ШТА КАЗУЈУ ПРИЧЕ О КРАЉУ ОВЧАРУ
Према речима С. Ћирковића, - темеље солидном упознавању средњег века поставили су
наши историчари тек пошто су се обрачунали са романтизмом, легендама и непоузданим изворима.
Историја, дакле, не поклања веру легендама и народном предању. Ипак, постоји једна српска
легенда којој морамо поклонити посебну пажњу и као поуздан извор препоручити је историчарима.
То је казивање попа Дукљанина да рашка (српска) династија потиче од сина неког свештеника
који је пасао стадо оваца некога кнеза.
Ово казивање, које личи на бајку, лужичкосрпски историчари не одбацују, већ га уносе у
своје научне радове. У Stawizny Serbow (Историји Срба Лужичких)10) везано је оно за антифеудалне
покрете у Лужици, или, одређеније - за годину 1528. и један догађај познат као Minckwitzowa
zwada по Никелу од Минквица који је био господар Грожишћа (Sonnewalde) и загрижени
присталица Лутера. Но сам догађај је везан за Хајнриха од Квисе11) (Queis). Његов човек, у историји
познат као бложински овчар (по месту Bložyn, нем. Blossin), побунио се против господара и од
њега утекао са стадом оваца у Бједрихојце (Friedersdorf) где је нашао скровиште и прихватио
активну помоћ долгобродских (Dolgenbrodt) сељака.
Лужичкосрпски историчари сада наводе приче из народа које бложинског овчара
идентификују са тајним српским краљем (tajny serbski kral), који је боравио на Ровјанској гори
(Rauensche Berge) заједно са својим приврженицима. Историјска околност да су Хајнрих од Квисе
и Никел од Минквица истовремено устали против побуњених сељака и лубушког (Lebus)
свештеника (бискупа), као и против браниборског (Brandenburg) изборног кнеза, свештениковог
заштитника, раширила се верзија поменутих прича о вези овчара и изборног кнеза. Наиме, на молбу
свештеника ступа бложински овчар код кнеза у службу, а потом постаје чувен као српски краљ.
Познато нам је из књижевности да и легенде имају елемената бајки, али да се од бајки
разликују по томе што се везују за неко место (топоним) или, пак, за одређену личност, па било да
је та личност историјска или из предања. Али народ је приче дотеривао, мењајући им тако фабулу,
па су стога легенде о личностима, по догађајима које приповедају, углавном неистините и
историјски неаутентичне. То важи и за приче о бложинском овчару. Међутим, по неким
појединостима оне се у свему поклапају са историјским догађајем, па су их зато лужичкосрпски
истраживачи унели у историју свога народа углавном као још једну потврду веродостојности
писаних извора.
Када ово узмемо у обзир и начинимо паралелу са казивањем попа Дукљанина, излази да
Летопис или Барски родослов (тачнији назив за ово дело) није настао у 12. веку, већ много
касније, у 16. веку, односно после 1528. године када се на северу Лужице одиграо догађај познат
као Минковицова звада. Само је у то време аутор овог нашег књижевно-историјског списа могао
сазнати за легенду о краљу овчару, на основу које је изнео тврђење да рашка (српска) династија
потиче од сина неког свештеника који је напасао стадо оваца некога кнеза. То, разуме се, може
да поремети многа наша схватања и сазнања о Летопису и да отвори путеве за нова истраживања.
Већ сада је могуће поставити питање: да ли је поп Дукљанин аутор или настављач, или само
преписивач Летописа? Такође, већ сада је могуће дати и одговор: ако је настављач или преписивач,
онда је, судећи по свему реченом, у неко старо, недовршено дело уносио податке из свога времена,
што је замумуљило ово, по историјским подацима веома значајно дело. Ако неко, попут Н.
Банашевића,12) начини нову синтезу Летописа, може се догодити да нам открије и друге
3
Дукљанинове интервенције, а то би наметнуло потребу да се коригују дела рађена по овом извору.
А таквих дела има. Само ће научници који су сумњали у дубоку старост Летописа одахнути и
бацити копље у трње. Збиља, тешко је не прихватити наведене аргументе. Зар се може, на пример,
пренебрегнути чињеница да једно предање које је везано и за верска трвења може кружити по
католичким црквеним срединама и тако лако стићи и на балкански Југ. Као свештеник Дукљанин је
могао чути за њега. Било је то време Лутерових реформи и антипапског расположења и свако ко се
томе супротстављао могао је у католичким црквеним срединама постати чувен.
