ДАНАС ЈЕ - В И Д О В Д А Н......

Čestita se onome kome je slava, i čestita se kao slava, a ne kao istorijski datum, i ne svakom Srbinu.

Onaj ko želi da naglasi istorijski aspekt ovog datuma može da kaže: "Slava srpskim junacima, palim na današnji dan", a ne da kaže: "Čestitam" (ti dan kada su nam preci poklani, i kada nam je sveti knez Lazar obezglavljen).

Ko ne može da uoči razliku između Vidovdana kao slave (koju slave pojedini Srbi) i Vidovdana kao dana sećanja na postradale Srbe u uzvišenoj borbi za slobodu i Hrista, džabe mu je bilo šta dalje objašnjavati.

А јел хоћеш да ми објасниш зашто на свакој Светој недељној Литургији као и светој Литургији на дан неког свеца ,свештенство честота празник верницима а и сами верници поздрављајући се честитају једни другима.Ако свештеници не знају шта се честита и на који начин онда шта рећи,то би било као када доктор не би знао да открије упалу грла:hahaha:.Ја и даље тврдим даа је за сваког православног србина сваки светац презник, а светац који се слави као заштитник дома тј.слава зна се и како се честита а и како се слави (са свећом и колачом).итд.
 
Pa gospodin ne moze to da vidi.Zar ces mu stvarno to objasnjavati!?:lol:
Zaustavili smo ih tamo,na kratko,ali dovoljno da se ostatak Evrope pirpremi.
Cak i Turci sami to priznaju.A to sto budale misle da slavimo "poraz" evo pokusacu da im pojasnim,valjda ce nekako da dopre do njihovih malih mozgova.Slavimo hrabrost,slavimo patriotizam,slavimo svest koja ih je sve ujedinila da se bore
makar do zadnjeg.Slavimo nesto sto bi trebalo da bude iskra ujedinjenju ovog naroda.Ali situacija je takva kakva je ***......

srbija.jpg

Sasvim dovoljno je velika...teritorijalno.......ko zeli da razume razume ce!!!
nije ih ujedinila sve ,bas naprotiv bar pola naroda i velikasha nije nije ucestvovalo u toj bitci i nije bilo govora o nekoj epskoj slozi ,jer su ratovali samo oni koji su neposredno ugrozeni i mali broj dobrovoljaca sa strane ,a po nekim izvorima bilo je Srba i na onoj drugoj turskoj strani .:think:
 
А јел хоћеш да ми објасниш зашто на свакој Светој недељној Литургији као и светој Литургији на дан неког свеца ,свештенство честота празник верницима а и сами верници поздрављајући се честитају једни другима.Ако свештеници не знају шта се честита и на који начин онда шта рећи,то би било као када доктор не би знао да открије упалу грла:hahaha:.Ја и даље тврдим даа је за сваког православног србина сваки светац презник, а светац који се слави као заштитник дома тј.слава зна се и како се честита а и како се слави (са свећом и колачом).итд.

Apsolutno svuda mozete videti da se za svako obelezavanje Vidovdana, a narocito na Kosmetu kaze PROSLAVA VIDOVDANA... Cesto se upotrebljava i termin VIDOVDANSKE SVECANOSTI...

Mesate babe i zabe... Nadam se da to ne radite zlonamerno... Jer se Vidovdan proslavlja iz razlicitih uglova... A zrtvama se oda pocast... I svi se podsetimo njihove hrabrosti i postidimo trenutka u kom zivimo... Oni su svoje zivote dali znajuci da idu u sigurno smrt, a kad citam komentare ovde, veliko je pitanje da li su imali za koga da se zrtvuju...

Vidovdan je srpska slava... I nije nista neobicno ako se nekom kaze srecna slava, ili srecan Vidovdan...

Takodje, Vidovdan je kroz vekove postao nacionalni praznik kod Srba kojima je Srbija u srcu... I kao i za svaki praznik nije nista neobicno ako se nekom cestita...

Postoje i oni koji Vidovdan samo obelezavaju i koji se sprdaju sa osecanjima drugih ljudi...

Ko nece da slusa, ne moze mu se objasniti...
 
nije ih ujedinila sve ,bas naprotiv bar pola naroda i velikasha nije nije ucestvovalo u toj bitci i nije bilo govora o nekoj epskoj slozi ,jer su ratovali samo oni koji su neposredno ugrozeni i mali broj dobrovoljaca sa strane ,a po nekim izvorima bilo je Srba i na onoj drugoj turskoj strani .:think:

Dovoljno epska da se do danas pamti;).Tacno da nisu svi,i tacno je da je bilo prebega,ali opet covece znali su da je poraz skoro siguran a ipak su otisli.Sem toga ucinili su Evropi uslugu(mada ne vidim da smo bolje prosli zbog toga:roll:).Svakako je ovo jedan od najsvetlihjih trenutaka naseg naroda!!!
 
Видовдан - Свети Вид

ВИДОВДАН, велики српски празник, дан-данас буди сећање на Косовски бој, на корене нашег народа, али подсећа и на модерне "легенде", у суровом политичком савременом поткусуривању. ВИДОВДАН повезује епохе, са свим својим весељима и страдањима, у целину која је у силним песмама и причама опевана.
ВИДОВДАН је у народу познат и као Дан светлости и за њега су везане разне легенде. Празнује се 15. или по новом календару 28. јуна, а Свети Вид у време старих Словена био је божанство које припада култу природе и вегетације, из времена пре хришћанства. Као многи богови из паганског периода (мада се неки истраживачи културне баштине Срба не би сложили да је било многобожачко, јер сматрају да су имали врховног бога, али још нису утврдили ког) уписао се у новодошло хришћанство.
- Свети Вид је претхришћанско божанство, припада Пантеону српских божанстава, он је видар који лечи од свих болести. Касније је у народу, због имена Свети Вид, настало веровање да лечи само болесне очи и да су љубавне магије везане за тог, касније и хришћанског свеца. Његову функцију лекара са доласком хришћанства "преузели" су свети врачи, Козма и Дамјан - објашњава др Софија Костић, етнолог.


