- Poruka
- 129.660
Zvonce
Sedam je godina prošlo od njihovog rastanka u Peterburgu. Gospode, kakva
gužva na Nikolajevskoj stanici! Nemoj stajati tako blizu - voz samo što nije
krenuo. Pa evo, odosmo, zbogom, najdraža... Hodala je naporedo s vozom, visoka,
tanka, u kišnom mantilu, s crno-belom ešarpom oko vrata, a neka spora struja
nosila ju je unatrag. Regrutovan u Crvenu armiju, učestvovao je nevoljno i
zbunjeno u građanskom ratu. Onda jedne prekrasne noći, uz pomamno
struganje stepskih zrikavaca, prešao je na stranu belih. Godinu dana kasnije,
1920, malo pre odlaska iz Rusije, u strmoj, kamenitoj Čajnoj ulici u Jalti, naleteo
je na ujaka, moskovskog advokata. O, kako da ne, ima novosti - dva pisma. Ona
napušta Rusiju i već je nabavila pasoš. Dobro izgledaš, momče. I konačno ga je
Rusija pustila da ode - na trajno odsustvo, kako su neki govorili. Dugo ga je
Rusija držala; dok je on polagano vijugao sa severa na jug, Rusija je uporno
nastojala da ga zadrži, zauzimanjem Tvera, Harkova, Belgoroda i svakojakih
zanimljivih zaselaka, ali nije vredelo. Pripremila mu je bila još jedno iskušenje,
poslednji dar - Krim – ali čak ni to nije pomoglo. Otišao je. A na brodu je upoznao
jednog mladog Engleza, veseljaka i sportistu, koji je putovao u Afriku.
Boravio je Nikolaj u Africi, pa u Italiji, pa iz nekog razloga i na Kanarskim
ostrvima, pa opet u Africi, gde je neko vreme služio u Legiji stranaca. U početku
je često pomišljao na nju, potom retko, potom opet sve češće i češće. Njen drugi
muž, nemački industrijalac Kind, umro je za vreme rata. Posedovao je
pozamašne nekretnine u Berlinu, te je Nikolaj pretpostavljao da nema opasnosti
da će ona tamo gladovati. Ali kako vreme leti! Neverovatno!... Zar je stvarno već
punih sedam godina prošlo?
Očvrsnuo je tokom tih godina, ogrubeo, izgubio jedan kažiprst, naučio dva
jezika - italijanski i engleski. Oči su mu dobile svetliju boju i iskreniji izraz, pošto
je u licu bio ravnomerno, rustično preplanuo. Pušio je lulu. Njegov hod, koji je
oduvek imao čvrstinu svojstvenu kratkonogim ljudima, poprimio je sasvim
osoben ritam. Jedna se stvar na njemu uopšte nije promenila: njegov smeh, kad
bi namignuo, kad bi se našalio.
Bajno se provodio, smejao se prigušeno i odmahivao glavom, sve dok
naposletku nije rešio da sve napusti i u lagodnim etapama stigne do Berlina.
Jednom prilikom - na kiosku, negde u Italiji, primetio je ruske emigrantske
novine štampane u Berlinu. Sročio je oglas i poslao ga tim novinama za rubriku
Lično: taj-i-taj traži tu-i-tu. Niko mu nije odgovorio. Na kratkom izletu do Korzike
upoznao je jednog Rusa, starog novinara Gruševskog, koji se spremao na put u
Berlin. Raspitajte se u moje ime. Možda ćete je pronaći. Recite joj da sam dobro
i zdravo... Ali ni taj izvor nikakve vesti nije doneo. Krajnje je vreme bilo da krene
u napad na Berlin. Tamo, na licu mesta, potraga će biti jednostavnija. Namučio
se dok nije dobio nemačku vizu, a već mu je i novca ponestajalo. Ah, pa dobro,
stići će tamo na ovaj ili na onaj način...
