• Dragi prijatelji, kreiran je nov forum "Socijalna zastita" na kome ce se pricati o svim pitanjima vezanim za ovu aktuelnu temu u drustvu

Čitajmo zajedno

pikax

Elita
Moderator
Poruka
15.484
Zamislila sam ovu temu iz krajnje sebičnih pobuda - da više čitam . Kada već dolazim ovde , volela bih i da pročitam nešto sadržajnije i lepše.
@Baudrillard ostavljam prvi izbor , s obzirom na njegovo znanje i kvalitet i kvantitet pročitanog da nas uvede u neku dužu pripovetku ili kraći roman , a koji već postoji u e formatu i da postavlja deo po deo kako bismo čitali zajedno . :D
 

Baudrillard

Zaslužan član
Moderator
Poruka
123.164
Evo za početak jedan od najvećih majstora kratke priče, Vladimir Nabokov:

Nebiće

Zamišljeno sam perom ocrtavao oblu, treperavu senku mastionice. U udaljenoj
sobi izbijao je časovnik; meni zanesenjaku pričinilo se da neko kuca na vrata -
isprva tiho, potom sve snažnije: kucnuo je dvanaest puta i zamro iščekujući.
- Da, ovde sam, uđite...

Kvaka je sramežljivo zaškripala, nagnuo se plamen sveće koja je kapala i on
je, bočno, banuo iz pravougaonog mraka - pognut, posiveo, zaprašen polenom
noći, mraznim i ozvezdanim...
Poznao sam ga - ah, odavno ga znam!

Desno oko mu je bilo još uvek u senci, a levim me je posmatrao bojažljivo, iz
dubine, zadimljenozeleno: zenica mu je rudela, kao tačka rđe... A onaj mišje siv
pramen na slepoočnici, jedva primetna obrva, pa smešljiva bora kraj usana bez
brkova - sve je to dražilo, unosilo pometnju u moje pamćenje!
Ustao sam - on je iskoračio.

U pohabanom kaputiću, zakopčanom naopako - nekako ženski: u ruci je
držao kapu, odnosno neki crn, nezgrapan smotuljak - tu kape nije bilo...
Da, naravno, ja sam ga poznavao - čak i voleo - iako nikako nisam mogao da
se prisetim gde i kada smo se sreli, a mora biti da smo se susretali često, jer
kako bi mi se drugačije urezale u sećanje te usne crvene kao borovnice, šiljaste
uši, zanimljiva jabučica...

S predusretljivim mrmljanjem prihvatio sam njegovu laganu, ledenu ruku,
dodirnuo leđa oronule naslonjače, na koju je on odmah seo kao vrana na panj, i
nestrpljivo progovorio:

- Tako je grozno napolju, pa sam svratio. Svratih da te obiđem. Poznaješ li
me? Nekad nije bilo dana bez naših nestašluka, dovikivanja... Tamo - u
domovini. Jesi li zaboravio?

Glasom me je gotovo oslepeo, zatitralo mi je u očima a u glavi se zavrtelo: setio
sam se sreće, bučne, neizmerne i nepovratne...
Ne, nemoguće! Sâm sam... Sve drugo je samo bunilo, nastranost! Ali pored
mene je uistinu neko sedeo - koščat, nimalo lep, u špicastim nemačkim
čizmama, dok mu je glas odzvanjao, šuštao, zlatan, sočnozelen, poznat, s rečima
ipak jednostavnim, iz naroda...

- Eto - setio si se... Da, ja sam nekadašnji Vilenjak, strastveno nebiće... I evo
me, kao i svi ostali, primoran sam da pobegnem...
Duboko je uzdahnuo, a meni su se opet pričinili - oblaci lutalice, visoki talasi
krošnji, bleskanje brezove kore kao kapljice pene i večan, sladak žamor. Nagnuo
se prema meni i blago mi se zagledao u oči.

- Pamtiš li našu šumu, crne jele, bele breze? Sve posekoše... Skoli me tuga,
nepodnošljivo; gledam, brezice krckaju, padaju, ali šta sam mogao? U blato su
me oterali, plakao sam, zavijao, drečao kao bukavac - dok se nisam preselio u
obližnju borovu šumu.

Tamo sam tugovao: nikako da prestanem cmizdriti... Tek što sam se privikao
- kad li i borika nesta - osta samo sivo zgarište. Opet sam se morao seliti.
Pronašao sam za sebe šumarak - gust, taman, svež - ali nije bilo isto... Dešavalo
mi se da sviram do zore, besno zviždim, pljeskam dlanovima i plašim
prolaznike... Sećaš li se: skrenuo si s puta u moj čestar - bio si u belom odelcetu
- a ja sam stazice u čvor vezivao, kružio oko stabala, migao kroz zelenilo - celu
noć sam te zavodio. Ali to je bilo samo onako, šale radi, iako su me ocrnili... I tu
se umorih: sneveseli me moje novo selo... Danonoćno je, uokolo, nešto praskalo.
U početku sam mislio da se to moj brat, Vilenjak, u blizini, zabavlja; viknuo sam
na njega, pa oslušnuo. On je i dalje praskao i tutnjao - što nije naš običaj.
Jednom, svečeri, iskočio sam na proplanak - ugledao ljude koji su ležali - neko
na leđima, neko na stomaku. U redu, mislio sam, probudiću ih, razdrmati! Počeo
sam da treskam granama, gađam ih šišarkama, šuštim i huktim... Sat jedan
sam se naprezao - ni zbog čega. Kad sam izbliza pogledao, sledio sam se.
Jednome glava na crvenom končiću visi, drugome je umesto stomaka - gomila
ugojenih crva... Nisam izdržao. Jauknuo sam, poskočio, dao se u beg...
Dugo sam skitao po raznim šumama, nigde nisam mogao da boravim. Čas
tišina, pustinja, smrtna dosada, čas takva jeza da je bolje i ne pominjati! Na
kraju sam rešio: u seljaka ću se prerušiti, u skitnicu s torbom, i otići sasvim:
zbogom, Rusijo! A onda me je, bratac moj, Vodeni duh, primio k sebi. Stalno se
iščuđavao: došla su, kaže, strašna vremena. I to da kažem: mada se on u starini
izmotavao s ljudima, namamljivao ih (mnogo je bio gostoljubiv) da bi ih
uljuljkivao i mazio kod sebe na zlatnom dnu, kakvim li ih je samo pesmama
omađijao! Sada, kaže, samo mrtvaci plivaju. Čitavi grozdovi, tušta i tma mrtvih,
a voda je postala kao ruda, gusta, topla, lepljiva; disati se ne može... Poveo me
sa sobom. Prema dalekom moru potucao se, a mene je usput iskrcao na
maglovitu obalu - idi, brate, nađi sebi neki žbun. Ništa nisam našao, stigao sam
ovamo, u ovaj tuđi, strašni, kameni grad... Evo i ja sam postao čovek: okovratnik,
čizme, imam sve što treba - čak sam naučio i ovdašnji jezik...

Na trenutak umuknu. Oči su mu blistale kao vlažni listovi, ruke su mu bile
prekrštene, a na treperavoj svetlosti sveće, koja je kapala, neobično se belasala
njegova bleda kosa, nalevo začešljana.

Znam da i ti tuguješ - opet zazvoni blistavim glasom - ali tvoja tuga, u
poređenju s mojom, bujnom, vetrovitom tugom - samo je ujednačeno disanje
zaspaloga. Zamisli samo: nikog od našeg plemena u Rusiji nema više. Jedni se
vinuše u maglu, drugi se raštrkaše po svetu. Rodne reke su tužne, ničija im
nestašna ruka ne remeti odraze mesečine na vodi, sirotuju, ćute slučajno
nepokošeni zvončići - nekadašnje plave gusle slabašnog Poljskog duha, mog
suparnika. Kosmati, blagi Domaći duh sa suzama je napustio svoj osramoćeni,
popljuvani dom, i šumice, umilno svetle, volšebno sumračne, koje usahnuše...
A ipak smo tobom nadahnuti, Rusijo, tvojom nedostižnom lepotom, vekovnom
čarolijom... i svi smo otišli, jer nas je izgnao nerazumni zemljomer.
Prijatelju, uskoro ću umreti, kaži mi nešto, priznaj da me voliš, mene,
beskućnog duha, posadi me bliže sebi i daj mi ruku...

Zašištavši, ugasila se sveća. Hladni prsti dotakli su moj dlan, žalostan,
prepoznatljiv smeh zazvonio je i umukao.
Kad sam ponovo upalio svetlo, više nikog nije bilo u naslonjači... nikog...
Samo je u sobi nestvarno - tanano mirisalo na smolu i vlažnu mahovinu...

Vladimir Nabokov - Sabrane priče I
prevod s ruskog: Zoran Đerić
 

Војвода

Ističe se
Poruka
2.994
Celu, ne odlomke .
Naravno ne može nešto predugačko. Pripovetke naprimer ili kraći roman . Ja sam Badriju rekla da ću ja sigurno čitati :D
Аух, целу.. мислим да је то неизводљиво. Колики ће то текстови бити.. :D Мислим да је боља варијанта неки дужи одломак из књиге, па да некога заинтригира да је набави и прочита. Мислим, само дајем предлог. Твоја тема, твоја правила. :)
 

pikax

Elita
Moderator
Poruka
15.484
Аух, целу.. мислим да је то неизводљиво. Колики ће то текстови бити.. :D Мислим да је боља варијанта неки дужи одломак из књиге, па да некога заинтригира да је набави и прочита. Мислим, само дајем предлог. Твоја тема, твоја правила. :)
Čekiraj prvu gore i uživaj :)
 

Baudrillard

Zaslužan član
Moderator
Poruka
123.164
Govorimo ruski

Duvandžinica Martina Martiniča nalazi se u zgradi na uglu. Nikakvo čudo što
duvandžinice imaju sklonost da budu na uglovima, jer Martinu posao cveta. Izlog
je skromne veličine, ali ukusno uređen. Mala ogledala daju aranžmanu živost.
Na dnu, u udolinama namreškanog azurnoplavog somota, gnezde se šarene
paklice cigareta, koje nose imena na istom uglačanom internacionalnom
dijalektu iz kojeg potiču i nazivi hotela; nešto više, redovi cigara se cere iz laganih
kutija.

U svoje vreme Martin je bio imućan zemljoposednik. U mojim sećanjima na
detinjstvo znamenit je zbog jednog pažnje vrednog traktora, a njegov sin Peća i
ja u isto smo vreme podlegli čarima Mejna Rida i šarlahu, tako da i danas, posle
petnaest godina dupke punih najrazličitijih stvari, uživam u tome da svratim u
duvandžinicu na prometnom uglu u kojoj Martin prodaje svoju robu.
Štaviše, od prošle godine nas pored uspomena spaja još nešto. Martin ima
tajnu, i ta je tajna i meni saopštena. - Dakle, sve po starom? - pitam ga šapatom,
a on, osvrćući se preko ramena, podjednako tiho odgovara: - Da, hvala bogu, sve
je mirno. - Tajna o kojoj je reč vanredno je zanimljiva. Sećam se da je trebalo da
otputujem u Pariz i da sam dan pred polazak ostao kod Martina do večeri.
Čovekova duša može se uporediti s robnom kućom, a njegove oči s dva istovetna
izloga. Sudeći po Martinovim očima, u modi su bili topli, smeđi valeri. Sudeći po
tim očima, roba u njegovoj duši bila je vrhunskog kvaliteta. A kakva je to tek bila
raskošna brada, kako se presijavala od robusnih ruskih sedih. A njegova
ramena, njegov stas, njegova pojava... Nekada se pričalo da je mogao mačem da
preseče maramicu - jedan od podviga Ričarda Lavljeg Srca. Sada bi drugi
emigranti povremeno sa zavišću govorili: - Ovaj se čovek nije predao.
Njegova supruga je bila bucmasta, blaga starija žena, s mladežom pored leve
nozdrve. Još od stradanja za vreme revolucije njeno je lice pokazivalo dirljiv tik:
hitro bi i iskosa podizala pogled k nebu. Peća je bio iste naočite građe kao njegov
otac. Voleo sam njegovu odmerenu mrgodnost i neočekivani humor. Imao je
veliko, mlohavo lice (njegov otac je govorio: - Kakva njuška, ni za tri dana je čovek
ne bi mogao oploviti) i riđastosmeđu, uvek raščupanu kosu. Peća je bio vlasnik
malog bioskopa u slabo naseljenom delu grada, od kojeg je imao veoma skromne
prihode. I to vam je cela porodica.

Taj dan pred polazak proveo sam sedeći pored tezge i gledajući kako Martin
prima svoje mušterije - prvo bi se ovlaš, s dva prsta, oslonio na pult, zatim bi
prišao policama, teatralno izvadio neku od kutija i upitao, otvarajući je palcem:
- Einen rauchen? - i sećam ga se iz jednog posebnog razloga: Peća je iznenada
ušao sa ulice, neuredne odeće i uskipteo od besa. Martinova nećaka bila je
odlučila da se vrati u Moskvu kod svoje majke i Peća je upravo bio na sastanku
s diplomatskim predstavnicima. Dok mu je jedan od predstavnika davao neka
obaveštenja, drugi, koji je očigledno imao veze s političkom upravom vlade, jedva
čujno je promrmljao: - Ovde se stalno vrzma kojekakva belogardejska đubrad.
- Mogao sam ga samleti na licu mesta - rekao je Peća, udarajući pesnicom u
dlan - ali, nažalost, morao sam da mislim na svoju tetku u Moskvi.
- Ti već imaš nekoliko grehova na duši - dobroćudno je zabrundao Martin.
Mislio je na jedan veoma zabavan događaj. Ne tako davno, na svoj imendan, Peća
je posetio sovjetsku knjižaru, čije prisustvo ruži jednu od najlepših berlinskih
ulica. Tamo ne prodaju samo knjige, već i razne rukotvorene drangulije. Peća je
odabrao čekić ukrašen bulkama i sa urezanim natpisom, tipičnim za boljševičke
čekiće. Prodavac ga je upitao da li želi još nešto. - Da - odgovorio je Peća i glavom
pokazao na malu gipsanu bistu g. Uljanova 1 . Platio je petnaest maraka za bistu
i čekić i zatim je, bez reči, odmah tamo na pultu tu bistu zveknuo tim istim
čekićem, i to takvom silinom da se gospodin Uljanov raspao.

Voleo sam tu priču kao što sam voleo i drage, smešne izreke iz nezaboravnog
detinjstva, od kojih je čoveku toplo oko srca. Martinove reči su me ponukale da
sa osmehom pogledam Peću. Peća je, međutim, mrzovoljno slegnuo ramenima i
namrštio se. Martin je iz fioke iskopao i ponudio mu najskuplju cigaretu u radnji.
No čak ni to nije razvejalo Pećino neraspoloženje.

