У првом сазиву српске Народне скупштине је био већински систем, те је народ гласао за име и презиме посланика. У изборној јединици на Раковици рукавице су укрстили велики Борислав Пекић и мали Војислав Шешељ.
,
У глави ми је било да су ти избори у тој ибзорној јединици одржани касније, па сам питао Четџипитија, каже да је то место остало упражњено, па су Пекић и Шешељ борбу у Раковици водили 1991. године.
Да ли некада размишљате шта би било да је Пекић победио?
Не знам да ли је право поређење, али размишљам о "Ефекту лептира".
Ефекат лептира је термин кориштен у теорији хаоса, који описује како мале варијације могу да утичу на огромне и комплексне системе као што је време.
Наизглед, небитно. Једно од 250 места у скупштини, плус, већ следећи избори су одржани 1992. године (ова двојица су се фајтали 1991. године).
Шта ако победом Пекића не би ни настала Српска смрадикална странка, већ би национализам у Србији предводили неки други људи. Можда Војислав Коштуница или неки други џентлмен. Добро, тада је и Вук Драшковић са својом СПО екипом баштинио четничке традиције из филмова Вељка Булајића, где су четници ждерачи гибанице са ножем у зубима који кољу све што им падне под нож и отимачи кокошака од народа (шта ли је са оним равногорским вашаром данас?).
Можда, да је Пекић победио Вјекослава удбаша, никада не би било Српске смрадикалне странке, ни Напредне странке нити би српска политичка сцена била најобичнији свињац где се сви учесници ваљају у блату, гомнима и помијама, па побеђује онај ко противника највише умаже блатом и помијама, а српски национализам би био здрав национализам.