Агарта
Poznat
- Poruka
- 8.355
Морал
„Да разговарамо о моралу“, рече овде секташ у једном од својих бескрајних чаршава, хватајући залет за „доказивање“ како је верски неистомишљеник (у конкретном случају православка) неко неморалан. И то је прича која се овде понавља и понавља. Па да речем и ја нешто о томе, као неко ко одавно има форумску титулу „блудника града Чикага“.
Са друге стране је један дрчни православац рекао како ето он ако и греши, не негира морал у потпуности. Да ли неко то овде ради? Нека види с оним ко тако прича (узгред, често више човечности можемо видети код неког ко за себе каже да је ђубре, и сви да су ђубрета, него код неког ко другима моралише – дигресија). Ја не тврдим да нема морала. Па шта онда тврдим? Да пређемо на ствар.
Морал је одлика одређене културе. У том смислу не можемо говорити о у потпуности универзалном моралу. Тако нешто до сада није постојало, искрено се надам да неће ни постојати. Што рече неко – да смо сви исти, не би нас ни било. О чему можемо говорити, има ли нечег универзалног? Да, постоје неке универзалије, ја их још зовем примитиве. Примитива је назив за основу инструкцију у програмирању, а и неки „примитивци“ (како би их звали „цивилизовани“) имају таква морална начела.
Основна начела постоје већ у живој природи. Да ли можемо то звати морал, друга је прича. Позивам се баш на „мајмунску теорију“ – еволуцију, односно борбу за опстанак. Природа је задивљујуће економична и функционална. Зашто? Зато што оно што је неекономично и нефункционално не може опстати. На дужи рок страда оно што би требало да страда... А шта опстаје? Погледајмо рецимо предивно цвеће, оно је такво да би привукло инсекте који ће га опрашити. Са друге стране, уништавање из хобија није нешто што има места у природи. То није еволутивна предност. Зато и не можемо говорити о моралу биљака и животиња – морал је скуп забрана, а Природа те ствари већ сама регулише. Ако нема „неморала“ ни морал није потребан.
Одакле је тај скуп правила, начелно није битно за сврсисходност морала, док се начела поштују (постоје други разлози зашто је морал код човека неодвојив од духовности). Лично верујем да је извор природних закона оно што неки зову Бог. Са друге стране тврдим да редукционистичка наука извор Закона никада неће спознати, јер се креће путем који не води ка спознаји.
Модел који овде износим је као руска бабушка. Слој преко слоја, преко слоја... Следећи слој је оно што је заједничко свим људима. За разлику од осталих животиња, човек убија и уништава „из задовољства“, односно из разлога који су далеко од природне економичности и функционалности. Такође, сваки човек је свестан своје смртности и то ствара потребу за метафизиком (обредима, култовима, магијом...). Не могу се одвојити морал и етика од духовности, они су органски повезани. Та функционална веза постоји већ код тотема (етика) и табуа (морал). Како духовност постаје организована, те прелази у религију, таквим постаје морал, са својим „овлашћеним тумачима“. И јављају се први лицемери из класе свештеника. Уочимо да још у Упанишадама није реткост да се кшатрија више цени од припадника највише касте брамана.
Морал је органски део једне културе, он је од свог искона повезан са тлом на којем настаје. Зато имамо различите морале, и различите културе. Различито је све оно што не представља правила пренета из основног циља продужетка живота (што постаје потреба опстанка и развоја одређене културе), те моралних начела насталих на основу саме онтолошке разлике човека и других животиња. Настанак религија са универзалним претензијама неће ништа изменити, јер и ове религије намећу захтеве настале у оквиру конкретних култура – конкретно блискоисточне).
Насупрот прокламованој универзализацији, која се донекле и стварно намеће силом (и подудара са империјалним интересима најјачих), имамо и даљу специјализацију морала. Тако можемо говорити посебном моралу не само културе, него и нације. Једни морални захтеви постављају се пред Атињане, други пред Спартанце. Првима су други тирани, другима су први љубитељи дечака. Што се данас сматра моралним у Русији, није морално у Холандији, и обрнуто.
Може ли се и даље ићи? Морал се не разликује само у простору, него и времену (уосталом, има ли суштинске разлике између та два). Као скуп друштвених конвенција мења се током времена, што је очигледна истина која некима не одговара. Можемо ли говорити о личном моралу? Можда, али ја бих пре рекао да је етика (као извор позитивних начела) лична. Морал је скуп забрана и конвенција у друштву.
Најзад, чему све ово? Овде имамо извесни шеријатски блок који наступа под фирмом хришћанства и овде као једино морална проповеда правила која постоје у Саудијској Арабији. Постоји ли икакав доказ изван њихове верске књиге да су монотеизам или уздржавање од секса пре брака универзални морални захтеви? Пита поменути секташ „може ли неко бити срећан а да није моралан?“ (узгред, повлачи паралелу са природним законима). Преведимо питање на његов морал (кога уосталом сматра једино важећим). Да, може – толики људи нису монотеисти нити невини пре брака, па шта им фали. Видесмо већ расправу са веселим „окултистима“ и ко је заправо у тој расправи само показивао своје фрустрације. Пре ће бити да су моралисти лично дубоко несрећни.
Овде се помињу зилоти као пример искључивости под маском универзалности, али нису они једини. Заправо много опаснији напад долази од либералиста. Али, принцип је исти, све су остало нијансе (лепо рече Панонски Смрад). Како монотеизам није универзално морално начело, тако ни геј права и бракови то нису. У Русији бију педере, па шта фали Русији...
