Dani

  • Začetnik teme Začetnik teme one
  • Datum pokretanja Datum pokretanja
3.11.05.

Cetvrtak
Beograd



Naravno da sam se obukao kao idiot misleci da je hladno...hodam i preznojavam se...jbg.Prolazim ispod "Gazele", neka zena vice i juri coveka, mladica, u prvom trenutku sam pomislio da se igraju, onda shvatam da je tip ukrao zeni tasnu i bezi, ona pokusava da ga stigne, a ja sve gledam sa nekih 150 metara udaljenosti, onako dolazeci sa strane, tako da imam apsolutno odlican pogled,tip skace sa pesackog nivoa, tamo gde staju tramvaji, dole gde su perionice, da, skace...to je nekih 7-8m metara, ako ne i vise.Ustaje, otresa prasinu i bezi dalje, uzbrdo, prema auto-putu, dva milicionera koji stoje dole, prilicnpo nevoljno i sporo krecu za njim...rekao bih da ga nisu stigli.Nisam se zadrzavao.Ne volim otimace, bilo kog tipa, strasno me to nervira, pozeleo sam da mu podmetnem nogu, da ga gurnem, sapletem, udarim...u nekom trenutku mi je bilo zao sto nisam bio tu, blizu...mozda bih nesto i uradio...druga misao je bila divljenje prema coveku koji skoci sa te visine i nastavi da trci kao da je sisao niz stepenice...mislio sam o tome da ja to ne bih mogao da izvedem i ta me je misao takodje nervirala...neznam da li jme razumes....
 
`Bem mu...ne podnosim kada me boli stomak...ponekad stvarno pominjem boga u malo "cudnom kontekstu", e sto nije zensko :twisted:.
Lagano udrogirana, plovim kroz vreme. Malo sna i malo igre. Dan sve u svemu opusten. Ne dam se ja tako lako. Na laganicu dodajem slag na tortu...puno ritma i muzike. Kakve? Samo takve! Jos rasterujem oblake dima. U krvavim ocima premotavam slike dana. Cudno lelujava ne spavam. Jos.
 
08.11.05.
Utorak
Beograd

Nervozan dan...skliznuo tako da nisam ni primetio, tek kada sam pokusao da podignem roletne, shvatio sam da je za tamu kriv mrak, a ne spustene roletne...
ponovo pocinje da me hvata nervoza, ona sustinska, znas o cemu govorim, imas i ti to...miali, pozitivno je, samo treba nekao nauciti da se iskljucis kada izadjes odavde, da se opustis bez udaranja u glavu necime...pricao sam ti da sam od tog spida pobegao pre nekoliko godina glavom bez obzira, to te trese celog i sve postaje manje vazno, preko svega ostalog prelazis lagano, ne primecujes i ako ima nekakvu tezinu... ma...kako da naucim da balansiram? To je problem koji nikada nisam uspeo da resim, barem ne na sopstveno zadovoljstvo...
istina je ono sto si rekla...ljudi brzinu cesto smatraju nevaspitanjem, isto onako kao sto ti njuihovu sporost smatras gluposcu, mozda nisu glupi, mozda ima samo treba vise vremena, kao sto ti, i ja takodje, mozda u brzini pomislimo da smo sagledali, ali po nesto promakne, malo, nekada vise...
 
11.11.05.
Petak
Beograd

Uvek kada shvatim da mi iz slike izmicu detalji znam da njije moj dan. "God is in detailes", kao sto rece neko na TV-u skoro...a ti ne vidis nista od svega. Gruba skica koju nemas cime da popunis zamenjuje lepu, prepunu sliku koja prsti od svega.
Pisacu ti...uskoro, samo da se malo saberem i skupim...u medjuvremenu, pricaj ti meni, sta se dogadja, stas mislis i osecas, ako uopste nesto osecas...
 
najgori osecaj na svetu je bespomocnost..kad ne mozes da utices na nesto sto ti je zaista bitno..bol, bes, ocaj...tuga..pa opet bes...


koliko juce sam pisala da je sreca kvarljiva roba...da li je moguce sacuvati unutrasnju stabilnost, dok se oci u trenu ispune suzama, posle samo jedne recenice...i evo opet..ne razumem, mnoge stvari...kuda idu ti putevi, boga mu...ponekad se cini da je svaki trud zaludan..zaista zaludan...
 
