Crkve u Bosni

[Istrebljivac arhaizma]

Ne razumem to takmicenje cija je crkva starija, cija je pesma starija, ciji je jezik stariji, ciji je p. organ veci, ko bolje baca kamen sa ramena, batalite te arhaicne gluposti. Nacije nisu ni postojale do 19. veka

 

[Bogart]

Битно да си се јавио на тему да нас све на њој обавестиш о томе. Која је сврха тога? Набијаш post-count или шта? Полако, бре, то се ради месецима, а не трчањем од теме до теме у два дана само како би постављао овакве и сличне арогантне безвезарије.

 

[ljuba miljkovic]

Nadam se da se neće shvatiti kao spam.

U pirgu Stare crkve u Sarajevu postoji predstava harpije. To je prvi i jedini put da naidjem na ovo mitološko biće oslikano u pravoslavnom hramu.

 

[Q. in perpetuum hibernum]

Nadam se da se neće shvatiti kao spam.

U pirgu Stare crkve u Sarajevu postoji predstava harpije. To je prvi i jedini put da naidjem na ovo mitološko biće oslikano u pravoslavnom hramu.

Zašto svi ti ljudi budu banovani, a mi ostali nemamo pojma ni zašto?

Npr. crow...

 

[Istrebljivac arhaizma]

Битно да си се јавио на тему да нас све на њој обавестиш о томе. Која је сврха тога? Набијаш post-count или шта? Полако, бре, то се ради месецима, а не трчањем од теме до теме у два дана само како би постављао овакве и сличне арогантне безвезарије.

Uuuuuuu sto se neko iznervirao. Da nosis Hrista u sebi ne bi se toliko uzrujavao oko mog komentara, nego bi ga smireno procitao i pokusao da ga razumes.

 

[Bogart]

Нисам се уопште изнервирао, него ми изађе обавештење да има нових постова на теми, а оно постови који немају везе с темом. Ако ти се тема не допада, немој постовати на њој, а ако те занима да ли носим Христа у себи или не, можеш ме то питати на Религији или на пп. Историјска тема на пдф Историји, шта је ту сад толико спорно да ти смета што се о њој расправља?

 

[Urvan Hroboatos]

Najbolji su mi ovi razgovri "uan-lajnerskoga" tipa. Inače, u sadašnjoj Bosni (ne Humu) pravoslavnih crkava bijaše prije Turaka u Podrinju i eventualno Romaniji (Dobrun, Goražde,..). U Sarajevu je nakon Turaka,uza sve spekulacije:
http://www.sarajevo.ba/ba/stream.php?kat=128

Katoličkih je bilo dosta:
http://www.croatianhistory.net/etf/et02.html
.........
FRANCISCAN MONASTERIES
IN BOSNIA - HERZEGOVINA BEFORE 1463

i.e. monasteries that we know to have existed before the Turkish occupation of Bosnia in 1463.
Central and western Bosnia:

1. Bihac,
2. Krupa,
3. Obrovac,
4. Bila Stina,
5. Otoka,
6. Kamengrad,
7. Ostrovica,
8. Bilaj,
9. Podnovi,
10. Zvecaj,
11. Livce,
12. Krupa,
13. Kraljeva Sutjeska (Sutiska),
14. Olovo,
15. Kresevo,
16. Lasva (near Travnik),
17. Kastela u Zahoru,
18. Jajce,
19. Jezero,
20. Greben,
21. Vesela Straza,
22. Rama,
23. Livno,
24. Duvno,
25. Glamoc,
26. Podbila,
Northern and north-eastern Bosnia:

27. Srebrenica,
28. Ljubovija,
29. Teocak,
30. Zvornik,
31. Polje kod Bijeljine,
32. Bijeljina,
33. Gradovrh kod Tuzle,
34. Soli (Tuzla)
35. Mile (Milosevac),
36. Modrica,
37. Skakava,
38. Tesanj,
39. Glaz.

Krstjani baš nisu gradili, pa i nije nešto ostalo.

 

[čvrsnica]

Najbolji su mi ovi razgovri "uan-lajnerskoga" tipa. Inače, u sadašnjoj Bosni (ne Humu) pravoslavnih crkava bijaše prije Turaka u Podrinju i eventualno Romaniji (Dobrun, Goražde,..). U Sarajevu je nakon Turaka,uza sve spekulacije:
http://www.sarajevo.ba/ba/stream.php?kat=128

Katoličkih je bilo dosta:
http://www.croatianhistory.net/etf/et02.html
.........
FRANCISCAN MONASTERIES
IN BOSNIA - HERZEGOVINA BEFORE 1463

i.e. monasteries that we know to have existed before the Turkish occupation of Bosnia in 1463.
Central and western Bosnia:

1. Bihac,
2. Krupa,
3. Obrovac,
4. Bila Stina,
5. Otoka,
6. Kamengrad,
7. Ostrovica,
8. Bilaj,
9. Podnovi,
10. Zvecaj,
11. Livce,
12. Krupa,
13. Kraljeva Sutjeska (Sutiska),
14. Olovo,
15. Kresevo,
16. Lasva (near Travnik),
17. Kastela u Zahoru,
18. Jajce,
19. Jezero,
20. Greben,
21. Vesela Straza,
22. Rama,
23. Livno,
24. Duvno,
25. Glamoc,
26. Podbila,
Northern and north-eastern Bosnia:

27. Srebrenica,
28. Ljubovija,
29. Teocak,
30. Zvornik,
31. Polje kod Bijeljine,
32. Bijeljina,
33. Gradovrh kod Tuzle,
34. Soli (Tuzla)
35. Mile (Milosevac),
36. Modrica,
37. Skakava,
38. Tesanj,
39. Glaz.

Krstjani baš nisu gradili, pa i nije nešto ostalo.

o cemu ti,da nisu gradili za vrijeme turaka?

 

[Q. in perpetuum hibernum]

Hoće da kaže da ništa nije očuvano, tj. da Bosanska crkva nije bila takva organizacija.

Umjesto nabrajanja, možda Urvan može spomenuti neku konkretnu (vansamostansku) crkvu?

 

[Q. in perpetuum hibernum]

Najbolji su mi ovi razgovri "uan-lajnerskoga" tipa. Inače, u sadašnjoj Bosni (ne Humu) pravoslavnih crkava bijaše prije Turaka u Podrinju i eventualno Romaniji (Dobrun, Goražde,..). U Sarajevu je nakon Turaka,uza sve spekulacije:

I nešto u sjevernoj Bosni (usorsko-solska oblast).

Jedini izuzetak, je pretpostavljam Manastir Krupa blizu Vrbasa, znači u Bosanskoj krajini. Bio je pravoslavni manastir, konkretni osnivač nije 100% historijski poznat, vjeruje se da je bio kralj Stefan Uroš II Milutin Nemanjić. Da li podignut u XIII ili XIV vijeku, nesumnjivo jeste da je podignut prije 1317. godine.