„Да разговарамо о моралу“, рече овде секташ у једном од својих бескрајних чаршава, хватајући залет за „доказивање“ како је верски неистомишљеник (у конкретном случају православка) неко неморалан. И то је прича која се овде понавља и понавља. Па да речем и ја нешто о томе, као неко ко одавно има форумску титулу „блудника града Чикага“.
Са друге стране је један дрчни православац рекао како ето он ако и греши, не негира морал у потпуности. Да ли неко то овде ради? Нека види с оним ко тако прича (узгред, често више човечности можемо видети код неког ко за себе каже да је ђубре, и сви да су ђубрета, него код неког ко другима моралише – дигресија). Ја не тврдим да нема морала. Па шта онда тврдим? Да пређемо на ствар.
Морал је одлика одређене културе. У том смислу не можемо говорити о у потпуности универзалном моралу. Тако нешто до сада није постојало, искрено се надам да неће ни постојати. Што рече неко – да смо сви исти, не би нас ни било. О чему можемо говорити, има ли нечег универзалног? Да, постоје неке универзалије, ја их још зовем примитиве. Примитива је назив за основу инструкцију у програмирању, а и неки „примитивци“ (како би их звали „цивилизовани“) имају таква морална начела.
Основна начела постоје већ у живој природи. Да ли можемо то звати морал, друга је прича. Позивам се баш на „мајмунску теорију“ – еволуцију, односно борбу за опстанак. Природа је задивљујуће економична и функционална. Зашто? Зато што оно што је неекономично и нефункционално не може опстати. На дужи рок страда оно што би требало да страда... А шта опстаје? Погледајмо рецимо предивно цвеће, оно је такво да би привукло инсекте који ће га опрашити. Са друге стране, уништавање из хобија није нешто што има места у природи. То није еволутивна предност. Зато и не можемо говорити о моралу биљака и животиња – морал је скуп забрана, а Природа те ствари већ сама регулише. Ако нема „неморала“ ни морал није потребан.
Одакле је тај скуп правила, начелно није битно за сврсисходност морала, док се начела поштују (постоје други разлози зашто је морал код човека неодвојив од духовности). Лично верујем да је извор природних закона оно што неки зову Бог. Са друге стране тврдим да редукционистичка наука извор Закона никада неће спознати, јер се креће путем који не води ка спознаји.
Модел који овде износим је као руска бабушка. Слој преко слоја, преко слоја... Следећи слој је оно што је заједничко свим људима. За разлику од осталих животиња, човек убија и уништава „из задовољства“, односно из разлога који су далеко од природне економичности и функционалности. Такође, сваки човек је свестан своје смртности и то ствара потребу за метафизиком (обредима, култовима, магијом...). Не могу се одвојити морал и етика од духовности, они су органски повезани. Та функционална веза постоји већ код тотема (етика) и табуа (морал). Како духовност постаје организована, те прелази у религију, таквим постаје морал, са својим „овлашћеним тумачима“. И јављају се први лицемери из класе свештеника. Уочимо да још у Упанишадама није реткост да се кшатрија више цени од припадника највише касте брамана.
Морал је органски део једне културе, он је од свог искона повезан са тлом на којем настаје. Зато имамо различите морале, и различите културе. Различито је све оно што не представља правила пренета из основног циља продужетка живота (што постаје потреба опстанка и развоја одређене културе), те моралних начела насталих на основу саме онтолошке разлике човека и других животиња. Настанак религија са универзалним претензијама неће ништа изменити, јер и ове религије намећу захтеве настале у оквиру конкретних култура – конкретно блискоисточне).
Насупрот прокламованој универзализацији, која се донекле и стварно намеће силом (и подудара са империјалним интересима најјачих), имамо и даљу специјализацију морала. Тако можемо говорити посебном моралу не само културе, него и нације. Једни морални захтеви постављају се пред Атињане, други пред Спартанце. Првима су други тирани, другима су први љубитељи дечака. Што се данас сматра моралним у Русији, није морално у Холандији, и обрнуто.
Може ли се и даље ићи? Морал се не разликује само у простору, него и времену (уосталом, има ли суштинске разлике између та два). Као скуп друштвених конвенција мења се током времена, што је очигледна истина која некима не одговара. Можемо ли говорити о личном моралу? Можда, али ја бих пре рекао да је етика (као извор позитивних начела) лична. Морал је скуп забрана и конвенција у друштву.
Најзад, чему све ово? Овде имамо извесни шеријатски блок који наступа под фирмом хришћанства и овде као једино морална проповеда правила која постоје у Саудијској Арабији. Постоји ли икакав доказ изван њихове верске књиге да су монотеизам или уздржавање од секса пре брака универзални морални захтеви? Пита поменути секташ „може ли неко бити срећан а да није моралан?“ (узгред, повлачи паралелу са природним законима). Преведимо питање на његов морал (кога уосталом сматра једино важећим). Да, може – толики људи нису монотеисти нити невини пре брака, па шта им фали. Видесмо већ расправу са веселим „окултистима“ и ко је заправо у тој расправи само показивао своје фрустрације. Пре ће бити да су моралисти лично дубоко несрећни.
Овде се помињу зилоти као пример искључивости под маском универзалности, али нису они једини. Заправо много опаснији напад долази од либералиста. Али, принцип је исти, све су остало нијансе (лепо рече Панонски Смрад). Како монотеизам није универзално морално начело, тако ни геј права и бракови то нису. У Русији бију педере, па шта фали Русији...