Vratio sam se u Berlin posle pola godine. Jednog nedeljnog jutra osetio sam
potrebu da vidim Martina. Radnim danima moglo se proći kroz radnju jer je
njegov stan - tri sobe i kuhinja - bio odmah iza nje. Ali, naravno, nedeljom pre
podne radnja je bila zatvorena i izlog je navukao svoj rešetkasti pokrov. Na brzinu
sam kroz rešetke pogledao crvene i zlatne kutije, tamne cigare, skromni natpis
u uglu: „Govorimo ruski”, primetio da je aranžman na neki način postao još
šareniji i kroz dvorište prošao do Martinovog stana. Čudna stvar - i sam Martin
mi je izgledao razdraganiji i veseliji, sijao je kao nikada ranije. Peću je pak bilo
nemoguće prepoznati: njegove masne, neuredne lokne bile su začešljane unazad,
sa usana mu nije silazio širok, pomalo stidljiv osmeh, zadovoljno je ćutao, a svaki
pokret mu je bio ublažen neobičnom, radosnom zamišljenošću, kao da u sebi
nosi neki dragoceni tovar. Samo je majka bila uobičajeno bleda i isti dirljivi tik
prelazio je preko njenog lica kao jedva primetna letnja munja. Sedeli smo u
njihovoj urednoj dnevnoj sobi i ja sam znao da su im preostale dve odaje - Pećina

1 Vladimir Iljič Uljanov - Lenjinovo pravo ime. (Napomena Dmitrija Nabokova; sve napomene u tekstu su redakcijske,
osim ako nije drugačije naglašeno.)

spavaća soba i roditeljska - podjednako ušuškane i čiste, i ta mi je pomisao
prijala. Otpijao sam čaj s limunom, slušao Martinov prijatan glas i nisam mogao
da se oslobodim utiska da se u njihovom stanu pojavilo nešto novo, neki
radostan, tajanstven treptaj kakav se javlja, na primer, u domu u kojem mlada
žena očekuje prinovu. Jednom ili dvaput Martin je zabrinuto pogledao sina, na
šta bi ovaj odmah ustao, izašao iz sobe i, po povratku, diskretno ocu klimnuo
glavom, kao da želi da mu kaže da se sve odvija da ne može biti bolje.
Nečeg novog i meni začudnog bilo je i u starčevom načinu razgovora. Pričali
smo o Parizu i Francuzima kad je on iznenada zapitao: - Reci mi, prijatelju, koji
je najveći zatvor u Parizu? - Odgovorio sam da ne znam i počeo da mu pričam o
jednoj francuskoj predstavi u kojoj su se pojavljivale žene obojene u plavo.
- Ti misliš da je to nešto posebno! - prekinuo me je Martin. - Kažu da, na
primer, žene u zatvorima grebu kreč sa zidova i koriste ga da bi mazale lica,
vratove, šta li već. - Da bi potvrdio to što je rekao, iz svoje sobe je doneo debelu
knjigu nekog nemačkog kriminologa i našao u njoj poglavlje o svakodnevici
zatvorskog života. Pokušao sam da promenim temu, ali koju god da sam oblast
odabrao, Martin je veštim dovijanjem tako skretao razgovor da smo se iznenada
zaticali u raspravi o humanosti doživotnog zatvora u poređenju s pogubljenjem,
ili o domišljatim metodima koje su kriminalci pronalazili kako bi pobegli u svet
slobodnih ljudi.

Bio sam zbunjen. Peća, koji je obožavao sve što je imalo veze s mehanikom,
perorezom je kopkao po oprugama svog sata i smejuljio se sebi u bradu. Njegova
majka se usredsredila na svoj vez i povremeno me nutkala dvopekom ili džemom.
Martin, držeći svoju raščupanu bradu sa svih pet prstiju, bacio je iskosa pogled
na mene svojim zagasitim očima i iznenada je nešto u njemu popustilo. Udario
je šakom o sto i okrenuo se ka sinu. - Ne mogu više da izdržim, Peća - reći ću
mu sve pre nego što puknem. - Peća je tiho klimnuo glavom. Martinova žena je
ustala da ode u kuhinju. - Kakva si ti pričalica - rekla je, dobronamerno
odmahujući glavom. Martin mi je stavio ruku na rame, tako me prodrmao da bi,
da sam bio jabukovo drvo u vrtu, jabuke bukvalno popadale s mene, i pogledao
me u lice. - Upozoravam te - rekao je - sada ću ti ispričati takvu tajnu, takvu
tajnu... prosto ne znam. Samo, pazi - nikome ni reči! Razumeš?
I onda, nagnuvši se k meni i preplavivši me aromom duvana i svojim
prodornim staračkim mirisom, Martin mi je ispričao stvarno izuzetnu priču. 2
- To se odigralo - započeo je Martin - ubrzo posle tvog odlaska. Ušla je
mušterija. Očigledno nije primetio znak u izlogu jer mi se obratio na nemačkom.
Moram ovo da naglasim: da je primetio znak, ne bi ušao u skromnu emigrantsku
radnju. Po njegovom izgovoru sam odmah prepoznao da je Rus. Imao je i rusku
njušku. Ja sam, naravno, prešao na ruski i upitao ga za raspon cena, te koju
vrstu traži. Bio je neprijatno iznenađen: - Zašto ste pomislili da sam Rus? -
Odgovorio sam mu sasvim uljudno, koliko se sećam, i počeo da mu odbrojavam

2 Naravno, u ovoj pripovesti sve odlike i znaci raspoznavanja koji bi mogli da ukažu na identitet pravog Martina namerno
su izmenjeni. Ovo pominjem da radoznalci ne bi uzalud tražili „duvandžinicu u zgradi na uglu”. (Napomena Vladimira
Nabokova.)

cigarete. U tom trenutku je ušao Peća. Kada je ugledao moju mušteriju, sasvim
mirno je rekao: - Gle, kakav prijatan susret. - I onda mu je moj Peća prišao i
odalamio ga pesnicom u obraz. Ovaj drugi se zaledio. Kako mi je Peća posle
objasnio, to što se desilo nije bio običan nokaut, od kog se žrtva sroza na pod,
već posebna vrsta nokauta: pokazalo se da je Peća izveo udarac sa odloženim
dejstvom i da je čovek izgubio svest na nogama. Izgledao je kao da spava stojeći.
Onda je počeo polako da se naginje unazad, poput tornja. Peća ga je obišao, stao
iza njega i uhvatio ga ispod miški. Sve je to bilo sasvim neočekivano. Peća je
rekao: - Pomozi mi, tata. - Pitao sam ga šta to radi. Peća je samo ponovio: -
Pomozi mi. - Dobro poznajem svog Peću - nema potrebe da se smeškaš, Peća - i
znam da stoji obema nogama na zemlji, da razmišlja o tome šta radi i da ne bi
nekog onesvestio tek tako. Onesvešćenog smo izvukli iz radnje u hodnik i odatle
u Pećinu sobu. Onda sam čuo zvono - neko je ušao u radnju. Dobro je, naravno,
da se to nije desilo ranije. Vratio sam se u radnju i obavio tu prodaju, a onda se,
srećom, moja žena vratila iz kupovine, pa sam je odmah postavio za tezgu, a ja
sam bez reči pohitao u Pećinu sobu. Čovek je zatvorenih očiju ležao na podu, a
Peća je sedeo za stolom i zamišljeno razgledao nekoliko stvari, poput te velike
kožne kutije za cigare, pola tuceta opscenih razglednica, novčanik, pasoš i jedan
stari, ali naizgled efikasan revolver. Odmah mi je objasnio: kao što si, siguran
sam, i sam pretpostavio, ti su predmeti poticali iz džepova tog čoveka, a on je bio
niko drugi do onaj predstavnik - sećaš se Pećine priče - koji se našalio na račun
belačke ološi, da, da, baš taj! A sudeći po određenim dokumentima, ako on nije
radio za GPU 3 , ne znam ko jeste. - Sve je to lepo - rekao sam Peći - dakle, udario
si tipa u njušku. Da li je on to zaslužio ili ne, drugo je pitanje, ali objasni mi,
molim te, šta misliš sada da radiš? Očigledno nisi uopšte mislio na svoju tetku
u Moskvi. - Da, tako je - rekao je Peća. - Moramo nešto da smislimo.
 

Baudrillard

Zaslužan član
Moderator
Poruka
123.164
I smislili smo. Prvo smo pronašli neki jak konopac i začepili mu usta
peškirom. Dok smo ga obrađivali, osvestio se i otvorio jedno oko. Da ti kažem,
kad sam ga izbliza pogledao, njuška mu je bila ne samo odbojna nego i glupa -
imao je nekakvu šugu na čelu, brkove, baburast nos. Ostavili smo ga da leži na
podu, a Peća i ja smo počeli sudsku istragu. Dosta dugo smo raspravljali. Nismo
se toliko bavili samom uvredom - to je, naravno, bila sitnica - već više, da tako
kažem, njegovom profesijom u celini i delima koja je počinio u Rusiji. Optuženom
je data prilika da ima poslednju reč. Kada smo mu usta oslobodili peškira, kao
da je zaječao, potom se zagrcnuo, ali nije ništa rekao, sem: - Sačekajte, samo vi
sačekajte... - Peškir je ponovo pričvršćen i zasedanje je nastavljeno. U početku
su glasovi bili podeljeni. Peća je zahtevao smrtnu kaznu. Ja sam smatrao da
zaslužuje da umre, ali sam predložio da se pogubljenje zameni doživotnim
zatvorom. Peća je razmislio o tome i složio se. Dodao sam da, iako je on sigurno
počinio zločine, mi to nismo u mogućnosti da utvrdimo; da je samo njegovo
zaposlenje zločin po sebi; i da je naša dužnost bila ograničena na to da ga
učinimo bezopasnim, ništa više. Slušaj ostatak priče sada.

3 GPU (Гocygapcтveннoe пoлuтuчeckoe упpaвлeнue, rus.) - prvobitno poznata kao Čeka, a
kasnije preimenovana u NKVD, MVD i KGB, bila je boljševička tajna policija.

Na kraju hodnika imamo kupatilo. To je mračna, veoma mračna mala
prostorija, u kojoj stoji emajlirana tučana kada. Voda svaki čas štrajkuje.
Povremeno ima i bubašvaba. Prostorija je tako mračna zato što je prozor izuzetno
uzan i nalazi se odmah ispod tavanice, a osim toga, odmah prekoputa prozora,
na pola metra ili manje, uzdiže se solidan, čvrst zid od cigle. U tom sobičku smo
odlučili da držimo zatvorenika. To je bila Pećina ideja - jeste, jeste, Peća, treba
dati caru carevo. Pre svega, naravno, trebalo je pripremiti ćeliju. Prvo smo
odvukli zatvorenika u hodnik da bi nam bio na oku dok radimo. Tada nas je
videla moja žena, koja je upravo zatvorila radnju za to veče i pošla u kuhinju.
Bila je zapanjena, čak i ljuta, ali je onda shvatila kako smo rasuđivali. Poslušno
čeljade. Peća je, za početak, rastavio jedan čvrst sto koji nam je stajao u kuhinji
- skinuo mu je noge, a ploču koju je tako dobio zakucao je preko prozora u
kupatilu. Zatim je odvrnuo slavine, uklonio cilindrični bojler i u kupatilu stavio
madrac. Sutradan smo, naravno, razne stvari poboljšali: promenili smo bravu,
namestili rezu, ploče preko prozora ojačali metalom - a sve to, naravno, sa što
manje buke. Kao što znaš, nemamo susede, ali bez obzira, morali smo da
postupamo oprezno. Na kraju smo dobili pravu zatvorsku ćeliju i u nju smo
smestili tipa iz GPU. Otpustili smo konopac, odvezali peškir i upozorili ga da
ćemo ga, ako počne da viče, opet zavezati, i to na duže; zatim, kad smo se uverili
da je shvatio za koga je madrac postavljen u kadu, zaključali smo vrata i na
smenu držali stražu cele noći.

Od tog trenutka je za nas počeo novi život. Ja više nisam bio samo Martin
Martinič, već Martin Martinič, upravnik zatvora. U početku je zatvorenik bio
toliko zapanjen onim što se dogodilo da se ponašao potišteno. Uskoro se,
međutim, vratio u svoje uobičajeno stanje i, kada smo mu doneli večeru, iz njega
je izleteo uragan psovki. Ne mogu da ponovim prostote koje je taj čovek izrekao;
samo ću reći da je moju dragu majku, bog da joj dušu prosti, stavio u
najneobičnije situacije. Rešeno je da mu se temeljno utuvi u glavu priroda
njegovog pravnog statusa. Objasnio sam mu da će ostati zatvoren do kraja svog
života; da ću ga, ako prvi umrem, ostaviti Peći u nasledstvo; da će ga moj sin,
kada dođe vreme, ostaviti mom budućem unuku i tako dalje, te da će on tako na
neki način postati naša porodična tradicija. Porodični dragulj. Uzgred sam
pomenuo da ćemo, u slučaju da budemo morali da se preselimo u drugi stan u
Berlinu, njega vezati, staviti u poseban sanduk i preseliti ga zajedno s nama,
ništa lakše. Još sam mu objasnio da se samo u jednom slučaju može nadati
amnestiji. Naime, da će biti oslobođen onog dana kada boljševički mehur od
sapunice pukne. Konačno, obećao sam mu da će biti dobro hranjen - mnogo
bolje nego kad je mene, onomad, pritvorila Čeka - i da će, kao posebnu
privilegiju, dobijati knjige. I stvarno, mislim da se do dana današnjeg nijednom
nije požalio na hranu. Istina, Peća je u početku predlagao da ga hranimo
sušenom crvenperkom, ali koliko god da je tražio, u Berlinu nije uspeo da nađe
tu sovjetsku ribu. Prinuđeni smo da mu dajemo buržujsku hranu. Tačno u osam
sati svakog jutra Peća i ja uđemo i pored kade mu ostavimo zdelu tople čorbe s
mesom i veknu sivog hleba. U isto vreme iznesemo nokšir, zgodnu napravu koju
smo nabavili samo za njega. U tri sata dobije šolju čaja, a u sedam još malo
čorbe. Ovaj prehrambeni sistem napravljen je po uzoru na onaj koji se koristi u
najboljim evropskim zatvorima.

S knjigama je bio nešto veći problem. Prvo smo održali porodično savetovanje
i odabrali smo tri naslova: Knez srebrni, Krilovljeve Basne i Put oko sveta za
osamdeset dana. On je izjavio da neće da čita te „belogardejske pamflete”, ali
smo mu knjige ipak ostavili i imamo razloga da verujemo da ih je sa
zadovoljstvom pročitao.

Raspoloženje mu je bilo promenljivo. Primirio se. Očigledno je bilo da nešto
sprema. Možda se nadao da će policija početi da ga traži. Pratili smo novine, ali
u njima nije bilo ni reči o nestalom agentu Čeke. Verovatno su ostali predstavnici
pomislili da je jednostavno prebegao i zaključili da je bolje da prikriju takvu
aferu. U ovaj period zamišljenosti spada i njegov pokušaj da pobegne, ili barem
da doturi vest o sebi spoljnom svetu. Trupkao je po ćeliji, verovatno pokušao da
dosegne prozor, probao da razdvoji daske, isprobao i udaranje po njima, ali mi
smo mu već nečim pripretili i udarci su prestali. A jednom prilikom, kada je Peća
tamo ušao sam, čovek se bacio na njega. Peća ga je uhvatio u nežni medveđi
zagrljaj i posadio ga nazad u kadu. Nakon tog događaja opet se promenio, postao
je veoma dobro raspoložen, povremeno bi se čak i našalio i konačno je pokušao
da nas podmiti. Ponudio nam je ogromnu svotu, obećavajući da će je preko
nekoga prikupiti. Kada ni to nije pomoglo, počeo je da cvili, a zatim se vratio na
psovanje, još gore nego pre. U ovom trenutku nalazi se u stadijumu mrzovoljne
poslušnosti, što, bojim se, nije dobar znak.