Венци од цвећа
Ипак, обичаји из старог времена су остали, најчешће у руралним срединама. Доскоро су у Србији, Црној Гори и Херцеговини знали да на Светога Вида увече пале ватре и да их прескачу не би ли се "очистили" од болести. Играли су око пламена, као што су то и наши преци чинили око својих светилишта у брдима, после спаљивања жртава на рушевинама староседелачких храмова.
На ВИДОВДАН девојке према обичају носе венце од трава и цвећа на главама, и играју су се кола - "три (пет) корака напред и два (три) назад".

Дозивање будућег мужа
На Светога Вида расту две врсте травчица: видовчица, јаркоцрвеног маленог цвета и модра вида, сличног цвета. Ујутру, на ВИДОВДАН, људи перу лице у посуди или на извору чија је вода посута тим травкама за здрави вид. Са њима се врача и тако што девојке узму оба цвета, ставе под јастук пре спавања уочи ВИДОВДАНа и кажу "Свети Виде невиђени, дођи драги суђени, дођи ноћас у мој сан, дођи на мој први састанак". Та девојка, како се верује, већ ће у наредних неколико дана упознати будућег мужа.

Народи северне Европе прослављају овај празник, али га зову Свети Вит. Посебно место у тој причи имају виле Русалке, у које су веровали стари Словени, а које су биле познате по игрању кола. О ВИДОВДАНу се оне преображавају у Русаље, жене које о Духовима падају у занос и "разговарају" с покојницима, што прави везу са новом хришћанском вером, јер 28. јуна често падају Духови.
- За тај дан је карактеристично обредно купање. Хигијена, као и код свих народа, није била пуно поштована, поготово због честих ратова и збегова. Зато су се на дан Светог Вида верници трудили да буду чисти, одлазећи на оближње изворе, где су девојке остављале црвене кончиће и вуницу на околном камењу. То нико није дирао, знало се да је то амајлија за добро здравље - прича Костић.

Вековни турски јарам
ВИДОВДАН се у српском народу веома ценио. Купована је нова одећа, прослављали су у кући и на улицама, деца у школама писала су песме, слично као што је данас обичај на Светог Саву.
Слава Светог Вида одржана је до данашњих дана, али се та симболика празновања изменила. Од култа природе и божанства које чува здравље, постао је најважнији датум српске историје 1389. године, када се одиграла битка између српске и турске војске на Косову пољу.

Русалке оплакују Лазара
Једна од легенди око боја на Косову потиче са планине Рогозне у Рашкој, где се налази Русалијско гробље. Жене и веренице изгинулих ратника ту су се окупљале, долазећи уочи ВИДОВДАНа. Од заласка сунца до зоре ишле су по околним селима, а по ноћи викале и лутале жалећи погинуле јунаке.
Говориле су да су виле Русалке (у које су веровали још стари Словени). Народ их је даривао, а оне су све што добију палиле пред зору. Око велике ватре играле би коло целог дана, прекидале су само кад нека падне у несвест или издахне, па би наставиле.

Пропаст српског царства, смрт кнеза Лазара Хребељановића и готово целокупне српске властеле и турски јарам следећих векова има посебну тежину, јер је, према подацима из енциклопедија Краљевине Југославије, у Косовском боју учествовало између 35.000 и 40.000 српских и стотине хиљада турских војника.
- Многи људи ни не знају тачно о чему се ради, па ВИДОВДАН повезују искључиво са Косовском битком, јер се баш на тај дан 1389. године одржала крвава борба, у којој је погинуло много Срба. Требало би обратити пажњу да се историјски догађаји не планирају, већ се само догоде. Освајачки ратови су чудни, па се потрефило да се пресудна битка одигра баш тада. Сматрам да би ВИДОВДАН требало склонити, а не сједињавати са историјским догађајима - каже Софија Костић.

Крв јунака у рекама

После крвопролића, више се на тај дан није певало, нити славило, избегавало се весеље. Постоји легенда да ноћу, док сви спавају, косовским рекама потече мало црвене крви јунака који су ту погинули. Од битке на тај дан народ оплакује губитак самосталности коју је држава имала у средњем веку, те погибије читавих поколења, што црква поштује, помињући њих и све оне који су касније страдали у ратовима на својим служењима тог дана. ВИДОВДАН је свенародни дан жалости за жртвама ратова. Бог обиља и рата
Немачки свештеник Хелмолд записао је у својој хроници у 12. веку да се врховни бог северозападних Словена, у ствари, зове зове Световид. То је био бог светлости, обиља и рата, а постојао је и Видов храм на острву Риген, у коме су на дан бога Вида, који пада на крају жетве, "из свих словенских крајева приношене жртве".
Ово божанство, чији кип су хришћани срушили и спалили не би ли уништили пагански култ, у исто време помиње и католички свештеник и секретар данског краља Сакс Граматикус и назива га Свантовитус.

ВИДОВДАН је 1913. године одлуком тадашњих власти постао и дан када ће се давати почаст свим ратницима који су погинули од 1912. до 1918. године.
- ВИДОВДАН се у доба комунизма није славио, као ни други важни национални и верски празници. Зато је утисак да се ВИДОВДАН, као и остали датуми важни за српски народ, обнавља и поново успоставља везу са оним што је било. То је оно што би требало знати када се питамо зашто је један датум у очима људи тако важан и присутан, зашто му се придаје велики значај. То је, у ствари, питање државног и националног идентитета, питање једног сећања које је било запостављено и које се на нов начин чита и успоставља - прича Ратко Божовић, културолог.