 

[čvrsnica]

Hoće da kaže da ništa nije očuvano, tj. da Bosanska crkva nije bila takva organizacija.

Umjesto nabrajanja, možda Urvan može spomenuti neku konkretnu (vansamostansku) crkvu?

Slavene molim te ne zavaravaj se mislju da je bosanska crkva bila neka samostalna organizacija,toliko razlicita od svega,sa svojim ponasanjem,gradjevinama,da je skoro dobila status sekte.

ona je imala tenziju da to bude,kako bi se sto manje vezala za hrvatsko-ugarsku crkvu i opcenito papu (jer su se za crkvu vezala i drzavna pitanja,isto kao i danas),ali je ta ideja sasjecena.znali su bosanci da bi bosna bila uzorana,samo da je papa dao zeleno svijetlo.

mjesanje heretika uz bosansku crkvu je teska konstatacija i trebalo bi se malo pripazit po tom pitanju.

tipicna greska istog kalibra je tvrdnja da su stecci izvorni primjer bogumilske kulture,izreceno od "uvazenih" muslimanskih akademika (kako su ti ljudi dobili diplome,ostaje da se odgovori)

 

[Q. in perpetuum hibernum]

Nego, čvrsnice, ti si rekao da je BOsanska crkva katolička sekta. Pa reci mi zašto to misliš.

 

[čvrsnica]

Nego, čvrsnice, ti si rekao da je BOsanska crkva katolička sekta. Pa reci mi zašto to misliš.

http://www.svjetlorijeci.ba/pdf/prilogSCB.pdf

relativno stvaran prikaz stanja

 

[Urvan Hroboatos]

I nešto u sjevernoj Bosni (usorsko-solska oblast).

Jedini izuzetak, je pretpostavljam Manastir Krupa blizu Vrbasa, znači u Bosanskoj krajini. Bio je pravoslavni manastir, konkretni osnivač nije 100% historijski poznat, vjeruje se da je bio kralj Stefan Uroš II Milutin Nemanjić. Da li podignut u XIII ili XIV vijeku, nesumnjivo jeste da je podignut prije 1317. godine.

Ovaj Krupa je sumnjiv. Te su priče o njegovoj starosti dvojbene. Nema potvrde iz drugih izvora. Dapače, stav je realnij da je to iz doba turske uprave u 17. st. Jednostavno, pravoslavnih (istočno-ortodoksnih) stanovika u tom području tada nije bilo u tolikoj mjeri, jer bi to bilo zabilježeno u drugim tekstovima (trgovačkim, pravnim,..), a ostalo bi i druge građe.

Za sjeverni dio je realno, to je često bilo područje vladavine raznih srpskih vladara, no radi se- ak oshvaćam- o "pravoj" Bosni.

 

[Q. in perpetuum hibernum]

Ovaj Krupa je sumnjiv. Te su priče o njegovoj starosti dvojbene. Nema potvrde iz drugih izvora. Dapače, stav je realnij da je to iz doba turske uprave u 17. st. Jednostavno, pravoslavnih (istočno-ortodoksnih) stanovika u tom području tada nije bilo u tolikoj mjeri, jer bi to bilo zabilježeno u drugim tekstovima (trgovačkim, pravnim,..), a ostalo bi i druge građe.

Zato i kažem, Krupa je po svemu sudeći jedan izuzetak (ko zna zašto, možda je bila neka zaboravljena kolonija iseljenika, ne želim da odlazim u sulude hipoteze).

Nije iz 17. stoljeća, zato što je upravo tada i manastir uništen, u vrijeme habsburško-osmanskih čarki. Dva stoljeća je bio u ruševinama, i obnovljen je nakon preuzimanja administracije nad osmanlijskom BH od strane Austro-Ugarske, 1889. godine. Manastir je nesumnjivo stariji, ima o njemu i tokom XV i XVI vijeka. Ići do XIII i XIV je malo već klimavo, pretpostavljam da će daljnja istraživanja to potvrditi, ali ako su zaista monasi iz ovog manastira osnovali dalmatinsku Krupu 1317. godine...

 

[John McClane]

Историјат манастира Липље

На пола пута Бања Лука - Добој са сјеверне стране планине Борја, смјештен је овај средњовјековни српски православни манастир Липље. Са овог пута манастиру се скреће код аутобуске станице Клупе (10 км). Иначе, манастир је смјештен на питомој заравни ушћа потока Млијечнице у ријечицу Бистрицу и ово је најшири дио уске планинске котлине која се формирала уз ток Бистрице. Према живом народном предању манастир је задужбина Светог Саве, па је код предпоследње обнове (1867/1879) г. на западном порталу као вријеме постанка наведена 1219. година. Сам назив ''Липље'', се помиње већ 1273. год., али изричито као манастир, према засада познатим историјским изворима, помиње се тек крајем петнаестог вијека у Крушевском поменику (поменик манастира Добруна код Вишеграда). Оно што је данас јасно и према тврдњи преподобног Јустина Ћелијског, манастир је задужбина краља Драгутина са краја тринаестог (13.) вијека, иако је вјероватно и он саграђен на темељима неке старе цркве. Били како било знамо да је манастир првобитно био посвећен светом Николи, али је послије поменуте обнове у деветнаестом вијеку освећен у част Благовештења Пресвете Богородице.

Сам манастир Липље је изузетно елегантна црквена грађевина, која спада у ред већих средњовјековних сакралних објеката и свакако највиших (око 20 м.) сразмјерно величини. О томе свједоче и друге манастирске грађевине: стари конак који је постојао са западне стране цркве, трпезарија са јужне стране, воденица и ступа за сукно на потоку Млијечница, као и економске зграде на Појатинама.

Према предању и оскудним записима манастир је имао велике шумске површине и пашњаке на планини Борја са бројном ситном и крупном стоком, гдје и данас постоје локалитети са називима: Солила, Појила, Планиште... што подсјећа на интезивно планинско сточарење.

Зиратни земљишни посјед - манастирска житница, налазио се на подручју данашњег Прњавора, нашто недвосмислено указује и назив касније образованог градског насеља. Ријечице Бистрица и Укрина биле су природна комуникација између манастира и његовог посједа.

У непосредној околини манастира бројни су локалитети који свједоче о живој дјелатности и другој присутности манастира на овом простору. Ту су поред Појатина, извор Калуђерац, два Рибњака, храстова шума - Калуђерски мајдан, Калуђерска лука и др. Очигледно манастир је имао поред бројних грађевинских објеката и солидан земљишни посјед у шуми, пашњацима и обрадивој земљи.