Svaki dan ga izvodimo u hodnik u šetnju, a dva puta nedeljno na svež vazduh
pored otvorenog prozora; naravno, preduzimamo sve neophodne mere
predostrožnosti kako bismo ga sprečili da viče. Subotom se kupa. Mi moramo da
se peremo u kuhinji. Nedeljom mu držim kratka predavanja i dopuštam mu da
****** tri cigarete - u mom prisustvu, naravno. O čemu su predavanja? O raznim
stvarima. Puškinu, na primer, ili antičkoj Grčkoj. Samo jedna tema izostaje -
politika. U potpunosti je lišen politike. Kao da takva stvar ne postoji na kugli
zemaljskoj. I znaš šta? Otkada držim zatvorenog jednog sovjetskog agenta,
otkada služim otadžbini, ja sam jednostavno drugi čovek. Živahan i srećan. I
posao je krenuo nabolje, tako da nije ni problem da ga izdržavamo. Košta me oko
dvadeset maraka mesečno, računajući i struju: tamo je potpuno mračno, tako
da je od osam ujutro do osam uveče upaljena jedna slaba sijalica.

Pitaš iz kakve je sredine potekao? Pa, kako da kažem... Ima dvadeset i četiri
godine, seljak je, verovatno nije završio ni seosku školu, bio je ono što nazivaju
„poštenim komunistom”, učio se samo političkoj pismenosti, što za nas označava
nastojanje da se od glupaka naprave budale - to je sve što znam. O, ako hoćeš,
pokazaću ti ga, jedino zapamti - nikome ni reči!
Martin je krenuo u hodnik, Peća i ja za njim. Starac je u svom toplom kućnom
mantilu stvarno izgledao kao zatvorski čuvar. Dok je hodao, izvadio je ključ, i
bilo je nečeg skoro profesionalnog u načinu na koji ga je stavio u bravu. Brava
je dva puta škljocnula i Martin je otvorio vrata. Daleko od toga da je to bila neka
slabo osvetljena rupa, bilo je to izvanredno, prostrano kupatilo, od onih kakva
se mogu naći u udobnim nemačkim domovima. Električno svetlo, jarko, ali
prijatno za oko, gorelo je iza veselog, kitnjastog abažura. S leve strane, na zidu
je bleštalo ogledalo. Na noćnom stočiću pored kade stajale su knjige, oljuštena
pomorandža na izglancanom tanjiru i netaknuta flaša piva. U beloj kadi, na
madracu pokrivenom čistim čaršavom, s velikim jastukom pod glavom, ležao je
dobro uhranjen čovek svetlog pogleda, s dugačkom bradom, obučen u
bademantil (koji je prethodno nosio njegov gospodar) i tople, mekane papuče.
- Pa, šta kažeš? - upitao me je Martin.
Prizor mi je bio komičan i nisam znao kako da odgovorim. - Tamo je bio prozor
- pokazao je Martin prstom. I stvarno, prozor je bio besprekorno prekriven
daskama.
Zatvorenik je zevnuo i okrenuo se prema zidu. Izašli smo. Martin je,
smeškajući se, pogladio rezu. - Nema šanse da ikada pobegne - rekao je i onda
zamišljeno dodao - voleo bih da znam, doduše, koliko će tačno godina provesti
tamo unutra...

Vladimir Nabokov - Sabrane priče I
prevod sa engleskog: Srđan Vujica
 

The Graeat Gatsby

Veoma poznat
Poruka
10.405
Zamislila sam ovu temu iz krajnje sebičnih pobuda - da više čitam . Kada već dolazim ovde , volela bih i da pročitam nešto sadržajnije i lepše.
@Baudrillard ostavljam prvi izbor , s obzirom na njegovo znanje i kvalitet i kvantitet pročitanog da nas uvede u neku dužu pripovetku ili kraći roman , a koji već postoji u e formatu i da postavlja deo po deo kako bismo čitali zajedno . :D
Ne zna taj da pise kao sto to zna gazbi :dash:
 

The Graeat Gatsby

Veoma poznat
Poruka
10.405
I smislili smo. Prvo smo pronašli neki jak konopac i začepili mu usta
peškirom. Dok smo ga obrađivali, osvestio se i otvorio jedno oko. Da ti kažem,
kad sam ga izbliza pogledao, njuška mu je bila ne samo odbojna nego i glupa -
imao je nekakvu šugu na čelu, brkove, baburast nos. Ostavili smo ga da leži na
podu, a Peća i ja smo počeli sudsku istragu. Dosta dugo smo raspravljali. Nismo
se toliko bavili samom uvredom - to je, naravno, bila sitnica - već više, da tako
kažem, njegovom profesijom u celini i delima koja je počinio u Rusiji. Optuženom
je data prilika da ima poslednju reč. Kada smo mu usta oslobodili peškira, kao
da je zaječao, potom se zagrcnuo, ali nije ništa rekao, sem: - Sačekajte, samo vi
sačekajte... - Peškir je ponovo pričvršćen i zasedanje je nastavljeno. U početku
su glasovi bili podeljeni. Peća je zahtevao smrtnu kaznu. Ja sam smatrao da
zaslužuje da umre, ali sam predložio da se pogubljenje zameni doživotnim
zatvorom. Peća je razmislio o tome i složio se. Dodao sam da, iako je on sigurno
počinio zločine, mi to nismo u mogućnosti da utvrdimo; da je samo njegovo
zaposlenje zločin po sebi; i da je naša dužnost bila ograničena na to da ga
učinimo bezopasnim, ništa više. Slušaj ostatak priče sada.

3 GPU (Гocygapcтveннoe пoлuтuчeckoe упpaвлeнue, rus.) - prvobitno poznata kao Čeka, a
kasnije preimenovana u NKVD, MVD i KGB, bila je boljševička tajna policija.

Na kraju hodnika imamo kupatilo. To je mračna, veoma mračna mala
prostorija, u kojoj stoji emajlirana tučana kada. Voda svaki čas štrajkuje.
Povremeno ima i bubašvaba. Prostorija je tako mračna zato što je prozor izuzetno
uzan i nalazi se odmah ispod tavanice, a osim toga, odmah prekoputa prozora,
na pola metra ili manje, uzdiže se solidan, čvrst zid od cigle. U tom sobičku smo
odlučili da držimo zatvorenika. To je bila Pećina ideja - jeste, jeste, Peća, treba
dati caru carevo. Pre svega, naravno, trebalo je pripremiti ćeliju. Prvo smo
odvukli zatvorenika u hodnik da bi nam bio na oku dok radimo. Tada nas je
videla moja žena, koja je upravo zatvorila radnju za to veče i pošla u kuhinju.
Bila je zapanjena, čak i ljuta, ali je onda shvatila kako smo rasuđivali. Poslušno
čeljade. Peća je, za početak, rastavio jedan čvrst sto koji nam je stajao u kuhinji
- skinuo mu je noge, a ploču koju je tako dobio zakucao je preko prozora u
kupatilu. Zatim je odvrnuo slavine, uklonio cilindrični bojler i u kupatilu stavio
madrac. Sutradan smo, naravno, razne stvari poboljšali: promenili smo bravu,
namestili rezu, ploče preko prozora ojačali metalom - a sve to, naravno, sa što
manje buke. Kao što znaš, nemamo susede, ali bez obzira, morali smo da
postupamo oprezno. Na kraju smo dobili pravu zatvorsku ćeliju i u nju smo
smestili tipa iz GPU. Otpustili smo konopac, odvezali peškir i upozorili ga da
ćemo ga, ako počne da viče, opet zavezati, i to na duže; zatim, kad smo se uverili
da je shvatio za koga je madrac postavljen u kadu, zaključali smo vrata i na
smenu držali stražu cele noći.

Od tog trenutka je za nas počeo novi život. Ja više nisam bio samo Martin
Martinič, već Martin Martinič, upravnik zatvora. U početku je zatvorenik bio
toliko zapanjen onim što se dogodilo da se ponašao potišteno. Uskoro se,
međutim, vratio u svoje uobičajeno stanje i, kada smo mu doneli večeru, iz njega
je izleteo uragan psovki. Ne mogu da ponovim prostote koje je taj čovek izrekao;
samo ću reći da je moju dragu majku, bog da joj dušu prosti, stavio u
najneobičnije situacije. Rešeno je da mu se temeljno utuvi u glavu priroda
njegovog pravnog statusa. Objasnio sam mu da će ostati zatvoren do kraja svog
života; da ću ga, ako prvi umrem, ostaviti Peći u nasledstvo; da će ga moj sin,
kada dođe vreme, ostaviti mom budućem unuku i tako dalje, te da će on tako na
neki način postati naša porodična tradicija. Porodični dragulj. Uzgred sam
pomenuo da ćemo, u slučaju da budemo morali da se preselimo u drugi stan u
Berlinu, njega vezati, staviti u poseban sanduk i preseliti ga zajedno s nama,
ništa lakše. Još sam mu objasnio da se samo u jednom slučaju može nadati
amnestiji. Naime, da će biti oslobođen onog dana kada boljševički mehur od
sapunice pukne. Konačno, obećao sam mu da će biti dobro hranjen - mnogo
bolje nego kad je mene, onomad, pritvorila Čeka - i da će, kao posebnu
privilegiju, dobijati knjige. I stvarno, mislim da se do dana današnjeg nijednom
nije požalio na hranu. Istina, Peća je u početku predlagao da ga hranimo
sušenom crvenperkom, ali koliko god da je tražio, u Berlinu nije uspeo da nađe
tu sovjetsku ribu. Prinuđeni smo da mu dajemo buržujsku hranu. Tačno u osam
sati svakog jutra Peća i ja uđemo i pored kade mu ostavimo zdelu tople čorbe s
mesom i veknu sivog hleba. U isto vreme iznesemo nokšir, zgodnu napravu koju
smo nabavili samo za njega. U tri sata dobije šolju čaja, a u sedam još malo
čorbe. Ovaj prehrambeni sistem napravljen je po uzoru na onaj koji se koristi u
najboljim evropskim zatvorima.

S knjigama je bio nešto veći problem. Prvo smo održali porodično savetovanje
i odabrali smo tri naslova: Knez srebrni, Krilovljeve Basne i Put oko sveta za
osamdeset dana. On je izjavio da neće da čita te „belogardejske pamflete”, ali
smo mu knjige ipak ostavili i imamo razloga da verujemo da ih je sa
zadovoljstvom pročitao.

Raspoloženje mu je bilo promenljivo. Primirio se. Očigledno je bilo da nešto
sprema. Možda se nadao da će policija početi da ga traži. Pratili smo novine, ali
u njima nije bilo ni reči o nestalom agentu Čeke. Verovatno su ostali predstavnici
pomislili da je jednostavno prebegao i zaključili da je bolje da prikriju takvu
aferu. U ovaj period zamišljenosti spada i njegov pokušaj da pobegne, ili barem
da doturi vest o sebi spoljnom svetu. Trupkao je po ćeliji, verovatno pokušao da
dosegne prozor, probao da razdvoji daske, isprobao i udaranje po njima, ali mi
smo mu već nečim pripretili i udarci su prestali. A jednom prilikom, kada je Peća
tamo ušao sam, čovek se bacio na njega. Peća ga je uhvatio u nežni medveđi
zagrljaj i posadio ga nazad u kadu. Nakon tog događaja opet se promenio, postao
je veoma dobro raspoložen, povremeno bi se čak i našalio i konačno je pokušao
da nas podmiti. Ponudio nam je ogromnu svotu, obećavajući da će je preko
nekoga prikupiti. Kada ni to nije pomoglo, počeo je da cvili, a zatim se vratio na
psovanje, još gore nego pre. U ovom trenutku nalazi se u stadijumu mrzovoljne
poslušnosti, što, bojim se, nije dobar znak.

Svaki dan ga izvodimo u hodnik u šetnju, a dva puta nedeljno na svež vazduh
pored otvorenog prozora; naravno, preduzimamo sve neophodne mere
predostrožnosti kako bismo ga sprečili da viče. Subotom se kupa. Mi moramo da
se peremo u kuhinji. Nedeljom mu držim kratka predavanja i dopuštam mu da
****** tri cigarete - u mom prisustvu, naravno. O čemu su predavanja? O raznim
stvarima. Puškinu, na primer, ili antičkoj Grčkoj. Samo jedna tema izostaje -
politika. U potpunosti je lišen politike. Kao da takva stvar ne postoji na kugli
zemaljskoj. I znaš šta? Otkada držim zatvorenog jednog sovjetskog agenta,
otkada služim otadžbini, ja sam jednostavno drugi čovek. Živahan i srećan. I
posao je krenuo nabolje, tako da nije ni problem da ga izdržavamo. Košta me oko
dvadeset maraka mesečno, računajući i struju: tamo je potpuno mračno, tako
da je od osam ujutro do osam uveče upaljena jedna slaba sijalica.

Pitaš iz kakve je sredine potekao? Pa, kako da kažem... Ima dvadeset i četiri
godine, seljak je, verovatno nije završio ni seosku školu, bio je ono što nazivaju
„poštenim komunistom”, učio se samo političkoj pismenosti, što za nas označava
nastojanje da se od glupaka naprave budale - to je sve što znam. O, ako hoćeš,
pokazaću ti ga, jedino zapamti - nikome ni reči!
Martin je krenuo u hodnik, Peća i ja za njim. Starac je u svom toplom kućnom
mantilu stvarno izgledao kao zatvorski čuvar. Dok je hodao, izvadio je ključ, i
bilo je nečeg skoro profesionalnog u načinu na koji ga je stavio u bravu. Brava
je dva puta škljocnula i Martin je otvorio vrata. Daleko od toga da je to bila neka
slabo osvetljena rupa, bilo je to izvanredno, prostrano kupatilo, od onih kakva
se mogu naći u udobnim nemačkim domovima. Električno svetlo, jarko, ali
prijatno za oko, gorelo je iza veselog, kitnjastog abažura. S leve strane, na zidu
je bleštalo ogledalo. Na noćnom stočiću pored kade stajale su knjige, oljuštena
pomorandža na izglancanom tanjiru i netaknuta flaša piva. U beloj kadi, na
madracu pokrivenom čistim čaršavom, s velikim jastukom pod glavom, ležao je
dobro uhranjen čovek svetlog pogleda, s dugačkom bradom, obučen u
bademantil (koji je prethodno nosio njegov gospodar) i tople, mekane papuče.
- Pa, šta kažeš? - upitao me je Martin.
Prizor mi je bio komičan i nisam znao kako da odgovorim. - Tamo je bio prozor
- pokazao je Martin prstom. I stvarno, prozor je bio besprekorno prekriven
daskama.
Zatvorenik je zevnuo i okrenuo se prema zidu. Izašli smo. Martin je,
smeškajući se, pogladio rezu. - Nema šanse da ikada pobegne - rekao je i onda
zamišljeno dodao - voleo bih da znam, doduše, koliko će tačno godina provesti
tamo unutra...

Vladimir Nabokov - Sabrane priče I
prevod sa engleskog: Srđan Vujica
Ro si ti napisao?
 

