Citati koji opisuju naša osećanja

Ono što nas upropašćuje, tačnije, što nas je upropastilo, jeste naša glad za svrhom, potpuno nevažno kakvom; a ta slabost, koja je ključ istorijskog
razvoja, iako nas je uništila, dovela do ništavila, istovremeno će nas i izbaviti, dajući nam smisao za propast, čežnju za jednim događajem koji bi prevazi-
šao sve ostale događaje, za jednom strepnjom koja bi prevazišla sve druge strepnje. Budući da je katastrofa jedino rešenje, a post-istorija, pod pretposta-
vkom da će posle toga uslediti, jedini izlaz, jedina prilika, - opravdano je da se upitamo nije li čovečanstvu već sada od prečeg interesa da iščezne nego
da se i dalje iznurava i razmlitavljuje u iščekivanju, izlažući se periodu agonije u kojem mu preti gubitak svake ambicije, čak i one da nestane.

Emil Sioran
 
Što čovek stiče veću moć, to postaje ranjiviji. A najviše treba da se plaši trenutka kada, pridavivši sve što postoji, proslavi svoj trijumf, to fatalno vaznesenje, pobedu koju neće nadživeti. Najverovatnije je da će on nestati i pre nego što realizuje sve svoje ambicije. On je već sada toliko moćan da se pitamo zbog
čega on teži ka još većoj moći. Takva nezajažljivost odaje nam bedu bez utočišta, krucijalnu nemilost. Biljke i zveri na sebi nose znake spasa, a čovek znake propasti. To važi za svakog od nas, za celokupnu vrstu, zaslepljenu i smlavljenu bleskom Neizlečivosti. Ona se produžava kroz nacije, a sve ih zajedno očekuje ropstvo, po prostom automatizmu razvoja. Sve one u osnovi predstavljaju samo zaokrete koje preduzima istorija u cilju zavođenja sveopšte tiranije, carstva koje će obuhvatiti sve kontinente.

Emil Sioran
 
Učeni ljudi lako mogu da prepoznaju amaterizam. Struka duboko zadire u materiju, stalno je usavršavajući. To je znanje. Učeni ljudi, medjutim, ne ponižavaju one koji od njih manje znaju. Pomažu im da, ako to žele, nešto nauče. To je veličina. Odstupanje od ovoga najčešće je pokazatelj da je neko uskočio u skupe "cipele', ali za tri broja veće. Vredno, ali beskorisno.

Brankica Damjanović
 
"Šta da se kaže o toj ludoj amplitudi naših raspoloženja? ("Zum Himmel hoch, zur Erde nieder")
Toliko je poznata stvar i toliko teška a neizmenljiva da je možda najbolje i ne govoriti o njoj. Pa ipak, ponekad čovek mora da govori.

Ima dana kad je sve u nama tako svetlo i skladno da ne osećamo ni potrebu za srećom, toliko smo iznad svega što ljudi nazivaju tim imenom.
Tada svaki najmanji prevoj na brdima oko nas izgleda kao pokret milovanja upućenog samo nama; svaki oblačak na nebu kao slovo iz tajne azbuke
o sreći, koja se tako ne zove a koja očekuje sve ljude, svaki šum lišća na jablanovima, ispod kojih idemo, kao muzika sfera i romon vode u mraku
kao njena pratnja: svaka pomisao u nama kao radosno otkriće, a svaka žena koja putem prođe kao boginja koja je za trenutak uvukla krila.

A ima dana... Ali zaista je bolje ne govoriti o toj strahoti, i ja ne govorim."

Andrić
 
Šteta je da se čovek bavi time šta bi bilo kad ne bi umro. Neka bude miran, umreće. I šteta je da čovek zbog, priznajem, prokletog neprijatnog straha podiže tako veliku galamu. Umrite sami. I umrite tiho. Tim pre, jer i inače svako, čak i istaknuti kolektivac, mora da umre bez bilo kakve spoljne pomoći, usamljeno, individualno i tu ne pomaže nikakva galama. Živite u zajednici i sami morate umreti. Živite veselo i umrite tiho.