14.11.05.
Ponedeljak
Beograd

Svanuo je sa muzikom...kolektivno smo otisli na sahranu,koleginica iz odeljenja, nije bila omiljena, zapravo bila je ruzna, debela, iznad usne su se nazirali brkovi, ne mnogo, ali oni koji prete da pod stare dane postanu znacajni, nuiko je nije voleo, niko se nije druzio sa njom.Smejuljili smo se u zadnjim redovima, cak se i ne trudeci da budemo mnogo tihi.Majka je sedela neutesna na sivoj stolici.Predhodnog dana, dok je isla u skolu, zgazio je kamion, presao joj je preko glave, tako da su je prepoznali po odeci i knjigama.
Razredni je drzo nekakv govor o tragicnosti gubitka mladog zivota, u tom trenutklu je vec smotan joint zaokruzio nas trojicu.Pogledao sam gore, lepo groblje, procvetale lipe, mirisalo je snazno.Ipak je uradila jednu dobru stvar, umrla je sredinom Maja.
Posle sam godinama muvao ribe tako sto sam lagao da je moja prva ljubav poginula tragicno i kako se secam mirisa lipe dok su je sahranjivali.
Ne, nisam izmislio...neko je to vec otpevao, a to mi je obelezilo dan.Bezlican, cekajuci.Nemam ni koga dalazem danas.
 
Sahrane ne volim nikako (volil li ih iko?) A danas moram jednu da obavim. Sama. Znam da neces doci. Ne dotice te. Nije ti vazno. A najavila sam ti jos u petak. Znas da mi je ovaj ponedeljak uvek bio vazan. Dani nose iste datume kao onda. Bilo je hladno. Isto kao sad. Ucio si me da vezujem pertle. Smejala sam se. Nesto si mi poklonio, ne secam se sta. Skupicu ja vec to nekako i spaliti, sama. Onu pricu sto sam ti obecala, zaboravi. Nece da se napise, nema detalja. Godinama sam ih cuskala negde, sad vise ne znam gde su. Pamtim crvene farmerke, crnu jaknu, crvenu kosu, toplu ruku, zadimljen bircuz pored fakulteta, predugih pola sata, osmeh u ocima. Ostalo sam zaboravila. Dovoljno za pricu? Mozda nekome ko ume.
Ako se setis, ti svrati. Danas cu biti tamo.
 
17.11.05.
Cetvrtak
Beograd


Temperatura pomucuje rasudjivanje.Dovoljno da pomislim da je vreme da se podignem i krenem da radim nesto korisno.Smlatilo me je na pola puta, iznenada, neocekivano.Ne vraca mi se na zurenje u sareni zid i jos jedno cekanje da prodje.Nikada nisam imao strpljenja i nikada nisam savladao tu lekciju. Stalno mi je govorila "Strpljen,spasen", a meni je to nekako vise licilo na "sedi i cekaj da se nesto desi, samo nemoj ti da donosis nikakve odluke, nemoj da preuzimas odgovornost za sebe."
Obradovalo me je da cujem da si se ti iscupala iz gliba i krenula...nekako se i ja drzim, ne mnogo jako, ali dovoljno, za sada...u koliko to sada ne potraje predugo.
Vrteo sam se do 5.20 jutros po krevetu pokusavajuci da zaspim, ustajao, setao, jeo, prebacili su sa pornografije na d7 u nekom trenutku, jos nije pocelo da svice.5.20 je poslednje vreme koga se secam i ukusa pastete koja mi i nije bas prijala.Mali pas me je tugaljivo gledao sa druge strane kreveta kako nedam svoje parce hleba, u nekom trenutku je i ona odustala.Ja nisam, ili mislim da nisam, bar ne jos.
 
