Daurentius, Dervan i nepoznati Arhont

KNEZ POKRAJAC OLIVEROVIC
Knez Pokrajac's tombstone informs us that he died in the service of Voivoda
Sandal j. V did gospodina vojvode Sandalja a sej lezi knez Pokrajac Oliveroric, bratjo

i vlastele, ja Pokrajac gospodinu momu sluga, sto mogoh v pravadai toliko hotih, u mom domi bog mi rodili, ja mogah gospodina moga i druga moga u postenije primiti i u torn mom dobri dodje smrt, u vreme zivota, dotn moj ozalostih.
KNEZ PRIJAN
Here lies Knez Prijan: Selezi knez P rijan



KNEZ RADISA ZLOUSIC
Knez Radisa's tombstone informs us that it was placed by his son, the valiant
Tomo Radisa Zlousic: A se lezi knez Radisa Zlousic. A se pise kami Vukovic za
junaka Tomovu Radisi Zlousic.
t 4 C€ A6*H
KNEZ RADOJA
Knez Radoja's tombstone informs us that it was placed by his son, Knez Radic:

Se zlamenije kneza Radoja, velikoga kneza Bosanskoga. A postavi njega sin njegov knez Radic, z boziom pomocju i svojih verna a s inom nijednom pomociju nego sam on.
143
KNEZ RADIVOJ VLATKOVIC
Knez Radivoj's tombstone informs us that he was the most valiant man in
Dubrava: A sej lezi knez Radivoj Vlatkovic. U toj vrime njabolji muz u Dubravah
bih ... Sej sece Gruba

 
U nemackoj literaturi ime se piše Davrit
Od slovenskih etimoloških asocijacija vuče me na Davora, sina Triglava, ratnog boga?..ali neki naučnici (Wachowski, Balzer) misle da se radi o imenu DOBRET
http://pl.wikipedia.org/wiki/Dobręta
Postoji toponim u današnjoj Rumuniji Dobreta. kod Dunava, blizu Trajanovog mosta
http://www.restromania.com/images/harti/Mehedinti_DobretuTurnuSeverin_Roadmap_Area.jpg

Živeo je pored reke "Zale", to je danas u jugo-zapadnoj Madjarskoj, pritoka Blatnog jezera (Balaton)
http://en.wikipedia.org/wiki/Zala_river

A i u juznoj Madjarskoj postoji toponim;)
Döbrönte neve a szláv DOBRETE személynévből származik, melyet 1330-ban említ...
http://www.vendegvaro.hu/Dobronte
467px-D%C3%B6br%C3%B6nte_t%C3%A1bla.jpg

http://hu.wikipedia.org/wiki/Döbrönte

Döbrönte (German: Dewerenten) is a village in Veszprém county, Hungary.

i ima ostataka grada (što bi ličio na naša utvrdjenja od kamena na brdu)
..jos se i zo ve Sarvaško....
http://szucs.site40.net/album/thumbnails.php?album=13
Rekonstrukcija
dobronte.jpg

http://www.latvany-terkep.hu/magyar/oldalak/dobronte_szarvasko_vara/

Preko gugl prevoda (( ..saznah da je ime sela Добрете лично име словенског порекла., da je zamak Sarvaški srednjevekovni..da je selo naseljeno bilo i u vreme rimske okupacije ... Године 1941, у селу је 549 становника, од чега 64 мађарских.
http://eyko.hu/magazin/kirandulohelyek/103-latnivalok-a-bakonyban/1050-doebroente-szarvask-vara
http://deneverszabo.blogspot.com/2010/10/dobronte-szarvasko-vara.html

Verovatno nije titula vladara "hegemon" kako kazu reference, nego ime rodnog grada ili grada gde je bio zapovednik i borio se sa najezdom Avara.
Verovatno je greska tog M.(eandra)..kao da je opisivao hajduk Veljka, pa ga okrstio Negotin..a drugi misle da je zvanje hajduk=Negotin.

KRATKA POVJESNICA SRBA OD POSTANjA SRPSTVA DO DANAS, Sima Lazić Lukin
Kad Avari dođoše u Panoniju pozvaše i dačke Srbe da im se pokore. A na to im srpski knez Dobreta otpozdravi ovako: Niko se nije rodio, niti ga ovo sunce grije, ko bi nas mogao podjarmiti! Mi smo navikli da zapovjedamo drugim narodima, a ne drugi nama. I ovo je naš: zavjet, dokle god bude na svijetu rata i mača! I, zbilja, Avari ne smjedoše da se ogledaju sa Dobretom, nego se odvrljiše drugim putem preko Save na Balkanski Poluostrv, a dački Srbi ostaše slobodni i nezavisni kao i dotle.
http://sr.wikisource.org/sr-el/Кратка_повјесница_Срба_од_постања_Српства_до_данас_2

Loza Svevladovića dala je više od 10 vladara, koji su vladali srpskim zemljama sve do provale Avara u Ervopu. .....Osnivanje Dačke Srbije spada u avarske pokušaje da stvori veze sa Panonskom Srbijom, kojom je vladao srpski knez Dobreta. Najzad su Avari poslali poslanike Dobreti da se pokori bez borbe, ali im je ovaj odgovorio: „Nema toga ko bi nas pod suncem mogao pokoriti. Naučili smo da gospodarimo drugim narodima, a ne drugih nad nama. Dokle god bude na svetu rata i mača, ovo će biti naš zavet!“ Da li strah pred ovakvom porukom ili šta drugo, tek Avari su se okrenuli u levi polukrug i prešli na istočni deo Balkanskog poluostrva prema Vizantiji, koja je bila u to doba zauzeta ratovima sa Persijancima u Aziji. Dački su Srbi iskoristili ovu vizantijsku slabost, pa su sa jakom snagom prodrli preko Dunava i doprli sve do Soluna, gde su u zajednci sa Srbima, koji su već tamo živeli oko 560. godine osnovali Solunsku Srbiju.
http://velisarajicevic.tripod.com/

Da nadjemo ovo?
Staroslovenski vojvoda Dauritas i obarski kagan Bajan. Istorijski casopis SAN 5: 117-130.
 
Poslednja izmena:
U nemackoj literaturi ime se piše Davrit
Od slovenskih etimoloških asocijacija vuče me na Davora, sina Triglava, ratnog boga?..ali neki naučnici (Wachowski, Balzer) misle da se radi o imenu DOBRET
http://pl.wikipedia.org/wiki/Dobręta
Postoji toponim u današnjoj Rumuniji Dobreta. kod Dunava, blizu Trajanovog mosta
http://www.restromania.com/images/harti/Mehedinti_DobretuTurnuSeverin_Roadmap_Area.jpg


Živeo je pored reke "Zale", to je danas u jugo-zapadnoj Madjarskoj, pritoka Blatnog jezera (Balaton)
http://en.wikipedia.org/wiki/Zala_river

A i u juznoj Madjarskoj postoji toponim;)
Döbrönte neve a szláv DOBRETE személynévből származik, melyet 1330-ban említ...
http://www.vendegvaro.hu/Dobronte
467px-D%C3%B6br%C3%B6nte_t%C3%A1bla.jpg

http://hu.wikipedia.org/wiki/Döbrönte

Döbrönte (German: Dewerenten) is a village in Veszprém county, Hungary.

i ima ostataka grada (što bi ličio na naša utvrdjenja od kamena na brdu)
..jos se i zo ve Sarvaško....
http://szucs.site40.net/album/thumbnails.php?album=13
Rekonstrukcija
dobronte.jpg

http://www.latvany-terkep.hu/magyar/oldalak/dobronte_szarvasko_vara/

Preko gugl prevoda (( ..saznah da je ime sela Добрете лично име словенског порекла., da je zamak Sarvaški srednjevekovni..da je selo naseljeno bilo i u vreme rimske okupacije ... Године 1941, у селу је 549 становника, од чега 64 мађарских.
http://eyko.hu/magazin/kirandulohelyek/103-latnivalok-a-bakonyban/1050-doebroente-szarvask-vara
http://deneverszabo.blogspot.com/2010/10/dobronte-szarvasko-vara.html

Verovatno nije titula vladara "hegemon" kako kazu reference, nego ime rodnog grada ili grada gde je bio zapovednik i borio se sa najezdom Avara.
Verovatno je greska tog M.(eandra)..kao da je opisivao hajduk Veljka, pa ga okrstio Negotin..a drugi misle da je zvanje hajduk=Negotin.

KRATKA POVJESNICA SRBA OD POSTANjA SRPSTVA DO DANAS, Sima Lazić Lukin

http://sr.wikisource.org/sr-el/Кратка_повјесница_Срба_од_постања_Српства_до_данас_2


http://velisarajicevic.tripod.com/

Da nadjemo ovo?
Staroslovenski vojvoda Dauritas i obarski kagan Bajan. Istorijski casopis SAN 5: 117-130.



Da naravno izbaci međutim malo sam skrenuo sa teme da bih objasnio nešto pa zatim nastavio i vratio se temi u širem smislu.
 
Naime šta , napravio sam poduži uvod zbog činjenice da se srpko ime ili slovensko kao i Porfirogenitovih 7 nahija nalaze svuda po Evroaziji , svuda toponima od Germanije do Kavkaza.
I ovošto sampostavio odiše autohtonističkim karakterom za šta ja nemam dokaza da bih prihvatio osim činjenice da verujem da su mnoga "Tračanska" plemena pričala slovenskim jezikom još iz antičkih dana;)
Štivo je sa druge strane bogato i valjano toponomastički i lingvistički.

Iranska teorija je negde prihvatljiva ali ne kako nam serviraju da je jedemo




Drugi problem je kako zapravo od 3 veka ad. do 6 veka ovu celu Sarmatiju zapljuskuju Sloveni pod njima nestaju mnogo moćniji narodi i ne ostaje ni pomen na njih u 6 veku?
Zašto se zlonamerno postavlja teza da su neki Srbi prokopijevi i Tracitovi došli sa Alanima iz Azije kao Sarmati krstili Lužičane svojim imenom i doveli ih na Balkan a mi i oni to ime čuvamo 1500 godina?
Od tolike Sarmatije u Evrope pa baš iz Azije?
Jer kako vidimo srbi kao i svi Sloveni se pojavljuju kao skupine po Germaniji i celoj Sarmatiji pa što i ne na Kavkazu , ti sa Kavkaza nisu morali da dođu jer su se već neki istoimenici javili u Germaniji i Evropskoj Sarmatiji pre njih.

Koliko ja znam samo je Germanima bilo dozvoljeno da napišu bajku kao su oni živeli tu gde žive kako su došli u Panoniju i kad su se vratili u svoju domovinu zatekli su tu neke Slovene?
Međutim toponomastika govori sasvim drugo tj. suprotno da je kultura Slovena tu starija od germanske ne samo u Pruskoj već i u zapadnoj Nemačkoj.
Oni su bili najveći protivnici teze da Lužički Srbi i balkanski Srbi nemaju ništa zajedničko jer je jedan jezik iz grupe južnoslovenskih jezika a drugi iz zapadnoslovenskih jezika a kao fusnota"Ista imena i prezimena ne moraju biti u srodstvu pa samim tim ni ista imena naroda".

Mene su ubedili sa ovim nikad jačim argumentom u istoriji!

Bez obzira na Rimske spise o Jadranskim Venetima i Lugima na teritoriji polablja Lugi su za Nemce Kelti nikako lužičani.

Sloveni su zvanično tu od 5-6 veka ali kada im zatreba za neku teoriju uvezu po neke na pr. zvanično Jazigi Sarmati dolaze oko 2 veka ad na teritoriju Bačke zatiču Skordiske-keltsko-ilirski savez međutim oni su tj. Jazigi su bili vladajući sloj a njima počinjeni su bili neki Sloveni u 2 veku ad.????????:klap:

Dakle ova ideja o uvozu Slovena iz Kine na ove teritorije gore na kojima su i danas od 3-'6 veka preko Sarmata za 300 godina je čist idiotizam.

mislim da ova rečenica sve objašnjava:


NOT ALL SARMATIANS
At the same time it was clear to ancient and modern historians thatS arm at and
Sarmatia4 referred to an immense area inhabited by numerous and different nations,
Slavs and others. In the succinct words of one scholar: All Slavs are Sarmatians, but all
Sarmatians are not Slavs.!!!!!!!




Iz ovoga a i mnogo toga pre vidimo da Boji nisu Kelti nego Sloveni pa čak i Srbi jako je upitno šta su antički pisci uvrštavali u Kelte?

A ovde se neko ili pravi glup ili lud ili događaje sa ove mape vezuje za praistoriju.:dontunderstand:

Dalje ću ovo objasniti kroz druga štiva malo sam preterao sa količinom ali sam hteo da rešim ovaj korak pre nego što se vratim ovoj temi.
Naravno da sve ostaje fiktivno dok arheologija nešto ne dokaže!
 
Poslednja izmena:
Ovde ću dodati još nešto pre nego što nastavim da smaram na ovu temu jer druga literature nema digitalne već mora da se kuca a to iziskuje vremena koje ću svakako izvojiti na ovo kad ga budem imao dovoljno.

Dakle Sarmatija se gotovo u svim predratnim tj. pred Titovskim vremenima zove Sorabija i ja sam je kao klinac u osnovnoj tako učio jer je nastavnica bila starog kova!

takođe mislim ali nemam dovoljno dokaza da je prezime naših prvih arhonta bilo Pribislavljević kao i kod Lužičkih tj. polabskih Srba kao i kod Zavidino prezime oca Stefana Nemanje koje kasnije prešlo u Nemanjić ali Pribislavljevići nastavljaju da postoje i mogu se locirati.


PREZIR NEMAČKIH NASRTAJA

Helmhold, u svojoj Chronicum Sclavorum (XII vek), piše o plemenu Bagra, koje je u Danskoj bilo izloženo desetkovanju od strane Germana: „Danska je okružena raznim „izgibotinama“ i ostrvima u kojima se kriju Srbi, pa iz tih zaseda napadaju na sve i ubijaju sve. Razboji i njihove neprestane vojne sa Nemcima tako su svakidašnje i velike, da sve nemačke države strepe od njih, pa kad vojska nemačka navali na ove hrabre borce, oni sakriju u jame žito, zlato i srebro, a žene u šume, pa pobeđeni, neprijatelju ništa ne ostave...“

Da pređemo na Travnu reku, tamo je takva, ista napast, da idemo na Penu reku, tamo tako isto. Pa, šta nam ostaje drugo do, bežeći sa zemlje, ići na more i tamo hajdukovati? Zar je naša krivica što smo silom isterani iz našeg otačastva Nemcima i što smo morali pobeći na more; isto tako, ubijamo i pljačkamo Nemce i Dance pošto smo zatvorili more. Zar to nije krivica naših vladara?“ Pribislav je dodao da će Lužičani primiti hrišćanstvo tek kad se, u pravima, izjednače sa Nemcima.