Bela Hamvaš
 
Optimizam je jedno od glavnih oruđa prevare. Bitno je uvideti istorijsku laž: viziju blistave budućnosti. Budućnosti nema; Hiljadugodišnje carstvo nikada neće doći. Umesto dolaska budućnosti koju očekujemo, povećava se samo prošlost, širi se, maligno buja, dok nas u jednom trenutku ne proguta. Budućnost i smrt se međusobno isključuju, a nama je dato da umiremo. Smrt je najveća misterija života , nikako njegova negacija; tajanstveni prelaz iz sveta tvari u svet u-tvara - u prošlost. Smrt nas otrže od sukcesivnosti vremena, no to ne znači da nas otrže od bića ili od večnosti.

Svetislav Basara
 
0D387FF5-B923-46D8-AF4B-F0EFCF21BD7D.jpeg
 
Poslednja izmena od moderatora:
" Imam bore.
Pogledala sam se u ogledalo i otkrila da imam puno bora oko očiju, usta, na čelu.
Imam bore jer imam prijatelje...smejali smo se toliko... do suza.
Imam bore jer sam majka....volim,brinem,ponosim se..
Imam bore koje stvara ljubav...
Plakala sam. Imam bore koje je stvorila bol.
Videla sam lepa, nova mesta koja su me naterala da se divim, i videla sam stara, draga mesta koja su me naterala da tugujem.
Svaka bora na mom licu, na mom telu, krije moju priču,svaka je deo mog života, emocija koje sam ja proživela....izbrisem li ih,izbrisacu sebe.''
 
Za nekoliko meseci svaka se soba promeni, čak i kad se ništa ne pomeri. Ma koliko stare i propale bile, stvari ipak nađu snage, ne znam gde, da ostare. Sve se promenilo oko nas. Predmeti nisu promenili mesto, razume se, ali same stvari su se promenile u suštini. Drukčije su pri ponovnom susretu, i reklo bi se da s više snage deluju na nas, tužnije i još dublje, mekše nego nekad, da bi se stopile s nama u onom umiranju koje se lagano zbiva u nama, neosetno, iz dana u dan, od kojeg se svakog dana kukavički malo manje branimo no juče. Od susreta do susreta, vidimo kako se život raznežava, bora u nama, a s njim i stvari i ljudi, koji su bili obični, ili dragoceni, ponekad i opasni. Strah od bliskog kraja obeležio je sve to svojim borama, dok smo mi kasali gradom za svojim zadovoljstvom ili za hlebom.

Uskoro će svud oko naše prošlosti ostati samo bezazleni, jadni i bespomoćni ljudi i stvari, sve same zanemele greške.

Luj-Ferdinand Selin
 
Možda je ta linija između čarobnog krova i mog prozora prostor u kome vreme iščezava. Njime se ne korača. U njemu se stoji. U pokretu, osmehu, dodiru. U misli, u uspomeni, u večnoj sadašnjosti. Možda je to deo stvarnosti koji meni treba da se izlečim, a Lariju da uspe da postane ono što želi da bude – možda pisac, a možda naprosto – čovek.

Lari - Marija Sever
 
И ако је онај псалмопевац довикнуо своме господу Богу: Хиљаду година су за тебе као тренутак – она претпоставка може се и унатраг прочитати и опет је једна истина: Тренутак је као хиљаду година.
Готфрид Келер: Зелени Хајнрих

Хесе је изузетно волео овог писца.
 
Šta je to što nas spašava od ludila? Želja za životom? Egoizam? Pokvarenost? Ograničenost ljudskih osećanja?
Da li je jedino što nas spašava od ludila upravo naša nesposobnost da ga razumemo?
Ili pak čoveka ne može pogoditi ništa sem lične nesreće, a svaka kazna, koliko god bila stroga,
već je u stepenu koji taj pojedinačni život može izdržati? Da li je sve samo iskušenje?
Da li je ova greška u razumevanju i u ovoj ličnoj nesreći tek posledica izmišljotine o tome kako smo nešto uspeli da shvatimo?

