Da nije bilo „Balvan revolucije“ ne bi bilo „Oluje“

MOST6:
:lol: :lol: :lol:

Map_of_Republika_Srpska_Krajina.png
Kliknite za proširenje...
Nije do Karlobaga, ni do Virovitice, samo do Karlovca. To je RSK, koje veze nema sa nekom tamo vašom imaginarnom velikom Srbijom.
 
Mystic+:
Нема више Срба, дакле ко их је6е...

Са њима се не мора преговарати.

Зато покушавају да им прође лаж и изговор, када се окрене ситуација међ.однпса и политике против њих, тј. Када им пусте велики воду кроз Хрватску као клоака ... :kafa:
Kliknite za proširenje...
Јасно, може понека топла људска прича, али никако те глупости и историји... ипак су бивши Срби говоре српским језиком, када дође тренутак припојити их Србији...и за њих ће бити боље...нигде им није било лепше него под Србима...чак смо толике будале били да смо и Тита прихватили...али мораће овог пута преваспитавање...као Карло велики Саксонце што је :mrgreen:
 
Велики Комбинатор:
Јасно, може понека топла људска прича, али никако те глупости и историји... ипак су бивши Срби говоре српским језиком, када дође тренутак припојити их Србији...и за њих ће бити боље...нигде им није било лепше него под Србима...чак смо толике будале били да смо и Тита прихватили...али мораће овог пута преваспитавање...као Карло велики Саксонце што је :mrgreen:
Kliknite za proširenje...

Ће да видимо.

Мало да их пустимо да пате, да падну, да цене, а не као пре вадимо пропалитете из пропале АУ... :aha:
 
Radašin778:
Istorija je učiteljica života,zar ne?A ona nas uči da su se Srbima dešavale jezive stvari od strane Hrvata za vreme ww2.Poznavajući vaš mentalitet,da ste bili u stanju,uradili bi sve isto kao za vreme NDH.Otud i one barikade,jer mi znamo svoju istoriju.
I sada bi učinili isto,samo da vam se pruži prilika.Pa videli smo nedavno koliko imate retardiranih po metru kvadratnom,onomad kad je Tompson pevao.Pa onima samo daj nož u ruke i gledaj cirkusa,ono sve nenormalno čoveče,diče se ustaškim natpisima,kliču ustašama,samo im je ostalo da se ukaže povoljna prilika.Loš ste narod,loše gene nosite.
Kliknite za proširenje...
Nemate vi pojma svoju povijest, što je tragično za jedan narod. Znate samo mitomaniju koju su vam nametnule političke strukture među vama.
 
Мизантропија:
Он је слушао лудог Шешеља који је булазнио по УДБА наређењу да прави срања.
Kliknite za proširenje...
Šešelj u toku rata kad je pričao od liniji Karlobag-Ogulin-Karlovac-Virovitica nije imao nikakvu vlast, bio je obični opozicioni političar - dvorska luda srpske političke scene.
 
MOST6:
Jbte, količina proljeva i laži u tvom komentaru je stvarno nevjerojatna. Imaš li ti više od 5 godina, hm? :kafa:

Nitko normalan ni u Srbiji, a kamoli izvan nje nije toliko glup pa da vjeruje da je krivotvoreni, pretenciozni tzv. grb Dušana iz 14. stoljeća povijesno utemeljen. U srpskoj historiografiji postoji jasan konsenzus da se radi o umjetničkoj slobodi, a ne o stvarnoj povijesnoj heraldici.

K tome, malo obrazovanija osoba znala bi da su Hrvati dobili taj grb od Habsburgovaca krajem 15. stoljeća, budući da su upravo kraljevi davali grb svojoj zemlji, odnosno svojim zemljama. To je dakle, nekih cirka 130 godina nakon Dušana. Inače, prvi hrvatski grb je današnji grb Dalmacije, koji je do početka 16. stoljeća bio grb Hrvatske.

Opet besramno lažeš! Hrvatsku himnu je napisao Antun Mihanović.

Opet jadno lažeš! Hrvatska trobojnica je nastala ujedinjenjem zastave Kraljevine Hrvatske (crveno-bijela) sa zastavom Kraljevine Slavonije (plavo-bijela). Besraman si!

