ДОЋИ ЋЕ ВРИЈЕМЕ КАДА ВИШЕ НЕЋУ ИМАТИ ШТА ДА ВАМ КАЖЕМ
Доћи ће вријеме кад нећу имати шта да вам кажем. – О томе бих хтио да говорим, али већ у првој реченици има нечег егоцентричног, нетачног и претјераног. Не, неће то бити никакво нарочито вријеме, нити ће нарочито доћи, али ето, тако се ми високо и више-мање нетачно увијек изражавамо кад говоримо о себи и свему оном што је у вези са нама. Не, неће доћи никакво нарочито “вријеме”, него ће просто, у незауставивом току догађаја и промјена доћи једном и то: да нећу више имати шта да вам кажем. Неће то бити ништа крупно ни важно, то што ће остати неказано, као што, уосталом, није било важно ни вријеме кад сам имао шта да кажем (или мислио да имам), и кад сам заиста и казивао. Али ето, ја са ове тачке на којој још имам нешто да вам кажем (или бар мислим да имам), дозвољавам себи да помишљам на тренутак, који је сигуран као и будућност сама, кад нећу имати више шта да вам кажем. – Неће то бити нестанак мој са свијета ни одлазак под земљу, него предворје смрти или, ако хоћете, излазна станица живота. Бићу жив, звати се својим именом, гледати сунце и јести хљеб – а нећу ништа имати да вам кажем.
Годинама и данима ја сам вам говорио о свијету око себе и о томе како га ја видим и осјећам. Некад је то било оно што сте очекивали од мене, а понекад је ваше очекивање било и преварено. Али, свакако се тиме створила између вас и мене извјесна навика, за мене готово обавеза: да ја казујем а ви да примате, и да судите о оном што сам рекао. Стога осјећам потребу да вечерас говорим о томе са вама, да вам се унапријед извиним и да то већ сада кажем. Јер, кад то вријеме заиста наступи, ја можда нећу бити свјестан тога, нећу се сјетити или нећу ни моћи да вам то кажем.
Доћи ће вријеме кад више нећу имати шта да вам кажем.
Иво Андрић