Smrt usred leta, Jukio Mišima
 
Tehnološka mašinerija iluzija ovog sveta usredsređena je na to da se pomisao na smrt odstrani u što je moguće većoj meri. Kakva tragična zabluda tvrditi da je naš vek vek materijalizma i pragmatizma. Naše doba je doba iluzija i najcrnje magije. Ono, istina, (zlo)upotrebljava materijalno, ali ono nema nikakvog kontakta sa tvari; tvar je medijum iluzija: filma, radija, TV, magnetofona, magnetoskopa. Smrvljen svirepim pravilima Igre retko ko se odvažuje da ostane nasamo sa sobom. Pred očima je uvek treperavi ekran, na ušima slušalice wolkmana: čovek je samo medij u kome se odvija tehnološki dance macabre. I to se naziva progresom. To i jeste progres koji vodi u ništavilo. Strepnju i pustoš srca, zabava i luksuz ne mogu odstraniti. Otuda ne čudi činjenica da je samoubistvo postalo masovna pojava. Spinozina sentenca: „Mišljenje smrti ne pripada smrti već životu” aktuelnija je nego ikada, ali danas se mišljenje smrti smatra simptomom duševnog oboljenja, u najmanju ruku - nastranošću. Psihijatrija, psihologija, farmakologija, su tu da nas vrate na pravi put - natrag u Igru. Pošto-poto nastoje da nas izleče od mela-nholija, strepnji, osećanja teskobe. Ali, ma kako paradoksalno zvučalo, tuga, strepnja i teskoba su ono najvre-dnije čime raspolažemo: one su jedini putokazi na putu kojim bismo morali krenuti. Tuga je samo žalost za izgubljenim jedinstvom; teskoba - čežnja za beskonačnim; strepnja - drhtaj pred sopstvenom prazninom.

Svetislav Basara
 
Sve ima svoju vrijednost i težinu, ni manju ni veću nego što je ima, a nama izgledaju različite. Jedne nevolje vrijeme čini laksim, druge težim. Mi se mijenjamo, svijet ostaje. Žar više ne prožiže kao nekad. Ni kad padne na dušu. Hladimo se, studen se javlja, kao u jesen, i gledamo da budemo uz ono što je stalno i što ne izdaje.

Meša Selimović “Magla i mjesečina”
 
Nadalje, stvorenje uvereno u sopstvenu konačnost nije slobodno; ono je zatvoreno u granice tela, granice ega, granice ideologije, granice države, granice vremena. Sve što može učiniti jeste da to tamnovanje učini snošljivijim. I tako dospevamo do uživanja u čije se ime, tobože, ruše sve granice i svi obziri. To je fantom slobode Zapada, fantom koji sve proglašava dozvoljenim ukoliko donosi uživanje. No, svako uživanje je ograničeno; Zemlja dembelija ostaje pusti san. U stvarnosti je drugačije: da bi se uživalo mora se imati novaca, a da bi se imalo novaca, mora se raditi (ili otimati) ili bar izmećariti. A tamo gde caruju neslo-boda i nemoć, nužno caruju institucije. Cilj svake institucije je, ako kao folklor apstrahujemo programe i parole, samo jedan: održati status quo. Institucija i nije ništa drugo nego detinjast pokušaj da se zaustavi vreme; ona je negativ duhovne hijerarhije; njenim lestvicama se ne uspinje zahvaljujući duhovnom i etičkom napretku, već naprotiv, zahvaljujući duhovnom i etičkom srozavanju. Tako se svaka institucija da razotkriti kao udruženje neslobodnih, nesamostalnih, nedo-raslih i nedoučenih, udruženje čija je osnovna svrha borba protiv svake slobodne ličnosti, protiv svake zbiljske akcije. Tako je bilo oduvek.