Projiciraš srpsku sklonost lažima na Hrvate. Ako Srbi lažu o svojoj povijesti (a vrlo često lažu), to ne znači da Hrvati imaju iste takve sklonosti. Za razlikuj od Srba koji svoju povijest velikim dijelom temelje na rekla-kazala, Hrvati imaju stoljetne arhive, što u Hrvatskoj, što izvan Hrvatske u kojima je još od ranog srednjeg vijeka zabilježeno hrvatsko ime, hrvatska država i hrvatski vladari. Hrvati spomen na svoje vladare temelje na temelju arhivske građe stare stoljećima, a ne na srpskim bajkama. O hrvatskoj srednjovjekovnoj državi i hrvatskim vladarima pišu velika imena srednjovjekovne povijesti, od Einharda, Ivana Đakona, pape Ivana VIII. i Konstantina VII. Porfirogeneta do Šimune de Keze, Tome Arhiđakona, pape Honorija III., Andrije Dandola i brojnih drugih.

Tupsone, priča o smrti kralja Zvonimira je jedna od rijetkih cjelovito sačuvanih hrvatskih legendi iz srednjeg vijeka. Prvi put se spominje krajem 13. i početkom 14. stoljeća u doba vladavine dinastije Šubić Bribirski u Hrvatskoj. Zvonimir je vjerojatno umro prirodnom smrću, ali su kasnije srednjovjekovni Hrvati ispleli priču o njegovoj tragičnoj smrti kojom su u doba pobune protiv mađarskog kralja sebi objašnjavali zašto su ostali bez svojih narodnih kraljeva. Takve legende imate i vi, primjerice o Kraljeviću Marku, koji je u stvarnosti bio osmanlijski vazal, a u legendama veliki kršćanski ratnik.

Bašćanska ploča je samo jedan od izvora koji spominju kralja Zvonimira, nipošto jedini i nipošto najvaćniji. Kralj Zvonimir se spominje u djelu Collectio canonum, kardinala Deusdedita iz 11. stoljeća, u Liber censuum Cencija Savellija (kasnije papa Honorije III.), Korčulanskom kodeksu, Supetarskom kartularu iz 12. stoljeća, Chronicon Hungarico-Polonicum, Historiji Salonitani iz 13. stoljeća, Chronicon Pictum Vindobonense iz 14. stoljeća, poveljama ugarskih i hrvatskih kraljeva iz 12. stoljeća, pismu hrvatskih velikaša kralju Ferdinandu prvom iz oko 1530. godine, Chronicon breve Regni Croatiae, Anonimnoj splitskoj kronici s kraja 16. stoljeća, De regno Dalmatiae et Croatiae libri sex iz 17. stoljeća, Razgovor ugodni naroda slovinskoga iz 18. stoljeća itd., itd.

Freska s krunidbom kralja Zvonimira iz 17. stoljeća nalazi se u dvorani Vatikanske knjižnice.

Višeslavova krstionica je nebitna, jer se ne zna njeno porijeklo, ne zna se ni tko je taj tobožnji knez. Takve gluposti koristiš samo kao diverziju da bi apsolutno sve doveo u pitanje što je tipičan velikosrpski-propagandni narativ.

Sami Mađari uče u svojim školama da su bili u personalnoj uniji s nama od 1102. godine. Prvo uvjeri njih da su u krivu pa se onda javi nama. Pacta conventa u obliku u kojem je došla do nas nije autentična, ali je ono što piše u njoj u potpunosti sinkronizirano s tadašnjom stvarnošću. Primjerice, hrvatsko plemstvo je zaista imalo obavezu ratovati za kralja samo unutar granica Hrvatske, baš kao što piše u Pacti conventi. Ili primjerice, savez Dvanaest plemenitih hrvatskih rodova je postojao, baš onakav kakav je naveden u tom spisu.

Hrvati imaju povijest pobuna. Druga je stvar što ti ne znaš za njih pa kao svaka neznalica, vjeruješ da nije postojalo ono za što ti ne znaš.

Sad si prešao na totalnu psihozu. :hahaha: Izvrćeš činjenice i imputiraš Hrvatima ono što je bilo svojstveno Srbima.