I zaista je stigao. U trenčkotu i kariranom kačketu, nizak rastom i plećat, s
lulom u zubima i olupanim koferom u zdravoj ruci, iskoračio je na trg ispred
železničke stanice. Zastao je tamo da bi se divio adiđarskom sjaju velike reklame
koja je mic po mic zadirala u mrak, zatim nestajala, pa iznova kretala iz druge
tačke. Proveo je lošu noć u zagušljivoj sobi nekog jeftinog hotela, pokušavajući
da smisli odakle bi krenuo s potragom. Ured za prijave boravka, redakcija ruskih
novina... Sedam godina. Mora da je ona stvarno ostarila. Gad je ispao što je toliko
odugovlačio; mogao je i ranije doći. Ali, ah, te godine, ta čudesna lutanja oko
sveta, opskurni bedno plaćeni poslovi, iskorišćene i protraćene šanse,
uzbudljivost slobode, one slobode o kojoj je kao dete sanjao! Bio je to čisti Džek
London... A evo sada opet: novi grad, sumnjivi svrab u perjanoj postelji i škripa
kasnog tramvaja. Napipao je šibice, pa uvežbanim pokretom patrljastog
kažiprsta uzeo da nabija meki duvan u lulu.
Kad putuje naokolo, čovek poput njega zaboravlja nazive za vreme; potiskuju
ih ona za mesta. Izjutra, kad je Nikolaj izašao s namerom da ode do policijske
stanice, preko svih izloga bile su navučene rešetke. Bila je prokleta nedelja.
Toliko o prijavama boravka i novinama. A bila je i pozna jesen: vetrovito, lepe
kate po gradskim parkovima, spljošteno belo nebo, žuto drveće, žuti tramvaji,
nazalne trube krmeljavih taksija. Prošla ga je jeza od uzbudljive pomisli da se
nalazi u istom gradu kao i ona. Za novčić od pedeset pfeniga dali su mu čašu
porta u nekom šoferskom baru, i prijalo mu je to vino na prazan stomak. Tu i
tamo, na ulici bi se čula pokoja ruska reč: -... Сколъко раз я мебе говорила. 13 -
I ponovo, nakon što bi prošlo nekoliko domaćih: - Hteo bi meni da ih proda, ali
ja, iskreno rečeno... - Smejuljio bi se od uzbuđenja i svaku bi lulu ispušio brže
nego obično. - ... Kažu prošlo, kad eno i Grišu zakačilo... - Mislio se da li da priđe
sledećem ruskom paru i upita, vrlo učtivo: - Da ne znate slučajno Olgu Kind, po
rođenju groficu Karsku? - Mora biti da se svi međusobno poznaju u tom
zabludelom ogranku ruske provincije.
Već je padalo veče i u suton je očaravajuća svetlost boje mandarine plavila
staklene kolonade ogromne robne kuće, kad je Nikolaj zapazio kraj jednih
ulaznih vrata belu tablicu na kojoj je pisalo: I. S. VAJNER, ZUBAR, IZ
PETERBURGA. Opekla ga je, takoreći, jedna neočekivana uspomena. Ovaj nam
13 Сколъко раз я мебе говорила (rus.) – koliko sam ti puta rekla.
je bratac dobrano istrulio i moraće napolje. Na prozoru, tačno naspram stolice
za mučenje, fotografije na staklu prikazivale su švajcarske pejzaže... Prozor je
gledao na Mojku: Isperite, molim. A dr Vajner, debeo, pitom, u belo odeveni
starac s mudračkim naočarima, uzeo bi da prebira po svojim zveckavim
instrumentima. Ona je lečila zube kod njega baš kao i njegova braća od tetke, pa
su čak jedan drugom govorili: - Hoćeš jednog Vajnera? - (tj. pesnicu po ustima).
Nikolaj je oklevao pred vratima, spremao se da pritisne zvonce, prisetio se da je
nedelja; premišljao se još malo, pa svejedno pozvonio. Brava je zazujala i vrata
su popustila. Popeo se do prvog odmorišta. Otvorila mu je služavka. - Ne, doktor
danas ne prima. - Zubi su mi odlični - pobunio se Nikolaj na veoma lošem
nemačkom. - Doktor Vajner mi je stari prijatelj. Ja sam Galatov - setiće se
sigurno... - Preneću mu - odvratila je služavka.
Trenutak kasnije, u predsoblju se pojavio sredovečan čovek u plišanom
žaketu obrubljenom gajtanima. Bio je riđeg tena i izuzetno ljubazan. Nakon
veselog pozdrava, dodao je na ruskom: - Doduše, ja se vas ne sećam - biće da je
greška. - Nikolaj ga je odmerio i izvinio se: - Bojim se da jeste. Ne sećam se ni ja
vas. Očekivao sam dr Vajnera koji je do revolucije živeo na Mojki u Peterburgu,
ali vi niste taj. Oprostite.