Baudrillard

Zaslužan član
Moderator
Poruka
123.164
Zvuci

Prozor se morao zatvoriti: kiša je udarala o sims i prskala parket i fotelje. Uz
svež, sklizak zvuk, ogromne srebrne sene strujale su kroz vrt, kroz rastinje, preko
narandžastog peska. Oluk je hripao i grcao. Ti si svirala Baha. Klavir je podigao
svoje lakirano krilo, ispod krila je ležala lira, a batići su se prelivali preko žica.
Brokatni ćilim, zgužvan u grube nabore, delom je skliznuo s repa klavira i prosuo
otvoreni opus na pod. Svaki čas, tokom frenetične fuge, tvoj prsten bi zvecnuo o
dirke, dok je junski pljusak neprestano, veličanstveno, zasipao okna. A ti, ne
prestajući da sviraš, blago nakrivljene glave, uzvikivala si, prateći ritam: - Kiša,
kiša... nadglasaću je...
Ali nisi to mogla.

Odustajući od albuma, koji su na stolu ležali poput somotskih kovčega,
gledao sam te i slušao fugu i kišu. Osećaj svežine rastao je u meni poput mirisa
vlažnih karanfila koji je kapao odasvuda: s polica, s krila klavira, s duguljastih
dijamanata na lusteru.

Osećao sam čarobnu ravnotežu dok sam naslućivao muzički odnos između
srebrnih sablasti kiše i tvojih povijenih ramena, koja bi se stresla kada bi uronila
prste u zatalasani sjaj. A kada bih se povukao duboko u sebe, činilo mi se da je
ceo svet takav - celovit, u saglasju, uokviren zakonima harmonije. Ja sam, ti,
karanfili, u tom trenutku sve se pretvaralo u vertikalna sazvučja na notnim
linijama. Shvatio sam da je sve na svetu igra identičnih čestica koje sadrže razne
vrste sazvučja: drveće, voda, ti... Sve je bilo povezano, jednako vredno, božansko.
Ustala si. Kiša je i dalje sasecala sunčeve zrake. Barice su izgledale kao rupe u
tamnom pesku: otvori koji vode na druga nebesa koja su promicala ispod zemlje.
Na klupi, sijajući kao danski porcelan, ležao je tvoj zaboravljeni reket; žice su
potamnele od kiše, a okvir se uvrnuo kao osmica.
Kada smo zakoračili u drvored, malo me je ošamutilo šarenilo senki i truleži
pečuraka.
Sećam se kako te je sunce iznenada osvetlilo. Imala si oštre laktove i blede,
kao prašnjave oči. Dok si govorila, sekla si vazduh rebrolikim bridom svoje sitne
šake i bleskom brazletne na tankom zglobu. Kosa ti se topila dok se stapala sa
osunčanim vazduhom koji je treperio oko nje. Pušila si mnogo i nervozno.
Ispuštala si dim kroz obe nozdrve i odbacivala pepeo u stranu. Tvoj golubije sivi
dvorac bio je pet vrsta udaljen od našeg. Njegova unutrašnjost je odjekivala, bila
je raskošna i hladna. U luksuznom velegradskom časopisu objavljena je njegova
fotografija. Skoro svakog jutra sam skakao na kožno sedište svog bicikla i šušteći
prošao stazom, kroz šumu, zatim putem kroz selo, a onda drugom stazom k tebi.
Računala si na to da tvoj muž neće doći u septembru. I ničega se nismo bojali,
ti i ja - ni ogovaranja tvojih slugu, ni sumnji moje porodice. Oboje smo, svako na
svoj način, imali poverenja u sudbinu.

Tvoja ljubav je bila pomalo prigušena, kao i tvoj glas. Moglo bi se reći da si
volela suzdržano i nikada nisi govorila o ljubavi. Bila si od onih žena koje po
navici nisu pričljive i na čije se ćutanje čovek odmah navikne. Ali s vremena na
vreme, nešto bi iz tebe pokuljalo. Tada je tvoj ogromni behštajn grmeo, ili si mi,
gledajući zamišljeno u daljinu, pričala smešne anegdote koje si čula od svog
muža ili njegovih prijatelja iz pukovnije. Pamtim tvoje šake - izdužene, blede šake
s plavičastim venama.

Tog srećnog dana, kad je kiša šibala a ti svirala tako neočekivano dobro,
razrešilo se ono nejasno stanje koje se neprimetno javilo između nas posle prvih
nedelja ljubavi. Shvatio sam da nemaš nikakvu moć nada mnom, da nisi samo
ti moja ljubavnica, već čitava planeta. Bilo je to kao da je moja duša ispružila
bezbrojne osetljive pipke i kao da ja živim u svemu, istovremeno opažajući
Nijagarine vodopade kako tutnje daleko preko okeana i duge, zlatne kapi koje
šušte i romore u drvoredu. Pogledao sam sjajnu koru jedne breze i odjednom
osetio da umesto ruku imam povijene grane prekrivene sitnim, vlažnim lišćem,
a umesto nogu, hiljade tananih korena koji se uvlače u zemlju i upijaju je. Želeo
sam da se tako pretočim u celu prirodu, da iskusim kako je to biti stari vrganj,
sunđerast i žut odozdo, ili vilin konjic, ili sunčeva sfera. Bio sam toliko srećan
da sam iznenada prasnuo u smeh i poljubio te u ključnu kost i potiljak. Čak bih
ti i pesmu odrecitovao, ali ti si prezirala poeziju.

Bledo si se nasmešila i rekla: - Lepo je posle kiše. - Onda si se malo zamislila
i dodala: - Znaš, upravo sam se setila - pozvana sam na čaj danas kod... kako se
zvaše... Pala Paliča. Strašno je dosadan. Ali, znaš, moram da odem.
Pal Palič je bio moj stari poznanik. Kada smo išli na pecanje, on bi iz čista
mira piskutavim, slabašnim tenorom zapevao „Večernja zvona”. Bio mi je veoma
drag. S jednog lista vatrena mi je kap pala pravo na usne. Ponudio sam da pođem
s tobom.

Ti si stresla i slegla ramenima. - Umrećemo od dosade tamo. Ovo je strašno.
- Bacila si pogled na sat i uzdahnula. - Vreme je za polazak. Moram da obujem
druge cipele.
U tvojoj maglovitoj sobi sunce je, probivši se kroz spuštene žaluzine, na podu
tvorilo dva para zlatnih lestvica. Rekla si nešto svojim prigušenim glasom. Ispred
prozora drveće je disalo i kapalo, zadovoljno šuškajući. A ja sam se osmehnuo
na to šuškanje i zagrlio te lagano i nenasrtljivo.
Bilo je to ovako. Na jednoj obali reke nalazio se tvoj park, tvoje livade, a na
drugoj selo. Put je mestimično bio duboko izbrazdan. Blato je bilo
sočnoljubičasto, a kolotečine pune vode boje bele kafe, iz koje su izbijali
mehurići. Brvnare od tamnih trupaca bacale su upadljivo jasne, kose senke.
Hodali smo u senci, duž dobro utabane staze, pored piljarnice, pored krčme
sa smaragdnim znakom, pored dvorišta ispunjenih suncem, iz kojih su dopirali
mirisi gnojiva i svežeg sena.
Školska zgrada je bila nova, sazidana od kamena, a oko nje su bila posađena
stabla javora. Na pragu je cedila krpu u kofu seljanka čiji su beli listovi bleštali.
Ti si upitala: - Da li je Pal Palič tu? - Žena, pegava i s kosom u pletenicama,
zažmirila je na suncu. - Tu je, tu je. - Kofa je zazvečala kada ju je odgurnula
petom. - Uđite, gospođo. Oni su u radionici.
Škripali smo tamnim hodnikom, a zatim kroz prostranu učionicu.

U prolazu sam pogledao jednu azurnoplavu mapu i pomislio, takva je cela
Rusija - sunce i udoline... U uglu se sjajio zdrobljeni komad krede.
Još dalje, u maloj radionici, prijatno je mirisalo na tutkalo i borovu piljevinu.
Bez kaputa, podbuo i znojav, ispružene leve noge, Pal Palič je slasno rendao belu
dasku koja je brektala. Njegova vlažna ćela njihala se napred-nazad, osvetljena
prašnjavim sunčevim zrakom. Na podu ispod tezge, opiljci su se uvijali kao
tanušne lokne.
Glasno sam rekao: - Pale Paliču, imaš goste!
Trgao se, odmah se usplahirio, udelio učtivi poljubac ruci koju si podigla tako
bezvoljnim, prezrivim pokretom, a onda na trenutak sasuo svoje vlažne prste u
moju šaku i protresao je. Njegovo lice, sa oklembešenim brkovima i neočekivanim
borama, izgledalo je kao da je načinjeno od razmekšale modelarske gline.
- Izvinite, nisam se obukao, vidite - rekao je uz pokunjen osmeh. Uzeo je par
manžetni za košulju, koje su poput cilindara stajale jedna pored druge na
prozorskoj dasci, i brzo ih navukao.
- Na čemu to radite? - upitala si uz blesak brazletne. Pal Palič se širokim
pokretima borio da navuče sako. - Nije to ništa, samo petljam - zamucao je, malo
se saplićući na labijalnim suglasnicima. - To je nekakva poličica. Nisam još
završio. Još moram da je ošmirglam i lakiram. Ali pogledajte ovo - zovem je
Zunzara... - Trljajući spojene dlanove, zavrteo je i lansirao minijaturnu drvenu
elisu, koja je zujeći uzletela, udarila u tavanicu i pala.
Senka učtivog osmeha prešla je preko tvog lica. - Oh, baš sam lud - počeo je
opet Pal Palič - vas očekuju gore, prijatelji... Ova vrata škripe. Oprostite.
Dopustite meni da idem prvi. Bojim se da je kod mene nered...
- Mislim da je zaboravio da me je pozvao - rekla si na engleskom kad smo
počeli da se penjemo škriputavim stepenicama.

Gledao sam tvoja leđa, svilene kvadrate tvoje bluze. Negde iz prizemlja,
verovatno iz dvorišta, začuo se zvonki glas seljanke: - Gerasime! Hej, Gerasime!
- I odjednom mi je postalo savršeno jasno da je svet vekovima cvetao, venuo,
okretao se i menjao samo da bi sada, u ovom trenu, mogao da u vertikalni akord
složi i stopi taj glas koji se čuo odozdo, pokrete tvojih svilenih ramena i miris
borovih dasaka.
Soba Pala Paliča bila je osunčana i pomalo pretrpana. Tamnocrveni ćilim sa
žutim lavom izvezenim u sredini bio je zakucan na zid iznad kreveta. Na drugom
zidu je visilo jedno uramljeno poglavlje iz Ane Karenjine, složeno tako da je igra
tamnog i svetlog sloga, zajedno s lukavim rasporedom redova, tvorila Tolstojev
lik.

Trljajući šake, naš domaćin ti je prineo stolicu. Pritom je pešom sakoa oborio
sa stola jedan album. Podigao ga je. Pojavili su se čaj, jogurt i neki bezukusni
biskviti. Iz fioke u komodi Pal Palič je izvadio cvećem ukrašenu limenu kutiju s
tvrdim bombonama „landrin”. Dok se saginjao, iz kragne mu je izvirivao nabor
bubuljičave kože. U paperjastoj paučini na prozoru ležao je mrtav žuti bumbar.
- Gde je Sarajevo? - upitala si iznenada, šuškajući stranicom novina koje si
nezainteresovano podigla sa stolice. Pal Palič, zauzet sipanjem čaja, odgovorio je:
- U Srbiji.
Onda ti je, drhtavom rukom, pažljivo dao vrelu čašu u srebrnom držaču.
- Izvolite. Mogu li vas ponuditi biskvitima?... I zašto bacaju bombe? - obratio
mi se, slegnuvši ramenima.
Po stoti put sam razgledao težak stakleni pritiskač. U staklu se nebesko
plavetnilo prelivalo u bledu ružičastu boju, a Katedrala Svetog Isaka bila je
poprskana zlaćanim zrncima peska. Nasmejala si se i naglas pročitala: - Juče je
jedan trgovac iz Druge gilde po imenu Jerošin uhapšen u restoranu Kuisisana.
Ispostavilo se da je Jerošin, pod izgovorom da... - Opet si se nasmejala. - Ne,
ostatak je nepristojan.
Pal Palič se usplahirio, lice mu je buknulo smeđastom nijansom crvene i
ispustio je kašičicu. Javorovo lišće sjajilo se tik ispod prozora. Zaprega je
kloparajući prošla pored kuće. Odnekud je neko setno, nežno povikao: -
Sladoled!...

Krenuo je da priča o školi, o pijanstvu, o pastrmkama koje su se pojavile u
reci. Počeo sam pažljivo da ga posmatram i imao sam osećaj da ga prvi put
stvarno vidim, iako smo bili stari poznanici. Mora biti da mi je u glavi ostala
urezana njegova slika s našeg prvog susreta i da se nikada nije promenila, poput
nečega što je prihvaćeno i prešlo u naviku. Kada bih uzgred pomislio na Pala
Paliča, iz nekog sam razloga imao utisak da on ne samo da ima tamnoplave
brkove već i odgovarajuću bradicu. Imaginarna brada je odlika mnogih ruskih
lica. Sada kad sam ga pomno promotrio, da tako kažem - unutrašnjim okom,
video sam da je u stvarnosti njegova brada zaobljena, bez dlaka 4 i da na njoj ima
malo udubljenje. Nos mu je bio mesnat, a na levom kapku sam mu primetio
mladež nalik bubuljici, koji bih mu rado odsekao - ali odseći bi značilo ubiti. To
malo zrno ga je sadržalo, potpuno i isključivo. Kada sam sve to shvatio i kada
sam ga celog proučio, načinio sam jedva primetan pokret, kao da gurkam svoju
dušu da krene nizbrdo, i skliznuo u Pala Paliča, udobno se smestio u njemu i
iznutra osetio, da tako kažem, tu izraslinu na njegovom naboranom kapku,
uštirkane vrhove njegove kragne i muvu koja mu je prelazila preko čela. Celog
sam ga proučio nezamućenim, nemirnim očima. Žuti lav iznad kreveta sada je
izgledao kao stari poznanik, kao da je bio na mom zidu od detinjstva. Razglednica
u boji, zatvorena u svom konveksnom staklu, postala je zanimljiva, skladna,
radosna. To nisi ti sedela ispred mene, u niskoj pletenoj fotelji na koju su se
moja leđa navikla, već dobročiniteljka škole, uzdržana gospođa koju jedva da
sam poznavao. I odmah sam sa istom lakoćom pokreta skliznuo i u tebe, osetio
traku podvezice iznad kolena i, malo iznad nje, batist kako golica, i pomislio sam,
umesto tebe, kako je dosadno, i vruće, i da bi rado zapalila. U tom trenutku si iz
tašne izvadila zlatnu tabakeru i stavila cigaretu u muštiklu. A ja sam bio u svemu
- tebi, cigareti, muštikli, Palu Paliču, koji je nespretno grebao šibicom, u
staklenom pritiskaču, mrtvom bumbaru na prozoru.
 

