. Он је с византијском војском ратовао против Немање и погинуо у боју на Косову 1170. године. Његов син је био Мирослав. Али, Завида је подигао једну цркву у долини Лима, као своју задужбину, па је могуће да је Мирослав ту цркву обновио.
Врли калуђер Иларион Руварац је после баканалија по Пешти, коју је често посећивао - под изговором да иде у Сент Андреју, вршио критику српске историје и нападао Србе онао како су то чинили Беч и Будимпешта. Али, његова, такозвана, „критичка школа" не би никад однела превагу и све би то остало као неки куриозитет, по оној народној: „има их и таквих", да није било Стојана Новаковића. Он је, својим политичким положајем и применом силе, устоличио фалсификате у историјској науци. Без Новаковића, за Љубомира Ковачевића нико данас не би ни знао.
Хрвати су обављали свој део посла - добијен из Беча, а помагала су им ова три Србина, а такве народ зове проданим душама. На Берлинском конгресу је од Срба у Србији захтевано да не гледају преко Дрине и преко Дунава - да тамошње Србе не сматрају својим сународницима! Наши савремени „нордисти" нису веровали да ће обновљена српска историјска школа да разоткрије све ово. Она то чини прилично касно, али, боље икад него никад, каже наш народ.
Како ће званични историчари да живе с овим, ја о томе нећу да бринем. Они већ данас о томе, итекако, брину. Стари Римљани су говорили: Veritas immutabilis est, et perpetua, тј: Истина је непроменљива и вечна!
Hajde pomogni mi.
Izdvoj rečenicu koja daje odgovor na pitanje:
"Kako znamo da je rukopis iz 11. veka?"