Hmm......Videćemo......
 
Poslednja izmena:
Oblast Beča je stara slovenska (srpska) naseobina. Sam naziv Beč je takođe slovenska riječ porijeklom, a naziv Vijen se dokumentovano pojavljuje tek od 12. vijeka. Evo šta Enciklopedija Britanika iz 1911. kaže o tome:

"and Becs, the Hungarian name for Vienna to this day, is susceptible of a Slavonic interpretation only, and would seem to indicate that the site had been occupied in Slavonic times. The frequent mention of "Wiene" in the oldest extant version of the Nibelungenlied points in the same direction. Passing over a doubtful mention of "Vwienni" in the annals of 1030, we find the "civitas" of Vienna mentioned in a document of 1130, and in 1156 it became the capital and residence of Duke Heinrich Jasomirgott."

Nije slovenska riječ, no avarska!
 
СЕВЕРНОЕВРОПСКО ПОРЕКЛО СРПСКОГ ВУКА
У поменутим написима аутор је изнео и један средњовековни текст, којег бисмо могли назвати
списком или пописом јер се у њему набрајају припадници појединих народа - Фруг, Аламанин,
Саракин, Турчин, Арменин и други. Број је заиста импозантан. Али за нас је тај списак занимљив
стога што се сваки наведени припадник народа везује и за неку животињу или птицу. То тексту даје
историјску подлогу јер су животиње тотемске, а тотемизам је најстарије људско веровање да је
одређена животиња родоначелник целог народа. А да се подацима које нам. пружа може веровати,
потврду налазимо у помену Куманина, јер се за њега каже: „Куманин пардус (пантер) јест."
Кумане, односно Половце, Печењеге, пардусима су називали и Стари Руси, јер у Слову о полку
Игорову, јуначком спеву из 12. века, налазимо овај стих: „По Руској земљи распростреше се
Половци као пардуже гнездо (пантерски накот)."
У овом случају, међутим, нас првенствено занима шта нам о проблему Бојке може рећи текст о
припадницима појединих народа. О Бојки, разуме се, нема ни речи, а за Србина се каже да је вук:
„Србин вук јест". Ђ. Сп. Радојичић објашњава да је вук био тотем и божанство старих Срба и
наводи шта о томе каже В. Чајкановић у својим студијама: „Све до нашег времена сачували су се
трагови вучјег култа код нас. Рођење мушког детета оглашавало се речима: 'Чуј, пуче и народе!
Роди вучица вука, свему свијету на знање, а вучићу на здравље!' У успаванци се детету говорило:
'Ни-ни, сине, вуче и бауче! - Вучица те у гори родила, - с вучадима, сине, отхранила!' С вуком се
Срби окумљују, да им не коље стоку; тада га они не 'бију'. Пред кућу испрошене девојке долазе
весели младићи који се називају 'вукови'. 'Ићи у вукове' значи исто што и 'ићи на свадбу'."
Међутим, иако цитира В. Чајкановића,19) Радојичић изоставља један веома важан податак. У својој
студији о врховном богу у старој српској религији,20) а пошто је научном анализом утврдио да је
вук одиста митски представник српског народа, В. Чајкановић је рекао и ово: „Вучји облик нашег
врховног бога старији је, и његово порекло ваља тражити на европском северу; коњски облик
млађи је, и његово порекло ваља тражити на азијском истоку. Ако нас, дакле, вучји облик српског
врховног бога упућује на европски север, онда и Бојку морамо тражити на северу. Али, разуме се,
не иза Карпата у такозваној старој словенској постојбини, већ у Полабљу, јер се морамо држати
Порфирогенита који је Бојку споменуо и на неки начин јој одредио и положај.
Пошто је вук, како смо сазнали, био тотем старих Срба, онда су они, ако су живели у Полабљу,
поред разних имена која су им надевали други (према крају, месту или реци), могли носити и вучје
име према тотему кога су уздигли до врховног бога. Питамо се зато, има ли трага томе називу. Има.
6
Вучје име носили су Љутићи или Велети, то најратоборније словенско племе. Латински и други
писци их обично зову Wiltzi, Wilzi, Vilti, Velzi, Vulsi, a ређе Velti, Veleti, Veletabe. Најчешћи облик
- Вилци, односно Велци у ствари значи - вуци. То сазнајемо преко пољског wilk и лужичко-
српског wjelk, welk у истом значењу - вук. Судећи по овоме, Љутићи би морали бити Срби. Да то
није без основа показаће се у даљој расправи. (Исто важи и за Бодриће, Ободрите, који су
настањивали северозападни део полапског простора и били суседи Љутићима).
Запреку наведеној етимологији намеће изгубљена словенска основа вил (исто што и бил),
према којој Вилци не мора значити Вуци. Од ове основе изведена је наша реч обиље и
старословенска извилије - „изобиље", Н. М. Шански је доводи у везу са вити од истог корена као и
војин, војна.21) Ако томе додамо и Фасмерово тумачење речи обиље, за коју претпоставља да
потиче од обито - „омлаћено", јер се обиље стиче млаћењем зрнасте хране, онда се ту као
основајавља и глагол бити.22) Било би неразумно одбацити ове етимологије, а прихватити само
једну, у овом случају - вук. Зато ћемо расправу о Бојки водити са две, па и више етимологија, под
претпоставком да ће доћи до поклапања и да ће се на крају све свести на једно. Пажљивом читаоцу,
вероватно, није промакло да смо речи вил, вити, бил, бити, војин, војна и друге које се јављају у
горњем примеру, на неки начин већ обухватили етимологијом за Боји.
 
ВОЈНИК КАО НАЦИОНАЛНО ИМЕ
Наслов овог поглавља стајао би на корицама књиге да је наша расправа чисто филолошка.
Ипак, можемо га прихватити као поднаслов, а да га не уписујемо. Војник или витез или борац као
национално име, јесте и срж проблема. Коренске речи које смо навели на крају претходног
поглавља недвосмислено указују на војску и војну, зато ће бити корисно да наведемо једно
изванредно запажање Л. Ленарда.
Говорећи о војничкој организацији старих Срба и Хрвата, Ленард је изнео мишљење да се
постојањем војничких организација још у праотаџбини може објаснити настанак посебних имена.
„Тако се", каже Ленард, „Ободритима називао првобитно један одред војничке организације, који је
нарочито храбар, те је продирао напред."23) То Ленардово4 „продирао напред" можемо и објаснити
лужичкосрпском речи predenć - „ићи напред, ићи пред неким, имати предност, претходити,
навалити", а која стоји у основи назива Преденеценти којим су јужни Ободрити (Абодрити) сами
себе називали. Абодрите, односно Преденеценте помиње франачки летописац Ајнхард (770-840), а
у науци се сматра да су то исти они Ободрити које налазимо на северу. Једина разлика између ових
двеју скупина Ободрита у томе је, што су се Јужни називали Преденецентима, а Северни
Бодрићима. Међутим, видећемо у даљем тексту да и ово друго име, такође, потиче из старе
словенске војничке организације, а сада ћемо покушати да разјаснимо друга два, по значењу слична
имена, у првом реду зато што поуздано знамо да су их носили Срби. Реч је о Ветеницима
(Ветонцима) и Витезима, односно Wićazima у лужичкосрпском.
Витез је у српској епици - јунак, обично јунак на коњу - коњаник. Према речницима мање
познатих речи и израза, који стоје уза свако издање наших јуначких песама, витез и јунак су
синоними, две речи које исто значе и једна другу замењују. Иако не потичу од исте основе, корене
свога постанка вуку из заједничког извора, по нашем мишљењу - из једног паганског обичаја
везаног за солстициј.
Занимљиво је да се у делима неких историчара витези јављају као народност (већ смо њихова
имена писали великим почетним словом). Тако Е. Стела каже: да су још од Тацита споменути
Винтони исти они које у његово (Стелино) време зову Видензи (Widenses), чије име је, како он
сматра, дошло од становника винтонског краја, или, пак, од реке Виде (Widda).24)
Е. Стела је лако открио да је Вид основа од које је начињено име Видензи, али по нашем
мишљењу није у праву што порекло ове речи везује за реку Виду, уместо за српског бога Вида. Вид
или Бели Вид (сетимо се стихова: „Ратовао Бели Виде") јесте српски бог рата и сунца, идентичан са
Световидом, мада у обичајима више по имену него по божанским функцијама.25) Виду у част
приређиване су ратничке свечаности, такозване Видовданске, о чему је опширније писао М.
Поповић у својој књизи Видовдан и часни крст. Сличне свечаности приређивали су и Немци али,
мада се зна за многе подударности у митологији оба народа (В. Чајкановић је то приписао
заједничком индоевропском пореклу), очите су и велике разлике, па се може говорити о
7
међусобним утицајима. Стела није у праву и што Видензе, као народност, везује искључиво за
винтонски крај, јер њихово име откривамо и на крајњем северу данашње Немачке, углавном у
облику vitenze или Vitendzer, прво код Грајфсвалда, друго код Розтока (Rostock).
Ипак, морамо истаћи Стелину заслугу што данас поуздано знамо да је старији назив за Витезе
гласио Видензи (једн. Виденз) и да је такав облик заиста постојао. Реч је претрпела промену
назалног гласа е (ен), па она у нашем језику гласи витез, а у лужичкосрпском вићаз. Напоменимо
овде да лужичкосрпски облик указује на промену која спада у разлике између штокавских и
лужичких говора, на основу којих су линевисти, прво В. Јагић, а затим и П. Ивић градили своје
мишљење о којем је било говора у претходном тексту).
Пагански обичај око солстиција (тачке на еклитици у којој се Сунце налази око 22. јуна), то јест око
летње прекретнице, дугодневице, био је, као што рекосмо, и Србима и Германима заједнички. У
Песми о Нибелунзима, која је настала почетком 13. века на баварско-аустријском језичком
подручју, описана су јуначка такмичења, која и нас морају занимати управо због Видовдана и
косовског циклуса српских епских песама. Док наш народни певач само наговештава да су и Срби
знали за ова такмичења, спомињући их у стиховима
Сјутра јесте лијеп Видов данак,
виђећемо у пољу Косову —
ко је вјера, ко ли је невјера,
певач песме о Нибелунзима описује нам и како су та такмичења изгледала:
Тада се Богу у част отпева велика служба;
настаде потом, на месту где су у великом сјају,
по старом, витешком пропису, произведени у витезове,
толика врева народа каква се ретко виђа.
Појурише тада витезови до многих оседланих коња;
развише се оштре витешке игре на двору краља
Сигмунда,
да су од њих одјекивали цео двор и палата;
ови раздрагани витезови дизали су велику грају.26)
Иван Пудић, чији превод стихова наводимо, у своме коментару каже: „Ова дворска
свечаност одржавала се 'ze einen sunewenden'. И код Немаца се то време у народу обележава са
Johanis(tag) (24. јуна), Ивањдан, Ивање. О дугодневици се пале кресови, Sonnenwendfeuer, и данас у
Аустрији и Баварској, као и код нас."
Пудић ове свечаности доводи у везу са Ивањданом (24. јуна), који је ближи православном
Видовдану него католичком Виту. Први пада 28. а друга 15. јуна. Међутим, од Вита до Ивањдана
има тачно девет, односно десет дана, ако се рачуна и Вит. Исто је толико од Видовдана до
Ивањдана (7. јула). Но то су (настојањем хришћанске цркве) померени датуми, али ових десет дана
(с обзиром да су паганске свечаности трајале више дана) били су, изгледа, од велике важности за
Старе Словене и Германе.
Лужички Срби су сачували изреку: „Од светога Вита па до Јана (Ивањдана) сељацима није
добродошла влага (кишно време)." Она нам казује да је месец јун - месец зрења и сазревања. То је
време јуноша - младића „дораслих до коња и до бојног копља" како каже српски народни певач. На
дан бога Вида производе се они у витезе, (или, како би се то данас рекло - примају се у коњицу).
Чеси, Пољаци, Русини и други Словени на северу Европе месец јун називају - црвен (червен),
сматрајући га, такође, месецом зрења, јер црвенети, рудети значи и - зрети. Код Срба је латински
назив јун (који наводно потиче од имена римске богиње Јуноне) добио придевски облик у значењу
- млад, у смислу - стасао, зрео, према старословенском иунии, јуниј (упоредити јуне, јунац,
јуноша), који одговара немачком jung, али и латинском junior, што све иде у прилог мишљењу да
је управо то одредило име месецу јуну.
 