Будући економски обезбјеђен манастир је имао бројно монашко братство што му је омогућивало свестрану духовну, културну и просвјетну дјелатност. Манастирска црква је била живописана фрескама прворазредног квалитета у самом манастиру је већ од самог оснивања радила преписивачка радионица у којој су преписиване књиге за потребе манастира, али и ширег црквеног подручја. У рукописном минеју манастира Ораховице у Славонији наводи се да је књига написана 1612. године у манастиру светог Николе у Липљу за вријеме дабарског (босанског) митрополита Теодора и игумана липљанског Христофора, као и при старцу (духовнику) Герасиму, а написана је руком монаха Данила.

Ако се у прва три вјека до шеснаестог вијека у манастиру Липљу живјело пуним замахом духовног живота, седамнаести вијек липљански љетописац назива ''нужним и прискорбним''. Турско ропство и општа несигурност већ су увелико владали, па се ипак и тада живјело. У манастирском Псалтиру из 1570. године, штампаном у Венецији, налазимо податке о рукоположењу два манастирска сабрата у чин ''попа'' тј. јеромонаха: Илије 1576. и Симеона 1616. године.

Године 1615. манастир доживљава праву катастрофу. ''Године 7123. (1615)... надође поплава и обузе порту, разори цркву и конак, не остаде камен на камену и утопи се десет монаха и четири ђака, од воде избјегоше само тројица...'' Детаљније податке о овој трагедији преписивач монах Данило не даје, а сам владика Јефрем пише: '' О овом догађају слушао сам од старијих мјештана у нешто различитим верзијама што је и разумљиво. Из разговора са проф. Светозаром Душанићем, директором Патријаршијског музеја у Београду и великим познаваоцем наше средњовековне историје, иначе родом из Прибинића, сазнао сам неке нове податке и биљежим његово еминентно сазнање о овом догађају. ''Догађај је без сумње тачан, али се не односи на сам манастир већ на манастирски метох који се налазио у кањону Бистрице испод засеока Јотановићи. До трагедије је дошло када се послије дугих киша клизиште земљишта затворило кањон и образовало брану која је под великим притиском вјештачке акумулације воде попустила и нагли талас висок неколико метара однио је метох, углавном грађен од дрвета, заједно са монасима и ђацима.''

Ова интерпретација догађаја је врло реална и она нам открива податак да је у поплавом разрушеном метоху било 17 монаха и ђака, што је прилично велики број, ако се има у виду, да је у самом манастиру морао бити знатно већи број монаха. Очигледно да је манастирско братство било бројно и поред послова у манастиру обављало је и парохијску службу на ширем црквеном подручју. Дароносица јеромонаха Висариона откривена је у Вијачанима, а други липљански јеромонах хаџи Христофор Липљан налазио се 1681. год. на служби пароха при старој цркви у Сарајеву. Занимљиво је, да је поменути јеромонах хаџија тј. поклоник Гроба Господњег у Јерусалиму, што је за то вријеме овакво путовање било веома тешко, ризично и врло скупо.

 

[John McClane]

У седамнаестом вијеку економска моћ и слава прошлих вјекова манастира Липља полако тамни, да би већ крајем истог вијека доживио пуно запустјење за скоро три наредна вијека. Најиме крај седамнаестог вијека означен ја Аустро - турским ратом у коме су Турци поражени, а над поробљеним хришћанским становништвом и његовим светињама вршен је нечувени терор и разарање. Липљански љетописац биљежи: ''у та времена манастири многи опустјеше и сагорјеше од проклетих и безбожних агарјанских синова. И тада манастир Ступље и Липље сагоре и опусти сасвим.'' Овај запис сачуван је у рукописној књизи донесеној из Липља у манастир Ораховицу у Славонији куда су избјегли липљански калуђери носећи са собом само нешто ствари и књига. Ово запустјење манастира и бјежање калуђера догодило се 1696. године. Липљански монаси су чекали повољније вријеме да се врате и обнове свој манастир, али га нису дочекали. Помрли су као избјеглице у туђем свијету, а само понека књига сачувана до нашег времена свједочи о њима и њиховој трагедији.

Те кобне 1696. године манастир је опљачкан и сагорео, оловни покров са купола је однешен, а све остало што је могло изгорети спаљено је. Остали су само голи зидови, који су за два вијека, колико је манастир био без крова потпуно остао без фресака, свод у припрати храма је пао, думе обрушене, а из храма порасло је дрво које је разарало већ и онако огољеле зидове. Од других манастирских зграда остали су до почетка овог вијека само рушевине каменог конака који се налазио са западне стране цркве. Рушевине осталих грађевина само су се могле назрети. Мисао о обнови манастира живјела је у народу од времена његовог рушења. Народно предање каже да су на приједлог избјеглих калуђера мјештани села Липља одмах након рушења понудили султану стотину волова и стотину овнова за дозволу да се манастир обнови и калуђерима дозволи повратак. Турци су наводно ову понуду прихватили под условом да се посао на обнови обави за три дана, што наравно није било могуће. Ова идеја обнове се остварује тек пред крај турске владавине. Ферман (дозвола) за обнову добијена је 15. августа 1858. године, а радови су завршени тек 1879. и коштали су 1700 дуката. Обновом су руководили свештеници Коста Душанић, Илија Вуковић и Ристо Јунгић са народом. Од ово доба манастир је мирска (парохијска) црква, а 1922. године, са западне стране дозидан је масивни камени звоник који ни стилски ни временски није одговарао старој грађевини.

Године 1965. је у Липљу поново након 270 година, упаљено кандило монашког општежића. За в.д. настојатеља постављен је јеромонах Јустин Пантић, а 1967. године у обновљеном манастиру обављено је прво монашење. Замонашен је монах Јефрем (Милутиновић) данашњи епископ бањалучки и од тада Липље полако почиње свој духовни и материјални раст. Нарочито је то видљиво од како је 1980. године владика Јефрем подтављен за епископа бањалучког.

1984. године освећена је генерално обновљена манастирска црква.

1985. године замонашен је отац Теофан ( Шкобо ).

1986. године освећен је нови камени зидани звоник и још једно набавњено звоно.

1988. освећени су темељи новог конака.

1989. објекат је стављен под кров.

1990. изграђен је водовод у дужини 1600 м. и освећена камена чесма.

1991. освећени су темељи , затим и саграђена манастирска трпезарија.

1994. изграђен је и освећена камена чесма испред улаза у манастирску порту.

1997. изграђен је и освећена је љетне трпезарије испред улаза у манастирску порту.

1999. освећемо је треће манастирско звоно, а затим и постављено на манастирски звоник.

2001. освећени су темељи манастирске библиотеке, ризнице и апартмана.

2003. изграђен је и освећен нови иконостас манастира Липље.

2004. изграђена је и освећена капеле Васкрсења Христовог.

2007. изграђена је и освећена улазна манастирска капија.