Изручивање Трибуналу
ВИДОВДАН је у новијој историји повезан и по најпознатијем хашком оптуженику. Слободан Милошевић, некадашњи председник бивше Југославије, изручен је Суду за ратне злочине у Хагу управо на ВИДОВДАН.
Социјалисти су тај потез нових власти жестоко критиковали, називали "издајом и то на највећи српски празник", поготово зато што тада није постојао Закон о сарадњи са Хашким трибуналом, а Уставом је било забрањено изручивање југословенских држављана.
 
Данас сам чула нешто што ме је јако изненадило,наиме да су Турци дали име Газместану у част храброг турског барјектара који се звао Гази Местан а који је погиноу у косовском боју.А Срби су то прихватили до данашњег дана.А да је српско име газиместана уствари Поље Косово.
Да ли неко о томе нешто зна?
 
Bice toga jos!!!
elem dje su siptari.mora da su se zavukli duboko u pecine!?:think::rotf:

Šta će ti oni na ovoj temi.
Evo i ja samo svratio da vidim jel neko bio na Gazimestanu, jel postavio fotografije i neku lijepu priču, a zateko svađu, zateko da su me nazvali seljačinom što čestitam pravoslavcima praznik ( :roll:), ali sam sa radošću zateko i sasvim dovoljan broj čestitih Srba koji su zadržali dostojanstvo i nisu dozvolili da ih se uvuče u neka prepucavanja na ovaj sveti dan.
Boj na Kosovu je bio vrlo značajan za sve narode Europe i treba ga poštivati bez obzira na kasnije ili današnje nesuglasice.
 
Да ли је Световид божанство највишег ранга у словенској митологији?

"И Световиду смо изговорили славу,
та он је искрсао као бог Прави и Јави!
Ми му песму певамо,
јер Световид је - Светло.
Кроз њега ми смо видели белу Светлост" /.../
"Славите великог Световида".
'"Све створено
не може да уђе у растргани ум!'
Осећајте га, јер само то можете,
будући да је та велика тајна:
како су Сварог и Перун –
у исто време и Световид "
Велесова књига

1. Световид у старој и новијој литератури. Све до појаве Велесове књиге, односно док из архивских тмина нису угледале светло дана збирке песама које је сакупио Милош С. Милојевић и тиме ушле у неопходни научно комуникативан ток, веровало се да се репрезентативни трагови као и култ о Световиду налазе управо код Западних Словена, код којих ово божанство слови за врховно. Посебно су били убедљиви докази о томе да је Световид највиши бог балтичких Словена на острву Рујану, чији су се кип и светилиште налазили у граду Аркони. "У Полабљу [...] су Радгост и Световид апсолутно доминирали" (Ловмј., 1996: 148). Световид је ратни бог, који има свој храм и свој идол у Аркони на Рујану, али је и заштитник поља.
Брикнер је сматрао да је начин обликовања имена Световида истоветан са судбином термина Јаровит, пошто су свет- и јар- изворно истоветни са значењем „јак", док је значење „свети" добило тек под хришћанским утицајем. Брикнер упоређује Световита (односно Јаровита) са старим римским богом Марсом, коме се народ посвећивао и славио га као бога рата и земљорадње. Према Саксу Граматику у Аркони, коју је 1168. разорио дански краљ Валдемар, постојао је кип бога натприродне величине. Има аутора који сматрају да је Световид на острву Рујану исто оно што је био Перун - велики бог кијевске и новгородске Русије. Новија истраживања показују, међутим, да је Световид бог високог ранга, не само код Рујанаца, већ и Руса. "Могуће је претпоставити да је врховни бог Западних Словена - у својим разноликим облицима (Триглав, Свантевит, Ружевит) - био соларно божанство". У напомени Елијаде каже како је ова претпоставка подупрта "улогом светог коња у прорицању" (Елијаде, III, 1991: 34). Елијаде, дакле, остаје код претпоставке, која има несумњиву евиденцију, да се једна те иста супстанција "врховног бога", коју чине одређени, а истоветни атрибути: ратни и соларни бог, коњ, прорицање, само под различитим именима: Триглав, Рујевит, Световид открива код појединих словенских народа, племена.
За Грима је „Svetovit, Swantowit Ares bellum = ратни Арес и бесумње стоји паралелно према Водану, Донару, Зио - Радигасту, Перуну". Речју, „Световит је бог победе који сјаји у боју" (Grimm 1968: ХL-ХLI). Уједној фусноти, Грим напомиње како је немогућно да се из Vitus може извести бог Svantevit, те је закључио како старословенски бог „Svatovit одговара Марсу" (Grimm, 1968: 552,108).
Савременим истраживачима древне словенске духовности унеколико је олакшано кретање кроз свесловенску митологију и посебно ону Источних Словена, од када се појавила рашчитана верзија превода Велесове књиге, документа из IX века. На основу Велесове књиге лако је установити да је "Световид поштован не само у западним словенским земљама, већ и у северној Русији, у Новгороду" (Асов, 1994: 259). Световид је велики бог који нам допушта "да видимо Бели Свет". Према Велесовој књизи, Световид, заједно са Сварогом и Перуном, видели смо, образује тројединство, Свету Тројицу. Асов сматра да се као пандан Световиду -богу високог ранга у западно - словенском митолошком кругу, код Источних Словена појављује Велес, који је Световида потиснуо, посебно у време када је насељавана новгородска област (Асов, 1994: 262).
Исти податак из Велесове књиге коментарише и Радивоје Пешић, према коме је идеја о Светој Тројици древна словенска идеја, донесена из њихове старе постојбине, те према томе, она није дошла Словенима тек са хришћанством. "Идеја о Тројици, створена код аријских народа, присутна је и овде. Бог се називао Триглав, што је указивало на тројединство, где је уместо Тројица, коришћена реч Триглав. Присутна је дакле, својеврсна аналогија са хришћанством - један бог, али у три лица" (Велес,1997:б9).
Према Лују Лежеу, Перун као што је "велики бог кијевске и новгородске Русије", тако је "Световид био велики бог Словена на острву Рујну", нашавши за то потврде у Хелмолдовој хроници (Неlmold,1869: гл. 52), у којој пише да „многобројним словенским боговима господари Световид (Zvantevith), бог земље Рујана. То је онај Бог, чија су прорицања најизвеснија. Други богови су поред њега тек полубогови [...]. Сем тога слаху му сваке године из свију словенских крајева разне дарове на жртву".
 