Младићи који на дан бога Вида нису имали среће да стекну
8
коња витеза и да постану витези, добијали су, по месецу јуну, синонимно име - јунак. Оно је,
иначе, новијег порекла.
Ветези су, дакле, одабраници бога Вида - његови ратници. А пошто је Вид српско божанство,
можемо рећи да је и цео обичај у вези с њим био српски, па према томе и словенски. И Н. М.
Шански не искључује могућност да је витез од искони словенска реч, јер каже:
Витязь. общепринятой этимологии не имеет. Обычно oбъясняется как общеслав.
заимствование из герм. яз., передаыщее герм. viking (см. викинг). Не исключено, однако, что это
слово является у славян исконным: общеслав. производным с помощью суф. -edzь (> -язь) либо от
*вить - „добычай" (ср. вина, война), либо от *vita, калькирующего аналогичное производное герм.
яз. (ср. англосакс. viking, др.- сакс. wіk - „местожительтво, жилище"), см. витать.
Као што видимо, прва основа је 'вит', а она је у вези са вина и војна. То потврђује тачност
нашег тумачења, јер је српски Вид бог рата, а свечаности које су приређиване њему у част, биле су,
у ствари, ратничке игре. Међутим, на другу основу Н. Шанског морамо ставити упитник. Од ње
није изведена реч витез, али она стоји у имену Ветонаца, . односно Ветеника. У својој књизи
Одакле су Срби дошли на Балканско полуострво, Р. Новаковић је једном поглављу дао наслов:
Да ли се иза Ветонаца Ане Комнине крију Срби? Већ се из самог наслова види да се Ветонци
јављају као друго име за српски народ, односно као име племена које српском народу припада. За
разлику од Ветеника који су остали у Полабљу да као коњаници (jezdni wojownicy) штите своје
племенске заједнице, Ветонци су напустили стари крај, можда жупу Вета (Wetagau), или област око
Ветина, или било којег места са овим именом (а као што ћемо видети - има их доста) и понели
назив жупе или области као племенско име. Међутим, нема никакве разлике између Ветонаца и
Ветеника, што ће се видети из даљег разматрања.
Ветеници сејављају на српском простору, или, у ширем смислу - на западнословенском терену
у данашњој Немачкој. Као коњаници они су боравили у подграђима утврђених места и
представљали месну, односно градску заштиту. Управо то објашњава и постанак њиховог имена. У
основи назива Ветеници је *vita (у топономастици често
- Věta, Veta, Vieta), а њено значење је - место. Реч потиче из словенско-балтичке језичке заједнице
(упор. лит. vieta -„место"). Од исте основе изведен је и словенски глагол витати у првобитном
значењу - боравити, становати, живети, као и српскохрватски обитавати (од об-витат') од које и
именица обитељ (од об-вител'), првобитно - место становања, затим, у српскословенском -
манастир, манастирска заједница и, у савременом - кућна заједница, кућа, породица.
Ветеници се као Wethenici у изворима јављају од друге половине 10. века, испрва као
племенски борци и заштитници, а касније (у дворским свитама) као владарски пратиоци, или
пратиоци тврђавских каштелана и господара двораца. У Лужици се сматра да су представљали
одређену карику у владајућем слоју српског народа и да су играли значајну улогу у
међуплеменском и племенском друштвеном животу. Гломачани су их звали vetenici (ca e), a
Милчани, Лужичани и остала српска племена větenici (ca ě), али и vitenici (ca i), што сазнајемо из
топонима Витеници, док се у историји јављају и облици са Б (почетно Б као замена за В) -
Bethenici, Bitenici и други, али ови називи најчешће потичу од имена градова типа Byten или Bytin
и у чијој основи је већ помињано Бои, о чему ћемо још говорити.38) Историчари нису увек сигурни
да ли су ветеници племе или класа, па отуда упитник и на топографској мапи Хане Скалове. Племе
са називом поменутог типа већ сусрећемо иза Северне (Старе) марке.
Места у којима су боравили ветеници као коњичка војна посада (организација), називана су
често и њиховим именом. Једно од таквих места је и лужичкосрпско Wetenca (Beтеница), на
немачком Dürrwicknitz. Немачки превод словенског назива места потврђује, такође, тачност наше
етимологије, јер, као што видимо, Dürnwicknitz има у основи wik27) - „место", а то је исто што и
*vita у тумачењу Н. Шанског. Немци су превели коренску реч а не назив српских коњаника,
свакако аналогијом према словенским градовима са почетним Vit-, Vět-, Vet- или Viet-. P.
Новаковић у својој књизи наводи следеће такве називе: Wettin, Wetha, Wettenberg, Wittenburge,
Witenborn, Wittendorf, Wittenburg, Wittenförden, Wittensee, Witenweier, Wittinga, Wetin, Weita
и друге, узимајући у обзир и облике са Б, а то је, вероватно, само део у низу таквих топонима на
територији данашње Немачке.
Пошто су то све прастари називи, морамо претпоставити да су неки временом измењени, јер се
и језик мењао, а миграциони процеси су размештали словенска племена са једног језичког подручја
9
на друго. Ако се тако измењен назив открије, може да нам пружи корисно обавештење. На срећу,
Лужички Срби су назив места Wittishenau (тако су га Немци преузели од Словена) преиначили у
Kulow. У горњосрпском језику придев kulowaty значи - округао, обао. Тако сазнајемо да су стари
српски градови били и кружног облика, а потврду тога пружа нам већ поменута Историја Срба
(Лужичких) (прилог 2). (Занимљиво је да је Kulow исто што и Кулин, а то је топоним којег
налазимо и на нашем тлу.
Видели смо да су и витези и ветонци коњаници, што их на неки начин изједначује, па можемо
тврдити да су ветеници у ствари витези који су само променили име кад су се као посада нашли у
утврђеним градовима.




Прилог 2 - Српски град Торнов карактеристичног кружног облика
Но за разлику од ветонаца ветеника, за које се каже да су у српском народу представљали
један повлашћени слој (класу) и да су искључиво настањивали утврђена места, витези се у време
немачког феудализма налазе у вазалном односу као они који поседују коње и раде с коњима (јер
лужичкосрпско wićaz - „витез" јесте нем. Lehensmann - „вазал који има лено, феудално имање").
Затим - они су у српском народу присутни и у касном феудализму, док ветеници ишчезавају са
историјске позорнице; још се само године 1012. појављују, у предграђу Мишна (Мајсена). То у
ствари значи да је ишчезла градска војна формација, а остала сеоска, односно она која је под
именом вићаза (витеза) живела у српском народу изван утврђених места.
Прилог 3 - Пут од балвана и куће у низу у градишту српског града Мишна (данас Мајсен)



Sorry za spajanje!
10
Овим подужим поглављем о витезима потврдили смо мишљења да се под именима која
потичу из прастарих војничких организација могу крити поједини народи. Отуда је умесно питање
Р. Новаковића, да ли се иза Ветонаца Ане Комнине крију Срби. Видели смо да се не само иза
Ветонаца (Ветеника) крију Срби, већ и иза Витеза које Е. Стела назива Видензима и Винтонима, а
већ смо пре тога објаснили да се и иза имена Вилци, односно Велци, које су носили Љутићи или
Велети, такође могу скривати Срби, јер то име значи вуци, а вук је тотем српског народа и
животињски облик његовог врховног бога, а по Другој етимологији, Вилци су као и Боји - војници,
борци, па зато и њих смештамо у ово поглавље. Бојку, значи, морамо тражити и на љутичкој
територији.
 
ШТА КАЗУЈЕ ЧЕШКА ЛЕГЕНДА О ЛУДМИЛИ

Према мишљењу савремених пољских научника, кретање Срба према југу текло је у два
правца, али су оба, по свим изгледима, само дотакла границе Бохемија. Ни за X. Шевца нема
дилеме: он наводи и доказе о такозваној прелазној станици старосрпских племена у бохемском
басену. То су, по њему, поуздани подаци из старосрпске топонимије јужних огранака лужичких и
севернобохемских планинских масива, појава у североисточним чешким дијалектима билабиалнога
У, а такође и неких других црта сличних лужичкосрпским (морамо имати у виду да Шевц у

поменутој студији говори о особеностима развитка лужичкосрпског језика). У вези са тим он даје и
белешку: „Указивање на постојање лужичкосрпског елемента у етничком саставу становништва
северне Бохемије садржано је и у Прологу Чешке легенде о Лудмили. Према њој (легенди), св.
Лудмила је била српског порекла: она се јављала кћери Славибора, комиса града Пшов у северној
Бохемији. Отуда је изведен закључак да је племеПшов ана првобитно припадало Србима."

Како смо већ истакли, легенде нису поуздане. Тачно је да се легендама не може веровати,
али тачно је и то да тамо где нема никаквих извора, оне могу да буду од велике користи. Зато ћемо
овој чешкој легенди посветити потребну пажњу. Као и у првом случају када смо објашњавали
предање о краљу овчару, ни овде нас неће занимати сиже приче, већ само податак да је догађај
везан за град Пшов и за племе Пшована. Ако се запитамо како и где је настало име овог племена, до
одговора можемо доћи једино путем језичке реконструкције. Мало је вероватно да основаПшов -
потиче одП' шов или од неке сличне речи са почетнимП. С обзиром на то да су Пшовани
припадали српској групацији, морамо узети као највероватније да је у наведеном облику дошло
до лужичкосрпске промене гласовне групе spr у рř, изговореноpś (pš): Pšov < Přov < Přev < Sprev.
Исти пример где је почетноs изазвало промену, налазимо и у горњосрпској речиjatřob - „јастреб",
која је изведена од astręb (*astrenb): jatřob < jatřeb < astręb (*astrenb). Коренску реч смо узели из
етимолошког речника,28) а она, као што видимо, садржи гласовну групуs tr. Према К.
Трофимовичу29) лужичкосрпско словоř пише се само иза k, p, t, a изговара се као мекано š (ś). To
значи да сеř образовало и у основиSprev- . Није тешко закључити да она стоји и у називу реке
Спреве, а то значи да се име Пшовани првобитно изговарало Спревани.
Историја Спреване лоцира северно од бохемског басена, око доње Спреве, по којој реци су и
добили име, односно код језера Гојац (Schwielochsee), у крају којег Лужички Срби називајуD elnja
Dubja (Доња Дубља). Сасвим је извесно да су били Срби, јер је од исте основе образовано и име
легендарног диваС прев ника, који је, према предању, основао Будишин (прилог 4) и друге
дорњосрпске градове.30)

Поред све неизвесности одакле су дошли Пшовани на подручје доње Спреве, ипак нас промена
њиховог имена од Спревани у Пшовани упућује на пољски простор, па се усуђујемо рећи да су се
покренули са севера. Идући уз Спреву стигли су и до Бохемије, где су се и настанили. То се коси са
тезом коју заступа Шустер-Шевц. Зато се сада поставља питање времена доласка овог српског
племена у Бохемију. X. Краузе, који се бавио проблематиком досељавања Словена у Чешку, убраја
их у рана племена на њеном тлу, али их сматра чешким. Он, пак, долазак Чеха одређује крајем 5.
века када су немачки Маркомани и Квади напустили ову земљу. Ако претпоставимо да име града
Будишина,нем. Bautzen, не потиче од лужичкосрпског Budy-, нити од немачког Ваи- (уколико је
то транскрипција по гласовној подударности), већ од келтског особног именаBoudis i, онда се долазак Пшована и осталих српских племена мора одредити према овом податку. Значи, не 6. па ни
5. век, већ много дубља прошлост.(Boud is i je била краљица Исена, келтског племена на подручју
Велике Британије, која је живела у 1. веку нове ере. Настанак имена града Будишина не мора се
везивати за њено име, али се мора везати за Келте, поготову што историја помињеБуд ине и српски
род (кућу)Буд ес). У Лужици сматрају да назив Будишина потиче од именаБуд иша.
Прилог 4 - СтариБуд ишин (Горња Лужица) - главни град српских Милчана





Може се чинити да смо чешкој легенди о Лудмили, као и оној претходној, посветили више
пажње него што заслужује. Међутим, поред онога шго смо већ навели, ми из ње сазнајемо и за две
веома важне ствари: прво, да је Бохемију запљуснуо миграциони вал са севера, али не чешки него
српски, па се зато име Боја, Бојаца, или, према немачком -Боем ана, не мора везивати искључиво
за Чехе, и, друго - да су словенска племена у Полабљу и Лужици добијала своја имена по називима
места и крајева у којима су боравила, или, што је најчешћи случај, по називима река чије обале су
настанила. Тако су већ поменутиС превани добили име по Спреви, Ободрити поОд ри, или, што
је вероватније, поОд ори у килском крају (Об-Одорити, Ободрити),Д окжани од Докзе, Полабинзи
одЛабе (По-Лаби),С лупани одС лупе (Слуба),Плоњ ани од Плоне, Нишани одНисе, и многи
други, да даље не набрајамо.
То нас наводи на помисао да је, исто тако, морала постојати нека река по којој су иБоји (или
Бојићи, Бојци) добили своје име, па било да су келтског или словенског порекла. А Келта је било,
како у Бохемији и Лужици ( о томе сведоче топоними), тако и северно од ових земаља. О некаквој
келтско-словенској вези као да налазимо бледи траг у већ поменутом нашем Попису припадника
појединих народа. Дозволићемо себи да још једном поверујемо Попису и да опет пођемо по трагу
тотемске животиње
 
КЕЛТСКО-СЛОВЕНСКА ВЕЗА

У својој књизи Одакле су Срби дошли на Балканско полуострво, Р. Новаковић се определио за теорију о полапском пореклу Срба. Али, за потврду ове теорије преко је потребно доказати да су Словени у Средњој Европи били, ако не аутохтони, оно бар веома стари становници. Аутор указује на један извор који наговештава постојање Словена у Средњој Европи не само у 6. и 5. веку нове ере, већ и у 1. веку пре нове ере. То је казивање Корнелија Непота о некаквимИнд им а који су ради трговине пловили морем и услед буре избачени на обалу Германије. Према речима Р. Новаковића, највећи број историчара овај извор не узима као доказ да су у питању словенскиВенд и, мада је код нас још историчар Николајевић доказивао да имена Инди, Антес, Винди, Венди, Венеди и друга, представљају само различите облике једне исте речи.

Да ли суИнд и Словени? Због недостатка извора ни Новаковић није могао наћи уверљиву
потврду да су НепотовиИнд и у ствари словенскиВенд и. Ту драгоцену потврду, изгледа, пружа
нам управо текстПописа. У њему се јављајуИнд и каоИнд ијани. Да није реч оИнд усим а
(Индијанима), већ о словенскимИнд им а (Вендима, Виндима), види се по томе што их српски преписивачи замењују саЛеђаним а. Сматра се да су Леђани - Леси, то јест -Пољ аци, за које као
да зна и наше епска поезија. Сетимо се стихова:
Кад се жени српски цар Стјепане,
надалеко запроси ђевојку,
у Леђану, граду латинскоме...

Сетимо се и расправе: Леђан град и Пољаци у српској народној поезији. Како је још Стојан Новаковић доказивао,Леђан би требало да је пољски градЛођ, према којем биЛатини били Пољаци, односно Леси. Али, не само народна, већ нам и стара српска књижевност пружа изванредне историјске доказе, без обзира на то што Леђан може бити и неки друга град изван пољског националног простора.31) А ево шта о Леђанима (Лесима) из средњовековногПописа
припадника појединих народа казује Ђ. Сп. Радојичић: „На четвртом месту Списка (Пописа) су
Леђане. И други рукописи имају тај списак. Уместо Леђана они помињу Индијане. Тако је и у
Матичином рукопису и овде иста замена Индијана Леђанима као и у чланку о поменутим
животињама."
Према овоме, извесно је да су наши стари писци знали заИнд е (Венде). Замењујући
Индијане (Инде, Венде) Леђанима, а не неким другим народом, показали су да знају и где је
вендска територија. И овај податак говори о старости Словена на територији данашње Немачке.
Али, изоставимо за сада закључке и кренимо даље по трагу тотемске животиње.

Археолошки налази лужичке културе били су излагани и у Београду. Многи Београђани су
посетили изложбу с предубеђењем да изложени предмети представљају археолошке остатке
најстаријег словенског етникума. Међутим, мишљење да је лужичка култура словенска још није
потврђено јачим, уверљивијим доказима. Ево шта о томе каже Л. Нидерле: „Теорија да је лужичко-
шлеска култуpa словенска исто је толико вероватна колико илирска или трачка теорија и не би се
могло рећи да је вероватнија."