Овим аргументима се, међутим, одупире сама легенда својом фабулом. Како је могуће довести у
реалан однос служење кнезу да би се постало краљ? И како је могуће да краљ напаса овце, а да цео
догађај није рођен у наредној машти? Нема сумње - у овој легенди преовлађују елементи бајке па је
могуће дати и друкчију интерпретацију. Наиме, код Лубуша (Lebus), на истом терену где је
историја забележила антифеудални покрет везан за бложинског овчара, постоји и место Овчари
(Owčary) или, тачније у једнини -Овчар, што сазнајемо преко немачког облика Oetscher.13) Стога
смо уверени даје у Историји Срба (Лужичких) забележена крива интерпретација народних прича,
па можемо тврдити да је личност звана српски краљ у првобитној верзији легенде била везана за
име овога места, а не за Бложин и бложинског овчара. Та легенда припада типу предања која
објашњавају порекло назива појединих места. Личности које се у таквим легендама спомињу само
изузетно су историјске. Ипак, и због једне мрвице историјске истине, морамо се запитати: није ли,
можда, тајни српски краљ неки старосрпски владар, јер је познато да су и Лужички Срби имали
своје краљеве?
Прилог 1 - Хинц Фелкел: Пресудна битка код Горе (данас Гера) између Срба и Франака 806.
године и погибија српског краља Милидуха
Одговор је одречан. Српски краљ из прича није историјска личност, већ биће које припада
српској митологији. По ономе како је описан и приказан у предању, српски краљ не личи на
овчара већ на коњаника какав је и наш Краљевић Марко. То се лепо види на слици коју је израдио
лужичко-српски сликар Мерћин Новак-Њехорњски.14) Један податак готово у потпуности
изједначује ове две личности. Тајни српски краљ је боравио на Ровјанској гори, а Краљевић Марко
је погинуо на Ровинама. Имена ових гора су етимолошки једно исто. Покушај новинара
Илустроване политике да пронађу Ровине и место где је погинуо историјски краљ Марко остао је
без резултата. Сасвим је извесно да се историјски краљ Марко не може идентификовати са
Краљевићем Марком, нити побуњени бложински овчар са српским краљем.
Према свему реченом излази да је прича о краљу овчару могла кружити у српском народу и пре
12. века. Зато се за њу, као што смо на почетку овог поглавља нагласили, морају заинтересовати и
историчари. Ово и зато што се податак грчког цара Константина Порфирогенита који Србе доводи
у везу са Лужичким, односно Полапским Србима у нашој историографији различито тумачи: док
4
једни сматрају да је податак тачан, други га одбацују, или, једноставно, без икаквог коментара
прелазе преко њега. А Порфирогенит је за српску историју најзначајнији извор.
Порфирогенита у најновије време одбацује и П. Ивић у својој студији Језик и његов развој до
друге половине 12. века, која чини поглавље прве књиге Историје српског народа,15) јер каже:
„Византијски цар је у 10. веку забележио предање о томе да су Срби и Хрвати дошли из
закарпатских предела тек после 626. године, умећући се између других Словена нешто раније
настањених ра Балкану. Језичке чињенице не дају сигурну потврду за овај податак." Своје казивање
пропратио је и белешком: „Закључке који су били извлачени из далекосежних интерпретација
Константинових саопштења уверљиво је побио В. Јагић."
П. Ивић није подлегао неоспореном научном ауторитету В. Јагића, просто зато што се и сам
могао уверити да постоје знатне разлике између штокавских и лужичко-српских говора, а које ни
ми не оспоравамо. Он зато и тврди:
„У језику Срба и Хрвата нема севернословенских особина којима би се они издвајали међу својим
јужнословенским суседима."16) Ову примедбу пропратио је и белешком: „Нема лингвистачких
доказа ни за схватање, чији је најистакнутији поборник Реља Новаковић (видети његову књигу
Одакле су Срби дошли на Балканско полуострво, Београд 1977), о томе да су се Срби доселили
из области Лужичких Срба. У кругу словенских језичких типова лужички и штокавски говори
спадају у међусобно најудаљеније по особинама."
Такозвано „Smjertno kamjenje" - српско култно место у округу Zhorjelc (Gerlic).
Из Stawizny Serbow.
Због стално присутне сумње у то да су се Срби могли доселити из области Лужичких Срба,
због сталног негирања ове могућности морали смо нашу расправу започети легендом о краљу
овчару која упућује на супротан закључак. Управо та легенда, та прича, за коју знају само два
истоимена а просторно удаљена словенска народа, имала је свој архетип у заједничкој праотаџбини.
Да ли је то била Бојка?
О томе нам Летопис не говори. Не говори нам ни наша народна књижевност, мада, како је
то лепо запазио М. Кашанин, и Дукљанинова прича о свештениковом сину пастиру Тихомиру који
се жени ћерком рашког бана и постаје рашки жупан, такође припада усменој књижевности и „све је
то", каже Кашанин, „писац узео из епских песама и народних прича". По М. Кашанину „пропаст
наше народне и дворске средњовековне епске поезије и љубавних песама један је од највећих
наших културних губитака, коме је равна само опустошеност наших средњовековних градова".17)
Не треба ни наглашавати колико је Кашанин у праву. Остаје нам да жалимо. Да нам се
сачувала прича о свештениковом сину овчару, можда бисмо нешто више сазнали и о проблему који
5