- Ah, pa to će biti neki moj prezimenjak. Često je to prezime. Ja sam živeo na
Zagorodnom prospektu.
- Svi smo kod njega odlazili - objasnio je Nikolaj - pa sam, eto, pomislio...
Pokušavam, znate, da pronađem jednu damu, reč je o madam Kind, tako joj se
prezivao drugi muž...
Vajner se ugrizao za usnu, pogledao u stranu s napregnutim izrazom, onda
mu se ponovo obratio: - Čekajte... kao da se sećam... kao da se sećam izvesne
madam Kind koja me je posetila, ne tako davno, i takođe je bila pod utiskom...
Začas ćemo to ustanoviti. Izvolite ući u moj kabinet.
Kabinet je Nikolaj video samo kroz maglu. Nije mogao da odvoji oči od
Vajnerovog besprekornog kalvicijuma dok se ovaj naginjao nad svojim
delovodnikom.
- Začas ćemo ustanoviti - ponavljao je zrakasto šireći prste preko svake
stranice. - Čas posla ćemo ustanoviti.
Čas... Evo, tu smo. Frau Kind. Zlatna plomba i još neki radovi - ne vidim koji,
baš je tu kanulo mastilo.
- A njeno ime i patronim? - upitao je Nikolaj, prišao stolu i manžetnom zamalo
oborio pepeljaru.
- I to je zavedeno. Olga Kirilovna.
- Upravo tako - reče Nikolaj, uzdahnuvši sa olakšanjem.
- Adresa je Planerštrase 59, kod porodice Bab - rekao je Vajner coknuvši, pa
žurno uzeo da prepisuje adresu na poseban list. - Druga ulica odavde. Izvolite.
Drago mi je što mogu biti na usluzi. Je li vam to rođaka?
- Majka - odgovori Nikolaj.
Izašavši od zubara, nastavio je nešto bržim korakom. Lakoća s kojom ju je
pronašao delovala mu je zapanjujuće, poput kartaroškog trika. Nikad, ni za tren,
dok je putovao ka Berlinu, nije pomislio da je ona mogla već odavno umreti ili se
preseliti u drugi grad, ali trik je upalio. Pokazalo se da je Vajner sasvim drugi
Vajner - ali sudbina je sve udesila. Prekrasan grad, prekrasna kiša! (Biserne
jesenje kapi rominjale su poput šapata i ulice su ležale u tami.) Kako će ga ona
dočekati - nežno? Setno? Ili sa potpunim mirom. Nije ga mazila u detinjstvu. Ne
smeš trčati kroz salon dok ja sviram klavir. Kako je rastao, sve je češće imao
osećaj da joj nije od prevelike koristi. Pokušao je sada da prizove njen lik, ali
misli su tvrdoglavo odbijale da poprime boju i naprosto nije mogao sabrati u živu
sliku ono što je umom znao: njenu visoku, tanku figuru, nekako labavo sazdanu;
tamnu kosu i sede vlasi na slepoočnicama; ona velika, bleda usta; stari kišni
mantil u kom ju je poslednji put video; i umoran, gorak izraz ostarele žene, koji
je, činilo mu se, oduvek nosila na licu - još i pre smrti njegovog oca, admirala
Galatova, koji se ubio iz pištolja malo pre revolucije. Broj 51. Još osam zgrada.
Odjednom je shvatio da je nepodnošljivo, nepristojno uznemiren, mnogo više,
na primer, nego onda kad je prvi put ležao pribijen oznojenim bokom uz stenu i
nišanio pravo u nadolazeći vihor, u nekakvo belo strašilo na čudesnom
arapskom konju. Zastao je nadomak broja 59, izvadio lulu i gumenu duvankesu,
napunio glavu lule polagano i brižljivo, tako da mu ni trun nije ispao. Pripalio je,
podstakao plamen, pućnuo, posmatrao kako mala užarena humka bubri,
napunio usta sladunjavim dimom koji je peckao po jeziku, pažljivo ga ispustio i
odlučnim korakom, bez žurbe, prišao zgradi.
Stepenište je bilo tako mračno da se više puta spotakao. Stigavši kroz gustu
pomrčinu do odmorišta na drugom spratu, kresnuo je šibicu i nazreo mesinganu
pločicu na vratima. Pogrešno ime. Tek je mnogo dalje u visinama pronašao
neobično ime „Bab”. Jedan mu je plamičak oprljio prste i zgasnuo. Bože, kako
mi srce lupa... Napipao je dugme u mraku i pozvonio. Onda je izvadio lulu iz
zuba i čekao, osećajući kako mu očajni osmeh razdire usne.