1) Srbi nisu imali pravopis do 19. stoljeća, a dotad su Hrvati imali barem pet pravopisa, počevši od 16. stoljeća

2) Srbi su ti koji nisu imali prezimena do 19. stoljeća. Hrvati su imali prezimena još od 15. stoljeća, a to je postalo sasvim uobičajeno u svim slojevima društva od 16. stoljeća dalje.

3) Bok nije hrvatski pozdrav, već isključivo zagrebački žargon. Ljudi u Dalmaciji upotrbaljvaju talijanizme ćao i adio ili hrvatski bog ili zbogom.

4) Javi ti nama kada naiđeš na neki grob nekog od Vlastimirovića! :kez: :bye:
Kliknite za proširenje...
Jel si ti piškio od jutros? Ja bih se osvrnuo na nebulozu pod rednim brojem dva.A knez Lazar Hrebeljanović,Vuk Branković,Miloš Obilić,Ivan Kosančić,MilanToplica,...?A to je bilo 1389-te godine.
 
АУТОР: Александар Мандић

Ових дана из западног суседства је стигла вест да се Хрватска и Хрвати у БиХ припремају за обележавање 1100 година од како се први хрватски краљ Томислав те 925. године на Дувањском пољу крунисао за хрватског краља. Прича о хрватском краљу Томиславу и његовом крунисању на Дувањском пољу је један од угаоних каменова хрватске националне свести и стожерна тачка тврдње о хиљадугодишњем постојању хрватске државности. Међутим, да ли је заиста прича о хрватском краљу Томиславу основана? Готово заборављени српски интелектуалац Антоније Фарчић (1890 – 1975) је у својој расправи ,,Да ли је постојао краљ Томислав” изнео низ аргумената који су говорили у прилог томе да хрватски краљ Томислав никада није ни био краљ, а чак је упитно и само његово постојање. Међутим, у овом тексту ће се тежиште ставити на један битан моменат у овој причи, а то је прича о крунисању краља Томислава на Дувањском пољу. Одакле прича да је краљ Томислав крунисан на Дувањскок пољу и који су разлози за ширење те приче? Да кренемо по реду.

Први који је изнео тврдњу да је Томислав крунисан на Дувањском пољу јесте хрватски историчар и политичар Иван Кукуљевић Сакцински (1816 – 1889). Тврдњу Сакцинског је следио и хрватски историчар Вјекослав Клаић (1848 – 1929) који је познат по томе што је комплет становништво БиХ са све Рашком прогласио за Хрвате. Са друге стране, било је хрватских историчара као што су Фрањо Рачки и Фердо Шишић, који су сматрали да је прича о крунисању Томислава на Дувањском пољу потпуно неутемељена, а на њиховом трагу је био и Лексикографски Завод из Загреба који је у својој Енциклопедији Југославије навео да је прича о крунисању на Дувањском пољу плод рада Сакцинског који је ту причу заснивао на нејасним подацима из Летописа Попа Дукљанина. Међутим, крунисање краља Томислава односно прича о истом веома се допала црквеним круговима у Хрвата као и историчарима који су били у тесној вези са римокатоличком црквом. Црква је споменуту причу третирала као доказану историјску чињеницу и то је била полазна тачка за велики хрватски национални пројекат звани хиљадугодишњица хрватског краљевства односно хрватске државности.

Потреба да се обележи хиљадугодишњица настанка хрватског краљевства на Дувањском пољу први пут је саопштена 1906. године у листу ,,Хрватски Браник” који је тад излазио у Сремској Митровици. Према неким подацима, оваква иницијатива је потекла од загребачког надбискупа Антуна Бауера, али убрзо је једна личност дала печат читавом том пројекту и то толики да се највећим делом тај пројекат везује за њега. Реч је о дувањском жупнику и потоњем ватреном усташи фра Мији Чуићу (1882- 1959), те стога би требало који ред посветити овом римокатоличком свештенику.