Поред материјалне обнове манастир живи и својим духовним животом. Сваког дана служи се јутарња у 6.00 и вечерња у 18.00.; а литургија недељом и празником у 10.00. Акатист Пресветој Богородици чита се сваки дан у подне пред чудотворном иконом Мајке Божије. Од 1989. године овај манастир је ставропигија Епископа бањалучког, те братство поред епископа чине четири јеромонах, монах и један искушеник, као и једна монахиња. Иначе важно је додати да су монаси манастира сви богослови, теолози са дипломама високих школа у земљи и из иностранства. У манастиру Липље је поред осталих послушања дат акценат на образовање братства.

Главни манастирски сабори у току године су: Благовијести - манастирска слава; Петровске покладе - пољске молитве; недеља по Илиндану - годишњица најновије обнове манастира, уједно и најмасовнији сабор; Покров Пресвете Богородице; Божић и Свети Сава.

 

[John McClane]

ИКОНА МАЈКЕ БОЖИЈЕ СПОРУЧНИЦА ГРЕШНИХ

Икона Божије мајке Споручница грешних назива се тако по натпису који је на њој ''Аз споручница грешних к мојему Сину...'' Споручница значи Посредница међу Господом Исусом Христом и људима који свакодневно у сред свјетског метежа гријеше.Непознат је иконописац који је сликао ову икону као и вријеме и мјесто Њеног настанка. Судећи по натпису на њој као и самом лику тј. положају руку може се закључити да је иконописац био дубоко вјерујући човјек можда и монах и да му је главни мотив при изради иконе био Покровски акатист и то стих: Радуј се, јер руке Твоје као јемство за нас Богу дајеш. Овај образ Богомати до почетка 19 вијека налазио се међу другим иконама у оронулој часовњи у Николско-Одринском манастиру (који се налази на обали ријеке Одрине, 7 километара од града Карачева, Орловскoj губерни).Велики број грађана Карачева имало је 1843. год. откривење да је ова икона чудотворна. Неки су је видјели у сну обасјану великом свјетлошћу, а други опет пред њом добили чудесно исцељење и избављење.

Прво записано чудо пред њом је из 1844.год. У љето исте године, дошла је у Николајевски манастир жена трговца Почепина са двогодишњим сином који је имао тешку падавицу. Родитељи су дијете водили код најбољих љекара тога времена али никакаву наду за оздрављење нису добили. Промислом Божијим мајка је довела сина и у манастир те самим чудом молила свештеника да чита молитву пред до тада мало познатом и прослављаном иконом Богомајке. Кад су одслужили молебан оздравио је болесни Почепинин син. Након тога икона je пренесена у литији у манастирску цркву те положена у нови трон а пред њом упаљено кандило које до данас непрекидно гори. Чудотворна копија у Николо-Хамовическом храму

Године 1846. јеромонах Ордино манастира био је послан у Москву да се тамо изради риза за икону. Ту је наишао на велико гостољубље потпуковника Д. Н. Бонческула . Из благодарности за гостопринство из Ордино манастира била му је послана вијерна копија чудотворне иконе. Он је ту икону 1848.год. подарио московском Николо - Хамовическом храму .Тада је постављена на иконостас главног олтара. Благовјерни народ указивао јој је велико поштовање јер су многи ту налазили утјеху. У њој су препознали своју помоћницу и молитвеницу пред Господом. Љетопис тог времена биљежи многа чуда која су се дешавала. Једно вријеме је и мироточила. Године 1872. постављена је у нови златни трон те стављена пред иконостас параклиса св. Димитрија Ростовског у истом храму. Услед све већег народног поштовања параклис је 5. новембра 1872.год. Епископ дмитровски Леонид осветио у част ове иконе.

До данас је остала у пређашњем облику не украшена оковом. Прича се да је Бонческул имао виђење да се икона не покрива оковом нити каквом ризом. Данас Њу красе предмети које су поклоници и исцијељени остављали (златни крстови ланчићи, прстење...) Красе је боље од било каквог окова јер су дар људи који су ту нашли исцељење и спасење.

Икона је кроз протекло вријеме чудотворила, а чудотвори и данас. Народ се у великом броју стиче 20. марта и 11. јуна као и у четвртак Недјеље Свих Светих када црква врши успомену на овај образ мајке Божије. Сваког уторка велики је број поклоника који долазе на акатист, а свакодневно се читају молитве.

Духовници препоручују да се пред овом иконом моле они које муче грешне помисли, те они који су у унинију услед сазнања тешких гријехова које су починили. Пред њом се моле и они који су пали у очајање као и душевни болесници. Многи је дарују на благослов својим блиским у посебним приликама. Родитељи обично поклањају ову икону када шаљу дјецу у далеке крајеве, кад удаују кћери или жене синове.

Велик је број цркава које су украшене њима. Једна таква икона налази се и у Свето -Тројицкој Сергијевој Лаври у припрати Тројицког храма. Прекривена је златним оковом и украшена драгим камењем. Посебно пред њом многи поклоници прислужују свијеће и моле се. Икона малих размјера налази се и у Покровском храму Московске Духовне Академије. Копија ове иконе налази се и у Петро -Павловом храму у Москви тј. на подворју Српске Цркве као и у многим другим храмовима Русије.

У Српској Босни и Херцеговини ова икона се налази у храму Благовјештења Пресвете Богородице у манастиру Липље. Иконописана је 1987.год руком ђакона Марка када је и донијета у липљански манастир. Благословом Преосвећеног Епископа бањалучког и свештено - архимандрита липљанског Г. Јефрема од тада се свакодневно (у подне ) чита Акатист пред поменутом иконом Пресвете Богородице. За велики манастирски сабор (прва недјеља по светом пропоку Илији) икона се износи из манастирског храма у литију и на свенародно поклоњење. За релативно кратко вријеме у народу је стекла велико поштовање. Нису ријетки православни хришћани који је имају у своме дому и пред њом се моле за спасење. У народу је иначе позната као икона Мајке Божије Липљанске. Благословом Пресвете Богородице и иконе Њене манастир је у протеклом рату остао неокупиран и неоштећен од завојевача и противника имена Христовог. Само неколико десетина колометара од светиње била је војна граница. Непрекидном молитвом малог али духовно јаког братства и благовјерног народа противници Христови никада се нису приближили светињи иако су имали озбиљну намјеру.

 

[John McClane]

ТРОПАР И КОНДАК ПРЕСВЕТОЈ БОГОРОДИЦИ КОЈИ СЕ ПОЈЕ У ЧАСТ ЊЕНЕ ИКОНЕ СПОРУЧНИЦА ГРЕШНИХ

Тропар гласа 4

Престаје сада свако униније и очајање нестаје, грешници жалосна срца проналазе утјеху, и небесном љубављу се озарјују свијетло; данас нам Мати Божија пружа руку спасења са пречистог образа Свога и говори: Ја сам молитвеница за грешне пред мојим Сином, Он ми даде руке за њих да их увијек услишим. Зато људи који сте оптерећени многим гријесима припадните пред Њену икону и са сузама ускликнимо: Заштитнице свијета, грешних Посрднице, умоли Матерњим Твојим молитвама Избавитеља свих Христа Бога нашега да Божанском љубављу опрости све наше гријехове и врата Царства Небеског нам отвори, Ти си заступница и спасење род хришћанског.