Braćo i sestre ajmo da se probamo okrenuti temama a ne jedni drugima
svi imamo da zamerimo jedni drugima na političkim ili nekim drugim stavovima

ali ajde da probamo makar najmanje zrno koje nas vezuje jedne za druge
pa da ga negujemo i da to zrno ,to seme zajedništva naraste u krušku,šljivu, hrast
da narastu u drvo koje će nas zaštiti svojom krošnjom

DA NAS SLOGA ZAŠTITI

SAMO SLOGA SRBINA SPASAVA

ŽIVELA SRBIJA
AVE MAJKO SRBIJO
 
О важности Световида говори и Хелмолдово запажање да је Световид био "први међу свим словенским боговима", доносећи Словенима најславније победе, а сем тога он је имао моћ да непогрешиво "прориче судбину". Речју, Световид је био „бог над боговима". Тврдило се, чак како је и сам краљ дотичног словенског племена био инфериоран у односу на свештеника Световидовог храма. Јер, свештеник је тај који „тумачи прорицања, чита судбину", он је његов експонент, а у одређено доба године у његовоме се бићу отеловљује Световидов дух. „Каткада Словени приносе на жртву и по којег хришћанина". Хелмолд је оставио и белешку о томе како се словенским „боговима нарочито допада хришћанска крв".
2. Световид - пророк. Сакс Граматик (Gram., 1886: књ. XIV и д.) нам је оставио занимљив опис Световидовог идола и храма у Аркони. „У сред града било је једно место, на коме се уздизао један врло леп дрвени храм". Спољашност овога храма била је „украшена дивним грубо обојеним дрворезом". „У згради се налазио један идол, у натприродној величини; имао је четири врата и четири главе, две спреда, а две с леђа". „Брада идолова је била обријана, коса ошишана, као што носе Рујани; у десној руци држао је један рог направљен од разних метала; сваке године га свештеник пуни вином (меро); и по стању овога пића он је предсказивао жетву те године. Лева рука идолова држи један лук спуштен низ тело. Једна мантија покрива идолово тело и спушта се до ногу. Идол је био саграђен од разних дрвета која су била тако вешто спојена, да се њихов састав могао приметити тек после најпажљивијег испитивања". Поред „идола види се: једна узда, седло и други разни знаци божанства". Из описа Разазнајемо атрибуте врховног бога: више глава, рог изобиља, огртач, седло које симболизује божанство коња и ратни лук који су носила соларна божанства.
Народ се дивио „једном колосалном мачу, чија су канија и балчак били од сребра и врло лепо изрезани. Ево описа како се светковао велики празник овога идола. Једанпут у години, кад се сабере летина, скупи се гомила народа испред храма, па принесу на жртву животињске главе, и сви учествују у овој великој религиозној гозби. Свештеник, који противно обичају земље носи браду и врло дугу косу, једини је имао право да уђе у храм. Дан пре те свечаности он је брижљиво очистио метлом сав храм, где такође једини има право ући, пазећи добро да не дише док је ту. Кад му треба да удише ваздух, истрчи на врата, да божанство не би било окужено додиром једног човечјег даха". Сутрадан, кад се скупи свет пред вратима, „свештеник узме суд из идолових руку, и испитује: да ли се течност у суду смањила од раније обележеног знака. Ако јесте, онда он предсказује оскудицу, сиромаштво у производима у идућој години; у противном случају предсказује изобиље. По овим знацима он унапред обавештава да ли ће бити мало или много користи од земаљских производа. Затим то пиће од прошле године проспе по ногама идоловим у виду преливања жртве, па напуни рог новим пићем. Одавши кипу поштовање, чинећи да му нуди да пије почне онда од њега свечаним призивањем тражити свакојака добра за себе и за отаџбину, богатство и славу за грађане. Онда одједном прогута све оно што је било у суду, поново га напуни, па метне у десну идолову руку.
После овога донесу пред кип један округао и као стас човечији висок колач, посут медом; свештеник зађе иза колача, и пита народ, да ли га виде. Ако одговоре да га виде, он изјави жељу: да га догодине не виде. Ова жеља значи: не да попова или народна срећа догодине буде боља, већ да је догодишња жетва обилнија [...]. Остатак дана посвећен је гозби: једу месо животиња на жртву принесених. Оне их тада наведу и на неумереност. Но, на овим гозбама повредити умереност и трезвеност (прејести се и напити се), значи учинити акт побожности. Сви људи и жене дају сваке године за култ овога бога по један новчић" (Gram., 1886: књ. XIV и д.)
Коњ Световидов имао је врло важну мантичку функцију, моћ пророковања. "Исти коњ служио је и за гатање, на овај начин: кад је реч: да ли треба или не треба предузимати какав рат, свештеници наместе испред храма троструки ред копаља. Затим вежу два копља косо са шиљцима доле. Сад кад хоће да крену у рат, најпре обаве свечане молитве, и свештеник доведе коња, да пређе преко копаља. Пође ли он сада при прескакању десном ногом, онда је срећан знак за исход рата; ако пође левом ногом одмах се окану поласка". Код овог подухвата коњу се стави седло, па је на основу свега Винеке закључио да ће бог на то седло на невидљив начин сести и затим управљати коњем.
На Балтику се словенско многобоштво одржало све до XII века. Световидов кип је био висок осам метара. Његов је храм срушен 1168, док су остала светилишта Рујанског острва била порушена у XII и ХIII веку у време насилног покрштавања Западних Словена, односно превођења на хришћанску веру. О истом овом обичају, али који су упражњавали и Источни Словени, поименице Руси, извештава и Хазе, који сматра да је Саксов опис арконског храма и Световидовог идола један од најпотпунијих.
3. Световидов идол у Збручу. Године 1851. започело је ископавање Световидовог храма у Збручу. У предисторију овога подухвата Леже наводи исповест Г. Е. Павловића из Лвова, како је извесни инжењер Корвин 1848. године августа месеца јахао дуж Збруча, недалеко од брда Миодобора у Пољској, на коме се виде и данас рушевине, и у пресахлој реци запазио нешто што је подсећало на капу. Ушао је у воду и видео да је реч о каменом кипу. Кип је био велик, требало је шест пари волова да га извуку. Река је очигледно била на граници тадашње Пољске и Русије. Кип је предат Ученом друштву у Кракову. Ова чињеница покренула је истраживање 1851. Познато је да је кип Световида имао четири главе, које су, вероватно, означавале четири стране света, а са њима и четири годишња доба исток и југ - царство дана, пролећа и лета; запад и север - царство ноћи и зиме; брада - симбол облака, неба: мач - симбол муње; јахање на коњу повезано је са уништавањем ђаволских сила. Световид даје земљи кишу.
Сви аналитичари словенске митологије полазе, углавном, од Саксовог извештаја, критички, међутим, примећујући само то да као и Хелмолд, и Сакс меша Световида и хришћанског св. Вита што, како ћемо видети, није исти митски лик. О конзерватизму Рујана Хелмолд је забележио следеће: „Од свију словенских племена, која су раздељена по областима и кнежевинама, племе са острва Рујана било је најупорније у своме мраку безверја: оно у њему остаде до наших дана". Наиме, Рујанци су били за кратко примили хришћанство, па им је, уместо старог бога Световида, био подметнут хришћански светац сличног имена: св. Вит. Али иако су убрзо затим одбацили хришћанство, нису одбацили и св. Вита. већ су га задржали као згодну замену за старог Световида. Јер, постојала је сличност у имену, а и култ је био на истом, старом месту. "Ускоро Рујански Словени оставише светлост истине, и падоше још у гору заблуду него дотле што беху, јер овог истог св. Вида кога ми зовемо слугом божјим, они почеше обожавати као бога, направише му и један велики кип [...]. Ово се празноверје тако утврди, да Световид, бог земље Рујана, постаде првим богом свих Словена". "Мржња балтичких Словена према хришћанству била је дубока".
 