Zatim je čuo bravu, dvostruki cilik reze i, kao pod silovitim naletom vetra,
vrata su se širom otvorila. U predsoblju je bilo jednako mračno kao i na
stepeništu, a iz tog mraka uzleteo je zvonak, radostan glas. - Nemamo svetla u
celoj zgradi - эmo yжac 14 - i Nikolaj je odmah prepoznao to naglašeno dugo „u” i
u trenu do najsitnijih pojedinosti dočarao osobu koja je sada, i dalje skrivena u
mraku, stajala na vratima.
- Tačno, ne vidiš prst pred okom - rekao je smejući se, pa koraknuo prema
njoj.
Ona je tako zapanjeno jeknula kao da ju je neko snažno tresnuo rukom. U
mraku je pronašao njene mišice, pa ramena, pa o nešto zapeo (verovatno stalak
za kišobrane). - Ne, ne, nije moguće... - ponavljala je ona brzo dok je uzmicala
pred njim.
14 Эmo yжac (rus.) - pa to je užasno.
- Stani, majko, stani načas - rekao je i ponovo o nešto udario (ovog puta su
to bila poluotvorena ulazna vrata, koja su se uz tresak zalupila).
- Ne može biti... Niki, Nik...
Ljubio ju je nasumice, u obraze, po kosi, gde god stigne, ne videći ništa u
mraku, ali prepoznajući je od glave do pete nekim unutarnjim vidom, i samo se
jedna stvar na njoj promenila (a i ta ga je novost neočekivano podsetila na rano
detinjstvo, kad je ona svirala klavir): jak, elegantan miris parfema - kao da sve
one godine u međuvremenu nisu ni postojale, godine njegovog sazrevanja i
njenog udovištva, kada je prestala da se parfimiše i onako žalosno svenula -
činilo se kao da se ništa od toga nije dogodilo, te da je iz dalekog izgnanstva upao
pravo u detinjstvo... - Ti si. Došao si. Stvarno si ovde - blebetala je prianjajući uz
njega mekim usnama. - Dobro je... Tako i treba da bude...
Sedam je godina prošlo od njihovog rastanka u Peterburgu. Gospode, kakva
gužva na Nikolajevskoj stanici! Nemoj stajati tako blizu - voz samo što nije
krenuo. Pa evo, odosmo, zbogom, najdraža... Hodala je naporedo s vozom, visoka,
tanka, u kišnom mantilu, s crno-belom ešarpom oko vrata, a neka spora struja
nosila ju je unatrag. Regrutovan u Crvenu armiju, učestvovao je nevoljno i
zbunjeno u građanskom ratu. Onda jedne prekrasne noći, uz pomamno
struganje stepskih zrikavaca, prešao je na stranu belih. Godinu dana kasnije,
1920, malo pre odlaska iz Rusije, u strmoj, kamenitoj Čajnoj ulici u Jalti, naleteo
je na ujaka, moskovskog advokata. O, kako da ne, ima novosti - dva pisma. Ona
napušta Rusiju i već je nabavila pasoš. Dobro izgledaš, momče. I konačno ga je
Rusija pustila da ode - na trajno odsustvo, kako su neki govorili. Dugo ga je
Rusija držala; dok je on polagano vijugao sa severa na jug, Rusija je uporno
nastojala da ga zadrži, zauzimanjem Tvera, Harkova, Belgoroda i svakojakih
zanimljivih zaselaka, ali nije vredelo. Pripremila mu je bila još jedno iskušenje,
poslednji dar - Krim – ali čak ni to nije pomoglo. Otišao je. A na brodu je upoznao
jednog mladog Engleza, veseljaka i sportistu, koji je putovao u Afriku.
Boravio je Nikolaj u Africi, pa u Italiji, pa iz nekog razloga i na Kanarskim
ostrvima, pa opet u Africi, gde je neko vreme služio u Legiji stranaca. U početku
je često pomišljao na nju, potom retko, potom opet sve češće i češće. Njen drugi
muž, nemački industrijalac Kind, umro je za vreme rata. Posedovao je
pozamašne nekretnine u Berlinu, te je Nikolaj pretpostavljao da nema opasnosti
da će ona tamo gladovati. Ali kako vreme leti! Neverovatno!... Zar je stvarno već
punih sedam godina prošlo?
