Da je na brodu Titanik bilo 34. ljudi sa ovog prostora.Evo nekih podataka:
Prema podacima sa sajta enciklopedija-titanika na Titaniku je bilo 34 ljudi sa ovih prostora i svi su se nalazili u trećoj klasi. Osim Jozefa Draženovića iz Hrastelnice, tela ostalih nikada nisu nađena ili identifikovana.
Ipak, bilo je i onih koji su preživeli – Mara Banski, Ivan Jalševac i njegov saputnik Nikola Lulić.
Lulić je bio seljačko dete. Radio je na njivi i pomagao roditeljima sve dok ga nisu regrutovali u austrougarsku vojsku. Međutim, priča kaže da ovaj mladić nije hteo da služi u vojsci koja nije srpska, pa je 1902. godine dezertirao.
Kako nije mogao da se vrati kući, trbuhom za kruhom krenuo je put daleke i misteriozne Amerike. Nakon godina rada u rudniku u Minesoti, Nikola se u jesen 1911. godine vraća u rodno mesto.
Tu se međutim, i dalje teško živelo. Nikola nikako nije mogao da nađe posao, pa je jedini izlaz bila ponovna tzv. pečalba. Sa njim je u beli svet krenulo i nekoliko zemljaka. Sudbina je htela da brod koji su izabrali bude baš Titanik.
Lulić je kasnije pričao da je Titanik bio kao ništa ranije viđeno. Uopšte nije ličio na brod nego na mali, plutajući grad. Ipak, taj grad je uskoro doživeo potres koji niko nije mogao ni da sanja.
Putnici 3. klase nisu saznali da brod tone sve dok voda nije počela da im ulazi u kabine.
Na Titaniku je bilo 20 čamaca za spasavanje, nedovoljno da se spase više od 2.000 putnika i članova posade. Najveći bes izazvalo je to što su, u haosu koji je nastao, čamci koji su spuštani u vodu bili poluprazni.
O tome kako se Nikola spasao postoje dve verzije.
U jednom trenutku, našao se u ledenoj vodi. Po jednoj verziji, na glavi je imao oficirsku kapu zbog toga su ga izvukli u čamac.
Nešto plemenitija verzija priča o tome da je spasao život detetu koje je pored njega upalo u vodu, pa mu je detetova majka – Norvežanka, pružila ruku i povukla u čamac.
Nikola je tako mogao da vidi tehnološko čudo tadašnjeg sveta kako tone pred njegovim očima. Karpatija, brod koji je došao po preživele, prevezao ga je do Njujorka. Posle kratkog odmora kod rođaka u Čikagu, Nikola je nastavio putovanje i stigao u rudnik u Minesoti. Tu je radio do kraja Prvog svetskog rata, a zatim se zauvek vraća u domovinu. U novoosnovanoj zajedničkoj državi je živeo sve do smrti 1962. godine. Imao je 79. godina.
Prema podacima sa sajta enciklopedija-titanika na Titaniku je bilo 34 ljudi sa ovih prostora i svi su se nalazili u trećoj klasi. Osim Jozefa Draženovića iz Hrastelnice, tela ostalih nikada nisu nađena ili identifikovana.
Ipak, bilo je i onih koji su preživeli – Mara Banski, Ivan Jalševac i njegov saputnik Nikola Lulić.
Lulić je bio seljačko dete. Radio je na njivi i pomagao roditeljima sve dok ga nisu regrutovali u austrougarsku vojsku. Međutim, priča kaže da ovaj mladić nije hteo da služi u vojsci koja nije srpska, pa je 1902. godine dezertirao.
Kako nije mogao da se vrati kući, trbuhom za kruhom krenuo je put daleke i misteriozne Amerike. Nakon godina rada u rudniku u Minesoti, Nikola se u jesen 1911. godine vraća u rodno mesto.
Tu se međutim, i dalje teško živelo. Nikola nikako nije mogao da nađe posao, pa je jedini izlaz bila ponovna tzv. pečalba. Sa njim je u beli svet krenulo i nekoliko zemljaka. Sudbina je htela da brod koji su izabrali bude baš Titanik.
Lulić je kasnije pričao da je Titanik bio kao ništa ranije viđeno. Uopšte nije ličio na brod nego na mali, plutajući grad. Ipak, taj grad je uskoro doživeo potres koji niko nije mogao ni da sanja.
Putnici 3. klase nisu saznali da brod tone sve dok voda nije počela da im ulazi u kabine.
Na Titaniku je bilo 20 čamaca za spasavanje, nedovoljno da se spase više od 2.000 putnika i članova posade. Najveći bes izazvalo je to što su, u haosu koji je nastao, čamci koji su spuštani u vodu bili poluprazni.
O tome kako se Nikola spasao postoje dve verzije.
U jednom trenutku, našao se u ledenoj vodi. Po jednoj verziji, na glavi je imao oficirsku kapu zbog toga su ga izvukli u čamac.
Nešto plemenitija verzija priča o tome da je spasao život detetu koje je pored njega upalo u vodu, pa mu je detetova majka – Norvežanka, pružila ruku i povukla u čamac.
Nikola je tako mogao da vidi tehnološko čudo tadašnjeg sveta kako tone pred njegovim očima. Karpatija, brod koji je došao po preživele, prevezao ga je do Njujorka. Posle kratkog odmora kod rođaka u Čikagu, Nikola je nastavio putovanje i stigao u rudnik u Minesoti. Tu je radio do kraja Prvog svetskog rata, a zatim se zauvek vraća u domovinu. U novoosnovanoj zajedničkoj državi je živeo sve do smrti 1962. godine. Imao je 79. godina.