Probudih se vesela i smirena. Ljudi su danas mislima, uporno i temeljno farbali svoj dan u crno. Nisam se dala. Moj dan je lep, veseo i nasmejan. Argumenti nisu dovoljno jaki, slazem se. Meni nisu ni potrebni. Traziti vise, a da se pri tom ni ne osvrnes na ono sto imas, na ono sto je tu, ne vodi nicemu. Ja danas disem i srecna sam!
 
18.11.2005.
Beograd? Mars? Zar je vazno?

Ponekad se osecam kao leceni alkoholicar. Zivim od dana do dana i brojim. Silno se radujem kad nanizem nekoliko dobrih dana. Jedan za drugim. Danas je treci. Nisam ja nista bolja nego sto sam bila, niti radim ista drugacije nego sto sam radila, a ono ide. Sve dolazi na svoje, kockice se slazu, same od sebe, bez da ih ja krojim, uklapam ili guram.
Sinoc smo se igrali. Igara potpuno neprimerenih duzini poznanstva, kolicini podeljenih godina, dubini medjusobnog poznavanja. Bilo je veselo, prijatno i toplo.
Tu i sad. (Belezim: predloziti za neku veliku nagradu tvorca te mudrolije.) Tu i sad. Prepustanje trenutku. Bez ocekivanja. Juce i sutra ionako ne postoje.
Treci dan. Neki dragi ljudi su najavili dolazak.
 
22.11.05.
Utorak
Beograd


...kao prosli zivot.Necije ruke, grube, ispucale, zuljevite, slazu kamen po kamen u nekakav most koji tesko da ce ikada da stigne do druge strane. Pokusavam da te vidim, da te sagledam i upijem, da razumem i znam.Nekada mi se cini da u tome uspevam, a nekada mi izmices, sklisko, tako prirodno da i kada primetim to mi izgleda normalno, prihvatljivo...can live with that.
Onda ta razmena sa potpuno nepoznatim ljudima koja , za cudo, funkcionise.Ne mogu da objasnjavam, naporno mi je suvise, a zasto bih...ne moram da se pravdam.Ni tebi niti bilo kome.Zivim onako kako to samo izlazi iz mene, onako kako osecam da jedino mogu.Ne trazim da ti se dopada, ne trazim odobrenje ni razumevanje.Samo da me pustis.Toliko.Mozes li ti to?
 
23.11.2005.

Kuma Anca jabuku, nasoj Juci dala.
Jabuka je velika, a Juca je mala.

Toj velikoj jabuci u malenoj ruci
smejao se bratac njen, zavideci Juci.

Juca veli: "Pa neka, to je moja sreca!
Kad pojedem jabuku, bicu s prsta veca"

:) Hvala. Aj ti....
 
23.11.05.
Sreda
Beograd


Veje, nemilosrdno, nezaustavljivo, nepromenljivo. Jedna od stvari sa kojima ne znam sta cu. Ne umem da funkcionisem po snegu. Ne umem da mislim, ne mogu da pomeram prste, grce mi se ramena.
Pokusavam da od ovoga napravim nesto kao dnevnik, svoj i tudj, licni i javni istovremeno, u koji svako moze da upise svoju misao ako se tako oseti.Ne pravim pitanja i odgovore, privatnu komunikaciju, licni topik...Pokusaj to da razumes. Molim te, ne radi to vise.
 
24.11.05.
Cetvrtak
Beograd


...znas oko kada ti kvrcne nesto u vratu, pa svi pokreti postanu nekako znacajni, postanes ih svestan neuobicajenim intenzitetom, svki milimetar vazduha kroz koji se kreces pruza otpor koji osecas, svaki misic koji se napregne da pomeri ruku, prst, karlicu...osecas, bez truda, prirodno i opusteno.Legnes posle na ravno, ispravis kicmu i zuris u plafon i po malo u sare od cigli na zidu ispred tebe.Vec je dubok noc u koju ti niko ne zalazi, sve poruke si poslao i primio, sve misli odmislio,ostaje samo ta gustina u kojoj kao da lebdis iznad kreveta i tisina koju u dubokoj pozadini narusava pesma sa radija na najtisem...
 
one4me:
23.11.2005.