Šta će ti oni na ovoj temi.
Evo i ja samo svratio da vidim jel neko bio na Gazimestanu, jel postavio fotografije i neku lijepu priču, a zateko svađu, zateko da su me nazvali seljačinom što čestitam pravoslavcima praznik ( :roll:), ali sam sa radošću zateko i sasvim dovoljan broj čestitih Srba koji su zadržali dostojanstvo i nisu dozvolili da ih se uvuče u neka prepucavanja na ovaj sveti dan.
Boj na Kosovu je bio vrlo značajan za sve narode Europe i treba ga poštivati bez obzira na kasnije ili današnje nesuglasice.

Brate pa Srbi smo!:mrgreen:
Naravno da jeste..smatram da smo(tacnije da su nasi preci) Turke sjebali tu dovoljno dugo da se ostatak pripremi za nadolazecu invaziju!Pa cudno mi je oko siptara sto nisu zadenuli neku provokaciju.Elem praznik jeste i treba da bude....ima vala sta da se slavi!
 
Данас сам чула нешто што ме је јако изненадило,наиме да су Турци дали име Газместану у част храброг турског барјектара који се звао Гази Местан а који је погиноу у косовском боју.А Срби су то прихватили до данашњег дана.А да је српско име газиместана уствари Поље Косово.
Да ли неко о томе нешто зна?

Kazu turski izvori da je turska vojska vise plakal za postradalim barjaktarom nego li za sultanom Muratom.
On im je bio najbolji ratnik koji je bio proslavljen i u mnogim bitkama navodno su ga braca Musici ubili i oteli mu barjak na tom mestu je bio najzesci i najkrvaviji boj.
 
