Pumpaj Dinstanović
Zaslužan član
- Poruka
- 105.689
Od Teodora, Dafnopata patrikija, koji govori u ime cara gospodina Romana Starijeg, papi Rima.
Pošto smo primili pismo Vaše Blaženosti i razumeli sadržanu silu u njemu, obuzela Nas je dvostruka radost: najpre zato što se iz njega jasno pokazala duhovna ljubav i oganj srdačne naklonosti, kao i milostiva briga prema Našem Veličanstvu; a zatim i zato što, iako nas rastavlja prostranstvo mesta, naše duše nisu razdvojene, nego su sjedinjene u zajednici Duha. Nadalje, najsvetiji episkopi koje ste Nam poslali — Madelbert i Lav, zajedno sa Sergijem i Petrom — samom svojim pojavom podneše svedočanstvo o njihovoj skrovitoj vrlini. Jer čim se pojaviše pred Našim carskim pogledom, već behu, takoreći, do kraja preobraženi u božanski lik: jasno su odslikavali bogoljubivost Vaše preljubljene Blaženosti, kao verne slike iskonske lepote, i pokazivali sebe dostojnima, služeći čoveku svetom i božanskom.
Zato, kada su — zajedno sa tolikom, kako rekosmo, njihovom vrlinom — do Nas stigla i vaša očinska pisma, koja su označavala i odobrenje izbora našega sina i njegovo ustoličenje na arhijerejski presto, a i zato što se tomos koji smo mi uputili, jednoglasan u svemu od čitave rimske Crkve, pokazao saglasnim sa svime što od Vas bi rečeno i napisano — zaista se ne može reći koliku smo zahvalnost uputili velikom arhijereju i Bogu, što je tako usmerio Vaš um da dobro uredi i postavi stvari naše presvete Crkve; niti koliku smo zahvalnost i veru prema Vašoj Blaženosti uvećali. Jer pokazali ste zaista um koji priliči Božjem arhijereju i dostojan prvovrhovnih njegovih Apostola — onoliko koliko valja bdeti radi postojanosti Svetih Crkava i da se u njima božanski sabrano stado pravilno i duhovno pase.
Pošto su, dakle, sa dužnim poštovanjem i svakom besprekornom pažnjom, i od Našeg Veličanstva i od Naše presvete Crkve, bili primljeni, i pošto je i dužno strahopoštovanje i čast Vašoj Blaženosti, ukoliko su bili potrebni, pruženo — budući da su neki iz Našega svešteničkog reda isprva pružali otpor rukopoloženju Našega sina i pokušavali da raskinu celinu crkvenog tela — Božanskom promišlju i Vašim svetim molitvama, kada svi postadoše jednodušni i sabraše se u isto, a ponajpre kada je i Vaš duh, po Blaženom Pavlu, bio prisutan „u ime Gospoda Isusa Hrista“, oni okitiše njega arhijerejskim dostojanstvom i proglasiše ga patrijarhom Naše Crkve. Stoga neka nikakva primedba ne dođe od Vaše Blaženosti na one koji su kratko vreme pružali otpor rukopoloženju Našega sina, kao da su to učinili nerazumno ili nepromišljeno. Najpre zato što nije dolikovalo tako velikom i neobičnom delu prilaziti bez ispitivanja — kad to često ne dopuštamo ni u malim stvarima — nego su radije hteli da upoznaju i promisle o dobru koje će nastati od rukopoloženja Našega sina; da svoju primedbu ne protegnu preko onoga što je pravedno i pristojno, niti opet, u času sloge i sabiranja, da jedini budu izostavljeni od ostalih. Zatim i zato da ne bi otpali od svojih prerogativa i predali drugima prava sopstvenog sveštenstva, budući da im je dopušteno — i bez rimskih episkopa — da stvari konstantinopoljske Crkve, po onome što se čini da odgovara Božanskim zakonima, uređuju i upravljaju. Jer kad se pojavi novotarija protiv naše pravoslavne vere, tada treba prizvati sveštenike iz Rima i iz ostalih Prestola, kao one koji će pomoći i pružiti ruku. Ali na razrešenju arhijereja konstantinopoljske Crkve nikada, od davnina do danas, niko nije viđen da za samu tu stvar iz Rima poziva episkope — osim ako nije reč o zakonu duhovnog prijateljstva i ljubavi, kada se pozivaju da Nam se pridruže u čestitanju i radosti.