Očvrsnuo je tokom tih godina, ogrubeo, izgubio jedan kažiprst, naučio dva
jezika - italijanski i engleski. Oči su mu dobile svetliju boju i iskreniji izraz, pošto
je u licu bio ravnomerno, rustično preplanuo. Pušio je lulu. Njegov hod, koji je
oduvek imao čvrstinu svojstvenu kratkonogim ljudima, poprimio je sasvim
osoben ritam. Jedna se stvar na njemu uopšte nije promenila: njegov smeh, kad
bi namignuo, kad bi se našalio.
Bajno se provodio, smejao se prigušeno i odmahivao glavom, sve dok
naposletku nije rešio da sve napusti i u lagodnim etapama stigne do Berlina.
Jednom prilikom - na kiosku, negde u Italiji, primetio je ruske emigrantske
novine štampane u Berlinu. Sročio je oglas i poslao ga tim novinama za rubriku
Lično: taj-i-taj traži tu-i-tu. Niko mu nije odgovorio. Na kratkom izletu do Korzike
upoznao je jednog Rusa, starog novinara Gruševskog, koji se spremao na put u
Berlin. Raspitajte se u moje ime. Možda ćete je pronaći. Recite joj da sam dobro
i zdravo... Ali ni taj izvor nikakve vesti nije doneo. Krajnje je vreme bilo da krene
u napad na Berlin. Tamo, na licu mesta, potraga će biti jednostavnija. Namučio
se dok nije dobio nemačku vizu, a već mu je i novca ponestajalo. Ah, pa dobro,
stići će tamo na ovaj ili na onaj način...
I zaista je stigao. U trenčkotu i kariranom kačketu, nizak rastom i plećat, s
lulom u zubima i olupanim koferom u zdravoj ruci, iskoračio je na trg ispred
železničke stanice. Zastao je tamo da bi se divio adiđarskom sjaju velike reklame
koja je mic po mic zadirala u mrak, zatim nestajala, pa iznova kretala iz druge
tačke. Proveo je lošu noć u zagušljivoj sobi nekog jeftinog hotela, pokušavajući
da smisli odakle bi krenuo s potragom. Ured za prijave boravka, redakcija ruskih
novina... Sedam godina. Mora da je ona stvarno ostarila. Gad je ispao što je toliko
odugovlačio; mogao je i ranije doći. Ali, ah, te godine, ta čudesna lutanja oko
sveta, opskurni bedno plaćeni poslovi, iskorišćene i protraćene šanse,
uzbudljivost slobode, one slobode o kojoj je kao dete sanjao! Bio je to čisti Džek
London... A evo sada opet: novi grad, sumnjivi svrab u perjanoj postelji i škripa
kasnog tramvaja. Napipao je šibice, pa uvežbanim pokretom patrljastog
kažiprsta uzeo da nabija meki duvan u lulu.
Kad putuje naokolo, čovek poput njega zaboravlja nazive za vreme; potiskuju
ih ona za mesta. Izjutra, kad je Nikolaj izašao s namerom da ode do policijske
stanice, preko svih izloga bile su navučene rešetke. Bila je prokleta nedelja.
Toliko o prijavama boravka i novinama. A bila je i pozna jesen: vetrovito, lepe
kate po gradskim parkovima, spljošteno belo nebo, žuto drveće, žuti tramvaji,
nazalne trube krmeljavih taksija. Prošla ga je jeza od uzbudljive pomisli da se
nalazi u istom gradu kao i ona. Za novčić od pedeset pfeniga dali su mu čašu
porta u nekom šoferskom baru, i prijalo mu je to vino na prazan stomak. Tu i
tamo, na ulici bi se čula pokoja ruska reč: -... Сколъко раз я мебе говорила. 13 -
I ponovo, nakon što bi prošlo nekoliko domaćih: - Hteo bi meni da ih proda, ali
ja, iskreno rečeno... - Smejuljio bi se od uzbuđenja i svaku bi lulu ispušio brže
nego obično. - ... Kažu prošlo, kad eno i Grišu zakačilo... - Mislio se da li da priđe
sledećem ruskom paru i upita, vrlo učtivo: - Da ne znate slučajno Olgu Kind, po
rođenju groficu Karsku? - Mora biti da se svi međusobno poznaju u tom
zabludelom ogranku ruske provincije.