4. Световидови атрибути: коњ и петао. Дакле, са словенским Световидом, као и са Воданом, иду заједно: коњ, пас и бели петао, а у неким хроникама петао је црне боје. Значај словенског Световида је „вишеструко прешао на Светог Вита (Sanct Vit, St. Veit)". Реч је о извесном за хришћанство заслужном грађанину, који је за време Диоклецијана умро као мученик. То је непознати, дванаестогодишњи дечак који је у Риму сахрањен, и који је у „словенским земљама митским предањем постао готово истоимени бог. Св. Вит је патрон заштитник Чешке и насликан је са једним црним петлом. Стари Поморанци - покрајина Словена у Пруској. поштовали су петла (као животињу Световида)". Бискуп Ото Бамбершки - писац једне од хроника о древним Словенима, похранио је „кости св. Вита у сребрној руци и на њој направио слику петла". Чињеница да су „Поморанци ничице падали код приказе, реликвије петла, они су истовремено, а да то нису хтели, показали да и даље уважавају реликвије", тј. стару садржину „испод" култа хришћанског Св. Вита, тј. свога, паганско-словенског Световида. „Петао на кулама, црквама, капелама, сликама светаца и кућицама, посебно у Чешкој, управо у овом случају има своје порекло; немачки петао има слично значење. На дан Св. Вита у Чешкој још само до пре неколико деценија жртвовани су црни петлови; ударање петлова можда је стајало у вези и са тим" (Wuttke, 1900: 34-35).
Овде желим још једном да подсетим на ритуално клање црног петла код Срба уочи Св. Мрате и петла старог годину дана уочи Св. Илије, од којих је овај други светитељ преузео све атрибуте бога Перуна. Код Срба jе, дакле, иако у христијанизираној верзији, очувана у сећању на врховног бога двојна конфигурација, прва форма кроз хтонски лик св. Мрате, и друга кроз соларни лик св. Илије, или паганског Перуна. „И у северној и источној Баварској веома се уважава св. Вит, јер су од V - VII века тамо владали Сораби (Лужички Срби), па је и код Франака још много словенских светиња. За време зимског солстиција „при сунчевој промени, око св. Јована - зимског, у Горњој Франачкој, Бадену и Швапској позивају св. Вита: 'Свети св. Вите /!/, даруј нам цепаницу', - што указује на Бога Сунца; У неким крајевима Јужне Баварске ове ватре се пале на Дан св. Veid-а (15. јуна)", датум, када Срби, по старом календару. светкују Видовдан (Wuttke, 1900: 35). Према Вуткеу Световид је највиши словенски бог, то је бог светла и Сунца, изазивач плодности, доносилац среће и победе; али он је и бог олује, и утолико је сродан са Воданом. Њему припада бели, каткада и црни коњ - који има моћ да предвиђа и пророкује, а затим, петао као објављивач дневног светла, дана.

Колико је мени познато, нашим теоретичарима као да је промакла једна важна чињеница, наиме, да су топоними који упућују на бога Перуна вазда повезани са висовима планинским и, што је такође важно, са топонимима који откривају било „Вида" - у корену речи, или атрибуте врховног божанства, тј. коња или петла. Тако, код Куршумлије налазимо село Перуника, али и Коњушку чуку над тим селом. Или, близу Јошаничке Бање постоји коса Перунике а ту је и вис Витуша, у чијем је корену Вид, односно хришћански Вит. Види о томе опширније у Српским митолошким мапама.
5. Световид у српској митологији. На основи свега што је овде речено, слободан сам да поставим једну хипотезу, која се синтезом чињеница и импликацијом материјала сама по себи намеће. Најпре, указујем на један низ података. У источној Србији, на простору Сврљига, налазе се два индикативна топонима у распону од три километара: Периш - Витановци, око којих се, највише до 5 километара, групишу следећи и то: а) око Периша: Перинатица, Петловац, Петлова глава, Виденова дувка, Мађиле; око Витановца: Коњарници, Кобиљача, Седлар, Враниште, Врандол, и нешто удаљеније од Витановца: Козја, Виткин дел, Љубатовац, Калуђеровица. Подно Гулијанских планина и Перинатице давно је. пре стотинак година, забележена, и данас још жива легенда о Видену змају, који отима девојке око Спасовдана, односно Ђурђевдана, што указује на особени лик врховног божанства, са еротском потенцијом, односно на тип поменутог божанства као соларног, чији би пандан био Зевс у грчкој и Јупитер у римској митологији.

У горњој зони: први рељеф означава Дажбога, бога са соларним знамењем, божанство света, сунца, родоначелника људи, са симболом - рогом изобиља у руци, коме, на истој вертикали рељефа, одговара богиња земље Макоша; други рељеф имплицира Бога Перуна, са мачем и коњем, бога рата и муње.

У средњој зони - налазе се божанства земље и људи: издвајају се две рожанице:
богиња плодности Макоша, са одговарајућим јој "рогом изобиља"; друга рожаница је Лада, покровитељица пролећног раста и вегетације, заштитница брака.Најзад, ту је и коло које сједињује сва четири рељефа, а састављено је од по два мушка и два женска лика који се држе за руке.

У подземној зони - подземног света доминира бог Велес - бог који жели добро земљи. Он брижно на својим плећима држи површину земаљског пространства са људима на њој. Занимљиво је да се у доњој, хтонској зони, на четири рељефа налазе само три главе што указује на троглавог бога или "Триглава"

