Cveće u slici, pesmi i priči

stanje
Zatvorena za pisanje odgovora.
1626336577388.png
 
EJ, LJUBIČICE

Ej, ljubičice,
ej ljubičice i ja bih te brala
ta i ja bih te brala.

Ej, ali neznam, ej ali neznam
Kome bi te dala,
Kome bi te dala.

Ej, uzbraću te, ej uzbraću te
Zakitit se sama, zakitit se sama.

Ej, moj dragi, ej moj dragi,
I po sebi cveće i po sebi cveće.

Ej, nek je cveće, ej nek je cveće
Čije je proleće, čije je proleće.
 
Narcis

bulbi-narcisi_NG1.jpg


Legende o Narcisu

Narcis

Narcis (ili Narkis), u grčkoj mitologiji, bio je sin rečnog boga Kefisa i nimfe Liriope.
Kada se rodio, njegovi roditelji su upitali proroka Tiresiju da li će njihov sin dugo živeti. Odgovorio im je da hoće, ukoliko nikada ne vidi svoj lik. Kao dečak, Narcis je bio tako lep, da je imao gomilu obožavalaca. Međutim, legenda dalje kaže da je bio toliko gord i ledenog srca, da je prezreo svaku ljubav. Nimfa Eho se zbog neuzvraćene ljubavi povukla u samoću gde je venula od ljubavne čežnje, sve dok od nje nije ostao samo glas. Najzad, jedan od odbačenih obožavatelja je prokleo Narcisa da zavoli ono što mu je nedostižno. Boginja osvete Nemeza je uslišila kletvu nesrećnom mladiću i kaznila je Narcisa koji je tada imao šesnaest godina. Jednog dana je Narcis otišao do izvora da utoli žeđ, umoran od lova. Tada je video svoj lik u odrazu vode i on ga je opčinio lepotom. Uzalud je pokušavao da rukama zagrli i poljubi tu varljivu sliku, koja se zajedno sa njim smešila i plakala. Zaboravio je na hranu i san i konačno, umoran, klonuo na travi kraj izvora. U času smrti jedino ga je videla Eho i uputila mu poslednji pozdrav. Kada su uplakane Drijade, nimfe i Eho došle da ga sahrane, kraj izvora su videle prelepi cvet sa belim kruničnim listićima. Pripoveda se da Narcis i u Podzemlju gleda svoje lice u vodama Stige.

33484531102_3b6d5f1449_b.jpg


Prema drugom mitu, Narcis je rođen u Tespiji, gradu u kome je poštovan bog ljubavi Eros. Narcis je prezirao Erosa, kao i sve one koji su ga voleli. Njegova oholost je išla dotle, da je Ameniji, jednom od svojih obožavalaca umesto ljubavnog dara poslao mač. Mladić je shvatio poruku i ubio se tim mačem pred kućom svog ljubimca. Kada je Narcis video svoj lik u vodi i strasno se zaljubio u njega, shvatio je da je to kazna zbog Amenijeve smrti i izvršio je samoubistvo. Iz njegove krvi nikao je cvet narcis. Stanovnici Tespije od tog vremena posebno poštuju Erosa jer je sudbina mladog Narcisa potvrda moći ovog boga.
 