Фра Мијо Чуић рођен је у селу Буковици на Дувањском пољу 1882. године. Његова породица је дала неколико фрањеваца. Световно име му је било Иван. Завршио је фрањевачку гимназију на Широком Бријегу, а теолошке студије је завршио у Мостару и Фулди. У фрањевачки ред је примљен 1900. године, а заређен је за свештеника 1905. године. Службовао је Хумцу и у Мостару да би 1914. године био именован за дувањског жупника. Био је србомрзац и већ по убиству Франца Фердинанда је за Србе остао упамћен по злу. Наиме, према сведочењу дувањског хоџе Мехмеда Пехливановића, фра Мијо је служио мису за покој душе аустроугарског престолонаследника, а потом је одржао проповед. Он није био присутан тој проповеди, али одмах по завршетку мисе, народ је почео разјарено да напада дувањске Србе и њихову имовину. Деловао је на антисрпским основама за све време трајања Краљевине СХС и потоње Краљевине Југославије, а за њега се везује да је био један од одговорних како за физичко истребљивање тако и за католичење Срба са Дувањског поља по успостави НДХ. Велики број Срба је тврдио да је фра Мијо био неприкосновени ауторитет међу дувањским римокатолицима и да је управо користећи тај ауторитет код своје пастве распиривао мржњу према Србима. Фра Мијо је на крају догурао до министарства правде и богоштовља НДХ као повереник и мисионар за превођење православног живља на католичку веру. По завршетку рата, поведен је кривични поступак против њега који је окончан доношењем осуђујуће пресуде на основу које се фра Мијо осуђује на смрт, али му је та казна преиначена у казну затвора у трајању од 18 година. Ипак, услед погоршања здравственог стања, пуштен је на слободу 1953. године, те је до краја живота био прикован за кревет. Умро је 1959. године.

Фра Мијо, као што је споменуто, је најпознатији по припреми обележавања хиљадугодишњице хрватског краљевства. Он 1917. године предлаже да се на Дувањском пољу изгради базилика и спомен дом. Оснива се и Централни дувањски одбор у Загребу који предузима конкретне потезе. Фра Мијо 1918. године одлази у Америку где је пуне четири године скупљао новац за градњу. Иако је био србомрзац, то му није представљало препреку да финансијску помоћ за градњу цркве затражи од краља Александра који му је ту молбу и услишио. Надбискуп Бауер је пројекцију базилике поверио Друштву ,,Браћа Хрватског Змаја”, а један од његових истакнутих чланова и писац Милутин Мајер (1874 – 1958) ће дати свој допринос у уобличавању мита о крунидби. Наиме, Мајер је тврдио да је крунисање извршено у селу Конгори које је име добило по Конгресу који је ту одржан поводом Томиславовог крунисања, а ткакође је навео да је село Липа добило име по томе што се Томислав крунисао испод једне липе на чијем месту је настало село. На крају, 08. јула 1924. године, положени су темељи базилике. Полагању темеља су присуствовали мостарски бискуп Алојзије Мишић (познат по томе што је 1932. године тражио од своје пастве да престану са прославом крсних слава под изговором да је реч о штетном обичају који финансијски исцрпљује породице. Потпуно је јасно да је прави разлог томе да се избрише било каква веза и памћење са пређашњим српским пореклом) и бањалучки бискуп Јозо Гарић. Базилика је на крају изграђена 1940. године, а 1925. године одржана је прослава хиљадугодишњице хрватске државности широм Краљевине СХС (махом на просторима са хрватском већином, али чак и другде, као на пример, у Петроварадину. Спомен на ту прославу подсећа плоча на цркви Светог Јурја која се налази подно Петроварадинске тврђаве). Фра Мији се приписује да је својим деловањем довео до распаљивања хрватског националног жара јер је својом енергијом и фанатичном упорношћу подстакао велики број хрватских организација, јавних радника и других појединаца да се у исти укључе. На крају, Дувно је променило име у Томиславград. Хрвати тврде да се то десило 1925. године и да је то управо урађено у част краља Томислава. Са друге стране, Милан Каран тврди да је град добио име Томиславград по принцу Томиславу Карађорђевићу 1928. године, а да су Хрвати поновним враћањем тог имена 1990. године навели да је то због краља Томислава. На крају, поставља се питање, због чега је баш Дувањско поље изабрано за причу о крунидби? Могло би се рећи да постоје три разлога.