Кондак гласа 1

Била си часно станиште неизреченог Тијела Сина Божијег, Ти која си изнад сваке ријечи и ума, и постала јеси грешним Посредница дарујући благодат и исцјење. Зато те пјесмом величамо кличући: Мати Света Неисказана, моли Сина свога да нам буде милостив у Дан Суда.

МОЛИТВЕ ПРЕСВЕТОЈ БОГОРОДИЦИ КОЈЕ СЕ ЧИТАЈУ ПРЕД ИКОНОМ СПОРУЧНИЦА ГРЕШНИХ



ИКОНА БОГОРОДИЦЕ СПОРУЧНИЦА ГРЕШНИХ КОЈА СЕ НАЈЧЕШЋЕ МОЖЕ СРЕСТИ ПО ХРИШЋАНСКИМ ДОМОВИМА У РУСИЈИ

О Пресвета Мати, Свеблага Посреднице спасења грешних, Богородице Дјево! Прими милостиво и овог часа наше мољење, које усрдно приносимо Теби. Моли од Бога непоколебивост вјере православне, љубав међу хришћанима и гријехова опроштај, да твојом заштитом постанемо наследници Царства Небеског и удостојимо се са свима светима пјевати Богу: Алилуја.

Коме да вапијемоВладичице коме да прибјегнемо у невољама ако не Теби, Царице Небеска? Ко плач и уздисај наш чује и молитве наше испуњује ако не Ти Свеблага. Услиши и овога часа наше пјесмопојање и молитве Теби упућене и буди нам Мајка и Покровитељка и радости сваке даватељка. Устроји наш живот по заповијестима Сина Твојега и Бога нашега како би задобили живот којем неће бити краја у Царству Пресвете и Животворне Тројице. Предајемо себе Твоме заступништву и радосно ти кличемо: Радуј се Благодатна; радуј се Обрадована; радуј се Преблагословена; радуј се Препрослављена у све вијекове. Амин.

Историјат ове иконе преу зет је из разних издања акатиста и брошура о чудотворни иконама у Русији. Повјест о икони Богородице Споручнице грешних јесте превод поменутих текстова уз допуну и редакцију саставитеља.

Старине манастира Липље

Манастир Липље од свог оснивања до 1696. године када га Турци оскрнавише, а братију протјераше имао је веома богату збирку рукописних и штампаних књига, те црквеног инвентара . О томе свједочи чињеница да је у манастиру живјело више од сто монаха те њихова дјелатност: постојање преписивачке школе и иконописне радионице.

У рукописном минеју манастира Ораховице у Славонији налази се запис да је 1612. године преписан у манастиру Светог Николе - Липљу, а у истом манастиру налази се и псалтир преписиван у Липљу.

Књиге нису само писане и преписиване у Липљу, већ и куповане и доношене за потребе манастира. Псалтир штампан у Венецији 1570. године донесен је у манастир Осојницу (како се манастир Липље другачије зове) нешто мало послије те године.

Антиминс манастира Липље нацртан архиђаконом Герасимом, а освећен 1746. године митрополитом Гаврилом Миjићем и данас плијени својом љепотом и умјетничком префињеношћу.

Славна времена манастирског богатства црквеним предметима и реликвијама прошла су како већ споменух опустошењем манастира од стране Турака. Пребјегли монаси са собом су понијели нешто највреднијег, а засигурно много тога остало је и у манастиру, шта су Турци опљачкали. Постоји прича да је један манастирски крст био у Врбањи код неког муслимана, а он га чувао у амбару у пшеници. Манастирска врата почетком ХХ вијека такође, су се налазила у Врбањи код другог муслимана на магази.

Данас ризница манастира Липље изгледа сасвим тужно и јадно. Нема говора о остатцима дјела наше славне преподобне браће из предтурског периода. У манастиру се за ријетко коју ствар може рећи да је старина, јер ако и има неких ствари то су већином не старине већ старе и дотрајале црквене утваре.

Метални предмети

У манастирској ризници налазе се два филигранска крста грчке израде. Висина већег је 18 цм, а дужина пречника 8 цм. Материјали од којих је израђен су: сребро, метал, дрво и украсно камење. Сам крст највјероватније је сребрен, ручка и постоље су од неког метала наликог на сребро, а срце - унутрашњост крста је дрвена. Био је украшен са 28 каменчића (или стакала) у разним бојама, а данас се на њему сачувало само 15 зелене, плаве и црвене боје који се веома лако одваљују. Крст је неколико пута нестручно рестауриран шта свједоче наивно и импровизујуће урађени састави на поклопцу тј. на мјесту гдје се крст отвара. Као што споменух крст се отвара, а унутар је дрвени крст који је засигурно имао умјетнички изрезбарену икону Спаситељевог распећа, а са друге стране Васкрсења или неког другог догађаја из домостроја спасења. Дуборез крста је сасвим уништен и не може се ни предпоставити шта је на њему било изображено. Судећи по сличном (само много већем и очуванијем) крсту који се данас налази у манастиру Гомионици временски период израде овог могао би бити најраније крај XVIII и почетак XIX вијека. Сличне крстове данас можемо видјети и у ризницама многих наших манастира Крупа (у Далмацији), цетињски манастир...

Други крст највјероватније није од сребра направљен већ од неког метала. Скромнијег је изгледа, а и размјера - 17 цм у висину и пречника 7 цм (засигурно за центиметар већег док је постојао и други потпун украсни крак). На њему су била 42 камена (или стакла) по 3 милиметра као и 4 крупнија камена по врховима украсних ћошкова крста. Данас је остао један већи камен црвене боје на горњем краку, а на самом крсту налази се 31 каменчић зелене, плаве и црвене боје.

Оно што очарава у овог крста јесте његов дрвени дио тј. његова унутрашњост на којој је на обе стране изображено 14 личности. На једној страни крстолико су распоређени јеванђелисти, а по средини Распети Господ на Крсту, Пресвета Богородица и свети Јован Богослов. На другој страни поред јеванђелиста идентичних као на већ описаној страни у средини Крста је изображена композиција празника Богојављења. Из овог можемо закључити да је Крст кориштен приликом освећења воде или другог сличног црквеног обреда.

Оба крста захтијевају у што скорије вријеме рестаурацију.

Дарохранилница

Тачна година и мјесто гдје је ова дарохранилница направљена непознати су. Судећи по њеном изгледу ( црква позног барока) може бити да је направљена крајем ХIХ или почетком ХХ вијека, највјероватније у Карловачкој митрополији. Висина је 27 центиметара. Са све четири стране изгравирани су једноставни и прости, а у исти мах веома лијепи орнаменти, на истоку и западу су изгравирани прозори, а на сјеверној и јужној страни поред на обе стране по два прозора двокрилна врата са надвратним луковима. На средини крова (који је просте израде - исковани цријеп) налази се купола висине 11 цм., без Крста (види се да је крст на куполи био па да је откинут). На обе старне крова био је по један крст, а данас се сачувао само један. У думама крова на обе стране изгравирани су идентични ликови анђела.