Baudrillard

Zaslužan član
Moderator
Poruka
123.164
Mnoge su godine protekle i ne znam gde je on sada, stidljivi, podbuli Pal Palič.
Ponekad, doduše, kada mi uveče poslednji prođe kroz misli, vidim ga u snu,
prenetog u ambijent mog sadašnjeg života. Ulazi u sobu užurbanim korakom,
smeškajući se, sa izbledelim panama-šeširom u ruci; klanja se dok hoda; briše
ćelu i izgoreli vrat ogromnom maramicom. A kada njega sanjam, tada uvek i ti
prolaziš kroz moj san, lenjog izgleda, obučena u svilenu bluzu s niskim pojasom.
Nisam bio pričljiv tog izvanredno srećnog dana. Gutao sam klizave grudvice
surutke i upinjao se da čujem svaki zvuk. Kada bi Pal Palič zaćutao, mogao sam
da čujem kako mu mrmlja stomak - blago bi zapištao, a onda malkice zakrčao.
Potom bi se demonstrativno nakašljao i brže-bolje počeo da priča bilo šta.
Zaplićući, tražeći pravu reč, mrštio se i tapkao prstima po stolu. Bila si zavaljena
u niskoj fotelji, nedokučiva i tiha. Okretala si glavu u stranu i podizala svoj
koščat lakat, a onda me pogledala ispod trepavica dok bi nameštala ukosnice na
potiljku. Mislila si da mi je neprijatno pred Palom Paličem zato što smo ti i ja
došli zajedno, pa bi on mogao da nasluti nešto o našem odnosu. A meni je bilo
zabavno što ti to misliš i bilo mi je zabavno kako je Pal Palič slabašno i snuždeno
crveneo kada si ti namerno pominjala svog muža i njegov posao.
Ispred škole, sunce je prosulo svoj usijani oker ispod javorova. Pal Palič nam
se naklonio s praga i zahvalio nam na poseti, zatim se opet naklonio dok je stajao
u dovratku, a staklastobeli ternometar sijao na spoljašnjem zidu.

4 Pažljivi bilingvalni čitalac kome je poznat ruski original možda će primetiti da je reč irresolute
zamenjena sa hairless. Na ruskom te dve reči liče, a irresolute je skoro sigurno posledica greške
prepisivača. (Napomena Dmitrija Nabokova.)

Kada smo izašli iz sela, prešli most i krenuli uzbrdo stazom prema tvojoj kući,
uhvatio sam te pod ruku i ti si mi se osmehnula postrance, na onaj poseban
način koji mi je govorio da si srećna. Odjednom sam poželeo da ti ispričam sve o
boricama Pala Paliča, o Svetom Isaku posutom zrncima peska, ali čim sam
počeo, učinilo mi se da iz mene izlaze pogrešne reči, bizarne reči, i kada si nežno
rekla: - Dekadentno - promenio sam temu. Znao sam šta ti je potrebno:
jednostavna osećanja, jednostavne reči. Tvoje je ćutanje bilo lako i bez daška
vetra, kao tišina oblaka ili biljaka. Svako ćutanje je priznanje neke misterije.
Mnogo toga u vezi s tobom izgledalo je misteriozno.
Radnik u podvezanoj bluzi gromko je i odlučno oštrio kosu. Leptiri su lebdeli
među nepokošenim cvetovima udovičice. Stazom je prema nama dolazila mlada
devojka, ramena prekrivenih bledozelenom maramom i s krasuljcima u tamnoj
kosi. Već sam je video barem tri puta i njen tanki, preplanuli vrat mi se bio
urezao u pamćenje. Dok je prolazila, pažljivo te je dodirnula svojim tek malo
iskošenim očima. Zatim je oprezno preskočila jarak i nestala iza pasjakovine.
Srebrnkasti treptaj prošao je kroz zagasitu teksturu žbunja. Rekla si: - Sigurno
se lepo prošetala mojim parkom. Kako mrzim te izletnike... - Debeljuškasta stara
kuja foksterijera trčkala je stazom za svojim vlasnikom. Obožavala si pse. Ta je
životinjica dopuzala do nas na stomaku, vrckajući, zabačenih ušiju. Na dodir
tvoje ispružene ruke okrenula se na leđa i otkrila ružičasti trbuh prekriven sivim
tačkama, nalik mapi. - O, srce malo - rekla si onim posebnim glasom za tepanje
i maženje.
Pošto se malo valjala, foksterijerka je damski zacvilela i otrčala dalje, pa,
poskakujući, prešla jarak.
Kada smo već bili blizu niske kapije parka, rešila si da pušiš, ali posle
preturanja po tašni tiho si coknula: - Baš sam blesava. Ostavila sam muštiklu
kod njega - Dodirnula si me po ramenu. - Najdraži, idi i donesi mi je. Inače ne
mogu da pušim. - Nasmejao sam se i poljubio tvoje ustreptale kapke i tvoj ovlašni
osmeh.

Povikala si za mnom: - Samo pohitaj! - Potrčao sam, ne zato što je bilo neke
posebne žurbe, već zato što je sve oko mene trčalo - sjaj žbunja, senke oblaka na
vlažnoj travi, ljubičasto cveće koje se pred koščevom munjom sklanjalo u jarugu.
Desetak minuta kasnije, zadihan i vreo, uspinjao sam se uz stepenike ispred
škole. Pesnicom sam zalupao na smeđa vrata. Unutra je zaškripala opruga
madraca. Okrenuo sam kvaku, ali vrata su bila zaključana. - Ko je to? - začuo
se usplahireni glas Pala Paliča.

Viknuo sam: - Hajde, pusti me da uđem! - Madrac je opet zvecnuo i čulo se
šljapkanje bosih nogu. - Zašto se zaključavaš, Pale Paliču? - Odmah sam
primetio da su mu oči crvene.
- Uđi, uđi... Drago mi je da te vidim. Spavao sam, vidiš. Hajde, uđi.
- Zaboravili smo muštiklu ovde - rekao sam, trudeći se da ne gledam u njega.
Konačno smo našli emajliranu zelenu cevčicu ispod fotelje. Gurnuo sam je u
džep. Pal Palič je trubio u maramicu.
- Ona je divna osoba - rekao je neprimereno i, strovalivši se, sede na krevet.
Uzdahnuo je i pogledao me iskosa. - Ima nečega u ruskim ženama, izvesni... -
Naborao je čelo i prešao preko njega rukom. - Izvesni - tu je blago zastenjao -
duh požrtvovanja. Nema ničeg uzvišenijeg na svetu od toga. Od tog neobično
suptilnog, neobično uzvišenog duha požrtvovanja. - Spojio je ruke iza glave i
lirski osmeh mu se raširio preko lica. - Neobično... - Zaćutao je, a onda upitao,
sad već drugim tonom, onim koji je često koristio ne bi li me nasmejao: - I šta
još imaš da mi ispričaš, prijatelju? - Poželeo sam da ga zagrlim, da mu kažem
nešto puno topline, nešto što mu je bilo potrebno.
- Trebalo bi da izađeš u šetnju, Pale Paliču. Zašto tugovati u zagušljivoj sobi?
Samo je odmahnuo. - Video sam sve što se ima videti. Ništa ne postigneš tamo
osim da ti bude vruće... - Obrisao je natečene oči i brkove pokretom ruke nadole.
- Možda ću večeras malo na pecanje. - Na kapku mu je zaigrao onaj mladež
nalik bubuljici.
Trebalo ga je upitati: - Dragi Pale Paliču, zašto si sada ležao lica zarivenog u
jastuk? Da li samo zbog polenske groznice - ili nekog velikog jada? Da li si ikada
voleo neku ženu? I zašto plakati na ovakav dan, kada napolju sunce tako divno
obasjava barice?
- Onda, Pale Paliču, moram da pohitam - rekao sam, bacajući pogled na
napuštene čaše, tipografski preuređenog Tolstoja i, ispod stola, čizme s petljama
poput ušiju.

Dve muve su se spustile na crveni pod. Jedna se popela na drugu. Zazujale
su i razišle se.
- Ne zameram ti - rekao je Palič, lagano ispuštajući dah. Odmahnuo je glavom.
- Podneću to sa osmehom - idi, nemoj da te zadržavam.
Opet sam trčao stazom, pored žbunja pasjakovine. Osećao sam da sam se
okupao u tuđem jadu, da se presijavam od njegovih suza. Bio je to radostan
osećaj koji sam u međuvremenu tek retko iskusio: pri pogledu na povijeno drvo,
probušenu rukavicu, konjsko oko. Bio je radostan jer je skladno tekao. Bio je
radostan koliko neki pokret ili neki sjaj mogu biti radosni. Nekada sam bio
razbijen u milion bića i stvari. Danas sam jedno; sutra ću se opet razbiti. I tako
se sve na svetu preliva i menja. Tog dana sam bio na vrhu talasa. Znao sam da
sve oko mene predstavlja note jedne te iste harmonije, znao sam - u potaji - šta
je izvor i koje je neizbežno razrešenje zvukova koji su se na trenutak okupili i
koji će akordi nastati iz svake od nota kada se budu raspršile. Muzikalno uho
moje duše znalo je i razumelo sve.
Čekala si me u popločanom delu vrta pored stepenika verande i prvo što si
rekla bilo je: - Moj muž se javio iz grada dok nisam bila tu. Dolazi vozom u deset
sati. Mora biti da se nešto dogodilo. Možda je dobio premeštaj.

Jedna pliska je brzim korakom prelazila preko peska, poput sivoplavog vetra.
Pauza, dva ili tri koraka, još jedna pauza, još koraka. Pliska, muštikla u mojoj
ruci, tvoje reči, trag sunčeve svetlosti na tvojoj haljini... Nije moglo biti drugačije.
- Znam šta misliš - rekla si skupljajući obrve. - Misliš da će mu neko reći, i
tako dalje. Ali to ništa ne menja... Ti znaš šta sam...
Pogledao sam te pravo u lice. Pogledao sam te celom dušom, direktno. Sudario
sam se s tobom. Oči su ti bile jasne kao da je s njih oduvan tanki list svilenkaste
hartije - poput one koja pokriva ilustracije u skupocenim knjigama. I prvi put
glas ti je bio jasan. - Znaš šta sam odlučila? Slušaj. Ne mogu da živim bez tebe.
Tačno tako ću mu reći. On će mi odmah dati razvod. A onda, recimo, na jesen,
mogli bismo...

Prekinuo sam te svojim ćutanjem. Tračak sunčeve svetlosti skliznuo je s tvoje
haljine na zemlju kad si blago ustuknula.
Šta sam ti mogao reći? Da li sam mogao da se pozovem na slobodu,
zatočeništvo, da kažem da te ne volim dovoljno? Ne, sve je to bilo pogrešno.
Protekao je jedan trenutak. Tokom tog trenutka mnogo toga se dogodilo u
svetu: negde je ogromni parobrod potonuo, objavljen je neki rat, rođen neki
genije. Trenutak je prošao.
- Evo tvoje muštikle - rekao sam. - Bila je ispod fotelje. I, znaš, kad sam ušao
tamo, Pal Palič mora da je bio...
Ti si rekla: - Dobro. Sada možeš da ideš. - Okrenula si se i brzo ustrčala uz
stepenice. Uhvatila si se za kvaku staklenih vrata i nisi mogla odmah da ih
otvoriš. To mora da je bilo mučenje za tebe.
 

Baudrillard

Zaslužan član
Moderator
Poruka
123.164
Stajao sam neko vreme u vrtu, okružen slatkastom vlagom. Onda sam, ruku
zavučenih duboko u džepove, obišao oko kuće, po pesku prošaranom senkama.
Bicikl mi je bio kod trema s prednje strane. Oslonio sam se na niske drške
guvernala i pogurao ga duž staze kroz park. Tu i tamo su ležale krastače.
Nehotice sam prešao preko jedne od njih. Puf pod točkom. Na kraju staze nalazila
se klupa. Oslonio sam bicikl uz neko drvo i seo na primamljivo belu dasku.
Razmišljao sam o tome kako ću u sledećih par dana dobiti pismo od tebe, kako
ćeš me ti zvati k sebi, ali se ja neću vratiti. Tvoja kuća sa svojim koncertnim
klavirom, prašnjavim primercima Revije umetnosti i siluetama u okruglim
ramovima, klizila je u čudesnu, melanholičnu daljinu. Gubiti te bilo je
prekrasno. Udaljila si se, oštro trgnuvši staklena vrata. Ali jedna druga ti
drugačije je otišla, otvarajući svoje blede oči pod mojim radosnim poljupcima.
Sedeo sam tako do večeri. Mušice su brzale gore-dole kao da ih vuku
nevidljive niti. Odjednom, postao sam svestan svetle mrlje u blizini - bila je to
tvoja haljina, i ti si...

Zar poslednje vibracije još nisu zamrle? Stoga sam osetio nelagodu pomislivši
da si opet tu, negde sa strane, izvan mog vidnog polja, da hodaš, da mi se
približavaš. Uz napor sam okrenuo glavu. To nisi bila ti, već ona devojka sa
zelenkastom maramom - sećaš se, ona koju smo sreli? I onim svojim
foksterijerom sa smešnim trbuhom?
Prošla je kroz prolaze u rastinju i prešla preko mostića koji je vodio do malog
kioska s vitražima. Devojci je dosadno, šeta se tvojim parkom; verovatno ću se
pre ili kasnije upoznati s njom.

Polako sam se pridigao, polako se iz nepokretnog parka izvezao na glavni put,
pravo u ogromni zalazak sunca, i na kraju zavoja prestigao jednu kočiju. Bio je
to tvoj kočijaš, Semjon, koji je korakom terao konja prema stanici. Kada me je
ugledao, polagano je skinuo kapu, zagladio sjajnu kosu na potiljku i onda je
ponovo stavio. Na sedištu je bio složen karirani pokrivač. Zanimljiv odraz blesnuo
je u oku crnog kastrata. A dok sam, ne okrećući pedale, jezdio nizbrdo prema
reci, s mosta sam video panama-šešir i povijena ramena Pala Paliča, koji je sedeo
dole, na ispustu kabine za kupanje, s pecaljkom u ruci.
Prikočio sam i zaustavio se, s rukom na ogradi.
- Hej-hej, Pale Paliču! Radi li riba? - Podigao je pogled i odmahnuo mi
prijateljski, opušteno.
Slepi miš je preleteo preko ružičaste površine, glatke kao ogledalo. Odraz lišća
bio je nalik crnoj čipki. Pal Palič je izdaleka nešto dovikivao i pokazivao rukom.
Drugi Pal Palič je podrhtavao u crnom mreškanju vode. Glasno se nasmejavši,
odgurnuo sam se od ograde.

Neprekinutom bešumnom putanjom preko čvrsto utabane staze prošao sam
pokraj brvnara. Zvuci mukanja dopirali su kroz zamrli vazduh; neki čunjevi su
popadali uz tresak. A onda, negde još dalje, na putu, u beskraju sunčevog
zalaska, usred polja koja su blago isparavala, zavladala je tišina.

Vladimir Nabokov - Sabrane priče I
prevod sa engleskog: Srđan Vujica
 

Baudrillard

Zaslužan član
Moderator
Poruka
123.164
Udar krila

I

Kad zakrivljeni vrh jedne skije pređe preko druge, prevrneš se napred. Užareni
sneg uvuče ti se u rukave i veoma je teško vratiti se na svoje noge. Kern se brzo
oznojio jer dugo nije skijao. Osetivši blagu vrtoglavicu, skinuo je vunenu kapu,
koja mu je golicala uši, i otresao vlažne iskre sa svojih trepavica.
Pred šestospratnim hotelom sve je bilo razigrano i plavetno. Drveće je delovalo
nestvarno u tom sjaju. Bezbrojni tragovi skija slivali su se kao tamna kosa niz
ramena snežnih brda. I svuda unaokolo, ta ogromna belina hrlila je uvis, treperći
i bez stega, ka nebu.