I tako, ne zadržavajući se, kako rekosmo, dugo u protivljenjima (da ne bismo izgledali kao da smo se pojavili nepripremljeni u tako velikoj stvari), i oni na kraju, složivši se sa drugima, uzvedoše Našega sina na arhijerejski presto. Ispunjeni božanskom radošću i veseljem, sve pripisujemo Vašoj molitvi i revnosti — Vama koji ste, iz ljubavi prema nama, sebe tako posvetili i sa tolikom gorljivošću ispunili Naše molbe. I evo sada, Božjom blagodati, svi su ujedinjeni u jednom srcu i jednom umu pod novim arhijerejem i pastirom, njime upravljani i vođeni; i nema među nama nikoga ko bi govorio: „Ja sam Kefin“, „a ja Pavlov“, „a ja onoga ili onoga“, odvajajući sebe — nego su svi oslobođeni te rđave podele, oblikovani pod jednom glavom i jednim predstojnikom; i duboki mir i tišina upravo sada obuzimaju Našu Crkvu, koja pravo uči i sve čuva nepovređeno, koliko god je zakonima Svetih otaca ustanovljeno.
I Vama, najsvetijem među Ocima i najčasnijem među arhijerejima, Vaš sin i car priznaje veliku zahvalnost — kako za izuzetnu ljubav prema Nama i Našem sinu i revnost i promišljenost koju si pokazao za njegovo uzdizanje na arhijerejski čin, tako još više za poredak i jednodušnost svih hrišćana, koje uživaju udovi kada glava nepomućeno prebiva.
A pošto su Vaši najučtiviji episkopi, zajedno sa Našim presvetim mitropolitima, dobro upravili stvar rukopoloženja Našega sina i dovršili delo koje im je bilo povereno, i nisu dopustili nikome da luta izvan crkvenih ograda i [presvetog] [ogrtača] (?), nego su Hristova jagnjad uredili pod jednim pastirom i jednim stadom — došao je čas da se vrate Vašoj Blaženosti. Mi ih, dakle, opet sa jednakom čašću i ljubaznošću upućujemo k Vama, i nikako nije pravedno da se okrive zbog zadržavanja ovde, koje je, kako mislim, ispalo i časnije od tuđe brzine. Jer nisu se zadržavali svojom voljom i iz sopstvenog nagona, nego po zapovesti Našeg Veličanstva, dokle god nisu razrešili međuvremena klizava mesta i prepreke protivnika. Jer najveće uprave — a naročito crkvene — zahtevaju i velike trenutke za dužno i obavezno okončanje. I Vi sam znate da se tačna preciznost ne pridružuje uvek crkvenim upravama i da onaj koji nad njima bdi ne sme u kratkom trenutku vremena sve okretati ka koristi, ako ne želi da pogreši i da sam temelj ošteti.
Uz njih, pak, poslasmo i naše izaslanike: iz našeg svetog senata — Anastasija, protospatharija i asekrita; a iz Naše presvete Crkve — Oresta, klirika i protonotara Našega po Duhu Oca, a po telu sina Našega i patrijarha — ljude koji se ističu pobožnošću i učenošću, i delima potvrđuju svoje reči. Oni će Vašoj Svetosti jasnije izložiti šta je o Našem sinu uređeno i učinjeno, i kakvu prema Vama nežnost i ognjenu vezu gaji; a ako je šta kod vas sporno, razrešiće i umiriti istinitim rečima, pokazujući da su Crkve, razdvojene mestom, ipak jedna, time što jednako misle. Njih, dakle, Vaša Blaženost neka primi sa doličnom čašću, neka čuje ono što im je iz usta Našeg veličanstva određeno, i neka podari dostojan svršetak onome što je započeto.