Сумња у словенски карактер ове културе присутна је науци и данас. Наиме, познато је да о
најстаријем словенском етникуму нема довољно података да би се извео поуздан закључак. Чак и
они докази који су досад навођени, према речима Л. Нидерлеа, нису довољни да бисмо поменуту
теорију могли сматрати за истину на којој би се могло даље градити. Зато Нидерле закључује:
„Већу вредност имали би историјски извештаји, из којих произилази да су Словени пребивали на
западу од Висле већ пре почетка нове ере. Али за велико тајанствено племеЛуг ија није могуће, на
жалост, доказати да је стварно било словенско (очекивали бисмо другу форму имена)."

Можемо само претпоставити да је Нидерле, као и В. Кетшински, био мишљења да имеЛуг ија
(Lugii)32) потиче од коренске речилуг илилуг а - „подводно земљиште, мочварна шума, каљуга",
али да су Словени, по мишљењу Нидерлеа, изведенице одлуг илилуг а друкчије изговарали.
Међутим „погрешна форма" овог имена није сметала В. Кетшинском да донесе смео закључак:
„Племе Лугија је словеско". Пошто је у својој изврсној студији о овом проблему навео неколико
облика под којима се име Лугија појављује - Lygii, Lugi, Longi, Luti (искварено Lugi),Lupiones
(уместо Lugiones), Lingae i Logiones (код Касија Диона, Птоломеја, Страбона, Зосима и на
Појтингеровој карти), Кетшински је извео закључак да је у основи ових имена словенсколуг , које
се у пољском језику јавља у значењима: мочварна ливада обрасла жбуњем, дрвеће на мочварном
тлу, шума, пасиште, ораница. А управо на таквом земљишту боравили су Словени западно од
Висле. Кетшински их сматра прецима данашњих Пољака, тврдећи да је домаћи називLech
(Лех) постепено, код Словена, потиснуо ранији синонимLug.
Дакле, према Кетшинском стари Лугији су Леси, а Леси су данашњи Пољаци, али он греши што

име Лугија и Леха везује за словенсколуг у већ поменутим значењима (мочварна шума, ливада
итд.), јер се за основулуг у томе значењу не везује пољска него српска групација, у ствари само
једно племе, познато под именомЛужич ани, чији потомци и данас настањују Доњу Лужицу.
За имеЛеси зна и стара српска књижевност, што иде у прилог мишљењу да је ово племе
пољске групације у територијалном смислу било блиско Србима. Али ова књижевност нам о
Лесима даје и више података, преко којих се може објаснити и значење етнонимаЛуг ији, што ћемо
управо изнети у следећем пасусу. У већ помињаномПопису налазимо податак да је тотемска животиња Старих Пољака или
Леха био - рис:„Ле х рис јест". Пошто је, како смо у поглављу о српском вуку навели, да је, према

најстаријем људском веровању тотемска животиња била родоначелник целог народа, Леси су се (у
то не треба сумњати) називали Рисима (Рисовима), а тако су се називали и стари Лугији, али не
према словенској основи, већ према келтској (данас ирској)lu g - „рис", а то значи да су Леси,
односно Пољаци, како тврди и В. Кетшински, заиста потомци овог великог и тајанственог племена.
Да је и у овом случају могло доћи до заменеЛуг са Лес, Лех, потврђује се готово идентичним
именима у следећој етимологији:
Rys'- у летонском lusis, литванском lúšis, старопруском luysus и старовисоконемачком luhs.33)

Све форме су готово идентичне са именом Лес, Лех, односно саЛесис, како је највероватније и
стајало у првобитној верзији Пописа. Наиме, у своме коментару о Попису, Ђ. Сп. Радојичић је
приметио: „Управо, у тексту је била множина Леси, што је изузетно и што се не слаже са обликом
јест ('Леси рис јест')." Нема сумње да је ту стајалоЛесис уместо множинског облика Леси, дакле -
Лесис (Лех) рис јест.

Овим поглављем потврдили смо келтско-словенску везу, па на основу тога можемо говорити о
дубљој старости Словена на тлу данашње Немачке него што се то сматра у савременој
историографији.
 
КРИВО ПОЛАЗИШТЕ НАШИХ ЛИНГВИСТА

Већ смо говорили о томе да су словенска па и српска племена у Полабљу добијала имена и по
рекама чије обале су настањивала. Где наћи реку по којој су и Боји (Бојићи, Бојци) добили своје
име, па било да су келтског или словенског порекла? У Бохемији је нема, а то указује на могућност
да су Бохеми, односно Чеси, своје име добили на неком другом месту и крају, и да су га, селећи се,
носили са собом и пренели у Бохемију. Али... одакле су дошли Чеси? А можда Бохеми и нису били
Чеси, јер из примера племена Пшована видимо да је Бохемију запљуснуо словенски вал са севера,
али не чешки него српски (лужички). Нису ли онда и Боји Срби? Ако су Срби дошли из земље
Бојке (Боики), где су били од давнина настањени како каже грчки цар Порфирогенит, онда се то
име може једино приписати Србима. А Срби и данас живе на једном делу те земље на коју нас је
упутио Порфирогенит. Међутим, упоређујући говоре Јужних Срба са лужичкосрским говорима,
наши научници су дошли до сазнања да се Јужни Срби нису могли доселити из области Лужичких
Срба. В. Јагић је на основу резултата својих лингвистичких истраживања изјавио да је
Порфирогенитова Бела Србија, као и Бела Хрватска, царева земља фантазије. У најновије време је и
Павле Ивић изнео слично мишљење. Питамо се зато: може ли се то оспорити? Нису ли оба ова
научника пошла са кривог полазишта. Покушаћемо да проверимо то.
Као критеријум за обележавање граница између старосрпских, лехијских и чешких дијалеката,

односно за обележавање терена старосрпског (лужичког), X. Шустер-Шевц је користио резултате поређења рефлекса старословенских звуковних појава. Сравнићемо то са нашим штокавским, под претпоставком да се и овај говор, као дијалекат, развио на истом
севернословенском, односно западнословенском терену. А ево шта каже Шевц:34)
Прасловенско
*ТоlТ, ТоrТ (слово Т стоји ту као симбол за сваки консонант) прешло је:
у лужичкосрпском уTloT, TroT: Blota (од *bolto ), Grodk (од*gord);
у пољском исто:
Plock, Wroclaw;
у чешком у
Tlat, TraT: BIatná, Hradec;
у полапском у
TarT: Stargard.

Горњи пример показује да су лужичкосрпски и пољски развили једну, а чешки и наш штокавски
другу заједничку особину, а да се полапски издваја својом посебношћу. Међутим, овде морамо
истаћи да Шевц није узео у обзир полапски топонимBlato, који се поклапа са нашим и чешким
обликом. О овоме морамо водити рачуна у даљем трагању за Бојком, јер под појмом „полапски"
обухваћен је терен са различитим језичким особинама.
Из наведеног закључујемо да су Лужички Срби у време кад је ова промена захватила део
словенских говора били у заједници са Пољацима, што иде у прилог нашем мишљењу да су Пшовани, односно Спревани дошли у Бохемију са подручја Пољске. Али то се не може рећи и за
Чехе и њихов језик, мада се и Чешка граничи са Лужицом и Пољском. Ма колико то чудно
изгледало, промена *То1Т, ТоrТ у TlaT, TraT: Blatná, Hradec, карактеристична и за наш
штокавски: Блато, Градац, ипак није настала у додиру Чеха са Србима у Лужици, а ни са
Пољацима, већ са Јужним Србима. Питамо се: како, где и када? Има више претпоставки:
или су Срби живели у Бохемији заједно са Чесима, или су Чеси заједно са Србима дошла са неке
друге територије уметнувши се између Лужичких Срба и Пољака, или су и сами Чеси једно од
српских племена. Разуме се да само овај један пример није довољан да би се било шта потврдило.
Зато ћемо погледати шта даље казује Шевц.

„Губљење односно задржавање прасловенских назала*Q *ę горњо- и доњосрпском:du b (од *dQb); у старосрпском: Dub'no / Deuben; у горњосрпском:w jaz, у доњосрпском:w ěz (од *vęz); у старосрпском: Vazovica/Wasewitz, Vězovnica/Wesenitz; али у пољском: dąb, wiąz; у полапском:
dob; у чешком: dub, vazat."

Морамо одмах закључити да нас губљење или задржавање прасловенских назала не доводи ни до каквог открића, јер је потврђено (то тврди и П. Ивић) да су Срби дошли на Балкан са сачуваним носним гласовима. Ако ипак зачетак ових промена лоцирамо на западнословенском терену, онда видимо да је штокавски најближи полапском, али према топонима Вез, Везина, Дубич и др. које Шевц није узео у обзир, али их налазимо на мапи Хане Скалове. У трагању за Бојком морамо и о овоме водити рачуна. Међутим, за утврђивање правца или праваца српских сеоба, веома је важна промена која следи:

Цепање прасловенских сонатских ликвида *r, *ŕ, *l, *ľ, на вокале и консонанте извршено је у лужичкосрпском и пољском, односно према Шевцу, у лехијским дијалектима. Међутим, у чешком је, као и у штокавском, у великој мери задржано првобитно стање:
„Упор. старосрпско (лужичко) Torgawa / Torgau, горњосрпскоtorhoš ćo, доњосрпско
tergovišćo,стариј е terg;горњ осрпско wjerba,старосрпско Werbini(од *Vŕbьno);
горњосрпско stolp, stolpno, доњосрпскоs lup ; горњо- и доњосрпско wjelk, Maly Wjelkow, али
чешки - trh, vrba, sloup, vlk."

Видно је поклапање чешког и штокавског. На основу горње ситуације и других промена И.
Поповић је наглашавао да су у једном историјском раздобљу чешки и штокавски говори морали
бити веома блиски.35) Ово тврђење, као што и сами видимо, није далеко од истине. Међутим, ми
такође видимо да постоје велике разлике између чешког и лужичкосрпског,36) иако су та два језика
међусобно блиска, како у територијалном смислу, тако и по неким особинама (на пример - грленоh
уместоg). Ha другој страни, опет, видимо да постоје и знатне разлике између јужносрпских и
лужичкосрпских говора, без обзира на то што их повезује заједничко име, па се може рећи да су В.
Јагић и П. Ивић у праву, а такође и они историчари који су прихватили Јагићево мишљење. Али...
нешто се ту не уклапа у токове нашег досадашњег истраживања, па се морамо запитати: шта је
посреди? А посреди је криво полазиште нашег Јагића и осталих лингвиста који деле његово
мишљење. Шта подразумевамо под „кривим полазиштем"?

Да бисмо то објаснили, поћи ћемо од Чеха који нису одувек живели на земљи коју данас
настањују. Они су у њој (Чешкој, Бохемији) такође дошљаци, што савремена историографија не
оспорава. Како је проблем сеоба Чеха веома важан и за решење проблема Бојке, почећемо од
Полабља где је српско име историјски потврђено. Већ смо видели да се такозвани полапски издваја
својом посебношћу. Међутим, у њему има и чешких елемената, али и елемената нашег штокавског,
као у примерима - Blato, Glava, Vrbik, Trnica, Zlatava, Svetla Strana, Vrškoviti, Vršnica, Dubič,
Crvno итд. a тo значи да је у појму полапски садржано више различитих дијалеката чије особине

откривам у топономастици, или их наслућујемо, јер је мало писаних извора. И управо ту, на терену
полапског, налазимо називе места начињене, како према српском, тако и према чешком
националном имену. Чешке називе носе места Чехов, Чехин, Чехолин (Čechov, Čechyn, Čecholin),
затимЧешин, и једна пустара - Чехов гола (Čechov gola) (у л. ср.h ola - „пустара, шума"). Укупно
је десет таквих назива а размештени су на мапи јужно и северно одХав елбер г а, углавном на десној
обали Лабе. Да су управо на тој линији могли боравити Чеси, показаће се у даљем тексту када
будемо говорили о истоветним називима места у Полабљу и Бохемији (данашњој Чешкој).
 
БОЈКА И БЕЛА СРБИЈА

Пронашли смо Бојку и Порфирогенитову Белу Србију. Али пре него што о томе кажемо
нешто више, потребно је да сада, при помену Чеха, начинимо мали резиме, тојест - да доста
неповезане материјале из претходног текста доведемо у међусобан однос који је омогућио да
дођемо до циља.

Познато је да Чеси носе имеБохем и, по којем се и данашња Чешка зовеБохем ија. За
највећи број историчараБохем ија је ПорфирогенитоваБојка, мада, како смо то већ у самом уводу
објаснили, има и оних који Бојку, ту најстарију српску земљу траже изван граница Чешке, углавном
на територији Лужичких Срба (Дворник), или и даље, према западу, на територијиЉутића
(Барада). Пре него што нас је студија X. Шевца подстакла на расправу, интимно смо веровали
истраживачима који су лингистичким путем дошли до сазнања да је Бојка Бохемија (Скок и други).
Штавише, били смо убеђени да је и боланиД ојч ин, јунак нашег епа, своје име добио у Бохемији,
јерДојч ин, односноД оич ин (са двогласомои) може битиД еч ин, а то је чешки град на граници
према Лужици којег су подиглиД еч ани, припадници једног од раних племена на чешком тлу. Ово
према тумачењу наших лингвиста да је „јат (ě) настао у једним ријечима од двогласникаои -
пјесма: пој, а у другим дужењем е" (Језик, Панорама, Загреб 1965). Нисмо се могли отети утиску
да је наша песма прастара и да се наш Дојчин није борио уС олуну, већ у чешком местуС лано (од
Солано, С'лано), а да му љути противник није био Усо Арапин, већ неки Устин (скраћено - Усо),
у ствари житељ једног од двају чешких градова, који се данас, ради разликовања, зову Ústí nad
Labem и Ústí nad Orlici.

Разуме се да се интимним веровањем не може ништа разјаснити ни потврдити. Пошто то
што смо навели нема никакву историјску подлогу, па према томе ни научне вредности, морали смо,
да бисмо открили где је Бојка, узети у обзир научне резултате, у првом реду тумачења етимолога
М. Фасмера, Н. Шанског, В. Иванова, Т. Шанске и других. Тако смо открили даБоји, као етноним,
не мора бити келтског порекла, мада смо утврдили везу Словена и Келта, у чему нам је помогла
стара српска књижевност.