49400759467_4652bfc9a7_b.jpg




Legenda kaže da je nekada davno postojao mladić po imenu Narcis, koji je bio toliko lep da se svako ko bi ga pogledao istog trenutka u njega zaljubio. To se dogodilo i nimfi po imenu Eho, ali on nije obraćao pažnju na nju, zbog čega je venula od tuge sve dok od nje nije ostao samo glas. Nemezis, boginja Osvete, bacila je čini na oholog Narcisa kome je od tada bilo suđeno da se zaljubi u svoj odraz na površini jezera, nad kojom je stajao opčinjen sopstvenom lepotom, sve do smrti, nakon koje su ga bogovi pretvorili u cvet.
Posle Narcisove smrti, došle su Drijade – gorske vile – i videle da se jezero pretvorilo u vrč slanih suza. „Zašto plačeš?” – pitale su ga. „Oplakujem Narcisa”, reče jezero. „Ah, ne čudi nas što oplakuješ Narcisa. Mi smo stalno po šumi trčale za njim, ali ti si jedino imalo prilike da izbliza posmatraš njegovu lepotu.” „Narcis je bio lep?” – upita jezero iznenađeno. „Ko bi to mogao znati bolje od tebe? Na tvoje se obale svakog dana naslanjao”, odgovoriše Drijade. Jezero je na trenutak zaćutalo, a zatim reklo: „Oplakujem Narcisa, ne zbog njegove lepote, već zato što sam, svaki put kada bi legao na moje obale, mogao da vidim kako se u dubini njegovih očiju oslikava moja vlastita lepota.

" Alhemicar je poznavao legendu o Narcisu, lepom mladicu koji je isao da posmatra sopstvenu lepotu koja se ogleda u jezeru. Toliko je bio opcinjen samim sobom da je jednog dana pao u vodu i utopio se. Na mestu gde je pao izrastao je predivan cvet koji su nazvali narcis.
Ali, Oskar Vajld nije tako zavrsio pricu. On je napisao da su, kada je Narcis umro, dosle sumske vile i zatekle dotle slatkovodno jezerce pretvoreno u krcag slanih suza.
- Zasto places? - upitase vile.
- Placem za Narcisom - rece jezero.
- Ah, nimalo nas ne cudi sto places za Narcisom. Ti si bilo jedino koje je imalo priliku da izbliza posmatra njegovu lepotu - nastavise vile.
- Pa zar je Narcis bio lep? - upita jezero.
- A ko bi to osim tebe mogao bolje da zna?!? On se svakog dana naginjao s tvojih obala nad tebe.
Jezero je za trenutak zacutalo.Najzad rece:
- Ja placem za Narcisom, ali nikada nisam primetila da je Narcis lep. Oplakujem Narcisa zato sto sam uvek, kada bi se on nagnuo nad mene, moglo u dnu njegovih ociju da vidim odraz sopstvene lepote. "
 
Tulipan ( lala )

@polabur.jpg


Perzijska legenda o nastanku tulipana kaže: mladi princ Farhad bijaše ludo zaljubljen u svoju služavku Shirin. Jednoga dana do njega je doprla (lažna) vijest da je Shirin mrtva. Preplavljen tugom, Farhad je upregnuo konja, odgalopiravši preko stijena u sigurnu smrt. Od mnoštva zadobivenih rana na stijenama, kapljice krvi su se raspršile po tlu, a iz svake je izniknuo po jedan grimizni tulipan, kao simbol njegove ljubavi prema Shirin. Zato je u staroj Perziji crveni tulipan bio simbolom strastvene ljubavi.
 
62037218.jpg


Legenda o LALI

Dakle, u neka davna vremena, u Holandiji, u jednoj kući daleko od grada, usred polja, živeo je jedan čovek. Bio je vrlo usamljen. Jedva da je pamtio roditelje. Umrli su dok je još bio dečak. Osećanja kao da su tada u njemu potpuno zamrla. U stvari, nisu se ni razvila. Jedina veština kojoj je bio vičan bilo je umeće pukog preživljavanja. Sejao je i sadio samo onoliko koliko mu je bilo potrebno za hranu. Stoga je poznavao ćud svakog godišnjeg doba. Nepogrešivo je znao kad treba da poseje, a kad da žanje, kojim biljkama da hrani tih nekoliko domaćih životinja kako bi ih, kao i sebe, održao u životu. Nije znao šta je novac, nijedan grad nije video, a o naučnim i umetničkim dostignućima nije mogao ni da sanja. Ćutke je slušao cvrkut ptica, hujanje vetra, šuštanje pahulja i dobovanje kiše po krovu skromne kuće.
I tako su prolazile godine. Bivši dečak više nije bio ni mladić, već čovek. Obavivši poslove, jednoga dana krenuo je u šetnju. Bio je april, a sve oko njega zeleno. Ta boja za ovog usamljenog čoveka nije bila ništa posebno. U aprilu je uvek sve bilo zeleno, daleko, daleko – do horizonta. Naravno, čovek nije ni slutio šta bi moglo da se zbiva tamo daleko gde se završava zelenilo. Velike kuće i gradovi, ljudi koji razgovaraju, obraćaju se jedni drugima, dodiruju. Tako nešto ovom usamljeniku nije ni padalo na pamet!
U određenom trenutku, dok je tako išao kroz nepregledna polja, naišao je na kanal za navodnjavanje. Preskočio ga je. Ali, kad se našao s druge strane, kao da se našao u nekom potpuno drugom okruženju. Bio je veoma iznenađen kad je video nešto neobično. Svet koji nije poznavao. Među vlatima trave ugledao je nekakvo šareno bilje. Da li je to bilo cveće? Sagnuo se i primetio da su šarene biljke zapravo prozračna, a ipak raznobojna majušna bića. U stvari, devojke. Osim što su lebdele iznad zemlje, one su u rukama držale muzičke instrumente i razdragano svirale.