Svetislav Basara
 
"Sve što se sa namerom uradi, koliko god ona dobra bila, izgubi delić namene, delić onog čistog i iskrenog što iz duše dolazi. Naime, svešću namerimo, ali samo srcem namenjujemo.Razlika je u samo jednom slovu, tvrdom R ili blagom N. Razlika je u čvrstini i mekoći. U odlučnosti i nežnosti- nameRa i nameNa.
U nameri ima mere. Razumom samim odlučimo koliko od sebe možemo i hoćemo dati, iskalkulišemo i izvagamo, i sve ono što usledi zacrtan je put ostvarenja namere,i taj put ima svoj cilj, ali i ograničenja koja poštujemo. I upravo zato, sa koliko god dobrom namerom krenuli, stići ćemo onakvi kakvim su nas okolnosti i prioriteti usput oblikovali, sa ili bez objašnjenja da nam je "namera najbolja bila". Ali... Nažalost, tu je jedno "ali" uvek prisutno, kao nemušto opravdanje,kao rečito priznanje, kao skidanje odgovornosti sa sebe i nametanje uzvraćanja istom merom - dobrom namerom. A ljudi, ako u trenutku velikodušnosti ili dobrog raspoloženja nešto lepo odluče, makar to i ne ostvarili, očekuju da im se na isti način vrati, i to ne samo željom, već samim ostvarenjem...Tu je ona tvrdoća očekivanja, onog kao kamenčić kotrljavog slova R.
Namena mere nema... Namenom dajemo od sebe i same sebe. Kaput onome kome je hladno, pa makar sami da drhtimo ostali ;sve što u rukama imamo,čak i ono što će nama da zafali ;sve misli i dobre želje, bez da na sebe pomislimo ;sve lepe reči, dušu samu, sve čime možemo nečiji svet najlepšim bojama da obojimo... "
 
Kada je gospodin Pikvik komičan, nije komičan, jer sve se to dešava u romanu. Ko zna, možda je roman samo još jedna savršena stvarnost i život koji Bog
stvara preko nas, možda mi postojimo samo kako bismo ih stvarali? Čini se da civilizacije postoje samo kako bi stvarale umetnost i književnost; reči su ono
što od njih ostaje i što o njima govori. Zašto te vanljudske prilike ne bi bile stvarne? Bolna mi je i sama pomisao da bi moglo biti tako...

Fernando Pesoa
 
Nijedan drugi odgovor mu nije padao na pamet osim ovog: „Umoran sam.“ Toliko umoran da, iako je znao da su sva vrata na njegovom zatvoru mogla da
se otvore i da je on imao ključ koji ih otvara, nije činio nijedan korak ka slobodi. Toliko se navikao na taj umor da je u njemu već počeo da nalazi i zadovo-
ljstvo, zadovoljstvo čoveka koji se odrekao, zadovoljstvo onog ko, kada vidi da je došao čas odluke, pomeri sat unazad i kaže: „Još je rano“. Zadovoljstvo žrtvovanja. Ali žrtvovanje je potpuno samo kada se krije. Učiniti ga vidljivim znači stalno ponavljati „Žrtvujem se“ znači terati druge da ga ne zaborave. A to
znači da se još nije potpuno odrekao, da iza odricanja i dalje postoji nada, isto kao što iza oblaka uvek postoji plavo nebo.

Žoze Saramago
 
Šta jedna osoba daje drugoj? Ona daje od sebe, od najskupocenijeg što ima, ona daje od svog života. To ne znači nužno da ona žrtvuje svoj život za drugu osobu – već da joj daje od onoga što u njoj živi; ona joj daje od svoje radosti, svog interesovanja, razumevanja, znanja, humora, od svoje tuge – sve izraze i manifestacije onoga što u njoj živi. Aktivni karakter ljubavi ogleda se u činjenici da ona uvek sadrži određene osnovne elemente, zajedničke svim oblicima ljubavi. To su: briga, odgovornost, poštovanje i znanje. Ljubav je aktivna zainteresovanost za život i rast onoga što volimo. Čovek voli ono oko čega se trudi i trudi se oko onoga što voli."- Erih From
 
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Slične teme

Nina
Poruka Duška Radovića za one koji kukaju na život
Odgovora
0
Pregleda
155
Nina
Nina
Nina
Harvard uklonio povez sa knjige koji je napravljen od ljudske kože
Odgovora
6
Pregleda
214
Smartanabil
Smartanabil

Back
Top