Kernove skije su škripale dok se peo uz padinu. Primetivši njegova široka
ramena, konjski profil i krepki sjaj na njegovom licu, Engleskinja koju je sreo
juče, treći dan njegovog boravka, smatrala ga je sunarodnikom. Izabel - Leteća
Izabel, kako ju je zvala grupa doteranih i crno-manjastih mladića, verovatno
Argentinaca, koji su svuda trčkarali za njom - i u hotelskoj plesnoj dvorani, i na
tapaciranim stepenicama, i po snežnim padinama koje su treperile u svetlucavoj
prašini. Izgledala je živahno i poletno, usana tako rumenih kao da je Stvoritelj
uzeo jarko crvenilo i razmazao ga po donjem delu njenog lica. Pod krošnjom
dugačkih trepavica, u pahuljastim očima lebdeo je osmeh. Iz gustog talasa crne,
oštre, sjajne kose, štrčao je španski češalj poput krila. Takvu ju je video Kern
juče, kad ju je iz sobe 35 prigušen zvuk gonga pozvao na ručak. I to što su bili
susedi, i što je u trpezariji za dugačkim stolom sedela prekoputa njega - visoka,
vesela, u crnoj dekoltiranoj haljini, sa crnom svilenom trakom oko golog vrata -
sve to činilo se Kernu tako značajnim da je nakratko nestala sumorna tuga koja
ga je tištila već pola godine.

Kada je Izabel započela razgovor, nije mu bilo čudno: nakon mrtvih ratnih
godina, život u tom velikom hotelu, koji usamljeno svetli u procepu između
planina, odzvanjao je od blagog pijanstva i bezbrižnosti. Pri tome je njoj, Izabel,
sve bilo dopušteno - i treptanje, i milozvučni smeh u glasu dok Kernu dodaje
pepeljaru i govori: - Izgleda da smo vi i ja ovde jedini Englezi... - i nagnuvši prema
stolu golo rame preko koga je prelazila crna bretela, dodade - ... naravno, ne
računajući onih pet, šest starica i onog tamo, s prevrnutom kragnom...
Kern je odgovorio: - Varate se... Ja nemam otadžbinu. Doduše, proveo sam
mnoge godine u Londonu. Osim toga...

Ujutru, narednog dana, posle pola godine ravnodušnosti, odjednom je osetio
kako je prijatno ući pod zaglušujući konus ledenog tuša. A u devet sati, pošto je
obilno, ali ne preterano doručkovao, zaškripao je skijama po crvenkastom pesku,
nasutom na goli odsjaj staze ispred zastakljenog hotelskog trema. Kad se
pačećim korakom, kako i dolikuje skijašu, popeo na snežnu uzbrdicu, među
karirane ženske pantalone i zažarena lica, spazio je - Izabel.
Pozdravila ga je na engleski način: širokim osmehom. Po njenim skijama
razlivala se maslinastozlatna boja. Sneg je slepio zapletene kaiševe koji su držali
stope njenih, za žene neobično čvrstih, ali ipak vitkih nogu u teškim cipelama i
stegnutim uvijačima. Ljubičasta senka kliznula je za njom po stazi kad je, ležerno
stavljajući ruke u džepove kožne jakne, ovlaš isturila levu skiju i jurnula niz
padinu sve brže, dok joj se u mlazu snežnog praha vijorio šal. Onda je u punoj
brzini naglo zaokrenula, elastično savivši jedno koleno, iznova se ispravila i
pojurila dalje, pored jela, pored smaragdnog klizališta. Dva mladića u šarenim
džemperima i čuveni švedski sportista lica boje terakote i bezbojne, unazad
začešljane kose, proleteše za njom.

Nešto kasnije Kern ju je ponovo sreo, u blizini modrikaste staze kojom su, uz
blago kloparanje, potrbuške, na ravnim saonicama proletali ljudi nalik vunenim
žabama. Uz blesak svojih skija, Izabel je nestala u krivini iza humke snega, a
kad ju je Kern, stideći se svojih nespretnih pokreta, sustigao u blagoj udolini,
među ledom posrebrenim granama, samo je mahnula prstima i pojurila dalje,
lupkajući skijama. Kern je neko vreme ostao u ljubičastoj senci, kad ga
najednom zapljusnu poznati užas tišine. Čipkasto granje u glaziranom vazduhu
odisalo je jezom neke zastrašujuće bajke. Drveće, isprepletane grane, njegove
skije, sve je neobično ličilo na igračke. Shvatio je da se umorio, da mu je izašao
žulj na peti i, zapinjući o grane koje su štrčale, krenu natrag. Skijaši su
mehanički klizili po glatkom tirkizu. S druge strane snežne padine Šveđanin od
terakote pomagao je snegom prekrivenom dugajliji s naočarima rožnatog rama
koji se koprcao u svetlucavom snežnom prahu kao kakva nezgrapna ptica. Skija
koja je otpala s njegovog stopala klizila je slobodno niz padinu poput otkinutog
krila.

Po povratku u sobu, Kern se presvukao; kada je potmulo odzvonio sat,
pozvonio je i naručio hladnu pečenu govedinu, malo grožđa i bocu kjantija.
Osećao je neprijatnu bol u ramenima i butinama.
Nije mu trebalo da juri za njom, pomislio je. Čovek nakači par dasaka na
stopala i jednostavno uživa u zakonima zemljine teže.
Oko četiri sata sišao je u prostranu čitaonicu, gde je kamin kroz svoju čeljust
izdisao narandžastu vrelinu, a nevidljivi ljudi sedeli su u dubokim, kožnim
foteljama, ispruženih nogu, koje su im virile ispod raširenih novina. Na
dugačkom hrastovom stolu leži razbacana gomila časopisa punih reklama za
kozmetiku, plesačica i parlamentarnih cilindara. Kern uze raskupusani Tatler od
prošlog juna, dugo posmatrajući osmeh žene koja mu je sedam godina bila
supruga. Prisetio se njenog mrtvog lica, koje je postalo toliko hladno i tvrdo, kao
i nekoliko pisama koje je pronašao u kutiji.

Odložio je časopis i nokat mu je zaškripao po sjajnoj površini stranice.
Zatim, teško pokrećući ramena i pućkajući iz svoje kratke lule, izašao je na
ogromni zastakljeni balkon, gde je svirao promrzli orkestar, a ljudi sa svetlim
šalovima pili su jak čaj, spremni da izjure napolje u hladnoću, na padine koje su
se presijavale kroz široka prozorska stakla. Pažljivo je osmotrio čitav balkon.
Nečiji radoznali pogled bocnuo ga je kao igla u živac zuba. Naglo se okrenuo.
Ušao je u sobu za bilijar, provukavši se kroz odškrinuta hrastova vrata, koja
su glasno zaškripala. Tamo je zatekao riđastog čovu koji je znao samo za Bibliju
i karambol; nagnut nad smaragdnu čoju, povlačio je svoj štap napred-nazad
ciljajući u kuglu. Kern ga je nedavno upoznao i čovek ga je odmah zatrpao
citatima iz svetih spisa. Rekao je da piše značajnu knjigu u kojoj pokazuje da,
kad bi se na određeni način tumačila Knjiga o Jovu, onda... Ali Kern nije dalje
slušao jer su mu pažnju odvukle sagovornikove šiljate uši pune jarkožutog
praha, obrasle tankim riđim maljama na vrhovima.

Kugle su se sudarile i razletele. Podigavši obrve, Monfiori predloži da odigraju
partiju. Imao je setne, okruglaste, jareće oči.
Kern je odmah pristao i već je utrljavao kiks na vrh svog štapa, ali najednom,
osetivši nalet strašne čame od koje oseti bol u stomaku i zujanje u ušima, reče
da ga boli lakat, pa prolazeći pored prozora, baci pogled na šećerni sjaj planina
i vrati se u čitaonicu.
Tamo je, prekrštenih nogu, landarajući lakovanom cipelom, još jednom
pogledao bisernosivu fotografiju, dečje oči i osenčene usne londonske lepotice
koja je nekada bila njegova žena. Prve noći posle njenog samoubistva pratio je
ženu koja mu se nasmešila na maglovitom uličnom ćošku, sveteći se Bogu,
ljubavi i sudbini.
I sad se pojavila ta Izabel s tim crvenim karminom. Kada bi čovek samo
mogao...
Stisnuo je zube i njegove snažne vilice zaškripaše. Čitav njegov protekli život
izgledao mu je kao lelujavi niz šarenih vetrobrana iza kojih se krio od kosmičkih
promaja. Izabel je bila tek poslednji blistavi komadić u tom nizu. Koliko je do
sada bilo tih svilenih marama i koliko je njih pokušao da razapne preko zjapeće
crne provalije! Putovanja, knjige u finim povezima i sedam godina mahnite
ljubavi. Te marame su vijorile, vetar izvana ih je pocepao i one bi, jedna po jedna,
padale. Provalija se ne može sakriti, ambis diše i usisava sve u sebe. Shvatio je
to kada je inspektor u rukavicama od prevrnute kože...

Kern je osetio kako se ljulja i kako ga neka devojka s ružičastim obrvama
posmatra iza časopisa. Uzeo je Tajms sa stola i otvorio ogromne stranice. Papir
je prekrio ponor. Ljudi su izumeli zločine, muzeje, igre samo da bi pobegli od
nepoznatog, od vrtoglavog neba. I sad, ta Izabel...
Odbacio je novine, protrljao čelo ogromnom šakom, osetivši nečiji znatiželjni
pogled na sebi. Potom je lagano izašao iz sobe, pored stopala čitalaca, pored
narandžaste čeljusti kamina. Izgubio se u zvonkim prolazima i iznenada se našao
u nekom hodniku gde su se beli nogari fotelje odražavali na parketu i široka slika
Vilijama Tela, koji pogađa jabuku na sinovljevoj glavi, visila je na zidu; potom je
pogledao u svoje sveže obrijano, tmurno lice, crvene linijice na svojim
beonjačama, svoju kariranu leptir-mašnu u svetlucavom ogledalu osvetljenog
toaleta u kome je voda muzikalno žuborila, a zlatni opušak koji je neko tu bacio
plutao je u porcelanskim dubinama.
 

Baudrillard

Zaslužan član
Moderator
Poruka
123.164
S druge strane prozora sneg je postajao sve tamniji. Fine nijanse obasjale su
nebo. Krila rotirajućih vrata na ulazu u bučno predvorje lagano su treperila,
propuštajući oblake pare i žamora zajapurenih lica ljudi umornih od snežnih
igara. Stepenište je odjekivalo od koraka, povika i smeha.
U polumračnoj sobi zvuci gonga probudiše Kerna, koga je obuzela neka čudna
obamrlost u njegovoj fotelji.
Okrepljen, upalio je svetlo, stavio manžetne na čistu, uštirkanu košulju,
izvadio opeglane crne pantalone ispod šišteće prese za peglanje. Pet minuta
kasnije, svestan svoje lakoće, čvrstine svoje frizure i svakog detalja svoje
besprekorno poravnate odeće, sišao je u trpezariju.
Izabel nije bila tamo. Poslužili su supu, potom ribu, ali ona se još uvek nije
pojavila.
Kern je s gnušanjem posmatrao preplanule mlade ljude, lice starice boje cigle
s mladežom koji je skrivao bubuljicu, čoveka s kozjim očima, da bi na kraju
zaustavio mrzovoljan pogled na kovrdžavoj gomilici zumbula u zelenoj vazni.
Pojavila se tek kada su instrumenti crnačkog orkestra počeli da udaraju i
zavijaju.

Mirisala je na hladan vazduh i parfem. Kosa joj je izgledala vlažno. Nešto na
njenom licu je fasciniralo Kerna. Nasmejala se blistavim osmehom i popravila
crnu bretelu na njenom prozračnom ramenu.
- Znate, upravo sam se vratila. Jedva sam imala vremena da progutam
sendvič.
Kern je upita: - Nemojte mi reći da ste sve vreme skijali? Zašto, napolju je
potpuni mrak?
Prodorno ga je pogledala i Kern shvati šta ga je to fasciniralo: njene oči, koje
su svetlucale kao da su posute mrazom.
Izabel je započela ispuštajući meke engleske samoglasnike: - Naravno. Bilo je
izuzetno. Jurila sam niz padine po mraku, poskakivala po neravninama. Pravo
do zvezda.
- Mogli ste tako nastradati - reče Kern.
Skupljajući svoje pahuljaste oči, ponovi: - Pravo do zvezda - i dodade, uz
blesak svog ramena - a sad, želim da plešem.
Crnački orkestar je treštao i jaukao u dvorani. Japanski fenjeri su živopisno
lebdeli.
Krećući se na prstima, naizmenično brzim i sporim koracima, s njenom
rukom u svojoj, Kern se priljubi skroz uz Izabel. Još jedan korak i njena vitka
noga se priljubila uz njegovu; još jedan i ona se spremno prepusti. Osvežavajući
miris njene kose zagolica mu slepoočnicu, mogao je pod svojom desnom rukom
osetiti gipko talasanje njenih golih leđa. Ne dišući, pratio je pauze u muzici, a
onda bi opet klizio iz takta u takt... Oko njega su promicala lica nespretnih
parova sa zastrašujuće odsutnim pogledima. A sumornu pesmu struna pratilo
je dobovanje primitivnih malih batića.
Muzika je postala brža, bombastična, a završi se veoma bučno. Sve stade.
Potom je došao aplauz, tražeći još. Ipak, muzičari su odlučili da naprave pauzu.
Izvukavši maramicu iz rukava i obrisavši obrvu, Kern propusti Izabel, koja
se, uz lepršanje svoje crne lepeze, zaputi ka vratima. Sedoše jedno pored drugog
na nekakvom širokom stepeništu.
Ne gledajući ga, reče: - Imala sam osećaj da sam još uvek na snegu i pod
zvezdama. Nisam čak ni primetila da li ste dobro plesali.
Kern je gledao u nju kao da ne čuje, a ona je opet bila uronjena u svoje blistave
misli, misli njemu nepoznate.
Jedan red stepenica ispod njih sedeo je mladić u veoma uskom sakou i
mršava devojka s mladežom na zadnjem delu ramena. Kada je opet počela
muzika, mladić je pozvao Izabel da igraju boston. Kern je morao da pleše s
mršavom devojkom. Mirisala je na pomalo oporu lavandu. Šarene papirne trake
lepršale su po dvorani i zaplitale se među plesače. Jedan od muzičara je zalepio
bele brkove i iz nekog razloga Kerna je bilo sramota zbog toga. Kada se završio
ples, Kern je ostavio svoju partnerku i požurio da potraži Izabel. Nigde je nije
bilo: ni u bifeu, ni na stepenicama.
To je to, na spavanje, kratko zaključi Kern.

Kada se vratio u sobu, pre nego što je legao, povukao je zavesu u stranu i
nesvesno pogledao u noć. Konture prozora ocrtavale su se na snegu ispred
hotela. U daljini, metalni vrhovi planina lebdeli su u pogrebnom sjaju.
Imao je osećaj da je pogledao u smrt. Navukao je zavese tako da ni jedan
jedini noćni zrak ne može da procuri u sobu, ali kad je ugasio svetlo i legao u
krevet, primetio je odsjaj na ivici staklene vitrine. Ustao je i dugo šetkao pored
prozora, proklinjući zrake mesečine. Pod je bio hladan kao mermer.
Kada je Kern popustio učkur pidžame i zatvorio oči, kliske padine počeše da
promiču pod njim. Srce mu je muklo bubnjalo, kao da je bilo pritajeno ceo dan,
pa se sad pomamilo u tišini. Uplaši ga ta bubnjava. Priseti se kako je jednom
prilikom, duvao je jak vetar, prolazio sa svojom suprugom pored mesare i začuo
tup zvuk udaranja o zid životinjske polutke obešene o kuku. Tako se njegovo
srce osećalo sada. Za to vreme supruga je žmirkala zbog vetra i pridržavala šešir,
govoreći kako je vetar i more izbezumljuju, kako moraju da otputuju, svakako
moraju da otputuju...
Kern se bojažljivo okrenu na drugu stranu, plašeći se da mu srce ne iskoči iz
grudi.