Према словенском значењу речиБоји - „војници, ратници, борци", истакли смо у први план
мишљење Л. Ленарда да се постојањем прастарих војничких организација може објаснити настанак
посебних имена. Убрзо смо открили да таква имена, поред Боја, носе још и Видензи (Витези),
Ветонци (Ветеници) и Вилци (Љутићи), па и Бодрићи (Ободрити), како Јужни тако и Северни, о
чему ћемо још говорити, и да су сви они или Срби, или српског порекла, или Србима сродна
племена у непосредном суседству. Једини простор на који нас имена ових народа упућују, јесте
Лужица и Полабље, дакле исти онај простор на који нас је упутио и Порфирогенит споменувши
Бојку и Србе зване Бели.

Међутим, није мали број историчара који и за Чехе кажу да су српског порекла, или да су бар у
некаквој вези са Србима. Они ово своје мишљење најчешће заснивају на Далимиловој римованој
хроници (Хроника Далимила) непознатог писца из 1310. године, састављеној, свакако, и према
неким старијим изворима. Из ње, углавном, издвајају следеће стихове:
V serbskem gazyku gest země
Gjyž Chorovati gest gmě

који казују да су Срби имали и земљу по именуХ орв ати (илиКорвати) из које састављач ове
хронике изводи и своје Чехе. Историчари су одмах схватили да земља Хорвати не може бити
Хрватска на Балкану, већ неко подручје источно, западно или северно од Чешке. Неки
претпостављају да је земљаКорв ати (Хорвати) у ствариКорбета код Вајсенфелца (Weisenfels), на
територији Лужичких Срба, што се неможе одбацити, али ни коначно прихватити, а неки, пак,
сматрају да Хоровати потиче од западнословенског хора -„гора", односно од хоровата зем - „горје,
брдовита земља"|али се то не би могло односити на народ Хрвата чије име није топономастичког
порекла. Међутим, чешко име би се лако могло довести у везу са именом старог српског града
Козице, али у његовом немачком облику Kesigesburch, од којег Чезиги, Чесиги, па Чеси, или са
другим обликомC ös itz, од којегЧезици, паЧеси. Етноним Чеси могао би се, исто тако, и још
лакше довести у везу са топонимима које смо у претходном поглављу споменули, да међу њима није и један у обликуČ eš in, изведен од лужичкосрпскогČ eš a - „Чеси", што казује да је место
добило име по народу, а не народ по називу места. То се слаже са научним мишљењем. На пример,
Н. Жупанић, који је у својој студији37) навео готово сва мишљења о пореклу српског имена, и који
Србе доводи са Кубана и од Азовског мора, са исте територије доводи и Чехе. У самој Чешкој
сматра се да име Чех потиче од чедо. Нема сумње да се Чеси, као и Хрвати, не могу уврстити у она
племена која су своје име добила по крају, граду или реци. Али... за решење проблема Бојке нас не
занима име Чеси, већ име Бохеми. Да ли је поред Бохемије (Чешке) постојала и нека друга? Ако
јесте, где је треба тражити?
На почетку овог поглавља већ смо рекли да смо пронашли Бојку. А пронашли смо је управо
преко називаБохем ија, односно преко немачког хидронимаBöhme, од којег су изведени називи
Böhmen (за земљу) и Boemanen (за народ). То је немачка транскрипција а словенски облик овог
хидронима откривамо у имену града на обали који носи три назива - Beucina, Byčina, Boiken, а то
је - Bojičina, Byčina/ Bojka. Biihme je река, а већ смо у претходном тексту претпостављали и



Бохемија на реци Böhme,y тексту Бојка друга. Три синонимна назива за Бојку: Beucina, Byčina,
Boiken обележена су кругом. Из Топографске мапе Хане Скалове.

наговестили постoјање неке реке по којој суБоји (Boemanen) добили своје име, па било да су келтског или словенског порекла. На мапи Хане Скалове са које преносимо ове податке38) она је на крајњем словенском Западу, видети мапу (прилог 5).

Ту је, дакле, Бојка- земља, коју су словенски Срби (тако их назива Порфирогенит) рано напустили, што се може закључити по малом броју словенских топонима. Открили смо другу Бохемију - у даљем тексту зваћемо је Бојка друга, (за разлику од данашње Чешке - Бојке прве), на коју историчари нису обратили пажњу, или зато што нису знали за њу, или зато што нису могли да је поставе између суседних земаља Франачке и Велике или Беле Хрватске. Што се тиче Хрватске, на истом терену постоји градBergen , што је словенскоГора, илиHor а (са грленимН), од које речи би се могло извести име Хрватска, да не постоје сметње о којима смо говорили. Па ипак, може се поставити питање: да ли је Порфирогенит називомХрватска означио земљу Хрвата, или брдску
 
област - хоровату зем? Познато је да се називомГора означава брдовит крај, па закључујемо да је
и шира околинаБерг ена носила исто име. У немачкој транскрипцијиГора се често јавља и као
Horka(горица).

Ниједна студија ове врсте, (истраживање на граници историје и књижевне археологије), не
може дати одговоре на сва питања. Ми ипак мислимо да Гора Bergen није исто што и Бела или
Велика Хрватска. Тешко да се она може везати и за Далимилову земљу Chorvati. Међутим, могло је
доћи до забуне. Што се пак тиче Франачке, одговор на то питање открива нам уједно и где је Бела
Србија. На мапи (прилог 6) Бела Србија је означена као Bílá zemé lutická, то јест - Бела земља
љутићка,односно Belozem,немачки Ве1chesheimили Ве1ха. Чињеница да је Бела земља

припадала Љутићима, поткрепљује наше уверење да су Љутићи, односно Вилци или Велци у ствари
Срби. Све више смо сигурни и у нашу поставку да име Вилци или Велци значи - вуци, јер и данас
налазимо ту немачки топонимWolfs bu rg, у чијој основи је немачкоWu lf - „вук".



detalj gornje karte!

Xана Скалова је, ради боље оријентације, унела и немачке називе (видети прилог 6), па тако у
Бојки другојнал азимо Soltau, а у Белој Србији - Stendal. Ho треба знати да се Српска земља није

простирала у правоугаонику између ова два града. Већ од Северне марке (тако се звала до1304. а потом - Стара марка), па према југу почињала је историјска Српска земља, односно Regio Surbi Географа Баварског, а према истоку, до иза Франкоброда (Франкфурта на Одри) пружао се северни део земље оних Срба које данас називамо Лужичким. О северном делу Бојке друге, којег ћемо у даљем тексту назвати Бојком трећом или Северном Србијом, говорићемо у наредним
поглављима



Прилог 6 - Српска Бела земља (Порфирогенитова Бела Србија).
Средиште Беле земље означено кругом. (Према Хани Скаловој)
 
У својој студији „Постанак западнословенских језика из прасловенског и особености
лужичкосрпског језичког развоја",1) X. Шевц (Heinz Schuster-Šewc) je jeдaн део својих разматрања
поткрепио и фрагментом из познатог трактата византијског цара Константина Порфирогенита „De
administrando imperio" (945-949): „Треба знати да Срби (имају се у виду балкански Срби) потичу од
некрштених Срба, названих и Бели, настањених с оне стране Турске (има се у виду Мађарска), у
земљи коју они сами називају Боики; њима је у суседству и Франачка, исто као и велика Хрватска,
она некрштена, која се назива и Бела. Тамо су дакле и ови Срби били од давнина настањени."
1
Пошто је навео овај део царевог извештаја, писац је закључио: „Спомен суседства Франачке и
Беле Хрватске дозвољава предпоставку да су 'некрштени Срби', тј. древни, обимнији комплекс
племена, којему су вероватно припадали како северни тако и јужни Срби, били смештени у
бохемском басену. У раном средњевековљу доиста се спомиње" старочешко племе Хрвата које је
живело на томе подручју и било сродно Србима. У том случају, назив Боики којег спомиње
Порфирогенит, била би искривљена предаја древног дословенског назива земље Бохемије
(Bohemia, Boichemum). Међутим" - наставља Шевц - „други истраживачи виде у томе називу име
племена Боика, тј. оне западноу-крајинске групе становништва која је у 15. веку настањивала
подручје источних Карпата."
Истакавши проблем земље Бојке око чијег положаја се споре историчари, Шевц је закључио,
сасвим исправно, да је - „тешко дефинитивно решити то питање", али то му није сметало да се
определи, јер каже: „Но по свим изгледима, општа прасловенска етничка група Серба / Сорба2) -као
и Хрвата - распала се врло рано, још пре уласка на територију бохемског басена или непосредно
после тога." Дакле, без обзира на још увек присутну неизвесност у историографији око положаја
Порфирогенитове Бојке (Боики), Шевц не искључује могућност да су Срби, макар и на кратко,
боравили у бохемском басену.
Спорним питањем Бојке бавили су се многи истраживачи, везујући постанак њеног имена
најчешће за келтско племе Боја. Тако Ф. Моне каже: „Боји су били келтски народ који је касније
германизован, али се његово име сачувало у називима Böhmen (Чешка) и Bajern (Баварска)." Исти
писац изводи и етимологију за Boiari од имена народа Воi-и велшког -gwr, у множини -gwyr у
значењу - људи, и закључује да је Boi(g)wyr, Boiwyr исто што и Boimäner.3) Међутим, П. Шафарик,
који је први изнео мишљење да је Бојка - „отаџбина садашњих русинских Боика, настањених у
источној Галицији", мада у то није уверио све историчаре, пружио је, ипак, прихватљив доказ да се
о Бојима (или Бојцима, Бојићима), може говорити као о словенском народу.4)
О Бојима (у тексту- Бојскима) као о словенском народу говори у најновије време и Р.
Новаковић, а у вези са Присковим описима догађаја у Панонији средином 5. века, где се помињу
Амилзури, Итимари, Тоносурсу и Бојски и други подунавски народи. „Ако је тачно", каже
Новаковић, „да је Псеудо-Цезарије своје „Дијалоге" писао почетком 5. века, а Приск горње народе
спомиње поводом свог боравка у хунском табору 434. онда је јасно да су ти народи морали бити на
својим подручјима и коју деценију раније, значи у време кад Псеудо-Цезарије говори о
Склавинима и Фисонцима као о Подунавцима."5)
У словенској науци о језику готово да и нема сумње да је бои словенска реч. Совјетски
лингвисти, на пример, изводе руску реч боец од бои у значењу - „воин, ратник, борац", а саму
коренску реч од глагола бити (тући). Али Руси имају и придев бојкиј - „окретан, сналажљив,
бистар, живахан", реч изведену од бој - „битка", на основу које је изведен закључак да је овај
придев првобитно значио - „ратоборан, борбен, ратнички"6) Та реч се као квалификација могла дати
једном од борбенијих словенских народа, а као замену (синоним) за своје национално име могли су
је носити полапски Љутићи, а по некима и Бодрићи. У нашој даљој расправи показаћемо колико је
ово мишљење тачно. Занимљиво је, међутим, да то бојкиј може бити замена и за Серб, према
старијим етимологијама које ово име изводе од индоевропског serp - „оштар, убојит", или од
староиндијског sarbh - „убијати", о чему ћемо још говорити.
Примери које наводимо илустрација су разних могућности, али је неоспорно да је основа бои
изразито словенска. Она је исто што и вои у староруском епу „Слово о полку Игорову", а на терену
о којем ће бити доста казивања у овој књизи и где је учвршћена замена B/V (Bethenici/Vetenici,
Breslau/Wroclaw) готово да нисмо сигурни у то коју реч назвати првобитном. То вои (које чини
основу и наше речи војно - „човек, ратник, муж") могло је прећи у бои, или обратно - бои у вои
самом заменом почетног гласа.7)
Шевц говори о Бојки као о прелазној станици старосрпских племена јер је тако схватио
цитирани фрагмент Порфирогенитовог извештаја. О истоме у историографији постоје различита
мишљања. Ф. Дворник, на пример, каже:„О имену Боики стручњаци су много расправљали, али је
П. Скок доказао да 'место звано Боики може бити једино Бохемија'. Али," наставља Дворник, „мада
располажемо документованим подацима о постојању Хрвата у Бохемији, нема ниједног доказа који
би указивао на то да су и Срби тамо живели. Бохемија је у ствари била други сусед Беле Србије."8)
 