Kuma Anca jabuku, nasoj Juci dala.
Jabuka je velika, a Juca je mala.

Toj velikoj jabuci u malenoj ruci
smejao se bratac njen, zavideci Juci.

Juca veli: "Pa neka, to je moja sreca!
Kad pojedem jabuku, bicu s prsta veca"

:) Hvala. Aj ti....
Kliknite za proširenje...
Jbt, sećam se te pesme, i ilustracije. Znam da sam se smrz'o kad sam vid'o kol'ka jabuka, wow... :shocked:
 
25.11.2005.
PETAK

Crven datum da upamtim crni petak. Dos'o djavo po svoje. A nije da ga nisam ocekivla. Uspesno sam krila tragove neko vreme, pravila se da ne postoji, al ne moze doveka. E, ako se iz ovoga izvucem onako elegantno, kako to obicno radim, spomenik cu si podici. Onoliki. Da, na sred dvorista. Deca da gledaju i da uce. Ajde, mozak... mozes ti to!
 
28.11.05.
Ponedeljak
Beograd

Stojim na crvenom.Od kako znam za sebe stojim na crvenom i cekam da se upali onaj mali zeleni coveculjak, da predjem.Cesto ostanem sam da stopjim na ivicnjaku, svi su vec presli, ali ja dosledno stojim i cekam i kisnem i kasnim. Verujem u to da je red neophodan da bi smo mogli da funkcionisemo u masi, verujem da je to u vrlo bliskoj vezi sa vaspitanjem, civilizovanoscu. Postaje nezgodno u trenutku kada bezobrazluk i prostakluk bivaju promovisani u simpaticni mangupluk a nasilnistvo i siledzijstvo u prihvatljiv nacin komunikacije.
Pokusavam da se ulogujem...ne uspevam iz nekoliko puta, kaziprstima i srednjim prstima obe ruke kucam po tastaturi, nikada nisam naucio da kucam sa svih deset...
 
Sreda, poslednji dan decembra...

Beograd kisne, kisnem i ja. Ma, imam kišobran, ali ga retko nosim. Osećam kapi na licu. Oči mi pokisle. Ulazim u parfimeriju, foliram da gledam neki puder, a samo tražim ogledalo. Srećom, šminka mi nije razlivena. Razliven mi je samo pogled, gledam svuda i nigde.
Hodam, brzo, dugo. Da bol u nogama nadjača bol u duši. Ne pitaj zašto, neću da ti kažem.
Prolazim pored knjižare. Vraćam se i ulazim. Kupujem zaborav za sebe, sidro za svoje nikad mirne misli. O drugom vremenu, drugim ljudima, dalekim predelima. Hoću, hoću da pobegnem. Ne samo iz ovog grada, već iz svoje kože. Neću dugo, samo jedan dan. Ostaviću sebe, kao zmijsku košuljicu, negde u ćošku, a duša da putuje.
Znam šta ću raditi večeras. Onako nerasklopljena, skoro kao fetus savijena, čitaću. Nemoj me zvati, neću da budem tu čak ni za sebe.
 
one4me:
25.11.2005.
PETAK

Crven datum da upamtim crni petak. Dos'o djavo po svoje. A nije da ga nisam ocekivla. Uspesno sam krila tragove neko vreme, pravila se da ne postoji, al ne moze doveka. E, ako se iz ovoga izvucem onako elegantno, kako to obicno radim, spomenik cu si podici. Onoliki. Da, na sred dvorista. Deca da gledaju i da uce. Ajde, mozak... mozes ti to!
Kliknite za proširenje...


Zovi na ceremoniju otkrivanja ;)
 
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Slične teme

Sensei
Odjednom zaspu gde god se zateknu i spavaju danima
Odgovora
9
Pregleda
521
Bobib
B

Back
Top