Ponovo u tijelu, iscijeljenom...
I vidim ja kako po zemlji jure automobili i ljudi idu na rad. Vidim kako letim na trg nove pijace, ali se ne prizemljujem no letim ka onoj ledari gdje leži moje tijelo, i u trenutku stadoh na zemlju – bilo je to u jedan čas i trideset minuta.
Poslije one svjetolosti meni se na zemlji nije više sviđalo. Pošla sam u bolnicu. Došla sam do mrtvačnice, ušla u nju i vidim: moje mrtvo tijelo leži, glava i ruka malo zabačene, a druga ruka i bok pritisnuti drugim mrtvacem. Kako sam, pak, ušla u tijelo, ne znam, samo sam osjetila ledenu stud.
Nekako sam oslobodila svoj pritisnuti bok i snažno savivši koljena, sklupčala se. U tom času doneli su na nosilima nekog mrtvog čovjeka sa nogama koje mu je voz otkinuo. Ja sam tada otvorila oči i pomjerila se. Ljudi koji su ga donijeli, opazili su da sam se savila i pretravljeni, otrčali, ostavivši onog mrtvaca. Zatim su došli bolničari i dva ljekara. Ovi su naredili da me što prije odnesu u bolnicu. A tamo su se oko mene sjatili ljekari, koji su govorili: „Treba joj mozak zagrejati...“
Bilo je to 23. februara u četiri časa po danu. Na mome tijelu bilo je osam šavova, tri na grudima, a ostali na stomaku i na nogama, budući da su se na meni i studenti vježbali.
Kada su mi zagrijali glavu i mene cijelu, otvorila sam oči i kroz dva časa sam progovorila. Moj trup bio je polupromrzao, postepeno se oporavljao, takođe i mozak. Spočetka su me vještački prehranjivali, a dvadesetog dana donijeli su mi doručak – palačinke sa mileramom i kafu. Odmah sam odbila da jedem. Sestra je u strahu od mene otrčala i svi u sobi obratili su na mene pažnju. Došao je ljekar i stao da me ispituje zašto neću da jedem. Ja sam mu odgovorila: „Danas je petak i mrsnu hranu ne želim da jedem“! I još sam rekla ljekaru: „Bolje sjedite, da vam sve ispričam, gdje sam bila i šta sam vidjela“. On je sjeo i svi su slušali. Najprije sam se sjetila da kažem ono što sam saznala o onima koji ne čuvaju postove: onima koji ne drže postove i ne poštuju srijedu i petak, daju tamo umjesto mlijeka, svakojaku žgadiju...
Ljekar je tokom mog pričanja čas crvenjeo, čas blijedio, a bolesnici su sa pažnjom slušali. Potom se tu sjatilo mnogo ljekara i drugih lica, i ja sam i sa njima razgovarala. Govorila sam sve što sam vidjela i čula, i da me više ništa ne boli...Poslije toga k meni se sleglo mnogo svijeta i ja sam im pokazivala svoje rane i o svemu sam im pričala...
Onda je milicija počela da tjera narod od mene, a mene su prevezli u gradsku bolnicu. Tu sam se oporavila. Molila sam ljekare, ako mogu brže da zaliječe moje rane. Svim ljekarima koji su me vidjeli, bilo je zanimljivo kako sam ja to mogla da oživim, kada su mi sva crijeva bila gotovo sagnjila i kada je moja utroba bila izjedena rakom, a tim prije što je sve to u mene bilo onako ubačeno i na brzu ruku zašiveno. Ljekari su tako riješili da izvrše novu operaciju, da bi se uvjerili...
Da se ljekari uvjere
I, eto, ponovo se nađoh na operacioinom stolu. Kada je glavni ljekar Valentina Vasiljevna Alabjova skinula kopče i otvorila moj trbuh, rekla je: „Zašto su je i otvarali. Kod nje je sve potpuno zdravo“. Ja sam bila zamolila da mi ne zatvaraju oči i ne daju narkozu, budući da me, govorila sam, ništa nije boljelo. Ljekari su ponovo izvadili moju drob na sto. Ja gledam u tavanicu – ogledalo, i vidim sve što je u meni i što mi rade ljekari. Upitala sam ljekarku šta je sa mnom i kakvu bolest imam? Ljekarka mi je odgovorila: „Sva utroba vam je kao u djeteta, čista“!