ШТА КАЗУЈУ ПРИЧЕ О КРАЉУ ОВЧАРУ
Према речима С. Ћирковића, - темеље солидном упознавању средњег века поставили су
наши историчари тек пошто су се обрачунали са романтизмом, легендама и непоузданим изворима.
Историја, дакле, не поклања веру легендама и народном предању. Ипак, постоји једна српска
легенда којој морамо поклонити посебну пажњу и као поуздан извор препоручити је историчарима.
То је казивање попа Дукљанина да рашка (српска) династија потиче од сина неког свештеника
који је пасао стадо оваца некога кнеза.
Ово казивање, које личи на бајку, лужичкосрпски историчари не одбацују, већ га уносе у
своје научне радове. У Stawizny Serbow (Историји Срба Лужичких)10) везано је оно за антифеудалне
покрете у Лужици, или, одређеније - за годину 1528. и један догађај познат као Minckwitzowa
zwada по Никелу од Минквица који је био господар Грожишћа (Sonnewalde) и загрижени
присталица Лутера. Но сам догађај је везан за Хајнриха од Квисе11) (Queis). Његов човек, у историји
познат као бложински овчар (по месту Bložyn, нем. Blossin), побунио се против господара и од
њега утекао са стадом оваца у Бједрихојце (Friedersdorf) где је нашао скровиште и прихватио
активну помоћ долгобродских (Dolgenbrodt) сељака.
Лужичкосрпски историчари сада наводе приче из народа које бложинског овчара
идентификују са тајним српским краљем (tajny serbski kral), који је боравио на Ровјанској гори
(Rauensche Berge) заједно са својим приврженицима. Историјска околност да су Хајнрих од Квисе
и Никел од Минквица истовремено устали против побуњених сељака и лубушког (Lebus)
свештеника (бискупа), као и против браниборског (Brandenburg) изборног кнеза, свештениковог
заштитника, раширила се верзија поменутих прича о вези овчара и изборног кнеза. Наиме, на молбу
свештеника ступа бложински овчар код кнеза у службу, а потом постаје чувен као српски краљ.
Познато нам је из књижевности да и легенде имају елемената бајки, али да се од бајки
разликују по томе што се везују за неко место (топоним) или, пак, за одређену личност, па било да
је та личност историјска или из предања. Али народ је приче дотеривао, мењајући им тако фабулу,
па су стога легенде о личностима, по догађајима које приповедају, углавном неистините и
историјски неаутентичне. То важи и за приче о бложинском овчару. Међутим, по неким
појединостима оне се у свему поклапају са историјским догађајем, па су их зато лужичкосрпски
истраживачи унели у историју свога народа углавном као још једну потврду веродостојности
писаних извора.
Када ово узмемо у обзир и начинимо паралелу са казивањем попа Дукљанина, излази да
Летопис или Барски родослов (тачнији назив за ово дело) није настао у 12. веку, већ много
касније, у 16. веку, односно после 1528. године када се на северу Лужице одиграо догађај познат
као Минковицова звада. Само је у то време аутор овог нашег књижевно-историјског списа могао
сазнати за легенду о краљу овчару, на основу које је изнео тврђење да рашка (српска) династија
потиче од сина неког свештеника који је напасао стадо оваца некога кнеза. То, разуме се, може
да поремети многа наша схватања и сазнања о Летопису и да отвори путеве за нова истраживања.
Већ сада је могуће поставити питање: да ли је поп Дукљанин аутор или настављач, или само
преписивач Летописа? Такође, већ сада је могуће дати и одговор: ако је настављач или преписивач,
онда је, судећи по свему реченом, у неко старо, недовршено дело уносио податке из свога времена,
што је замумуљило ово, по историјским подацима веома значајно дело. Ако неко, попут Н.
Банашевића,12) начини нову синтезу Летописа, може се догодити да нам открије и друге
3
Дукљанинове интервенције, а то би наметнуло потребу да се коригују дела рађена по овом извору.
А таквих дела има. Само ће научници који су сумњали у дубоку старост Летописа одахнути и
бацити копље у трње. Збиља, тешко је не прихватити наведене аргументе. Зар се може, на пример,
пренебрегнути чињеница да једно предање које је везано и за верска трвења може кружити по
католичким црквеним срединама и тако лако стићи и на балкански Југ. Као свештеник Дукљанин је
могао чути за њега. Било је то време Лутерових реформи и антипапског расположења и свако ко се
томе супротстављао могао је у католичким црквеним срединама постати чувен.
Овим аргументима се, међутим, одупире сама легенда својом фабулом. Како је могуће довести у
реалан однос служење кнезу да би се постало краљ? И како је могуће да краљ напаса овце, а да цео
догађај није рођен у наредној машти? Нема сумње - у овој легенди преовлађују елементи бајке па је
могуће дати и друкчију интерпретацију. Наиме, код Лубуша (Lebus), на истом терену где је
историја забележила антифеудални покрет везан за бложинског овчара, постоји и место Овчари
(Owčary) или, тачније у једнини -Овчар, што сазнајемо преко немачког облика Oetscher.13) Стога
смо уверени даје у Историји Срба (Лужичких) забележена крива интерпретација народних прича,
па можемо тврдити да је личност звана српски краљ у првобитној верзији легенде била везана за
име овога места, а не за Бложин и бложинског овчара. Та легенда припада типу предања која
објашњавају порекло назива појединих места. Личности које се у таквим легендама спомињу само
изузетно су историјске. Ипак, и због једне мрвице историјске истине, морамо се запитати: није ли,
можда, тајни српски краљ неки старосрпски владар, јер је познато да су и Лужички Срби имали
своје краљеве?




Прилог 1 - Хинц Фелкел: Пресудна битка код Горе (данас Гера) између Срба и Франака 806.
године и погибија српског краља Милидуха
Одговор је одречан. Српски краљ из прича није историјска личност, већ биће које припада
српској митологији. По ономе како је описан и приказан у предању, српски краљ не личи на
овчара већ на коњаника какав је и наш Краљевић Марко. То се лепо види на слици коју је израдио
лужичко-српски сликар Мерћин Новак-Њехорњски.14) Један податак готово у потпуности
изједначује ове две личности. Тајни српски краљ је боравио на Ровјанској гори, а Краљевић Марко
је погинуо на Ровинама. Имена ових гора су етимолошки једно исто. Покушај новинара
Илустроване политике да пронађу Ровине и место где је погинуо историјски краљ Марко остао је
без резултата. Сасвим је извесно да се историјски краљ Марко не може идентификовати са
Краљевићем Марком, нити побуњени бложински овчар са српским краљем.
Према свему реченом излази да је прича о краљу овчару могла кружити у српском народу и пре
12. века. Зато се за њу, као што смо на почетку овог поглавља нагласили, морају заинтересовати и
историчари. Ово и зато што се податак грчког цара Константина Порфирогенита који Србе доводи
у везу са Лужичким, односно Полапским Србима у нашој историографији различито тумачи: док
4
једни сматрају да је податак тачан, други га одбацују, или, једноставно, без икаквог коментара
прелазе преко њега. А Порфирогенит је за српску историју најзначајнији извор.
Порфирогенита у најновије време одбацује и П. Ивић у својој студији Језик и његов развој до
друге половине 12. века, која чини поглавље прве књиге Историје српског народа,15) јер каже:
„Византијски цар је у 10. веку забележио предање о томе да су Срби и Хрвати дошли из
закарпатских предела тек после 626. године, умећући се између других Словена нешто раније
настањених ра Балкану. Језичке чињенице не дају сигурну потврду за овај податак." Своје казивање
пропратио је и белешком: „Закључке који су били извлачени из далекосежних интерпретација
Константинових саопштења уверљиво је побио В. Јагић."
П. Ивић није подлегао неоспореном научном ауторитету В. Јагића, просто зато што се и сам
могао уверити да постоје знатне разлике између штокавских и лужичко-српских говора, а које ни
ми не оспоравамо. Он зато и тврди:
„У језику Срба и Хрвата нема севернословенских особина којима би се они издвајали међу својим
јужнословенским суседима."16) Ову примедбу пропратио је и белешком: „Нема лингвистачких
доказа ни за схватање, чији је најистакнутији поборник Реља Новаковић (видети његову књигу
Одакле су Срби дошли на Балканско полуострво, Београд 1977), о томе да су се Срби доселили
из области Лужичких Срба. У кругу словенских језичких типова лужички и штокавски говори
спадају у међусобно најудаљеније по особинама."



Такозвано „Smjertno kamjenje" - српско култно место у округу Zhorjelc (Gerlic).
Из Stawizny Serbow.
Због стално присутне сумње у то да су се Срби могли доселити из области Лужичких Срба,
због сталног негирања ове могућности морали смо нашу расправу започети легендом о краљу
овчару која упућује на супротан закључак. Управо та легенда, та прича, за коју знају само два
истоимена а просторно удаљена словенска народа, имала је свој архетип у заједничкој праотаџбини.
Да ли је то била Бојка?
О томе нам Летопис не говори. Не говори нам ни наша народна књижевност, мада, како је
то лепо запазио М. Кашанин, и Дукљанинова прича о свештениковом сину пастиру Тихомиру који
се жени ћерком рашког бана и постаје рашки жупан, такође припада усменој књижевности и „све је
то", каже Кашанин, „писац узео из епских песама и народних прича". По М. Кашанину „пропаст
наше народне и дворске средњовековне епске поезије и љубавних песама један је од највећих
наших културних губитака, коме је равна само опустошеност наших средњовековних градова".17)
Не треба ни наглашавати колико је Кашанин у праву. Остаје нам да жалимо. Да нам се
сачувала прича о свештениковом сину овчару, можда бисмо нешто више сазнали и о проблему који
5
 
нас интересује. Преостаје нам једино да се окренемо оним бледим траговима који се ту и тамо још
могу пронаћи. На један такав траг упућује нас Ђ. Сп. Радојичић својим написима: Стари наши
текстови о вуку и Вук тотем старих Срба.18

нас интересује. Преостаје нам једино да се окренемо оним бледим траговима који се ту и тамо још
могу пронаћи. На један такав траг упућује нас Ђ. Сп. Радојичић својим написима: Стари наши
текстови о вуку и Вук тотем старих Срба.18)
Старосрпска посуда (глинена лампа) са локалитета Smjertno kamjenje



у округу Zhorjelc (Gerlic). Из Stawizny Serbow
 
НЕКА РАЗМИШЉАЊА О ТЕКСТУ DAI
Kао што смо рекли, Бојка, или ако хоћете Бела Србија, представља крајњи словенски Запад,
са границама према Саксонцима, Тиринжанима, па и према Францима.Међутим,Тир иншка, или
Дуринска,(или Земља на вратима, према немачком Tür - „врата" и лужичкосрпском durje-

(„двери, врата") није Бојки била западни, већ јужни сусед, а то намеће претпоставку да је
Порфирогенит имеДур инска, могао заменити саТурска, па би, ако се ово покаже тачним, његов
извештај гласио: „Треба знати да Срби потичу од некрштених Срба, названих и Бели, настањених с
оне странеД уринске, то јестТир иншке, немачкиThü rin gen ." Такав извештај био би сасвим
тачан, јер се Бојка, гледано из царевог престоног града, простирала иза Тириншке. Још један
упитник стоји на Тириншкој, а наметнуо га је Сулимирски, који каже: „На западу од Сале, у
Тирингији, у саставу хунског гарнизона улазили су германски Торинги, који никада нису били
посебан народ ни посебно племе. Био је то састав оформљен од јединки различитог порекла, којему
је дат називТоринг и. На Сали су они остали од Атиле и од њих потиче име земље која се у
историји први пут јавља тек пошто је била запоседнута од Хуна. Торинги су несумњиво дошли са
истока, потиснути Хунима Уколико се мишљење Сулимирског покаже тачним, може значити само једно - да у време
када су Стари Срби настањивали Бојку другу, Тиринжани нису могли бити њихови суседи. Надамо
се да смо поглављем о Непотовим Индима, Лесима (Леђанима) и Келтима потврдили да су Срби
древни становници Германије, односно данашње Немачке. У предању о диву Спревнику стоји да
народ који је населио Горњу Лужицу - „није имао ни копаља, ни лукова, ни оштрих мачева". То
значи (видети белешку 30) да су били наоружани најпримитивнијим оружјем - палицама, а то је
могло бити само у време пре доласка Хуна у Европу, па и много раније. Да су Срби носили палицу,
потврђује нам грчка средњовековна песма, која у српскословенском преводу носи наслов0
будуштих премудраго Лава (видети белешку 18), јер се Србин у њој назива „паличником", то јест

- ратником који носи палицу (прилог 7). Али у време кад је настала та песма, дакле по досељењу
Словена на Балканско полуострво, Срби су, поред палице, носили и „аламанско копље", што већ
говори о јачој вези са Немцима и може да послужи за хронологију доласка и насељавања. Међутим,
у време најезде Хуна и Торинга (Тиринжана) у подручје Сале, Срби су већ били тамо.
Ова наша сумња у податак грчкога цара (неТур ска-Мађар ска како он каже, већТурска-
Тириншка према положају Бојке друге) подстакла нас је да се позабавимо текстом DAI (De

administrando imperio, Порфирогенит). Како су већ савремени приређивачи старојеврејске
Соломонове Песме над песмама приметили, сви су стихови ту, али су испреметани, па се ова
песма умногоме удаљила од првобитног облика. Сличну ситуацију претпостављамо и за DAI, мада
је ово дело кудикамо млађе. Не морамо сумњати у цареве податке, али можемо сумњати у њихов
распоред у коначној композицији списа. Зато неће бити наодмет да мало „прочешљамо" текст DAI,
да то некако уклопимо у нашу тему. Одлучили смо да се мало вратимо на наше витезе и ветенике,
јер... ако је податак Ане Комнине да су Ветонци (Ветеници), које она називав арв арима још у њено
време боравили на нашем приморју тачан, онда за њих мора да зна и Порфирогенит. Важно је да то
откријемо, јер бисмо добили још једну потврду да су Срби на Балкан дошли из Полабља. Може се
догодити да откријемо и правце којима су се кретала српска племена.



Као што смо рекли, и витези и ветеници, ветонци су ратници коњаници. Међутим, историја
их јасно раздваја, а постоје и гласовне разлике у самим речима. Навођењем етимологија руских
аутора доказали смо да су у питању две различите језичке јединице и две посебне историјске
категорије. С обзиром на то да се речвитез раширила готово по целом словенском језичком
простору, закључујемо да је по пореклу старија и да своје корене вуче из верско-родовских односа,
за разлику одв етеници која реч потиче из оружано-формацијских односа у време када су Срби и
остали Словени почели да подижу утврђене градове. Једино што спаја витезе и ветенике јесте
чињеница да су били коњаници, па су временом и њихова имена постала синонимна. Зато и нисмо
сигурни, док читамо историју, да ли под лужичкосрпскимw ićazima који раде с коњима треба
распознатив итезе или пакв етенике. У сваком случају, чини нам се да је тај старосрпски
повлашћени слој претрпео деградацију. А то је управо питање због којег се поново враћамо на
стару тему.
Да ли су витези и ветонци (овде их изједначујемо) били искључиво ратници, или се у историји
јављају као коњаници у ширем смислу, то јест - они који и ратују и раде с коњима? Наш народни певач назива витешког коња - коњем витезом: „Да прескочи три коња витеза." П.П. Његош у
своме Горском вијенцу каже: „По три коња загона прескочи." Подударност ових стихова је очита,
као да су у питању такозване стајаће речи наше епике - „бело лице", „руса глава" и друге; чини
нам се да су коњ витез и коњ загон једно исто. Међутим, Његошев стих се објашњава тиме да је
због слоговања (једнаког броја слогова) изостављено „из": „По три коња из загона прескочи, јер
загон значи -залет(упор. загоначке - „изатрке"). То је тачно, али не значи да је тако било и у
прошлости.

Наиме,заг он не значи самозалет, већ и - навала, јуриш, па се са наведеним тумачењем не
морамо сложити. Народни певач (а Његош је прихватио манир народног певача), често
употребљава именицу уместо придева (упор.лепота девојка, уместолепа девојка). Према томе би
и коњ загон могао бити (а верујемо да јесте) -нав ални, односно јуришни коњ, што га у
потпуности изједначује с коњем витезом. Ако овоме додамо то, даzagon илиzahon у словенским
језицима има различита значења - тор, обор, корал; део поља, парцела, леја; хајка, гоњење, лов,
и тако даље, можемо претпоставити да се стара епска, ткаозвана стајаћа реч, временом променила
и да ју је Његош прихватио у новом значењу. Али, нас занима старо значење, јер верујемо да је
постојало.
У основи речи загон је - гон (у западнословенском -hon) у значењу - трчање, јурење,
срљање; хајка, лов; гоњење, терање (стоке). Према трећем значењу, тачније од глагола гонити(у

западнословенскомhoni t') изведене су именице гонич и погонич (у западнословенскомpohon'č) у значењу - онај који тера стоку, коње, кола. Ако су витези и ветеници били коњаници, морали су, поред осталог, терати и кола.
 