У манастиру су и два путира један већи, а други мањи (0,25 Л, 0,5 Л). У мањег чаша и постоље не припадају једно другом већ су вјештачки накалемљени. Други путир је у добром стању, а нема никакву умјетничку вриједност.

Нису много вриједна кандила која су највјероватније у манастир донешена из неке парохијске цркве (XX вијек) као и двије кадионице једна без звончића, а друга са прапорцима, веома примитивне израде. Неколико чирјака из ХХ вијека разних величина манастир данас посједују. Двије посуде за топлоту су од сребра направљене.

Књиге

Манастирска ризница данас има два света Јеванђеља на црквенословенском језику штампана једно у Русији, а друго у Сарајеву.

Мање Јеванђеље је штампано у вријеме руског императора Николаја Павловића благословом ''Свјатјејшег Синод'' у граду Москви 13. децембра 1854'., године. Оковано је са обе стране, а између металних икона које су позлаћене је црвени плиш. На предњој страни у центру је икона Васкрсења Спаситељевог, а са четири стране јеванђелисти. На другој старни у средини је икона Пресвете Тројице, а по угловима орнаменти у металу.

Друго велико јеванђеље које је до прије неколико година стајало на часној трпези у манастирској цркви штампано је у граду Сарајеву августа мјесеца 1890., године. Јеванђеље је штампано у вријеме митрополита дабробосанског Георгија Николајевића, зворничко-тузланског Дионисија Илијевића и захумско херцеговачког Серафима Перовића, а у вријеме када је српски народ у Босни и Херцеговини био поробљен од Аустро-угарске монархије и њеног владара Франца Јосифа Првог.

На првој страници јеванђеља потписали су се архијереји: бањалучки Андреј Фрушчић 07. маја 1976. године, зворничко-тузлански Василије Качавенда 31. августа 1978. године и епископ Николај Сајака (јапанац) који је посјетио манастир 1981. године.

У манастиру се чува већи број богослужбених књига (октоиха, служебника, требника...) штампаних у Сарајеву и Русији почетком ХХ вијека, рестаурираних и укоричених трудом претходног намјесника манастира Липље.

Иконе

Поред икона са старог иконостаса манастира који је сликан у XX вијеку Павом Цвјетковићем - Цинцар из Албаније, а које немају другу вриједност осим историјске. У манастиру се налазе и двије иконе руске израде: Пресвета Богородице - казанска и Образ Спаситеља.

Овај образ Божије Матере класична је руска икона (репродукција) из ХХ вијека и не представља велику умјетничку вриједност. Јединствено што је ова икона најстарија у манастиру и као таква ужива велико поштовање братије и парохијана манастира.

 

[John McClane]

Такође и икона Спаситеља је са почетка ХХ вијека, и сложније је израде. Она нема складно и богато израђен оквир (као што то има казанска) већ је без било каквог оквира. Сликана је на дрвету, а преко ње се налази жељезна (некад била позлаћена) риза. Икону је манастиру прије неколико година поклонио један парохијанин манастирске парохије.

Ове иконе захтијевају рестаурацију.

Платон јеромонах

 

[Urvan Hroboatos]

Историјат манастира Липље

Čudo da to Liplje nisam našao kod Draganovića:
http://www.hercegbosna.org/ostalo/hercegbos.html#trece
...........
Sto iz sigurnih historijskih dokumenata znamo o pravoslavlju u Bosni za vrijeme bosanskih banova i kraljeva?

Odgovor je jednostavan: sigurno ne znamo nista, ne znamo ni to, je li uopce pravoslavnih bilo u Bosni, premda s Thalloczyjem i Prelogom rado dopustamo, da ih je bilo u Istocnoj Bosni oko Drine, makar ih povijesna vrela nigdje ne spominju. Srpski povjesnicar M i h a j l o D i n i c (Jug. istor. casopis, I. god., 151) utvrdivsi, da Tvrtko I. nije bio pravoslavac vec katolik, nastavlja: »Ne treba gubiti iz vida, da u pravoj Bosni - Hum i delovi Raske se izuzimaju - nije bilo u Tvrtkovo doba pravoslavnih. Za nas je ovo pitanje definitivno reseno«

Pocnimo sa srpskim manastirima, koji se svagdje javljaju, gdje je u stara vremena bilo srpskih pravoslavaca. Koliko je srpskih manastira bilo u Bosni do turske najezde? Mi ne znamo ni za jedan jedini! Prolistajte najozbiljniju naucnu radnju o »Pravoslavnom monastvu i manastirima u srednjevekovnoj Srbiji« (Srem. Karlovci 1920.), napisanu od V a s i l i j a M a r k o v i c a. O pravoslavnim manastirima u Bosni nema nigdje ni spomena! Inovjerna »jereticka vlada« bosanskih banova i plemica nije im prijala (str. 152.). M a r k o v i c doduse spominje manastir u Dobrunu, na desnoj obali Drine, na domak Visegradu. Nego taj manastir, podignut 1383., nalazi se zapravo u onom dijelu Srbije, koji je istom kralj Tvrtko pripojio Bosni (1374.). A mi nijesmo nikad tvrdili, da pravoslavaca nije bilo u Srbiji, vec u Bosni prije Turaka.

I kriticni historicar, arhimandrit I l a r i o n R u v a r a c tvrdi, da se ni za jedan srpski manastir u Bosni ne moze dokazati, da je opstojao prije Turaka. Samo za manastir Papracu misli, da bi mogao biti i stariji, ali to misljenje, nicim ne dokazano, ne prelazi granice puke mogucnosti. Medutim, proto D a v i d o v i c zna vise i bolje. Zacudnom vidovitoscu otkriva on citav niz srpskih manastira, cak od XIII. i XIV. stoljeca pa dalje: Ozren, Gostovic, Lovnica, Tavna, Rmanj... (Srp. prav. crkva u B. i H., str. 18). Dokaza, doduse ne donosi (niko ih nije mogao doprinijeti!), nego se valjda nada, da bismo mu ipak mogli vjerovati s obzirom na njegovu casnu bradu. Nego vidovitost g. protu kod svakog manastira malo zanese, da mu od same dragosti produlji zivot za 100, 200 ili 300 godina. A moramo primijetiti, da bi g. proto za svoje vidovite oci ipak trebao nabaviti naocale. Onda ga one ne bi onako grdno prevarile, da kod franjevackog samostana u Krupi na Vrbasu ne posumnja, da fratri nijesu mozda srpski kaludjeri. Onda ne bi benediktinsku opatiju sv. Petra u Cicevu kod Trebinja ugledao naprosto kao srpsko-pravoslavni manastir (spom. dj., 18). Uopce historijska nauka g. prote, kad radi o pravoslavlju u Bosni, sva se da kazati jednom recenicom: Sto je babi milo, o tom joj se snilo. Zar je pravoslavni manastir onaj, koga jos u XII. stoljecu spominje kao katolicki Dukljaninova Kronika (Presb. D i o c l., 53) i koga Dusan Silni, progonitelj katolika, otima benediktincima, a papa ga Klement VI. g. 1345. odlucno trazi natrag i dobiva (S m i c i k l a s, Codex dipl., XI., 179). Za katolicku crkvu i samostan u Ciceva zna nadalje dubrovacki kronicar L u c c a r i (AnnalesRag.,III., 101),Farlati,Jirecek, M a r k o v i c i drugi, samo nece da zna proto Davidovic.