Према индикативним топонимима, Перунови (Периш, Перинатица) и Световидови (Витановац, Виденова дувка, Виткин дел) атрибути које на овоме локалитету налазимо су: коњ, вранац, петао, седло, мађије; то је божанство велики љубавник, али и способан да шаље громове, исијава ватру и муње, оно је змајевито. Појаву „видовњака" управо у Витановцима, као и чињеницу да је четвртак у овом крају пазаран дан, када се не ради већ на одређен начин светкује, потом, велика регионална заветина 15/28 - на Видовдан управо у Витановцу, најзад, чињеница да је храст дрво које народ овога краја веома уважава и које се, према мојим истраживањима, у Перишу и околини искључиво бира за заветно дрво - „запис", односно како се ово свето дрво овде назива „миро", све то сматрам индикативним чињеницама. Не може бити нимало случајно то што се један од највиших врхова на Сврљишким планинама налази управо код топонима Виденова дувка и зове се Црни врх (1270 метара), а доиста највиши, Зелени врх (1331 метар), поред Перинатице.
Дакле, највиши врх, као станише небеског врховног бога! Најзад, у близини Виденове дувке - код села Гулијана, на 5 км од Периша, налазе се на локалитету „Градац" остаци древног прехришћанског храма. Да ли Перуновог? И у Перишу, на месту званом „Острц" назиру се остаци сакралног објекта, чије остатке мештани називају „римска црква", можда у раним вековима првог миленијума светилиште римском Јупитеру, а по доласку Срба Перуну, одакле и Периш, и низ других смисаоно кореспондентних топонима. Да ли је сасвим случајно, без дубље митолошке везе то што се поред самог Витановца налазе планински врх Баба, а недалеко Бабина глава и Бабин кал - симболи древног женског божанства? Види мапу у захвату Сврљига у Српским митолошким мапама.
Осим наведених топонима Периш, односно Витановац и других појединости, изнећу и следеће. У овој културној зони тзв. шопског ареала, култ Трачког коњаника је веома добро очуван до данашњег дана: не само у мешењу особеног „коњског колача", у виду потковице, већ и у бројним магијским обредима који су везани за Тодорову суботу.
Шта значи име Световид? Свент - значи свет; други део имена вит протумачен је као скраћеница од "витез", у смислу витеза, коњаника. Други аутори сматрају да корен вит значи "дувати", "вејати", па би испало да је Световит у ствари "моћни дах". И Мирча Елијаде сматра да је корен свет означавао првобитно "снагу", "бити јак". Али, реч је о богу који је истовремено био осим "бог ратник и заштитник поља" (Елијаде, III, 1991, 33-34). Из свега овога произлазило би да Световид означавао: бога сунца и плодности, ратног бога, бога ветра, бога пророка.
 
Рекли смо да се за врховно божанство фиксира "петао". И Чајкановић је поводом Световида, односно хришћанског Светог Вита, навео податак како је петао, све до XVIII века, приношен на жртву светоме Виту у Прагу. И према руском митологу Афанасјеву, Западни Словени су поштовали петла, као птицу Световида, да би, затим, на хришћанског бога Св. Вита била пренесена језичка успомена од Световида. Вид или Светивид, за Нидерлеа представља, у ствари, "јаког Вида".
Занимљиво је да се на нашој Мапи (бр. III) присуства топонима са основом "Вит" и "Вид", на простору Словеније и далматинских острва, наилази на велику учесталост тремина "Св. Вид", и само у два три случаја на облик "Св. Вит". Словенци су се, нема никакве сумње, жестоко борили за очување култова и божанстава старе вере, што из страха од асимилације од моћних и већих народа из окружења (Италијани, Немци, односно Хрвати), што из бојазни да се неће разликовати од народа који су прихватили католички тип хришћанства. Отуда је протестантски покрет у XVI веку био веома снажан управо код Словенаца, чију позицију жилавог чувара древне традиције треба, донекле, посматрати у истом контексту са Рујанским Словенима. Одвојени од матице, на рубним подручјима Словенства, страх од асимилације и губитка духовне самосвојности био је видно наглашен и културно-историјски разумљив.
Постоје теоретичари који верују да је успомена на Световида очувана и у древној српској митологији, о чему нам сада на располагању стоје резултати топономастичких истраживања. Чајкановић проналази Паралелу поменутога божанства са нашим епским јунацима, пре свега у
лику - Марка Краљевића, који је, сматра се, замишљен сасвим тачно према обрасцу некадашњег бога рата. Разуме се, према Чајкановићу Световид је ноћно, хтонско божанство, о чему сведочи његова фиксација за коња, као хтонског демонског бића, јер је Световид, према обавештењима, као год и наш Тројан, само ноћу јахао. Према Чајкановићевој аргументацији могли бисмо закључити да су код Срба Триглав, Тројан, Световид и Дабог различита имена за исту митску структуру која отелотворава једно и исто врховно, али хтонско божанство.
Поводом реченог Саксовог описа свештениковог врачања уз помоћ монументалног хлебног колача, често се као истоветан пример из српске обредне праксе наводи обичај око Бадњега дана у Херцеговини, који је описао Вук Караџић у одредници: "Милати се, милам се". Наводим Вуков опис (1852:356):

„Приповиједају да се у Херцеговини милају на Божић с чесницом, т.ј. узму двојица чесницу, па је окрећу међу собом и пита један другога: 'Милам ли се' (т.ј. помила ли се иза чеснице)? Онај му одговори: 'Милаш мало'. А онај први онда рече: 'Сад мало, а до године ни мало' (т.ј. да роди жито добро, и да тако велика буде чесница да се ни мало не помила иза ње)"

Чињеницу да се у овоме култу месе округли хлебови Потебња је протумачио на следећи начин: "Округли обредни хлебови вероватно имају однос према Свјатовиду, сунчаном богу". Свеједно да ли се месе о Бадњем дану и Божићу, или у току лета за време церемонија посвећених Световиду на острву Рујану. У наставку Потебња скреће пажњу како и Срби и Украјинци истовремено славе и Божић - рођење Бога, који означава и наступајућу Нову годину. То се закључује по томе, што "божићни хлебови имају однос не према грому, већ према сунцу" (Потеб., 1865: 46-47). Имајући у виду све ове елементе из наше обичајне праксе, бугарски научник Василев је поставио важно питање: "Зашто сумњати у култус Световида, кад се обред његов, како га описује Сакс Граматик, са врло маленим изменама, до данас сачувао и у нашем Бадњем вечеру"? (Василев, 1985: 12).
 
Др Шешељ: Код члана 5 је основни проблем - прво, Светог Саву треба дефинисати као дан духовности и државности, као што Сретење може бити само дан уставности. Свети Сава не само да је зачетник модерних српских духовних, него и државотворних традиција, оно што Светог Саву издваја од других православних светаца није то што је био Србин - јесте и то, него што је утемељивач модерне српске државе, утемељивач немањићке државотворне мисли и традиције, на којој почива модерна српска држава.