западнословенскомhoni t') изведене су именице гонич и погонич (у западнословенскомpohon'č) у значењу - онај који тера стоку, коње, кола. Ако су витези и ветеници били коњаници, морали су, поред осталог, терати и кола.

Ако смо у праву, онда су витези или ветеници (Ветонци) заиста населили један део јадранског
приморја, јер грчки цар у DAI каже:„Конављ е на језику Словена значи товарна кола, будући да је
тај крај раван они све своје послове обављају колима." Ову етимологију Порфирогенит није
измислио, јер, као што ћемо видети, сасвим је тачна и прецизна.
Подвукли смо речи „Конавље", „товарна кола" и „своје послове обављају колима". У називу
Конавље не стоји основица коњ,в ећ гон, односно западнословенско - hon, o чему смо већ

говорили, али и -hona - „поље" и глаголhoni t' - „гонити, терати стоку, коње, кола, дивљач". У
лужичкосрпском језику hona и honić (honit') имају управо то значење. Кад ово знамо, одмах нам
бива јасно зашто цар помиње раван крај и товарна кола (запреге).

Ако се у овом светлу запитамо, који су то „они" што на јадранском приморју све своје послове
обављају колима, одговор нам даје Ана Комнина: Ветонци. Дакле, старосрпски витези и ветеници,
што значи да они нису били искључиво ратници, већ коњаници у ширем смислу. А да су ови
одабраници бога Вида дошли са северозапада, са територије садашње обе Немачке, потврду нам
пружа и назив Конавља који се првобитно изговарао Хонавље, са западнословенским грленимX.
(Таква промена почетног гласа могућа је јер за то има примера). Али остаје једно спорно питање.
Наиме, ако су конавли били натоварена кола, како су се онда звали гоничи, или, како бисмо то
данас рекли - кочијаши? Свакако да то нису конављани. За гониче Словени имају другу реч, која у
лужичкосрпском гласи -pohonči (погоници, тј. гоничи кола и коња, кочијаши). То онда значи да ни
ПорфирогенитовиПаг ани нису незнабошци како их он назива према словенском -пог ани, већ они
који терају коње и кола -пог оници. Покаже ли се да смо у праву, то би било још једно синонимно
име за витез.
Можемо дозволити себи да прихватимо и Другу етимологију за Конављане (можда од -
коњ), али остаје чињеница да их цар везује за појмове „раван крај" и „товарна кола", а при том још

каже да они - „све своје послове обављају колима", а знамо из нашег претходног казивања да су у немачком феудализму послове с коњима и колима обављали искључиво вићази (витези), који се, опет, пре него што су полапски Срби изгубили слободу, нису ни по чему разликовали од ветеника. Из списа DAI јасно се види да долази до збрке баш код поменаПаг ана, јер, иако их назива
паганима (поганима, незнабошцима, односно - некрштеним Србима), Порфирогенит на једном

месту каже: „кад су покрштени сви Срби", а то значи да није ни било некрштених Срба на нашем
приморју, а да царевоПаг ани има Друго значење. Нису ли топог оници, које је цар лепо описао,
али им је погрешно протумачио име? Зато је нужно видети где је и како је поремећен ред приликом
компоновања података у спису DAI.Поремећај почиње са главом 29. која се односи на једно старије стање, а управо је баш та
глава послужила као увод. Ново стање (на терену и уопште) није се слагало са старим, јер су у
међувремену извршена разна померања, а писци (сматра се да цар није једини аутор), хтели су да по
сваку цену своје писање ускладе са овом главом. Тако је дошло до тога да се о Дукљи и
Дукљанима, о земљи и људима које је грчки цар морао познавати боље од осталих, напише један
шкрт текст и још са извештајем о великим градовима за које се уопште не зна, да се Каштели код
Сплита назову каштелима Драча, а да се и не помене којој народности припадају Дукљани. А ево
како се, по нашем мишљењу, стварала збрка.
У глави 29. Порфирогенит набраја народе и племена овим редом: Хробатои, Серблои,
Захлумои, Тербуниотаи и тиме обухвата загорје, залеђе приморја. Набрајање племена у приморју
почиње са Каналићанима -Каналитаи. Назив потиче одканали - „жљебови, мореузи". Топоним
Жлијеби у Конавлима казује да се назив Каналитаи може односити на Конављане.М еђути м,

назив је општи, па су га могли носити и житељи острвља и копна од Мљета до Сплита, а исто тако и становници Котара и Пага које раздваја Велебитски канал. Већ смо рекли да се за Конавле каже да су раван крај, али равнији су Котари, који се у нашим епским песмама јављају каоКотари
равни. Још се каже да реч Конавље значи натоварена кола. Ако и прихватимо другу етимологију

за Конавле, рецимо одкоњ , опет не можемо порећи да топонимКолан на Пагу, макар да и не потиче од основекола, може својом гласовном сличношћу да асоцира на натоварена кола. На натоварена кола са рудом подсећа и облик самог острва Пага. Нису ли, према овоме, Пагани житељи Пага?



Порфирогенит је прво набројао племена у загорју смером северозапад-југоисток.
Под упитником остаје којим смером је набрајао племена у приморју.
Међутим, оба смера показују да се подД иоклетианоима подразумевају
Сплићани, а не Дукљани(Зећани)

Ово наводимо зато што је писац главе 29. приликом набрајања племена у приморју могао
поћи са његове југоисточне, али исто тако са његове северозападне стране. Но било са које стране
да је пошао, његовиД иоклетианои су увек између Каналићана и Арентаноа, а овим последњима цар означаваНер етљ ане, односноПаг ане. То значи да се не мисли на Дукљу (Зету) и да цареви
Диоклетианои нису Дукљани (Зећани), већ становници Сплита и околине. То се потврђује и тиме
што писац главу 29. започиње са Диоклецијаном.
Ако према DAI пођемо са северозападне стране, добијамо становнике Котара и Пага као
Каналићаие, Канлитае, за њима Сплићане као Диоклетианое, па Неретљане, односно Пагане као
Арентаное; ови последњи остају на истом месту где их смешта и цар у даљем тексту DAI. Али

Пагани не морају бити Неретљани; они могу бити и житељи острва Пага и равних Котара. (Тиме би
се потврдило мишљење Р. Новаковића о
националној припадности житеља Лике, Крбаве и
Гацка; то стање се, уосталом, задржало до данас).
Зато ако пођемо са југоисточне стране, добијамо
Конављане и Неретљане каоКаналић ане,
Каналитае, за њима Сплићане као Диоклетианое,

па становнике Котара и Пага каоА рентаное. (Да је
ово могуће, објаснићемо овако:Котар значи
-земља, подручје, срез, Паг од pagus значи -жупа,
пољопривредни крај, село, а Арентанои од arenda
значи - земљиште,/ закуп земљишта. Дакле, према
овоме, Арентанои су жупљани, јер жупа је
пољопривредни крај,али и подручје, што се слаже
са наведеним значењима).
Из свега овог можемо извући закључак: реч
Арантанои се гласовно састала са Неретљани,али
прва потиче одар нд а,40) а друга од имена реке
Неретве. Пагани могу бити становници Пага и

жупљани, што опет не значи да међу Неретљанима
није било некрштених, то јест - пагана, погана, па
су се и ове две речи могле гласовно додирнути, тим
пре што су и Неретљани жупљани (помињу се жупе
Мокро, Растоца и Дален). Отуда збрка која чини да
не знамо ко су у ствариПаг ани. Једино је у DAI
сигурно да цар у своме набрајању не иде даље од
Конављана, ни даље од Котарана и Пажана ако се
узме супротан смер, а да су Диоклетианои у ствари
Сплићани, а не Дукљани (Зећани).



Прилог 8 - Запис писан угљеном нађен на,
рушевинама манастира у Чечеву испод Коњухе.
Објавио С. Бојовић
 
западнословенскомhoni t') изведене су именице гонич и погонич (у западнословенскомpohon'č) у значењу - онај који тера стоку, коње, кола. Ако су витези и ветеници били коњаници, морали су, поред осталог, терати и кола.

Ако смо у праву, онда су витези или ветеници (Ветонци) заиста населили један део јадранског
приморја, јер грчки цар у DAI каже:„Конављ е на језику Словена значи товарна кола, будући да је
тај крај раван они све своје послове обављају колима." Ову етимологију Порфирогенит није
измислио, јер, као што ћемо видети, сасвим је тачна и прецизна.
Подвукли смо речи „Конавље", „товарна кола" и „своје послове обављају колима". У називу
Конавље не стоји основица коњ,в ећ гон, односно западнословенско - hon, o чему смо већ

говорили, али и -hona - „поље" и глаголhoni t' - „гонити, терати стоку, коње, кола, дивљач". У
лужичкосрпском језику hona и honić (honit') имају управо то значење. Кад ово знамо, одмах нам
бива јасно зашто цар помиње раван крај и товарна кола (запреге).

Ако се у овом светлу запитамо, који су то „они" што на јадранском приморју све своје послове
обављају колима, одговор нам даје Ана Комнина: Ветонци. Дакле, старосрпски витези и ветеници,
што значи да они нису били искључиво ратници, већ коњаници у ширем смислу. А да су ови
одабраници бога Вида дошли са северозапада, са територије садашње обе Немачке, потврду нам
пружа и назив Конавља који се првобитно изговарао Хонавље, са западнословенским грленимX.
(Таква промена почетног гласа могућа је јер за то има примера). Али остаје једно спорно питање.
Наиме, ако су конавли били натоварена кола, како су се онда звали гоничи, или, како бисмо то
данас рекли - кочијаши? Свакако да то нису конављани. За гониче Словени имају другу реч, која у
лужичкосрпском гласи -pohonči (погоници, тј. гоничи кола и коња, кочијаши). То онда значи да ни
ПорфирогенитовиПаг ани нису незнабошци како их он назива према словенском -пог ани, већ они
који терају коње и кола -пог оници. Покаже ли се да смо у праву, то би било још једно синонимно
име за витез.
Можемо дозволити себи да прихватимо и Другу етимологију за Конављане (можда од -
коњ), али остаје чињеница да их цар везује за појмове „раван крај" и „товарна кола", а при том још

каже да они - „све своје послове обављају колима", а знамо из нашег претходног казивања да су у немачком феудализму послове с коњима и колима обављали искључиво вићази (витези), који се, опет, пре него што су полапски Срби изгубили слободу, нису ни по чему разликовали од ветеника. Из списа DAI јасно се види да долази до збрке баш код поменаПаг ана, јер, иако их назива
паганима (поганима, незнабошцима, односно - некрштеним Србима), Порфирогенит на једном

месту каже: „кад су покрштени сви Срби", а то значи да није ни било некрштених Срба на нашем
приморју, а да царевоПаг ани има Друго значење. Нису ли топог оници, које је цар лепо описао,
али им је погрешно протумачио име? Зато је нужно видети где је и како је поремећен ред приликом
компоновања података у спису DAI.Поремећај почиње са главом 29. која се односи на једно старије стање, а управо је баш та
глава послужила као увод. Ново стање (на терену и уопште) није се слагало са старим, јер су у
међувремену извршена разна померања, а писци (сматра се да цар није једини аутор), хтели су да по
сваку цену своје писање ускладе са овом главом. Тако је дошло до тога да се о Дукљи и
Дукљанима, о земљи и људима које је грчки цар морао познавати боље од осталих, напише један
шкрт текст и још са извештајем о великим градовима за које се уопште не зна, да се Каштели код
Сплита назову каштелима Драча, а да се и не помене којој народности припадају Дукљани. А ево
како се, по нашем мишљењу, стварала збрка.
У глави 29. Порфирогенит набраја народе и племена овим редом: Хробатои, Серблои,
Захлумои, Тербуниотаи и тиме обухвата загорје, залеђе приморја. Набрајање племена у приморју
почиње са Каналићанима -Каналитаи. Назив потиче одканали - „жљебови, мореузи". Топоним
Жлијеби у Конавлима казује да се назив Каналитаи може односити на Конављане.М еђути м,

назив је општи, па су га могли носити и житељи острвља и копна од Мљета до Сплита, а исто тако и становници Котара и Пага које раздваја Велебитски канал. Већ смо рекли да се за Конавле каже да су раван крај, али равнији су Котари, који се у нашим епским песмама јављају каоКотари
равни. Још се каже да реч Конавље значи натоварена кола. Ако и прихватимо другу етимологију

за Конавле, рецимо одкоњ , опет не можемо порећи да топонимКолан на Пагу, макар да и не потиче од основекола, може својом гласовном сличношћу да асоцира на натоварена кола. На натоварена кола са рудом подсећа и облик самог острва Пага. Нису ли, према овоме, Пагани житељи Пага?



Порфирогенит је прво набројао племена у загорју смером северозапад-југоисток.
Под упитником остаје којим смером је набрајао племена у приморју.
Међутим, оба смера показују да се подД иоклетианоима подразумевају
Сплићани, а не Дукљани(Зећани)

Ово наводимо зато што је писац главе 29. приликом набрајања племена у приморју могао
поћи са његове југоисточне, али исто тако са његове северозападне стране. Но било са које стране
да је пошао, његовиД иоклетианои су увек између Каналићана и Арентаноа, а овим последњима цар означаваНер етљ ане, односноПаг ане. То значи да се не мисли на Дукљу (Зету) и да цареви
Диоклетианои нису Дукљани (Зећани), већ становници Сплита и околине. То се потврђује и тиме
што писац главу 29. започиње са Диоклецијаном.
Ако према DAI пођемо са северозападне стране, добијамо становнике Котара и Пага као
Каналићаие, Канлитае, за њима Сплићане као Диоклетианое, па Неретљане, односно Пагане као
Арентаное; ови последњи остају на истом месту где их смешта и цар у даљем тексту DAI. Али

Пагани не морају бити Неретљани; они могу бити и житељи острва Пага и равних Котара. (Тиме би
се потврдило мишљење Р. Новаковића о
националној припадности житеља Лике, Крбаве и
Гацка; то стање се, уосталом, задржало до данас).
Зато ако пођемо са југоисточне стране, добијамо
Конављане и Неретљане каоКаналић ане,
Каналитае, за њима Сплићане као Диоклетианое,

па становнике Котара и Пага каоА рентаное. (Да је
ово могуће, објаснићемо овако:Котар значи
-земља, подручје, срез, Паг од pagus значи -жупа,
пољопривредни крај, село, а Арентанои од arenda
значи - земљиште,/ закуп земљишта. Дакле, према
овоме, Арентанои су жупљани, јер жупа је
пољопривредни крај,али и подручје, што се слаже
са наведеним значењима).
Из свега овог можемо извући закључак: реч
Арантанои се гласовно састала са Неретљани,али
прва потиче одар нд а,40) а друга од имена реке
Неретве. Пагани могу бити становници Пага и

жупљани, што опет не значи да међу Неретљанима
није било некрштених, то јест - пагана, погана, па
су се и ове две речи могле гласовно додирнути, тим
пре што су и Неретљани жупљани (помињу се жупе
Мокро, Растоца и Дален). Отуда збрка која чини да
не знамо ко су у ствариПаг ани. Једино је у DAI
сигурно да цар у своме набрајању не иде даље од
Конављана, ни даље од Котарана и Пажана ако се
узме супротан смер, а да су Диоклетианои у ствари
Сплићани, а не Дукљани (Зећани).