Izvjesni historicari kova Davidoviceva pokusase da dokazu opstanak izvjesnih srpskih manastira u Bosni prije Turcina. Tako je neki brzopleti junak u manastiru Ozrenu procitao natpis, koji spominje nekog Nemanjica kao utemeljitelja. Iguman V i t a n o v i c promotrio je tocnije stvar i mjesto »Nemanjic« cita naprosto »Maric«, a manastir se tim pomladio sam za 300 godina! (Gl. zem. Muz. 1889., 32). Slicno prode i srpski manastir Zavala u Hercegovini. Spominje se prvi put tek 1513. god. Nista zato, Davidovic nalazi, da je sagraden 1271., valjda zato, sto ima stari manastirski pecat iz tog doba. Ima, istina, samo zato covjek mora biti corav kod ociju, da pecatu dadne ne 700 vec 150 ili 200 godina starosti. A tko malo nazire, vidi u pecatu grubi falsifikat. - Slicno je i sa starim pecatom manastira u Dobricevu. Krivotvoritelj se malo zaboravio, kad na pecatu broji godine s Latinima »od rozdstva Hristova«, a ne od stvorenja svijeta, kako to srpski spisi i pecati uvijek cine. Slicne su sudbine bile i neke pravoslavne eparhije u Bosni. Iz spomena imena god. 1293. nekog Bazilija, bosanskog biskupa, koji je mogao mirne duse biti i katolik kao i toliki benediktinski monasi istog imena u Dalmaciji, iskonstruirao je R a d o s l a v G r u j i c cak opstanak zvornicke eparhije u XIII. stoljecu. Jedan stari spis spominje Vilimira Vladmirovica, »kresevskog i neretvanskog episkopa grckog obreda«, samo je dokazano za taj spis, da je »patvorba i to vrlo nespretna«.

Opstanak ni jednog srpskog manastira, ni jedne pravoslavne crkve ne moze se dokazati u Bosni prije Turaka. S tim se slazu i Dr. B a s a g i c i S e j h F. K e m u r a, koji zakljucuje, da Mehmed Fatih »nije nasao u Bosni drugih bogomolja osim katolickih i da prema tome nije pravoslavnih moglo biti u Bosni« (Gl. Zem. Muz., 1911., 297). - Jedinu iznimku cini, kako izgleda, stara pravosl. crkva Hercega Stjepana u G o r a z d i iz god. 1446. Samo ne valja zaboraviti, da su vec 1430. Vrhbosna (danasnje Sarajevo) i Hodidjed bili stalno u rukama Turaka. A krajevi na Drini, gdje je i Gorazda, ili su vec bili turski ili su priznavali tursko vrhovnistvo.

 

[Urvan Hroboatos]

Zato i kažem, Krupa je po svemu sudeći jedan izuzetak (ko zna zašto, možda je bila neka zaboravljena kolonija iseljenika, ne želim da odlazim u sulude hipoteze).

Nije iz 17. stoljeća, zato što je upravo tada i manastir uništen, u vrijeme habsburško-osmanskih čarki. Dva stoljeća je bio u ruševinama, i obnovljen je nakon preuzimanja administracije nad osmanlijskom BH od strane Austro-Ugarske, 1889. godine. Manastir je nesumnjivo stariji, ima o njemu i tokom XV i XVI vijeka. Ići do XIII i XIV je malo već klimavo, pretpostavljam da će daljnja istraživanja to potvrditi, ali ako su zaista monasi iz ovog manastira osnovali dalmatinsku Krupu 1317. godine...

Realno, postojale su crkve u BH (sadanjoj), i to je lako provjeriti- pogleda se Enciklopedija Jugoslavije iz 1980-ih, pod Bosna i Hercegovina, i umjetnost i arhitektura. Ne da mi se tu gromadu pisati, no radi se o starokršćanskim građevinama koje sa slavenima nemaju veze.

Uglavnom bazilike u Mogorjelu, Šuici, Čerinu, Potocima,...Zatim u Zenici, Brezi, Lepenici,.. koji ostataak kapitela u Duvnu..

U Zenici su dijelovi crkvenoga namještaja iz bazilike (5. i 6. st., rušena u 7., obnavljana u 8. i 9.) Predromanički pleter u Zavali, blizu Glamoča, i u Rapovinama kod Livna. Ostatak romaničkoga kapitela koji govori o postojanju veće crkvene građevine u Sarajevu u 11. i 12. st. Zna se da su bile romaničke crkve u Homolju i Biskupu kod Konjica, no one su razorene u antikrstjanskim mađarskim pohodima.

Literatura bi bila u monografijama o arhitekturi u BH, starijemu razdoblju.

 

[John McClane]

Čudo da to Liplje nisam našao kod Draganovića:
http://www.hercegbosna.org/ostalo/hercegbos.html#trece
...........
Sto iz sigurnih historijskih dokumenata znamo o pravoslavlju u Bosni za vrijeme bosanskih banova i kraljeva?

Odgovor je jednostavan: sigurno ne znamo nista, ne znamo ni to, je li uopce pravoslavnih bilo u Bosni, premda s Thalloczyjem i Prelogom rado dopustamo, da ih je bilo u Istocnoj Bosni oko Drine, makar ih povijesna vrela nigdje ne spominju. Srpski povjesnicar M i h a j l o D i n i c (Jug. istor. casopis, I. god., 151) utvrdivsi, da Tvrtko I. nije bio pravoslavac vec katolik, nastavlja: »Ne treba gubiti iz vida, da u pravoj Bosni - Hum i delovi Raske se izuzimaju - nije bilo u Tvrtkovo doba pravoslavnih. Za nas je ovo pitanje definitivno reseno«

Pocnimo sa srpskim manastirima, koji se svagdje javljaju, gdje je u stara vremena bilo srpskih pravoslavaca. Koliko je srpskih manastira bilo u Bosni do turske najezde? Mi ne znamo ni za jedan jedini! Prolistajte najozbiljniju naucnu radnju o »Pravoslavnom monastvu i manastirima u srednjevekovnoj Srbiji« (Srem. Karlovci 1920.), napisanu od V a s i l i j a M a r k o v i c a. O pravoslavnim manastirima u Bosni nema nigdje ni spomena! Inovjerna »jereticka vlada« bosanskih banova i plemica nije im prijala (str. 152.). M a r k o v i c doduse spominje manastir u Dobrunu, na desnoj obali Drine, na domak Visegradu. Nego taj manastir, podignut 1383., nalazi se zapravo u onom dijelu Srbije, koji je istom kralj Tvrtko pripojio Bosni (1374.). A mi nijesmo nikad tvrdili, da pravoslavaca nije bilo u Srbiji, vec u Bosni prije Turaka.

