Prvo i najveće čudo Svete Petke je činjenica da je njeno telo godinama bilo zakopano u zemlji i da nije istrulilo, nego, na protiv, Bogom proslavljeno da svojom netruležnošću i čudotvornošću svedoči tajno Hristovo vaskrsenje. Njene svete mošti u gradu Jašiju, uistinu, podsećaju na živog čoveka koji je samo nakratko usnio. Ali, da niko od radoznalaca i nevernika ne bi ispitivao njeno telo, ono je zapečaćeno u vezenom belom odejanju, preko koga je postavljen vezeni pokrov. Pod glavom svetiteljke je izvezeno jastuče, na njenom čelu je srebrni venac, a na grudima ikona sa njenim likom koju narod celiva.
Čudo je i to da su Petkine mošti sačuvane kao retko kojeg svetitelja. Na njima nema nikakvog oštećenja iako su prošle i kroz vodu i kroz vatru. Mnogo puta prenošene su iz jedne zemlje u drugu, od jednog naroda drugome, iz jedne crkve u drugu, ali to na njima nije ostavilo traga.
Čudo je i to kako su mošti Svete Petke ostale neoštećene u strašnom požaru koji je uništio hram Sveta Tri Jerarha u Jašiju, gde su boravile oko 250 godina. Bilo je to u noći između 26. i 27. decembra 1888. godine. Crkvenjak je zaboravio da ugasi sveću koja je bila postavljena na drvenom svećnjaku pored svetiteljkinog kivota. Sat-dva kasnije, zapalio se svećnjak, pokrovi, baldahin, odežde i sam kivot, koji je bio okovan srebrom i zlatom. Vatra je istopila srebro i zlato, ali drveni kivot bio je nagoreo samo spolja.
Svi su verovali da je oganj uništio mošti Svete Petke. Ali, kad su otvorili kivot, videli su da je svetiteljkino telo celo. Samo je jastuče pod njenom glavom bilo malo od dima zagaravljeno. Vatra nije uspela da rastopi ni pečate od voska na svetiteljkinim rizama. Čudesno spasavanje Petkinih moštiju potvrdile su tadašnje gradske vlasti u Jašiju, koje su o tome ostavile pismeni dokument. To je bilo jedno od najvećih čuda koje je učinila ova svetiteljka - cele noći počivala je neozleđena, na usijanom žaru, kao na mekoj postelji.
Među čudima koja se svakodnevno zbivaju pored Petkinih mirotočivih moštiju u Jašiju najviše je isceljenja od raznih bolesti, zatim izbavljenja od velikih opasnosti, od ratova, kuge, suše i strašne smrti. Prepodobna Paraskeva pomaže siromašnima, nepravedno okrivljenima, majkama u nevolji, đacima, studentima, vojnicima, svima koji polažu nadu u njene molitve. Ona izlazi u susret svakome ko od nje nešto traži, ako je to Božja volja.
MoŠtima Svete Petke u Jašiju dnevno pristižu stotine njenih poklonika, svaki sa svojom mukom i nevoljom. Neki traže pomoć, neki dolaze da joj zablagodare na primljenom daru. Ona im pruža moralnu i duhovnu utehu, utočište za smirenje, isceljenje od najtežih bolesti.
Nekima se Sveta Petka javlja u snu, nekima na javi. Za nju s pravom kažu da uspostavlja najživlji, gotovo opipljiv kontakt sa vernicima. Zanimljivo je da se Srbima najviše javlja kao žena u crnini, a žiteljima Moldavije kao žena u beloj odeći.
Koliko je živo opštenje između ove svetice i onih koji od nje traže pomoć govori i to da Sveta Petka zna da opomene ljude koji krše post petkom ili one koji rade nedeljom. Zbog ovih njenih opomena u narodu je samonikao običaj da se drži post uoči praznika Svete Petke, nazvan Petkovača i Petkovica. Dok teši i blaži u nevoljama i stradanjima, objavljuje ozdravljenje od bolesti, Sveta Petka ponekad nagoveštava i kaznu za one koji su gordi i nepopravljivi.
) priča o nekom Joci koji je uobrazio da mu je korpa za veš zapravo pas po imenu Džeki. I tako je Joca vezao korpu za veš kaišem i vukao je svuda za sobom. Kad je familiji dosadilo da sakuplja prljav veš po komšiluku, odvedu Jocu kod psihijatra, naravno sa sve korpom za veš. I tako... Joca sedi u čekaonici i češka korpu između ručki po poklopcu, a familija se u ordinaciji domunđava sa doktorom. Posle nekog vremena psihijatar izađe i varljivo prijatnim glasom zapita Jocu: 