И Видовдан није празник спомена на Косовску битку, него традиционални српски празник, од када Срби постоје као народ, из предхришћанског времена. Српска стара вера није била вера попут римске или грчке, са више богова, који су имали антропоморфни облик. Стара српска вера није имала антропоморфне богове. Имала је једног врховног бога Перуна, који је директно прихваћен, или Светог Вида, или Јакшу, или Војина, у различитим називима се појављивао у различитим улогама.

Председавајућа Гордана Чомић: Прошло је шест минута.


Др Шешељ
: Додајем следећих пет минута. Када су Срби примили хришћанство, преузели су највећи број обичаја, тековина, традиција свеје старе вере. Њихова стара вера је такође, у основи, била монотеистичка. Они ту ништа битно нису мењали. То може да се види у делима Нодила, у делима Веселина Чајкановића, чак и у књизи Миодрага Поповића "Видовдан и часни крст", јер крст код Срба датира из предхришћанског времена. Када су Срби живели на северу Европе, имали су велико светилиште на острву Риген, у Балтичком мору, и тамо је изграђен огромни храм Светом Виду. Тај храм су порушили у раном средњем веку Немци и Швеђани, на силу терајући тадашње северне Србе да приме хришћанство. Наравно, и овде је вођена кампања да се избрише што више тековина старе српске вере, али то једноставно, није могуће било да се уради, и због тога неки други хришћански народи нападају Србе да су јеретици, нападају Србе да је њихова црква јеретичка итд. Не само католици, ту је било доста и православаца, и то треба имати у виду. Зато Светог Вида треба да славимо као српски национални празник, који обједињује српску националну традицију од памтивека, од када Срби постоје као народ,а њихово памћење је дуго хиљадама година.

****

Др Шешељ: Ја сам хтео да говорим о овом закону и хтео сам да потенцирам једно питање о коме јутрос нисам говорио. То је питање који је празник по овом закону најважнији Тај празник може бити искључиво Видовдан, он је најстарији, он је најсрпскији, он датира од времена од када је Србин постао Србин. У оном тренутку када су почеле да се гранају разне нације, етничке групе, Србин је већ славио Светог Вида. Та стара српска вера није била ни незнабожачка, ни вишебожачка, ни многобожачка. Та стара српска вера је била монотеистичка и имала је много подударних тачака са хришћанством. Постојао је један Бог, постоји и даље један једини Бог. Било је других богова који су били на хијерархијској лествици много испод њега, и ти богови одговарају ономе што су арханђели у хришћанству, дакле чисто духовна бића, анђели и бића који проводе вољу Божју у одређеним секторима. То је по питању те старе српске вере. По чему се стара српска вера разликује од хришћанства? У хришћанству Бог је троличан, дакле Бога чине Бог отац, Бог син, и Бог Свети дух. Бог је стари српски Бог и појављивао се у четири лика: Светог Вида, Перуна, Јакше и Војина, и отуда тај стари српски крст из времена пре Христа. Због тога тај празник треба да буде над свим другим празницима и пре Косовске битке он је био највећи празник код Срба. Било је православних свештеника који су то покушали да забашуре, да избаце из календара, да повежу са неким светим Витом са Сицилије, и ко зна чим још, само да би се затрло сећање на стару српску веру. Србин је увек губио одричући се своје традиције, својих духовних тековина, и зато ми данашњи Срби, требало би неки наук из историје да извучемо, и да оно што је наше од искона буде у првом плану као наше. Стара српска вера је скоро у потпуности преузета од Српске православне цркве и наравно, направљена је једна фузија са хришћанством. Шта је то што је од искона српско у српском православљу? Управо оно по чему се српско православље разликује од свих других православних цркви и поготову по чему се разликује од католичке цркве. Свети Вид је празник са којим су Срби дошли на Балкан, и то је разлог више да га чувају. Ниједан народ на свету, било да је у накнадним вековима примио хришћанство или ислам, или било коју другу религију нове ере, није задржао тај празник кога су задржали Срби. Нема таквог историјског сећања ни у једном народу. Германи имају Одина, али немају ниједан дан посвећен Одину. То је оно што је веома важно за очување српске националне свести, поготову сада, када мондијалисти покушавају затрти историјско сећање, када нам сву историју покушавају свести на 20. век, па још горе, од Другог светског рата наовамо. Србин је имао историју стару хиљадама година, много тога у српској историји је заборављено. Оно што није заборављено и оно што је остало записано у књигама, ми морамо да чувамо. Ако то не изразимо кроз један овакав закон, они који покушавају да сузбију српско национално сећање и памћење неће много постићи. Србин је празновао, славио Светог Вида и онда када је то било забрањено, и онда када је то било прогоњено. Србима нико није могао Светог Вида из сећања избацити. Многи су покушавали Светог Вида да осрамоте, многи су му рушили храмове, многи су му рушили кипове, многи су на тај дан чинили највећа издајства, као што се десило и овог последњег Видовог дана 2001. године. Пазите само једну ствар, Бог никоме није остао дужан и то показује искуство династије Обреновић. Бог кажњава до 11 колена за издајнике и то треба имати у виду, то не треба пренебрегавати. То што неко мисли да подигне покајницу или да се сада накнадно додвори цркви тако што на пречац обећава веронауку од јесени, или што се поставља на чело Одбора за изградњу Светосавског храма, како то ради Зоран Ђинђић, то не може да искупи овај велики грех. Тај грех дуго ће се окајавати и дуго ће мутити разум и свест и душу српског народа.


---> Преузето из књиге Војислава Шешеља: "АФИРМАЦИЈА ПАРЛАМЕНТАРИЗМА"

seselj7-1.jpg


seselj11-1.jpg
 

Back
Top