Treba imati u vidu da čovek o kome govori ova legenda uopšte nije poznavao muziku. Osim, razume se, muzike prirodnih pojava. Tako da je ono što je čuo za njega bilo jednako čudu. Sličnu vrstu sklada nikad nije upoznao, čak ni u prirodi. Ljupka lica smešila su mu se i netremice ga posmatrala. Onda je usamljeni čovek spazio da među tim malim prozračnim devojkama stoji jedna koja u rukama nije imala ništa. Ona nije svirala, već je igrala. Bila je najlepša od svih svetlucavih bića na okupu.
U njenom nasmejanom lepom licu čovek kao da je tek upoznao život. Odjednom je razumeo svrhu svih stvari, čak i onih koje nikada nije video, njegovim venama prostrujala je krv na potpuno drugi način. U stvari, tada je spoznao i istinsku lepotu prirode, plavetnilo neba u koje je tokom dugih usamljeničkih godina uzaludno upirao pogled. Ukratko, on je tu malu prozračnu devojku strasno zavoleo, iako mu niko pre tog dana nije objasnio šta je to ljubav. Bila je to duboka ljubav, uzaludna i očajnička. Neuzvraćena ljubav.
Nažalost, to neobično svetlucavo biće nije poznavalo ljubavna osećanja. Bila je lepa, dobra i veoma ljubazna i to je bilo sve. Nije imala drugih osećanja. Zato i nije znala da pruži svoju malu ruku i dotakne vrelo srce zaljubljenog čoveka. U njenoj prirodi nije bilo da mu odgovori istim osećanjem.
Gledajući devojku koja mu je osvetlila život, čovek je nepogrešivo osetio da ona njega ne voli. Njegov očaj bio je neizreciv. Još izvesno vreme slušao je muziku, pesmu svetlucavih devojaka i gledao igru one koju je iznenada zavoleo. Njegova želja bila je toliko jaka da mu je od silne ljubavi prepuklo srce. Klonuo je u travu. Bio je sunčani aprilski dan, muzika se i dalje čula dok su nimfe skakutale pored čovekovih usnulih očiju.
Zanimljivo je ono što se posle dogodilo. Kraljica prolećnih nimfi, iako lišena mogućnosti da oseća isto što i ljudi, ipak je razumela da je nepoznati čovek umro samo zbog nje. Najpre je osetila sažaljenje, a onda i neku vrstu kajanja. Bila je nemoćna. Propale su sve prilike da mu uzvrati ljubav.
U znak sećanja na njihov susret i iznenađenje kad je preskočivši kanal ugledao mnoštvo šarenih devojaka, kraljica prolećnih nimfi naredila je sledeće: da se od te godine svakog aprila na holandskim poljima koja je usamljeni mladić toliko dobro poznavao, pojave ljupki cvetovi. Cvetovi koji će podsećati sve one koji ih vide na bol zbog neuzvraćene ljubavi. Legenda o lali kaže još nešto: onaj ko vidi kako se pupoljak lale pretvara u cvet, doživeće nešto potpuno neočekivano. Ljubav će mu uzvratiti osoba za koju je mislio da ga nikada neće zavoleti.
 