Već je padalo veče i u suton je očaravajuća svetlost boje mandarine plavila
staklene kolonade ogromne robne kuće, kad je Nikolaj zapazio kraj jednih
ulaznih vrata belu tablicu na kojoj je pisalo: I. S. VAJNER, ZUBAR, IZ
PETERBURGA. Opekla ga je, takoreći, jedna neočekivana uspomena. Ovaj nam
13 Сколъко раз я мебе говорила (rus.) – koliko sam ti puta rekla.
je bratac dobrano istrulio i moraće napolje. Na prozoru, tačno naspram stolice
za mučenje, fotografije na staklu prikazivale su švajcarske pejzaže... Prozor je
gledao na Mojku: Isperite, molim. A dr Vajner, debeo, pitom, u belo odeveni
starac s mudračkim naočarima, uzeo bi da prebira po svojim zveckavim
instrumentima. Ona je lečila zube kod njega baš kao i njegova braća od tetke, pa
su čak jedan drugom govorili: - Hoćeš jednog Vajnera? - (tj. pesnicu po ustima).
Nikolaj je oklevao pred vratima, spremao se da pritisne zvonce, prisetio se da je
nedelja; premišljao se još malo, pa svejedno pozvonio. Brava je zazujala i vrata
su popustila. Popeo se do prvog odmorišta. Otvorila mu je služavka. - Ne, doktor
danas ne prima. - Zubi su mi odlični - pobunio se Nikolaj na veoma lošem
nemačkom. - Doktor Vajner mi je stari prijatelj. Ja sam Galatov - setiće se
sigurno... - Preneću mu - odvratila je služavka.
Trenutak kasnije, u predsoblju se pojavio sredovečan čovek u plišanom
žaketu obrubljenom gajtanima. Bio je riđeg tena i izuzetno ljubazan. Nakon
veselog pozdrava, dodao je na ruskom: - Doduše, ja se vas ne sećam - biće da je
greška. - Nikolaj ga je odmerio i izvinio se: - Bojim se da jeste. Ne sećam se ni ja
vas. Očekivao sam dr Vajnera koji je do revolucije živeo na Mojki u Peterburgu,
ali vi niste taj. Oprostite.
- Ah, pa to će biti neki moj prezimenjak. Često je to prezime. Ja sam živeo na
Zagorodnom prospektu.
- Svi smo kod njega odlazili - objasnio je Nikolaj - pa sam, eto, pomislio...
Pokušavam, znate, da pronađem jednu damu, reč je o madam Kind, tako joj se
prezivao drugi muž...
Vajner se ugrizao za usnu, pogledao u stranu s napregnutim izrazom, onda
mu se ponovo obratio: - Čekajte... kao da se sećam... kao da se sećam izvesne
madam Kind koja me je posetila, ne tako davno, i takođe je bila pod utiskom...
Začas ćemo to ustanoviti. Izvolite ući u moj kabinet.
Kabinet je Nikolaj video samo kroz maglu. Nije mogao da odvoji oči od
Vajnerovog besprekornog kalvicijuma dok se ovaj naginjao nad svojim
delovodnikom.
- Začas ćemo ustanoviti - ponavljao je zrakasto šireći prste preko svake
stranice. - Čas posla ćemo ustanoviti.
Čas... Evo, tu smo. Frau Kind. Zlatna plomba i još neki radovi - ne vidim koji,
baš je tu kanulo mastilo.
- A njeno ime i patronim? - upitao je Nikolaj, prišao stolu i manžetnom zamalo
oborio pepeljaru.
- I to je zavedeno. Olga Kirilovna.
- Upravo tako - reče Nikolaj, uzdahnuvši sa olakšanjem.
- Adresa je Planerštrase 59, kod porodice Bab - rekao je Vajner coknuvši, pa
žurno uzeo da prepisuje adresu na poseban list. - Druga ulica odavde. Izvolite.
Drago mi je što mogu biti na usluzi. Je li vam to rođaka?
- Majka - odgovori Nikolaj.