- Ovako se više ne može - promrmlja u jastuk i očajnički raširi noge. Neko
vreme je ležao na leđima i zurio u tavanicu i bledu mesečinu, oštru poput rebara.
Kada je opet zažmurio, tihe iskre počeše da promiču pred njim, a potom i
providne kružne spirale koje su se beskrajno odmotavale. Na trenutak ugleda
Izabeline snežne oči i jarke usne, a onda se opet pojaviše iskre i spirale. Njegovo
srce se stegnu u nerazmrsiv čvor. Potom se nadu i potmulo odjeknu.
Ne mogu više ovako, izludeću. Nema budućnosti, samo crni zid. Ničeg više
nema. Imao je osećaj kao da papirne trake klize niz njegovo lice, šušte i cepaju
se na komadiće. I japanski fenjeri se razlivaju po parketu u šarenim talasima.
Plesao je, pripijao se.
Kad bih samo mogao da je otključam, širom otvorim... A onda...
I smrt mu se učini kao san u kom klizi niz padinu, kao lelujanje pahulje. Bez
ijedne misli, bez otkucaja srca, bez bola.
Mesečinasta rebra na plafonu neprimetno su nestala. Začuše se tihi koraci u
hodniku, negde kliknu brava, začu se blagi zvuk zvona u prolazu; zatim opet
koraci, kloparanje i daleki odjek koraka.
Bal je gotov, pomisli Kern. Okrenu svoj težak jastuk.
Postepeno, unaokolo je zavladala mukla tišina. Samo je njegovo srce treperilo,
napeto i teško. Kern napipa bokal na nahtkasni, pronađe dršku i nagnu gutljaj
iz siska. Ledeni mlaz opari mu grlo i ključnu kost.
Počeo je da smišlja načine kako da prizove san. Zamišljao je talase kako
ravnomerno zapljuskuju obalu. Zatim punačku sivu ovcu kako lagano preskače
ogradu. Jedna ovca, dve, tri...

Izabel spava u susednoj sobi, pomisli Kern. Izabel spava, verovatno u žutoj
pidžami. Žuto joj pristaje. Španska boja. Kad bih zagrebao noktom po zidu,
verovatno bi me čula. Prokleto bubnjanje...
Zaspao je onog trenutka kad je počeo da se premišlja da li ima smisla upaliti
svetlo i čitati neko vreme. Na fotelji leži nekakav francuski roman. Nož od
slonovače klizi, seče stranice. Jednu, dve...
Stajao je nasred sobe probuđen neopisivim osećajem užasa. Užas ga je izbacio
iz kreveta. Sanjao je da je zid pored njegovog kreveta počeo polako da se ruši na
njega - pa ustuknu sav zadihan. Kern napipa uzglavlje, nameravajući odmah da
se vrati da spava, ali začu nekakvu buku s druge strane zida. Nije odmah shvatio
odakle dolazi buka i, napregnuvši sluh, svest mu se naglo razbistri, trenutak pre
već spremna da sklizne niz padinu sna. Buka se opet začu: zvonki odjek praćen
snažnim sonornim zvukom gitarskih žica.

Kern se priseti - Izabel je bila u susednoj sobi. Istog trenutka, kao da odgovara
na njegove misli, razlegao se njen smeh. Dva-tri puta odjeknu gitara i rasplinu
se. A onda se začu neobičan, isprekidan lavež i prestade.
Kern je u nedoumici sedeo na krevetu. Zamišljao je bizarnu scenu: Izabel s
gitarom i ogromnom nemačkom dogom, koja je gleda svojim veselim očima.
Prislonio je uvo na hladan zid. Lajanje ponovo odjeknu, začu se opet prebiranje
po žicama gitare i čudno hučanje poče da se razleže kao da je jak vetar počeo da
duva u susednoj sobi. Hučanje se pretvori u duboko zavijanje i noć ponovo utonu
u tišinu. Potom tresnu okvir - Izabel je zatvorila prozor.
Neumorna neka devojka, pomisli - pas, gitara, ledene promaje.
Sad je sve utihnulo. Pošto je izbacila svu tu buku iz sobe, Izabel je verovatno
legla i sad spava.
- Dođavola! Ništa ne razumem. Ništa nemam. Dođavola, dođavola - zakuka
Kern i uroni u jastuk. Olovni umor pritiskao mu je slepoočnice. Noge su ga bolele
i nepodnošljivo žigale. Dugo je stenjao u mraku, teško se prevrćući u krevetu.
Zraci na plafonu davno su već zgasli.
 

Baudrillard

Zaslužan član
Moderator
Poruka
123.164
II

Sledećeg dana Izabel se nije pojavila pre ručka.
Još od jutros nebo je bilo zaslepljujuće belo, a sunce nalik mesecu. A onda je
sneg počeo da pada, lagano i okomito. Guste pahulje, nalik ukrasnim tačkicama
na velu, zaklonile su pogled na planine, snegom povijene smreke i modri tirkiz
klizališta. Nagojene i meke snežne pahulje šumele su na prozorskim oknima,
padale, bez prestanka padale. Ako bi neko dovoljno dugo gledao u njih, imao bi
utisak da ceo hotel lagano pluta nagore.
- Tako sam se umorila sinoć - pričala je Izabel svom susedu, mladiću s
maslinastim čelom i prodornim očima - toliko da sam odlučila da se malo
razvlačim po krevetu.
- Izgledate sjajno danas - otezao je mladić sa izvesnom dozom egzotične
učtivosti u glasu.
Podrugljivo je frknula.
Gledajući je kroz zumbule, Kern reče neljubazno:
- Nisam znao, gospođice Izabel, da imate psa u sobi, a bogami i gitaru.
Njene pahuljaste oči skupiše se još više pred naletom stida. A onda joj zasija
osmeh, sav od karmina i slonovače.
- Preterali ste malo sinoć na podijumu za igru, zar ne, gospodine Kern? -
odgovorila je. Maslinasti mladić i onaj čova koji je znao samo za Bibliju i bilijar
nasmejaše se, prvo s jednim iskrenim ha-ha, a potom veoma tiho, podignutih
obrva.
Mršteći se, Kern reče: - Zamolio bih vas da ne svirate noću. Nije mi uopšte
lako da zaspim.
Izabel ga ošinu iznenadnim, blistavim pogledom.
- Priupitajte svoje snove zašto je to tako, ne mene.
I poče da razgovara sa svojim susedom o sutrašnjem skijaškom takmičenju.
Neko vreme Kern je osećao da su mu se usne razvukle u grčevit, nekontrolisan
podrugljiv osmeh. Dok su mu očajnički poigravali mišići u uglovima usta,
najednom oseti poriv da strgne čaršav sa stola i zafrljači zumbule o zid.
Ustade, pokušavajući da sakrije nekontrolisano drhtanje i, ne videći ništa
pred sobom, izađe iz prostorije.

- Šta mi je? - preispitivao je svoju teskobu. - Šta se ovde dešava?
Nogom otvori kofer i poče da se pakuje. Istog trenutka oseti vrtoglavicu.
Zastade i opet poče da šparta po sobi. Ljuto je nabio kratku lulu u usta.
Seo je u fotelju pored prozora iza koga je nepodnošljivo jednolično padao sneg.
Došao je u ovaj hotel, u ovu zimsku, otmenu zabit zvanu Cermat, ne bi li
spojio osećaj bele tišine sa zadovoljstvom veselih i raznovrsnih poznanstava, jer
ništa ga nije plašilo više od potpune usamljenosti. Ali sad je shvatio da su mu i
ljudska lica takođe nepodnošljiva, da mu u glavi odzvanja od snega, da mu
nedostaje inspirativna životna snaga i suptilna čvrstina, bez kojih je strast
bespomoćna. Za Izabel je, s druge strane, život tek veličanstveni skijaški spust,
neobuzdani smeh, parfem i ledeni vazduh.
Ko je ona? Oslobođena heliotipska diva? Možda odbegla kćer razmetljivog,
zajedljivog vlastelina? Ili tek jedna od onih Parižanki... I odakle joj novac? Pomalo
vulgarna misao...

Ipak, ima psa, uzalud to poriče. Neka zalizana nemačka doga. S hladnim
nosem i toplim ušima. I još uvek pada sneg, pomisli Kern nepovezano. I u koferu
- opruga kao da se s klikom otvorila u njegovom mozgu - imam „parabelum”.
Sve do večeri opet se muvao po hotelu ili glasno šuštao novinama u čitaonici.
Kroz prozor predvorja hotela video je, na saonicma u obliku labuda, Izabel,
Šveđanina i nekoliko mladića s jaknama koje su obukli preko džempera s
resama. Konji šarci veselo su zveckali svojom opremom. Sneg je padao tiho i
gusto. Prekrivena belim zvezdama, Izabel je vikala i smejala se sa svojim
društvom. Kada su uz trzaj saonice krenule i pojurile, pala je natrag na sedište
aplaudirajući krznenim rukavicama dignutim uvis.
Kern je otišao s prozora.
Samo napred, uživaj u svojoj vožnji... ionako je svejedno...
Tokom večere pokušao je da ne gleda u nju. Bila je vesela i u prazničnom
raspoloženju, ne obraćajući pažnju na njega. U devet je opet započela jeka i dreka
crnačke muzike. Malaksao od groznice, Kern je stajao kraj štoka, zureći u
stisnute parove i u Izabelinog kovrdžavog obožavatelja.
Začuo je tihi glas, tik pored svog uha: - Hajdemo do bara?
Okrenuo se i ugledao jareće oči i uši s riđim maljama.
U tamnocrvenom polumraku bara, na staklenim stolovima ocrtavala se senka
rojti abažura.

Na barskim stolicama za metalnim šankom sedela su tri muškarca i svi su
nosili bele kamašne, uvučenih nogu, pili su na cevčicu pića jarkih boja.
Na drugoj strani bara, gde su se, na policama, presijavala raznobojna pića
nalik okruglastim bubamarama, drusli, brkati čovek u smokingu boje trešnje
spravljao je koktele s neverovatnom umešnošću. Kern i Monfiori su odabrali sto
u baršunastim dubinama bara. Kelner otvori dugačku kartu pića, oprezno i s
puno poštovanja, poput antikvara koji pokazuje dragocenu knjigu.
- Popićemo po čašu od svakog - reče Monfiori svojim melanholičnim,
šupljikavim glasom - i kad stignemo do kraja, krenućemo opet, birajući samo
ona koja su nam se svidela. Možda ćemo se zaustaviti na jednom i njime se dugo
naslađivati. A onda ćemo krenuti sve ispočetka.
Uputio je konobaru ozbiljan pogled. - Jasno?
Kelnerov razdeljak kose nagnu se napred.
- To se zove „Bahusovo lutanje” - Monfiori reče Kernu, turobno se kikoćući. -
Neki tako pristupaju svom svakodnevnom životu.
Kern suspregnu drhtavo zevanje. - Znaš, to se obično završi povraćanjem.
Monfiori uzdahnu, potegnu dobar gutljaj, coknu i hemijskom olovkom
prekriži prvo piće na listi. Dve duboke bore ocrtaše se od njegovih nosnica do
uglova usta. Posle treće čaše, Kern bez reči zapali cigaru. Posle šestog pića -
slatkaste mešavine čokolade i šampanjca - dobi poriv da priča.
Izdahnuo je megafon dima. Začkiljivši očima, požutelim noktom otresao je
pepeo s cigare.

- Reci mi, Monfiori, šta ti misliš o onoj - kako se zvaše - Izabel?
- Nećeš se usrećiti s njom - odgovori Monfiori. - Ne može čovek da je uhvati ni
za rep ni za glavu. Nju zanima samo neobavezna veza.
- Ali ona svira gitaru noću i doziva se sa psom. To nije u redu, zar ne? - reče
Kern, izbečivši se na svoju čašu.
Monfiori ponovo uzdahnu: - Zašto se ne manete nje. Ipak...
- Meni to zvuči kao ljubomora - poče Kern.
Ovaj ga tiho prekinu: - Ona je žena. A ja, znate, imam drugačiji ukus.
Smerno se nakašljavši, prekriži još jedno piće.

Tamnocrvena pića zameniše zlatnim. Kernu se činilo da mu krv postaje
slatka. U glavi mu se zamaglilo. Bele kamašne napustiše bar. Prestade bubnjanje
i brujanje daleke muzike.
- Kažeš da čovek mora da bude probirljiv... - govorio je tromo i zaplićući - a ja
sam došao dotle... Slušajte ovo, na primer: nekada sam imao suprugu. Zaljubila
se u nekog drugog. Ispostavilo se u lopova. Krao je kola, ogrlice, krzna... I na
kraju se otrovala. Strihininom..
- I da li verujete u Boga, posle svega? - upita Monfiori glasom čoveka koji je
došao na svoju omiljenu temu. - Na kraju krajeva, Bog ipak postoji.
Kern se izveštačeno nasmeja.
- Biblijski Bog... fluidni kičmenjak... nisam vernik.
- To je Haksli - udvorički primeti Monfiori. - Uzgred, biblijski Bog je zaista
postojao... Stvar je u tome što nije jedini; ima više biblijskih bogova. Mnoštvo
njih. Moj omiljeni citat je... Kad kiha kao da munja seva, a oči su mu kao trepavice
u zore. Razumete li šta ovo znači? Razumete? Ima još:... Udi mesa njegovog
spojeni su, jednostavno je na njemu, ne razmiče se. I, i? Da li razumete?
- Samo trenutak - zaurla Kern.
- Ne, ne - morate da razmislite o tome. - ... i more se muti kao u stupi. Za
sobom ostavlja svetlu stazu, rekao bi da je bezdana osedela.
- Hoćete li prestati na trenutak - prekide Kern. - Htedoh vam reći da sam
odlučio da se ubijem...
Monfiori ga tupavo i s pažnjom pogleda, dlanom pokrivši svoju čašu. Na
trenutak je zaćutao.
- Tako sam i mislio - krenu neočekivano nežno. - Večeras, dok si gledao ljude
kako plešu, i pre toga, kad si ustao sa stola... Bilo je nešto na tvom licu... Bora
između tvojih obrva... Posebna... Odmah mi je bilo jasno... - Ućutao je, milujući
ivicu stola.