Još malo o tulipanu ili lali

image-3402.jpg


Prvi detaljniji opis lala u vrtu turskog sultana u Istambulu je iz 1554. godine.
U Evropi lala je prvi put procvetala u Nemackoj 1559. godine.Nijedna biljka,cak ni orhideja, nije izazvala takvu pomamu kakvo je bilo tulipansko ludilo koje je zahvatilo Evropu početkom 17. veka.
Središte trgovine tulipanima postala je Holandija i za vreme tridesetogodišnjeg rata ludilo je dostiglo vrhunac. Za lale se borilo i ginulo. Na njima se sticalo i gubilo veliko bogatstvo. Bile su čak i sredstvo za plaćanje. Lukovica lale je služila za vrednovanje imovine, kao i za sklapanje brojnih trgovinskih poslova.

Tako je u Holandiji jedna vrsta lukovice pod nazivom Semper augustus koštala 60 prosečnih zarada, odnosno cena jedne lukovice je bila jednaka ceni kuće u najboljem delu Amsterdama.To je kasnije zabranjeno zakonom pa je takva trgovina zamrla, ali Holandija je ostala snažno svetsko tržište za gajenje i dalji plasman tulipana.Ovo cveće upadljivih boja simbol je bogatstva, raskoši, lepote, ali i oholosti i uobraženosti..Inspiracija su mnogim umetnicima i cest motiv..Nije ni cudo kada, uz ljubav, strast i savršenog ljubavnika, označava i slavu. Crvenim lalama baš kao i crvenim ruzama se izjavljuje ljubav i istovremeno govori ..veruj mi. Visebojne kazuju da osoba koja ih prima ima lepe oci.Zute su znak beznadezne ljubavi, ali njihova poruka moze da bude i ovo: U tvom osmehu je suncev sjaj..

Tulipan je dobio ime po persijskoj reči DUBLEND ili turskoj TULIPANT, što znači "omot na glavi", "turban" zbog karakterističnog oblika cveta.

Rod tulipana obuhvata oko 100 divljih vrsta koje su najrasprostranjenije oko Kaspijskog jezera, zatim oko Crnog mora, odakle se šire prema severu, da bi preko Male i Srednje Azije doprli sve do srednje Evrope.

Sve te divlje vrste interesantne su samo sa botaničkog stanovištva. Za cvećarstvo je izuzetno značajna vrsta Tulipa Gesnerijana kao predak tada kultivisanih sorti.

O pravom poreklu naših baštenskih lala nemamo pouzdanih podataka.
Po nekim podacima, lale su u Aziji bile poznate još pre 1000 godina. Prvi detaljniji opis dao je 1554 godine A. G. Busecq u svom pismu austrijskom vladaru Ferdinandu Prvom, u kome ga izveštava da u vrtu turskog sultana u Istanbulu cveta jedna veoma interesantna biljka koju Turci nazivaju tulipan.
U Evropi lala je prvi put zacvetala u Ausburgu (Nemačka) 1559 godine, a prvi botanički opis dao je 1560 godine švajcarski naučnik Conrad Gertner (1515 - 1565). Međutim, koja je vrsta bila zapravo opisana ne može se utvrditi, ali Linne ju je nazvao Tulipa gerteriana i ona se smatra roditeljem svih današnjih formi lala.
 
stanje
Zatvorena za pisanje odgovora.

Slične teme

Nina
Facebook uvodi AI asistenta za upoznavanje srodne duše
Odgovora
9
Pregleda
468
prsho
prsho
V
Upoznavanje singl osoba
Odgovora
12
Pregleda
678
Denni72
Denni72
Nina
Ljubav dolazi iz mozga, ne iz srca
Odgovora
9
Pregleda
338
Manastirka
Manastirka

Back
Top