Izašavši od zubara, nastavio je nešto bržim korakom. Lakoća s kojom ju je
pronašao delovala mu je zapanjujuće, poput kartaroškog trika. Nikad, ni za tren,
dok je putovao ka Berlinu, nije pomislio da je ona mogla već odavno umreti ili se
preseliti u drugi grad, ali trik je upalio. Pokazalo se da je Vajner sasvim drugi
Vajner - ali sudbina je sve udesila. Prekrasan grad, prekrasna kiša! (Biserne
jesenje kapi rominjale su poput šapata i ulice su ležale u tami.) Kako će ga ona
dočekati - nežno? Setno? Ili sa potpunim mirom. Nije ga mazila u detinjstvu. Ne
smeš trčati kroz salon dok ja sviram klavir. Kako je rastao, sve je češće imao
osećaj da joj nije od prevelike koristi. Pokušao je sada da prizove njen lik, ali
misli su tvrdoglavo odbijale da poprime boju i naprosto nije mogao sabrati u živu
sliku ono što je umom znao: njenu visoku, tanku figuru, nekako labavo sazdanu;
tamnu kosu i sede vlasi na slepoočnicama; ona velika, bleda usta; stari kišni
mantil u kom ju je poslednji put video; i umoran, gorak izraz ostarele žene, koji
je, činilo mu se, oduvek nosila na licu - još i pre smrti njegovog oca, admirala
Galatova, koji se ubio iz pištolja malo pre revolucije. Broj 51. Još osam zgrada.
Odjednom je shvatio da je nepodnošljivo, nepristojno uznemiren, mnogo više,
na primer, nego onda kad je prvi put ležao pribijen oznojenim bokom uz stenu i
nišanio pravo u nadolazeći vihor, u nekakvo belo strašilo na čudesnom
arapskom konju. Zastao je nadomak broja 59, izvadio lulu i gumenu duvankesu,
napunio glavu lule polagano i brižljivo, tako da mu ni trun nije ispao. Pripalio je,
podstakao plamen, pućnuo, posmatrao kako mala užarena humka bubri,
napunio usta sladunjavim dimom koji je peckao po jeziku, pažljivo ga ispustio i
odlučnim korakom, bez žurbe, prišao zgradi.
Stepenište je bilo tako mračno da se više puta spotakao. Stigavši kroz gustu
pomrčinu do odmorišta na drugom spratu, kresnuo je šibicu i nazreo mesinganu
pločicu na vratima. Pogrešno ime. Tek je mnogo dalje u visinama pronašao
neobično ime „Bab”. Jedan mu je plamičak oprljio prste i zgasnuo. Bože, kako
mi srce lupa... Napipao je dugme u mraku i pozvonio. Onda je izvadio lulu iz
zuba i čekao, osećajući kako mu očajni osmeh razdire usne.
Zatim je čuo bravu, dvostruki cilik reze i, kao pod silovitim naletom vetra,
vrata su se širom otvorila. U predsoblju je bilo jednako mračno kao i na
stepeništu, a iz tog mraka uzleteo je zvonak, radostan glas. - Nemamo svetla u
celoj zgradi - эmo yжac 14 - i Nikolaj je odmah prepoznao to naglašeno dugo „u” i
u trenu do najsitnijih pojedinosti dočarao osobu koja je sada, i dalje skrivena u
mraku, stajala na vratima.
- Tačno, ne vidiš prst pred okom - rekao je smejući se, pa koraknuo prema
njoj.
Ona je tako zapanjeno jeknula kao da ju je neko snažno tresnuo rukom. U
mraku je pronašao njene mišice, pa ramena, pa o nešto zapeo (verovatno stalak
za kišobrane). - Ne, ne, nije moguće... - ponavljala je ona brzo dok je uzmicala
pred njim.
14 Эmo yжac (rus.) - pa to je užasno.
- Stani, majko, stani načas - rekao je i ponovo o nešto udario (ovog puta su
to bila poluotvorena ulazna vrata, koja su se uz tresak zalupila).
- Ne može biti... Niki, Nik...
Ljubio ju je nasumice, u obraze, po kosi, gde god stigne, ne videći ništa u
mraku, ali prepoznajući je od glave do pete nekim unutarnjim vidom, i samo se
jedna stvar na njoj promenila (a i ta ga je novost neočekivano podsetila na rano
detinjstvo, kad je ona svirala klavir): jak, elegantan miris parfema - kao da sve
one godine u međuvremenu nisu ni postojale, godine njegovog sazrevanja i
njenog udovištva, kada je prestala da se parfimiše i onako žalosno svenula -
činilo se kao da se ništa od toga nije dogodilo, te da je iz dalekog izgnanstva upao
pravo u detinjstvo... - Ti si. Došao si. Stvarno si ovde - blebetala je prianjajući uz
njega mekim usnama. - Dobro je... Tako i treba da bude...