Први, причом о крунидби се хоће доказати да је Дувањско поље, али и цела Босна и Херцеговина, исконски хрватски, римокатолички простор, на којем је присуство српског, али и муслиманског елемента вештачког карактера и које је узроковано сеобама (хрватске конструкције о досељавању Срба које су Турци спроводили) или освајањима тог простора (од стране муслимана).

Други разлог је, а који је тесно повезан са првим јесте тај да се хоће доказати да су Хрвати стари, државотворни и историјски утемељен и давно формиран народ

Трећи разлог је тај да у изградњи хрватског националног пројекта, Хрвати су морали имати свог цара Душана! Наиме, хрватски национални пројекат се градио и гради као супротност Српству. Међутим, он из Српства преузима доста елемената од којих бих издвојио четири:престони град као магнет окупљања, језик, питање највећег владара у историји и питање националног свеца и заступника пред Богом. Дакле, ове четири тачке би били интегративни чиниоци код Хрвата. Другим речима, ако Срби имају Београд, свој језик, цара Душана и Светог Саву, онда и Хрвати морају да имају свој Београд, свој језик, свог цара Душана и свог Светог Саву. Посебна анализа сваке од ових тачака би изискивало писање посебног текста тако да ћемо се задржати на једном питању. Какве везе имају Томислав, цар Душан и Дувањско поље?

Реч је о томе, а то ватиканским инжињерима народа није могло да промакне, да је цар Душан боравио на Дувањском пољу 1350. године. Наиме, улазећи у сукоб са босанским баном Стефаном Другим Котроманићем, Душан са војском стиже у западне крајеве и на Дувањском пољу поставља логор док је остале војводе упутио у поход широм западних страна. Цар Душан је на Дувањском пољу био 1350. године и тада су му се поклонили изасланици бројних градова укуључујући и изасланике из приморских градова.

Дакле, отуда прича о крунидби на Дувањском пољу. Цар Душан је боравио на Дувањском пољу и то је римокатоличкој цркви био одличан материјал за прављење приче о Томиславу. Знајући да је цар Душан био најмоћнији српски владар, римска црква се упустила у прављење хрватског цара Душана који је био најмоћнији владар у десетом веку са све неоснованим причама како је исти имао војску од 100.000 пешака и 60.000 коњаника. Постојање краља Томислава треба да докаже да су Хрвати у односу на Србе историјски старији, изграђенији и више укорењен народ јер исти је своје највеће висине доживео четири века пре Срба (јер је тад имао најмоћнијег владара у историји) на простору који је (Дувањско поље и цела БиХ) одувек био његов, а на који су се Срби доселили, а самим тим и отели земљу Хрватима. На крају, прича о крунидби треба да у ропотарницу историје и српског националног памћења одведе исконско СРПСКО ПРИСУСТВО НА ДУВАЊСКОМ ПОЉУ које је потврђено управо боравком цара Душана на Дувањском пољу, али и тиме да су православне богомоље постојале на том простору као и то да су преци данашњих римокатолика покатоличени махом крајем 17. и почетком 18. века. О томе говоре извештаји римокатоличких мисионара…..
 
zbiljaš:
Najzad da se u avgustu na nekom od domaćih portala pojavi jedan normalan tekst vezano za Vojno-redarstvenu akciju Oluja!


https://www.danas.rs/dijalog/licni-stavovi/rade-veljanovski-licni-stavovi-balvan-revolucija-oluja/

Da nije bilo „Balvan revolucije“ ne bi bilo „Oluje“​


Pogledajte prilog 1771249

Pogledajte prilog 1771247

Pogledajte prilog 1771250
Kliknite za proširenje...
Da nije bilo mudzahedina nebi VRS izgenocidisala ArmijuBiH.

RSK, RS i RK su dogovoreni ustupci za Hrvate, Srbe i Albance.
 
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Slične teme

D
Vučić priznao da nije bilo obojene revolucije - Saopštenje GO POKS Zrenjanin
2 3
Odgovora
55
Pregleda
584
leki1
leki1
Plavooki Treptač
Šta bi bilo da Jugoslavija i dalje postoji
19 20 21
Odgovora
512
Pregleda
4.428
MOST6
MOST6
38imak
Da li u Srbiji sme da postoji bilo sta sto nije SNS?
Odgovora
9
Pregleda
332
Обилић
Обилић

Back
Top