Pošto, pak, ima još nešto što nedostaje u onome što si učinio — a čijim bi dodatkom Vaša pohvala porasla — molimo da, zajedno sa ostalim, i ovo dovedeš do kraja: Mnoga se pitanja s vremenom menjaju i preokreću, ne menjajući svoju prirodu, nego zbog zlobe mnogih. Da, dakle, ne bi posle Naše smrti neki odvažnim jezikom predstavljali protiv rukopoloženja našega sina neosnovane optužbe, zbog toga Vaš sin i car upućuje ovu molbu Vama, svome najčasnijem i duhovnom Ocu: da sabereš sve sveštenike svete rimske Crkve, od najviših do najnižih redova, i — pred očima naših izaslanika — najpre ustima svojom izjavite i primite da je rukopoloženje Našega sina pravedno i neospornim ga proglasite. Zatim neka se sa Vaše strane sačini tomos, koji će tvoja Blaženost potpisati svojom sopstvenom rukom, a potom i svi arhijereji i sveštenici pod tobom, pismeno prihvatajući i potvrđujući rukopoloženje Našega sina. A na kraju tog tomosa neka stoji, kao da je iz usta svih vas, ovako:
„Ako neko ne prima niti kao pravedno i razumno priznaje rukopoloženje gospodina Teofilakta, patrijarha Konstantinopolja, nego pokušava da ga kleveta i stavlja pod prigovor — bilo da je od careva, senatora, sveštenih lica, pa sve do najnižih i poslednjih — takav neka bude podvezan vezom presvetoga i životvornog Duha i prvovrhovnih i Blaženih Apostola, i neka bude predat večitom anatemisanju.“
Neka se ova moja želja dovrši od Vaše Blaženosti. Podajte mi da se ovim ukrasim i budem časno pominjan, i da sve zadivim i zapanjim Vašom očinskom ljubavlju i duhovnim roditeljstvom. Nećemo pokazati nedostojnu zahvalnost prema Vama, niti ćemo Vaš dobročiniteljski dar izneveriti nezahvalnošću, nego ćete iz naših dela i iz istine saznati da ste, od svih Otaca koji su ikada imali sinove careve, u nama stekli sina mnogo zahvalnijeg i naklonjenijeg.
Zahtevali ste od Naše od Boga date vlasti, prečasni Oče, da pokažemo brigu i revnost za osvetu svete rimske Crkve; i mi se od molbe ne oglušujemo, jer nismo od nezahvalnih i neblagodarnih. Naprotiv, želimo da Nam se o traženome napiše i pismeno, da bismo to s voljnim umom i nakanom doveli do kraja; jer nije moguće da otac, koji je sinovljeve molbe obilno ispunio, ne nađe zauzvrat u njemu potpunu poslušnost u onome što hitne i nužne potrebe zahtevaju.
U pismu je bilo pomena i o željenom srodstvu ženidbom, da se ono potpuno ispuni. I to je Nama poželjno i drago: onoga koga je ruka Duha oblikovala da Nam bude duhovni otac, da nam bude srodan i preko telesne ženidbe i srodstva. Ali pošto je i daljina puta velika, i Veličanstvo carstva ne bi pretrpelo mali gubitak kad bismo poslali Našega sina onamo; a opet, onoj koja treba njemu da bude nevesta, Vama bi bilo tegobno da je iz Rima šaljete u prestonicu — ako Vaša preslavna majka dobro promišlja stvari takvoga upravljanja i srodstva, neka sama povede svoju kćer i, sa lađama koje su upravo stigle zajedno s episkopima, neka se podigne prema Našoj od Boga darovanoj vlasti: da, primivši od Nas najbogatije darove i počasti, i lepo uredivši i dovršivši stvar srodstva, u još većoj slavi natrag pođe. Ako li to neće, neka poveri devojku nekima od svojih najbližih i najvernijih ljudi, i neka je istim lađama pošalje Našem Veličanstvu. Ako li to sada nije moguće učiniti, zbog hitnosti i kratkoće vremena, neka potom, pismom Vaše Svetosti, Naše Veličastvo bude obavešteno o tome, pa ćemo poslati još više lađa da prime devojku sa našim pouzdanim ljudima, dovedu je Našem Veličanstvu, i — ako Bog da — da se delo saveza dovrši.
Šta zaključuješ iz toga o Enjaciju i DAI?