Ubrzo se tu pojavio i ljekar koji me je ono prvi put operisao, a sa njim i mnogi drugi ljekari. Ja gledam njih, a oni moju utrobu i govore: „Gdje je njena bolest? Kod nje je sve bilo gnjilo i razjedeno, a sada je sasvim zdravo...“? Prilazili su bliže i svejednako uzvikivali: „Ah, ah“, čudili su se i jedan drugoga pitali gdje je njena bolest? Od koje je bolovala!? Pitali su i mene: „Boli li te, Klava“? – „Ne“, kažem im ja. Čudili su se, a zatim se uvjerili da zdravo odgovaram. I počeše da se šale: „Eto, Klava, sad ćeš ozdraviti i udaćeš se...“. A ja im velim: „Brže završavajte operaciju..“! Tokom operacije tri puta su me pitali: „Klava, ne boli te“?! – „Ne, ni malo“, odgovorila sam ja. Drugi prisutni ljekari, a bilo ih je mnogo, išli su i trčkarali po operacionoj sali, kao van sebe, hvatali se za glavu, kršili ruke, i bili blijedi kao mrtvaci...!
Rekla sam im: „To je Gospod projavio Svoju milost na meni, da bih živjela i drugima govorila da nad nama postoji Sila Svevišnjega“! Zatim sam rekla profesoru Nejmarku Izrailu Isajeviču: „Kako ste mogli da pogriješite? Vi ste mi izvršili operaciju“? On mi je odgovorio: „Tu greške nije moglo da bude, kod tebe je sve bilo razjedeno rakom...“. Tada sam ga upitala: „Šta sada mislite“? Odgovorio je: „Preporodio te je Svevišnji“! Ja mu na to rekoh: „Ako u to vjeruješ, krsti se, primi vjeru Hristovu, u crkvi se vjenčaj...“. Jer, bio je Jevrejin. On je pocrvenjeo od zbunjenosti i bio je u strašnoj nedoumici u pogledu svega što se sa mnom dogodilo.
Ja sam sve vidjela i čula, kako su vratili natrag moju drob. Kada su napravili poslednji šav, glavni ljekar Valentina Vasiljevna (koja me je tada operisala) izišla je iz operacione sale, srušila se na stolicu i – zaridala. Svi su je prestrašeno pitali: „Šta, je li Klava umrla“?! Ona je odgovorila: „Ne, nije umrla. Zaprepašćena sam time otkuda joj tolika snaga...Nije ni jednom zaječala, zar i to, opet, nije čudo? To joj je očigledno Bog pomogao“!
Kasnije mi je ona još bez straha govorila, dok sam ležala u gradskoj bolnici pod njenim nadzorom, da ju je profesor koji mi je izvršio prvu operaciju više puta nagovarao da me usmrti, što je ona kategorično odbijala, i u prvo vrijeme sama je svuda išla za mnom, bojeći se da me neko ne ubije, sama mi je davala hranu i piće! Drugoj operaciji prisustvovalo je veoma mnogo ljekara, među njima i direktor medicinskog Instituta, koji je izjavio da je to nebivali slučaj u svetskoj praksi.
Epilog
Kada sam izišla iz bolnice, odmah sam pozvala onog sveštenika kome sam se rugala i koga sam ismijavala kao parazita, ali koji je u suštini bio istinski sluga Gospodnji. Sve sam mu ispričala, ispovjedila se, pričestila Svetim hristovim Tajnama. Sveštenik je u mojoj kući odslužio moleban i osveštao je. Do tad su u kući vladali samo nečistota, pijanke, tuče...i ko će da prepriča sve šta sam ja u njoj sve radila!
Drugog dana poslije svog pokajanja otišla sam u rejonski komitet i vratila svoju partijsku knjižicu. Jer, pređašnja Klavdija, bezbožnica i aktivistkinja, više nije postojala, pošto je umrla u četrdesetoj godini.
Po milosti Carice Nebeske i Svevišnjega Boga ja sada odlazim u Crkvu i vodim život koji priliči hrišćanki. Idem po raznim ustanovama i pričam šta mi se dogodilo, i Gospod mi u svemu pomaže. Primam sve koji mi dolaze i svakome pričam o tome što mi se desilo.
A sada, savjetujem svima koji ne bi da dopadnu muka o kojima sam pričala - pokajte se za sve svoje grijehe i poznajte Boga!
http://prijateljboziji.com/index.php?p=Svedo%C4%8Danstva%2F%C4%8Cuda&id=30
