Razgovarao sam sa drugom o tome da li ima života posle smrti, ja potajno verujem u reinkarnaciju, on želi da veruje u nju, ali smatra da čovek možda ne poseduje dušu.Kaže da je možda sve stvar hemijskih reakcija koje se dešavaju u mozgu, jer kaže ako bi postojala duša, kako onda ona pati, ako je odvojena od samog tela (bića) kada smo na primer bolesni. Naime, on je gledao neku emisiju gde su naučnici došli do toga da se sve može naučno objasniti.
Tema je dosta apstraktna i ne verujem da će mo naći rešenje, mene interesuje šta vi mislite da li čovek poseduje dušu ili je sve što se dešava plod nekakve hemije.
Сама поставка. Само питање је погрешно јер полази од материјализма и реализма као аксиома на оснвоу којих требамо тражити решење, и човек који не познаје идеализам фрустрирано се врти око тог питања не налазећи одговор. Али решења има и то одавно. Филозофија је дала одговоре на та питања.
Међутим. њих не можеш разумети ако се држиш материјализма јер права истина о свету и животу нема везе са реализмом и материјализмом.
Дакле,ту стару поделу на душу и тело заменила је много исправнија подела на на ствар по себи и појаву или дургачије речено на вољу и представу, при чему је тело представа или једна слика међу осталим сликама спољашњег света, а воља је оно најближе ставри по себи.
Али све сам то много јасније објаснио на једној другој теми а пренећу одговор и на овој:
Mislim da je interesantan misaoni eksperiment koga bi ja slobodno preveo kao "Mozak u buretu" i koji ima odredjenu vezu sa stvari o kojoj raaspravljamo.
Znaci pretpostavka je da se zamisli mozak ( vec vidim Ozijevu reakciju na ovo moje "da se zamisli mozak ") koji je izvadjen iz tela i stavljen u bure u neku tecnost koja ga odrzava i hrani.
Mozak je, naime, prikljucen na superkompjuter preko seta elektroda koji u mozak salju istovrsne informacije koje bi mozak i inace primao kao da je u telu.
Znaci preko kompjutera se pustaju el. impulsi koji "emuliraju", da tako kazem, da je on na nekoj prelepoj plazi, sunce sija, talasi zapljuskuju obalu, piju se kokteli, znaci prava uzivancija
.
postoje tvrdjenja koja kazu da je nemoguce da se odredi da i mi sada nismo u svari na isti nacin ukljuceni na neki superkompjuter koji emulira i mene sada dok ovo pisem. Interesantna su zapazanja Hilari Putnama koji se bavio ovom temom, ali svakako i odgovora i kritika upucenih na ovakav prilaz problemu koji je dao Dzon Rodzers Sirl.
Тај мисани експеримент промашује циљ јер изводећи га и даље смо заробљени у апсурд реализма по коме постоји објективан свет независно од свести, а затим у мозгу, који је ето, део тог објективног света, настаје одједном, тако ни из чега, још један свет који је верна копија тог спољашњег света. При чему имамо сада мозак у том објективном свету и неки други мозак у том свету који је у мозгу?
Да би се ослободили таквог погледа на свет а који се неодољиво намеће онима који су навикли на материјализам треба извести један други мисаони експеримент.
Узмимо ситуацију у којој шетате кроз град, идете улицама и видите брдо у даљини. Наравно, у себи замишљате при томе да ено иза оне улице, иза оног брда, налазе се друге улице и друга брда и тако ин инфинитум до бесконачности простора. Али то је грешка!
Иза оног брда нема ничега! Границе нашег опажања су и границе просторног света.
Али да ово не би звучало овако чудно да не кажем неку тежу реч, подсетићу на ону велику Платонову алегорију која невероватно појашњава сва ова питања идеализма, иако тога Платон није био светстан када је стварао на начин на који смо идеалности опажајног света свесни данас после Барклија, Канта, Шопенхaуера, Бергсона и других.
ИЗВОРИШТЕ свега. Супстанција свега. Ствар по себи није негде споља. Тамо негде на небу или негде далеко у универзуму, или у самоме свету као тај свет како су рецимо пантеисти и слични тврдили. Не! Супстанција свега је у нама. У ономе што зовемео дух и што налазимо непосредно у себи.
Тај дух је ватра у Платоновој пећини. Та ватра баца сенке. тј опажаје. Прве сенке са којима затим имамо посла јесу оно што налазимо у себи и зовемо идеје по Платону , или степени обективације воље по Шопенхауеру. Тај ниво рефлексије оне ватре представља нам пре свега уметност.
Иза тога је опажај нашег тела. Или оно што од тела можемо опазити, Значи, део носа, део чела, само тело. и то је то. После тога следе слике опажаји осталих предмета који окружују то тело и које се мењају величином како се то наше тело креће. Све се ешалoнира око тог тела и скуп свих тих опажаја оно је што зовемо "реалан свет"
Ето, то су сви елементи ткз. спољашњег реалног света.То су пројекције, слике, сенке оно ватре у нама. У нама. ИЗВАН ТИХ ЕЛЕМЕНАТА ,ИЗВАН ОНОГ БРДА КОЈЕ ОПАЖАМО НЕМА НИЧЕГА.
Извориште свега тога је у духу... "Царство божје је у вама".
Зато су тело и мозак у телу важни за постојање објективног света , зато тај свет нестаје са нестанком тела...јер од њега он произилази. Тело је пројектор спољашњи свет је филм, представа..
Ако оштетимо неки део пројектора тиме смо онемугућили појаву,. онемогућили приказ филма на платну, али нисмо тиме уништили саму филмску траку која се пројектује на платно. Онемогућили смо пројектор не оно што се пројектује.
Исто тако, ако нестану наша тела нестају и сенке које се кроз та тела, и око тих тела пројекутју али не нестаје ВАТРА у Платоновој пећини која је у нама.. у ДУХУ.