Прилог 8 - Запис писан угљеном нађен на,
рушевинама манастира у Чечеву испод Коњухе.
Објавио С. Бојовић okey
 


последица немачког преузимања словенских назива, упоредитиBoš ecy са немачкимBas chü tz, или
Bozankecy ca немачким Basankwitz, где је O замењено вокалом А). Мапа, међутим, не садржи
више ниједан податак о Хрватима, па се морамо у нашем разматрању ослонити на све оно што би могло бити некакав путоказ. Традиција на нашем тлу чува многе податке, а нека имена нам и данас одзвањају у ушима. Шта можемо рећи о традицији и народном предању????
 
летопис попа Дукљанина (Барски родослов) највећи је наш извор имена и народног
предања. Али, ако изузмемо Барски родослов, који припада писаној књижевности, онда су од
усмених предања најзанимљивија она која тврде да нека албанска и црногорска племена воде
порекло од истога претка. По једном таквом родослову, боље рећи предању, албански Гашани и
црногорски Бјелопавлићи воде порекло од Гаврила, Гаша и Бијелог Павла, који су били рођена
браћа. По другом предању, исто тако - од рођене браће Васа, Пипа, Озра, Хота и Краса, настала су
црногорска ) племена Васојевићи, Пипери и Озринићи, и албански Хоти и Краснићи.
Може ли се све то примити здраво за готово? Има научника који не сумњају у истинитост
појединих легенди. Једна од таквих легенди је казивање да је син Нишин, сестрић Немањин и први
човек који се населио у Ровцима био неки Гојак; имао је четири сина: Булата, Шћепа, Влаха и
Среза. У своме напису Ко смо, одакле смо, др Милица Грковић је веома садржајно говорила о
постанку презимена Булатовић, помињући при том и ово предање. Према њеном мишљењу доста је
вероватно да оно има историјске основе и да је презиме Булатовић настало од личног имена Булат


То може, али и не мора бити тако како каже М. Грковић. На пример, ако узмемо топоним
Боуле(изгов орно Буле), лоциран у Полабљу на мапи X. Скалове, можемо претпоставити да су се
становници тога града називалиБулетим а, а касније, променом једног слова -Булатим а. Ако су
Булати дошли на Балкан, и ако је један од њих основао насеље, оно би могло добити име
Булатово. Становници Булатова су - Булатовићи. Место под тим именом постоји (помиње га и М.
Грковић). То је Булатово село, споменуто у оснивачкој повељи манастира Дечана.
Разуме се, то не мора бити тако и овај пример треба схватити само као указивање на другу
могућност, супротну од оне на коју је указала М. Грковић, а у вези са Булатовићима, то јест да
презимена не морају увек потицати од особних имена, већ могу потицати и од топонима, (као,
рецимо косовски Спужићи који су добили своје име од топонимаС пуж у Црној Гори).
Видели смо да у народу круже многе легенде крцате именима и презименима. Једну такву легенду чуо је у своје време и грчки цар Порфирогенит и унео је у свој спис DAI. То је прича да су Хрвати у нови крај дошли под вођством петорице браће - Клукаса, Лобелоса, Косенцеса, Мухла и
Хробатоса, као и две сестре - Тугеи Буге. О овој причи постоје различита мишљења. По једнима
то је само етиолошки мит, јер су имена петорице браће и две сестре (што чини мистични број
седам) измишљена према неким словенским и локалним именима у Лици, па је и колевка легенде,
како каже Ћ. Петешић, управо Лика. По другима то су носиоци седам или осам племена која су
дошла у Далмацију. ИмеХр обатоса неки историчари везују за хрватско национално име, његовог
братаЛобелоса за племиће Ловинчиће, Клукаса за село Кукљић, Косенцеса за местоКосињ , док
су одМухла потеклиМохлић и, а од сестара Туге и Буге племићи Тугомерићи и Бужани.
Међутим, Н. Нодило сматра да имена поменута у овој легенди означавају хрватска божанства
прерушена у људе.
Ако упоредимо ову легенду са легендама-родословима споменутим на почетку овог поглавља,
одмах пада у очи необичан облик готово сваког наведеног имена и презимена, како у овој, тако и у
оним претходним легендама. У највећем броју та имена нису словенска. То наводи на закључак:
или народ није словенски или људи носе имена места у којима живе или из којих долазе. Биће да је
посреди ово друго. То закључујемо по томе што у Полабљу можемо наћи не само исте називе
места, река и крајева као и код нас, него велик број српских и хрватских презимена готово у
неизмењеном облику.
 
Да су српска и хрватска презимена (и не само српска и хрватска) у највећем броју настала на
овај начин - од топонима, има толико примера, да би њихово набрајање само оптеретило наше
казивање о Бојки. Ипак, изнећемо она која се као топоними налазе на топографској мапи X.
Скалове. То су: Блажевићи, Бобићи, Бојановићи, Болановићи, Будиславићи, Бушићи,
Дадовићи, Даловићи, Десниковићи, Дешићи, Ђедићи, Девићи, Доманићи, Гњевићи,
Грубетићи, Гостирадићи, Хвалићи, Јарковићи, Каленићи, Кованићи, Кушићи, Лисовићи,
Љубановићи, Љубићи, Љутошевићи, Мировићи, Милчићи, Мојковићи, Мушовићи,
Миљевићи, Начевићи, Обилићи, Пековићи, Пљешановићи, Поповићи, Прхотићи, Радимићи,
Радковићи (Ратковићи) Радонићи (Радоњићи), Радошевићи, Ранковићи, Славковићи,
Вељовићи, Витовићи, Војковићи, Бенчићи, Башовићи и друга.
Ако ови топономи могу да изазову неверицу, јер се ради о научној реконструкцији словенских
имена места на данашњем немачком простору, потражимо оригинал. У својој књизи Где се
налазила Србија од 7. до 12. века, Р. Новаковић је у једној белешци споменуо Петријеву картуи
навео како су на њој забележена нека места која су се налазила на тлу Немачке и Чешке (део који
Скалова није обухватила својом топографском мапом).44)
„Било би свакако корисно", каже Новаковић, „кад бисмо ова имена, и стотине других, а можда
и хиљаде, пажљиво проучили и сазнали њихову старост и порекло." Новаковић још напомиње:
„Драгоцено је што су у овим називима готово у потпуности сачувани облици који се налазе и на
нашем тлу, било као називи места или као породична имена." Следи дуг списак, али за обим овог
поглавља довољно је навести само неколико топонима забележених у Чешкој. То су:Milo w itz
(Миловић),D u ts ch itz (Дучић),R ats chitz (Рачић),Miletitz (Милетић),Luk ow itz (Луковић),
Mikowitz(М иков ић), Minitz(М инић), Jelenitz(Ј еленић), Mirowitz(М иров ић), Popowitz(П опов ић),
Babitz(Бабић), Raschowitz(Рашов ић), Kneschewitz (Кнежевић) и друга.45)
Није тешко закључити да ови називи још нису презимена у данашњем смислу те речи. То ће
тек постати на Балкану, када се становништво ових места иселило. Али акоPop ow itzy нису наши
Поповићи чије име је потекло од неког попа (свештеника),46) шта онда значи овај назив? Значи да
су ти Popowitzy дошли из градаPopow a и да су, према томе, и у самој Чешкој били дошљаци,
досељени из краја који се на словенском зваоBelozem (Бела Земља). ОвиПопов ићи, у првобитном
значењу - они који настањују град Попов, обележили су свој пут сеобе и топонимомPop ovici
(Поповићи), који налазимо нешто јужније кодМагд ебург а (Dewina), на северном крају такозване
Српске марке. Готово исто то можемо рећи и за остале називе: Миловићи су дошли изМилов а

Подручје Лужичких Срба је тамније



Милетићи изМилетија, Рашовићи изРашов а, Мировићи изМиров а, Луковићи изЛуков а, и тако
даље. Ниједно од ових места није на нашем тлу, већ се налазе на територији обе Немачке, а
делимично и у западној Пољској.47) А то значи и у Бојки.
Обележили смо две Бојке. Ако су Срби живели и у једној и у другој (а рекли смо да је то
јединствено подручје), онда су и Хрвати, како нас учи историја, као најсроднији Србима морали
бити уз њих. Међутим, у Алфредовом опису Германије потврђује се и северни положај Срба,48) али
се Хрвати не помињу. Питамо се, није ли можда англосаксонски краљ начинио превид.49)
По свим изгледима јесте, јер ево - недалеко од српског топонимаSorby (prilog 11) nalazimo i ime
Charvati. И не само то име. Ту су и топоними Kuklici (од којег Кукљићи), Lovin (од којег
Ловинчићи)и Tugomer (од којег Тугомерићи).50) Нешто јужније од ових места налазимо немачко
Muhlingen и словенско Mohovи Muholy (од којих Мохлићи), па Kosino (од којег Косињ), а
сасвим на југу где и данас живе Лужички Срби, откривамо готово непромењено име легендарног
Клукаса у топониму Klukš, немачки Кliх. Затим немачке Löbejün, Lobeda, Tucha, Körbitz, Bad
Kösen и друга, из којих би се такође могла извести имена јунака легенде о Хрватима.
Легенде се, дакле, могу тумачити и на други начин. Ако имена легендарних личности
схватимо као топониме и потражимо их у топономастици, може се догодити да откријемо истину.
Чини нам се да се то управо догодило са легендом о сеоби Хрвата. Међутим, ово наше поглавље о
именима која много казују има и другу сврху: желимо доказати да је Бела Хрватска на овом
простору могла бити сусед Беле Србије, без обзира на то што имеCh arvati носи само један град


Распоред српских племена јужно од Бојке средином IX века.
(Шематски приказ према извору такозваног Географа Баварског


Што се тиче Чеха, ситуација је друкчија, јер је према свему досад реченом, сасвим извесно
да су, као и Срби, боравили у Бојки другој и из ње понели имеБохем и, које потиче од имена реке
Böhme (Бојке). Исто тако је извесно да, за разлику од Срба, нису боравили и у Бојки трећој

(Северној Србији), јер их налазимо нешто јужније. Међутим, према Далимилу који Чехе изводи из земље зване Chorvati, а која је, опет, „у српском народу" („v serbskem gazyke"), претпостављамо да је њихов положај на мапи X. Скалове новије стање, настало, вероватно, пошто су напустили првобитна станишта. Зато и Чехе морамо сместити у обе Бојке, па и њихово ново подручје
обухватити појмомБојка, јер не смемо сметнути с ума да друга и трећа Бојка представљају, у
ствари, јединствено подручје.
Доказ да су Чеси из Бојке кренули према југу и населили Бохемију, односно Бојку коју смо назвали
„првом" (а то је данашња Чешка), налазимо у истоветној топономастици, нарочито што се тиче
већих градова. Тако се на источној (десној) обали доње и средње Лабе, с једне стране, и у Бохемији
(Чешкој), с друге стране, јављају следећи топоними: Chomotov/Chomutov, Luny/Louny,
Ječin/Jičin, Litov'1/Litovel, BIansko/Blansko, Rokyte/Rokycany, Kadov/Kadan, Praga/Praha,
Trutava/Trutnov, Trebov/Trebon, B'rnim/Brno, Bille/Bilina, Slanava/Slany, Sušice/Sušice,
Turna/Turnov, Karvy/Karvina, Vyšky/Vyškov, Telčkov/Telč, Jeglev/Jihlava, Krnan/Krnov, Melnik/Melnik, Slavikov/Slavkov, Teplice/Teplice, Varnova/Varnsdorf, Sternberg/Sternberk, Friedland/Frydlant и други. (Видети прилог 12).
С обзиром на то да је највећи број чешких градова основан око 13. века, може се говорити о
једној закаснелој чешкој миграцији, тако да је састављач ДалимиловеХ ронике имао пред собом
готово потпуно очувану традицију. Нема сумње, бар према овоме, да су Чеси после Срба дошли у
Бохемију (Чешку). Према томе, називBöhmen (којег иначе нема у Чешкој) првобитно се односио
на Србе, и то како у старом крају (Бојка друга и трећа), тако и у новом (Бојка прва).




Оружје Полабских Срба у Самовој држави!

iii
 
@ NickFreak

Iskreno ne bih ozbiljino uzimao izvode iz knjige koju si postirao. Knjiga je ako se ne varam iz one edicije "Srbi narod najstariji" a sve u skladu sa svjetlosnom formulom Spasoja Vlajića...Sve u svemu to ima veze sa istorijom koliko i rubrika horoskopa u enigmatskom časopisu.

Da bih ilustrovao kako pisac knjige koju si postavio izvodi zaključke iskopiraću samo jednu rečenicu iz gornjeg teksta:

"за Конавле, рецимо од коњ , опет не можемо порећи да топоним Колан на Пагу, макар да и не потиче од основе кола, може својом гласовном сличношћу да асоцира на натоварена кола. На натоварена кола са рудом подсећа и облик самог острва Пага. Нису ли, према овоме, Пагани житељи Пага?"

Znači onaj ko je u dalekoj istoriji davao ime ostrvu Pagu imao je u rukama avionski snimak ( možda i sa Google Eartha) pa mu se učinilo da to liči na natovarena kola sa rudom pa je zbog toga dao ime Pag (?).Ima li glupost granice, pitam se ja. Ovo je jedan od većih bisera koje sam imao prilike pročitati u ovoj nacionalno fantastičnoj literaturi.

Ja poštujem istoriju kao nauku koja ima svoju metodologiju i kad sam postavio temu gore nadao sam se da će i se i rasprava kretati u tim okvirima, no ne lezi vraže...
 

Back
Top