I kriticni historicar, arhimandrit I l a r i o n R u v a r a c tvrdi, da se ni za jedan srpski manastir u Bosni ne moze dokazati, da je opstojao prije Turaka. Samo za manastir Papracu misli, da bi mogao biti i stariji, ali to misljenje, nicim ne dokazano, ne prelazi granice puke mogucnosti. Medutim, proto D a v i d o v i c zna vise i bolje. Zacudnom vidovitoscu otkriva on citav niz srpskih manastira, cak od XIII. i XIV. stoljeca pa dalje: Ozren, Gostovic, Lovnica, Tavna, Rmanj... (Srp. prav. crkva u B. i H., str. 18). Dokaza, doduse ne donosi (niko ih nije mogao doprinijeti!), nego se valjda nada, da bismo mu ipak mogli vjerovati s obzirom na njegovu casnu bradu. Nego vidovitost g. protu kod svakog manastira malo zanese, da mu od same dragosti produlji zivot za 100, 200 ili 300 godina. A moramo primijetiti, da bi g. proto za svoje vidovite oci ipak trebao nabaviti naocale. Onda ga one ne bi onako grdno prevarile, da kod franjevackog samostana u Krupi na Vrbasu ne posumnja, da fratri nijesu mozda srpski kaludjeri. Onda ne bi benediktinsku opatiju sv. Petra u Cicevu kod Trebinja ugledao naprosto kao srpsko-pravoslavni manastir (spom. dj., 18). Uopce historijska nauka g. prote, kad radi o pravoslavlju u Bosni, sva se da kazati jednom recenicom: Sto je babi milo, o tom joj se snilo. Zar je pravoslavni manastir onaj, koga jos u XII. stoljecu spominje kao katolicki Dukljaninova Kronika (Presb. D i o c l., 53) i koga Dusan Silni, progonitelj katolika, otima benediktincima, a papa ga Klement VI. g. 1345. odlucno trazi natrag i dobiva (S m i c i k l a s, Codex dipl., XI., 179). Za katolicku crkvu i samostan u Ciceva zna nadalje dubrovacki kronicar L u c c a r i (AnnalesRag.,III., 101),Farlati,Jirecek, M a r k o v i c i drugi, samo nece da zna proto Davidovic.

Izvjesni historicari kova Davidoviceva pokusase da dokazu opstanak izvjesnih srpskih manastira u Bosni prije Turcina. Tako je neki brzopleti junak u manastiru Ozrenu procitao natpis, koji spominje nekog Nemanjica kao utemeljitelja. Iguman V i t a n o v i c promotrio je tocnije stvar i mjesto »Nemanjic« cita naprosto »Maric«, a manastir se tim pomladio sam za 300 godina! (Gl. zem. Muz. 1889., 32). Slicno prode i srpski manastir Zavala u Hercegovini. Spominje se prvi put tek 1513. god. Nista zato, Davidovic nalazi, da je sagraden 1271., valjda zato, sto ima stari manastirski pecat iz tog doba. Ima, istina, samo zato covjek mora biti corav kod ociju, da pecatu dadne ne 700 vec 150 ili 200 godina starosti. A tko malo nazire, vidi u pecatu grubi falsifikat. - Slicno je i sa starim pecatom manastira u Dobricevu. Krivotvoritelj se malo zaboravio, kad na pecatu broji godine s Latinima »od rozdstva Hristova«, a ne od stvorenja svijeta, kako to srpski spisi i pecati uvijek cine. Slicne su sudbine bile i neke pravoslavne eparhije u Bosni. Iz spomena imena god. 1293. nekog Bazilija, bosanskog biskupa, koji je mogao mirne duse biti i katolik kao i toliki benediktinski monasi istog imena u Dalmaciji, iskonstruirao je R a d o s l a v G r u j i c cak opstanak zvornicke eparhije u XIII. stoljecu. Jedan stari spis spominje Vilimira Vladmirovica, »kresevskog i neretvanskog episkopa grckog obreda«, samo je dokazano za taj spis, da je »patvorba i to vrlo nespretna«.

Opstanak ni jednog srpskog manastira, ni jedne pravoslavne crkve ne moze se dokazati u Bosni prije Turaka. S tim se slazu i Dr. B a s a g i c i S e j h F. K e m u r a, koji zakljucuje, da Mehmed Fatih »nije nasao u Bosni drugih bogomolja osim katolickih i da prema tome nije pravoslavnih moglo biti u Bosni« (Gl. Zem. Muz., 1911., 297). - Jedinu iznimku cini, kako izgleda, stara pravosl. crkva Hercega Stjepana u G o r a z d i iz god. 1446. Samo ne valja zaboraviti, da su vec 1430. Vrhbosna (danasnje Sarajevo) i Hodidjed bili stalno u rukama Turaka. A krajevi na Drini, gdje je i Gorazda, ili su vec bili turski ili su priznavali tursko vrhovnistvo.

Е па сада знаш... одакле Срби у Средњој Босни... Липље је из 13. века... има ту још манастира, међутим половина њих је у 16. или 17. веку спаљена од стране турског зулума, или уништена природном непогодом.

 

[Urvan Hroboatos]

Е па сада знаш... одакле Срби у Средњој Босни... Липље је из 13. века... има ту још манастира, међутим половина њих је у 16. или 17. веку спаљена од стране турског зулума, или уништена природном непогодом.

Po kojim je pouzdanim podatcima taj manastir iz doba koje mu se pripisuje ? Ovdje:
http://www.manastirliplje.com/istorija.htm sve piše u stilu- misli se, pretpostavlja itd. Postoji li ijedna ktitorska povelja, ikakav zapis ili bilo što slično iz prijašnjih drugih izvora kojim bi se potvrdilo da je taj manastir iz doba prije Turaka, tj. prije 1463. ?

Taj dio sadašnje BH nije pripadao ni u kojem razdoblju području srpske države u doba bilo kakve individualnosti, kao što nije zabilježena pojava istočne ortodoksije u banjolučkom kraju prije osmanskih osvajanja.

Po ovom bi taj manastir kao pao s Marsa, kao budistički hram u Arabiji. Ne će ići.

 

[Q. in perpetuum hibernum]

Mislim ne znam čemu ova tema ako se svi na njoj slažemo oko svega.