- Slušajte me šta ću vam reći - nastavio je, spuštajući svoje teške, modrikaste
kapke sa bradavičastim trepavicama. - Ja posvuda tragam za takvima kao vi, u
skupim hotelima, morskim odmaralištima, noću, po pristaništima velikih
gradova. - Sanjalački osmeh zaigra na njegovim usnama.
- Sećam se jednom u Firenci... - raširi svoje srnaste oči. - Čujte, Kerne, hteo
bih da budem prisutan kad budete to radili... Mogu li?
Kern, pogrbljen i ukočen, oseti hladnoću u svojim grudima, ispod svoje
opeglane košulje. Obojica smo pijani, reči su mu samo proletele kroz glavu, a i
on je jeziv čovek.
- Mogu li? - ponovi Monfiori, napućivši se. - Najslađe molim - (dodir vlažne,
dlakave male ruke).
Naglo i teturajući se, Kern ustade sa svoje stolice.
- Idi dođavola! Pusti me... Šalio sam se...
Napeti pogled Monfiorijevih pijavičastih očiju nije se pokolebao.
- Dojadio si mi! Sve mi je dojadilo - Kern prasnu zamahnuvši rukama kao da
će ga udariti. Monfiori nije ni trepnuo očima na taj lažni šamar.
- Mrak! Lutka!... Igra reči!... Basta!...
Bolno je udario bedrom o ivicu stola. Kupinastom debeljku iza svetlucavog
bara iskoči uštirkano poprsje košulje i, plutajući kao u iskrivljenom ogledalu,
odlete među boce. Kern pređe preko klizavih nabora tepiha i ramenom odgurnu
pokretna staklena vrata.
Hotel je ubrzo utonuo u san. Uspinjući se s mukom uz tapacirane stepenice,
doteturao se do sobe. Ključ je virio iz spoljašnje brave susednih vrata. Neko je
zaboravio da se zaključa. Cveće je vijugalo kroz škiljavo svetlo hodnika. U sobi je
proveo dosta vremena opipavajući po zidu, tražeći prekidač. Potom se srušio u
fotelju pored prozora.

Prođe mu kroz glavu da je verovatno napisao neke poruke, oproštajne poruke.
Ali slatkasta pića su ga savladala. Uši su mu pune guste, potmule buke, a ledeni
talasi vijorili su po njegovoj glavi. Treba da napiše pismo, a i još nešto ga je
kopkalo. Kao da je izašao iz kuće i zaboravio novčanik. Na odražavajućoj crnini
s prozora video je svoju kragnu i bledo čelo. Po poprsju košulje prosuo je nekoliko
pijanih kapljica. Mora da napiše to pismo... ne, nije to. Najednom, sinu mu
misao. Ključ! Ključ koji je virio iz brave susednih vrata...
Kern nezgrapno ustade i izađe u slabo osvetljen hodnik. Sa ogromnog ključa
klatio se sjajni privezak s brojem 35. Zastao je pred tim belim vratima. Osetio je
požudno drhtanje u nogama. Ledeni vetar mu pređe preko čela. Prozor prostrane,
osvetljene spavaće sobe bio je širom otvoren.

Na širokom krevetu, u pidžami sa otkopčanom kragnom, Izabel je ležala na
leđima. Bleda ruka joj je visila s cigaretom između prstiju koja je dogorevala.
Mora da ju je san ophrvao bez upozorenja.
Kern priđe krevetu. Kolenom je udario o stolicu i gitara na njoj slabo odjeknu.
Izabelina plava kosa ležala je u nepomičnim kolutovima na jastuku. Pogledao je
u njene modre kapke, u tananu senku između njenih grudi. Dodirnu ćebe. Oči
su joj se otvorile istog trenutka. Zatim, pogrbivši se, Kern reče: - Potrebna mi je
vaša ljubav. Sutra ću se ubiti.
Nije ni sanjao da žena, čak i tako zatečena, može toliko da se prepadne. Izabel
u prvom trenutku ostade nepokretna, potom skoči kao oparena, okrenuta ka
otvorenom prozoru, izmigolji se iz kreveta, projuri pokraj Kerna povijene glave,
kao da očekuje da je nešto odozgo udari.
 

Baudrillard

Zaslužan član
Moderator
Poruka
123.164
Vrata su se zalupila. Nekakvi listovi papira za pisma poleteše sa stola. Kern
ostade nasred prostrane svetle sobe. Malo grožđa na noćnom stočiću presijavalo
se u ljubičastim i zlatnim nijansama.
- Ludača - reče naglas.
Teško slegnu ramenima. Tresao se kao konj koga je uhvatila duga drhtavica
od hladnoće. Najednom se potpuno ukočio.
S druge strane prozora, sve glasniji, leteći, veseli lavež približavao se,
uzbuđeno podrhtavajući.
U deliću sekunde ispuni se kvadrat crne noći u prozorskom otvoru, te nahrupi
bujno, neobuzdano krzno. Silovitim i bučnim zamahom to meko krzno prekrilo
je noćno nebo, čas na jednom, čas na drugom prozoru. Sledećeg trenutka, zalete
se i ukoso ulete unutra, a zatim se raširi. Usred te gomile uznemirenog krzna
ukaza se belo lice. Kern zgrabi vrat gitare i svom snagom zviznu to belo lice koje
je nasrnulo na njega. Poput neke paperjaste oluje, džinovsko krilo ga je oborilo
s nogu. Zapahnuo ga je životinjski miris. Kern se pridignu teturajući se.
Nasred sobe je ležao ogromni anđeo.

Zauzeo je čitavu sobu, čitav hotel, čitav svet. Njegovo desno krilo bilo je
povijeno i oslonjeno na šifonjer sa ogledalom. Drugo je nespretno mlataralo,
zakačinjući nogare oborene stolice. Stolica je udarala napred-nazad o pod.
Smeđe krilo je isparavalo, prekriveno mrazom. Zaglušen od udarca, anđeo se kao
sfinga osloni na dlanove. Na belim rukama su mu nabrekle plave vene, a na
ramenima, odmah pored ključne kosti, videla su se senovita udubljenja. Njegove
izdužene, kratkovide oči, bledozelene poput vazduha pred zoru, ne trepćući,
zurile su u Kerna ispod pravih, sastavljenih obrva.

Gušeći se od oporog vonja vlažnog krzna, Kern je ukočen stajao ophrvan
užasnim strahom, promatrajući ogromna krila koja su isparavala i belo lice.
Potmula graja začu se u hodniku, iza vrata, i Kerna obuze jedno drugo
osećanje: nepodnošljiv stid. Toliko se zastideo da je osetio bol, užas da bi neko
mogao da uđe i zatekne ga sa ovim neverovatnim stvorenjem.
Anđeo se pomeri, teško dišući. Ali njegove ruke su bile potpuno slabe, pa mu
padoše na grudi. Trznu krilom. Stisnuvši zube, trudeći se da ne gleda, Kern se
nagnu nad njim i uhvati ga za gomilu vlažnog, smrdljivog krzna i hladna, lepljiva
ramena. Sa užasom je primetio da su stopala anđela bila bleda i bez kostiju i da
nije bio u stanju da stane na njih. Anđeo se nije opirao. Kern ga brže-bolje gurnu
prema šifonjeru, hitro otvori vrata sa ogledalom i poče da gura i trpa krila u
njegove škripave dubine. Uhvatio je krila za rebra i pokušao da ih strpa unutra.
Mlatarajući, krzno ga je sve vreme udaralo po grudima. Napokon je snažnim
pokretom uspeo da zatvori vrata. Istog trenutka začu se otegnuti, nepodnošljivi
krik, krik pregažene životinje. Vratima mu je priklještio krila. Iz ugla je virio delić
krila. Otvorivši vrata samo malo, Kern rukom ubaci unutra kovrdžavi delić.
Potom okrenu ključ u bravi.
Nastade tišina. Kern oseti kako mu se niz lice slivaju vrele suze. Udahnu
duboko i izlete u hodnik. Izabel, prekrivena gomilom crne svile, ležala je pored
zida. Uze je u naručje, odnese u svoju sobu i položi na krevet. Potom iz kofera
zgrabi teški „parabelum”, ubaci šaržer, ne dišući, izlete van i ulete u sobu broj
35.
Dve polovine slomljenog, potpuno belog tanjira ležale su na tepihu. Grožđe se
prosulo.

Kern je ugledao svoj odraz u ogledalu vrata šifonjera: pramen kose preko
obrve, uštirkano poprsje košulje s crvenim flekama, izduženi odsjaj cevi pištolja.
- Moram da završim s tim - muklo uzviknu i otvori šifonjer.
Unutra nije bilo ničeg sem oblaka smrada koji ga zapahnu. Šifonjer je bio
prazan. Na dnu je ležala bela zgnječena kutija za šešir.
Kern priđe prozoru i pogleda van. Mali krzneni oblaci plovili su preko meseca
i treperave mutne duge oko njega. Zatvori prozore, vrati stolicu na svoje mesto i
šutnu gomilu smeđih dlaka pod krevet. Zatim oprezno izađe u hodnik. Bilo je
tiho kao i pre. Ljudi čvrsto spavaju u planinskim hotelima.
A kada se vratio u svoju sobu, zatekao je Izabel, bosonoga je sedela na ivici
kreveta s glavom uronjenom u svoje ruke. Osećala se posramljeno, baš kao i on
nekoliko trenutaka pre, kada je anđeo gledao u njega svojim čudnim zelenkastim
očima.
- Recite mi gde je on? - upita Izabel bez daha.
Kern se okrenu, ode do radnog stola, sede, rasklopi zaštitnu podlogu za
pisanje i reče: - Ne znam.
Izabel zavuče bose noge pod krevet.
- Mogu li ostati ovde s vama zasad? Toliko se plašim...
Kern klimnu glavom bez glasa. Savladavši drhtanje ruke, poče da piše. Izabel
se opet oglasi, nervoznim, muklim glasom i Kernu se učini da je to bio običan,
ženski strah.
- Naletela sam juče na njega dok sam u mraku jezdila na skijama. Sinoć je
došao kod mene.
Pokušavajući da je ne sluša, Kern je pisao pisanim slovima:
Dragi prijatelju, ovo je moje poslednje pismo. Nikada nisam zaboravio koliko si mi
pomogao kada sam bio u strašnoj nevolji koja mi se sručila na glavu. On verovatno
živi na nekom vrhu gde lovi planinske orlove i hrani se njihovim mesom...
Prekide sam sebe, pocepa papir i uze drugi. Izabel je jecala lica zaronjenog u
jastuk.
- Šta ću sad? Vratiće se da mi se osveti... Oh, bože moj...
Dragi prijatelju - pisao je brzo – tražila je nezaboravna milovanja, a sada će
roditi malo čudovište... - Dođavola! - Zgužvao je papir.
- Pokušaj malo da odspavaš - reče Izabel preko ramena - i idi sutra. U
manastir.

Ramena su joj snažno zadrhtala. Zatim se smirila.
Kern je pisao. Pred njim iskrsnuše nasmejane oči jedine osobe na svetu s
kojom je mogao otvoreno da priča ili da ćuti. Pisao je toj osobi da se život završio,
da je to počeo odskoro da oseća, kako u budućnosti nazire crni zid, sve bliži, i
da se sada desilo nešto posle čega čovek ne može i ne sme da nastavi da živi.
Sutra po podne ću umreti - pisao je Kern - sutra želim da umrem dok još imam
potpunu kontrolu nad svojim sposobnostima, najasnoj svetlosti dana. Jer sada
sam isuviše potresen.
Kada je završio, sede u fotelju pored prozora. Izabel je spavala, njeno disanje
se jedva čulo. Težak umor pritisnu njegova ramena. San se spustio kao
izmaglica.

III

Probudilo ga je kucanje na vratima. Mrazno plavetnilo probijalo se kroz prozor.
- Uđi - reče dok se protezao.
Lakej bez glasa postavi na sto poslužavnik sa šoljom čaja i uz naklon krenu
vani.
Smejući se sam sebi, Kern pomisli: pogledaj me kakav sam, u izgužvanom
sakou.
I onda se priseti događaja od prošle noći. Strese se i pogleda ka krevetu. Izabel
je otišla. Mora da se vratila u krevet kad je počelo da sviće. I do sada je već bez
sumnje otišla. Odmah mu pred očima iskrsnu slika smeđih, ofucanih krila. Brzo
ustade i otvori vrata koja su vodila u hodnik.
- Čuj - pozva konobara da se vrati. - Ponesi jedno pismo sa sobom.
Ode do radnog stola i poče da pretura. Momak je čekao na vratima. Kern je
pretresao sve svoje džepove i zavirio ispod fotelje.
- Možeš da ideš. Predaću ga portiru kasnije.
Razdeljak se nakloni i vrata se tiho zatvoriše.
Kerna je iznerviralo to što je izgubio pismo. Baš to pismo. U njemu je rekao
tako dobro, tako jasno i jednostavno sve što je trebalo reći. Sada nije mogao da
se priseti tih reči. Samo su iskrsavale besmislene rečenice. Da, pismo je bilo
pravo remek-delo.
Počeo je iznova da piše, ali ispade hladno i izveštačeno. Zapečatio je pismo i
čitko ispisao adresu.
Osećao je neobičnu lakoću u srcu. U podne će se ubiti, a čovek koji odluči
tako nešto ipak je bog.
S druge strane prozora zasja šećerasti sneg. Osetio je potrebu da još jednom
izađe.

Senke smrznutog drveća ležale su na snegu poput modrog perja. Odnekud je
neprestano dopirao veseli zvuk praporaca sa saonica. Napolju je bilo mnogo ljudi,
devojke s krznenim kapama koje su se plašljivo i nesigurno kretale na svojim
skijama, mladići koji su izdisali oblake smeha dok su se glasno dozivali, stariji
ljudi zajapureni od napora i neki snažni plavooki čiča koji je vukao somotom
presvučene sanke. Prolazeći pored njega, Kern pomisli zašto ne bi jednim
bekhendom zavalio matorca po licu, čisto iz zabave, jer sada je sve dozvoljeno.
Glasno se nasmeja. Dugo se nije osećao tako dobro.
Svi su hrlili ka delu gde se održavalo takmičenje u ski-skokovima. Negde na
polovini staze ta strmina se delimično spajala sa snežnom platformom koja se
naglo završavala, pod pravim uglom u odnosu na stazu. Skijaš bi se sjurio niz
padinu i poleteo sa snežne platforme u plavetnilo. Leteo bi s raširenim rukama,
doskočio uspravno na nastavak padine i nastavio da skija. Šveđanin je upravo
srušio svoj lični rekord i, daleko dole, u kovitlacu srebrne prašine, naglo
zaokrenuo s jednom povijenom nogom.
Druga dvojica, u crnim džemperima, projuriše, odraziše se i gipko sleteše na
sneg.
 

Baudrillard

Zaslužan član
Moderator
Poruka
123.164
- Izabel skače sledeća - reče tihi glas iza Kernovog ramena. Kernu misao
prolete kroz glavu: nemoj mi reći da je još uvek ovde... Kako može... i pogleda u
čoveka koji mu se obratio. Bio je to Monfiori. Sa cilindrom koji je navukao preko
klempavih ušiju, kratkim crnim kaputom i kragnom od izbledelog somota,
smešno je odudarao od vunene gomile. Da li da mu ispričam, pomisli Kern.
S gađenjem odbi pomisao na smrdljiva smeđa krila - nikako ne sme da
razmišlja o tome.
Izabel se pope na brdo. Okrenu se da saopšti nešto svom pratiocu, vesela, da
veselija biti ne može. Kern se od te veselosti naježio.
Primeti nekakav kratkotrajni sjaj iznad snega, iznad staklenog hotela, iznad
ljudi nalik igračkama - drhtaj, blesak...
U isto vreme odjeknu glas: - Izabel! Leteća Izabel.
Kern zabaci glavu nazad. Izabel je jurila niz strmu padinu. Na trenutak ugleda
njeno svetlo lice, njene blistave trepavice. Uz blagi fijuk odrazi se s platforme,
uzlete lebdeći tako bez pokreta, razapeta u vazduhu. A onda...
Naravno, niko to nije mogao da očekuje. Na najvišoj tački Izabel se grčevito
sklupčala, pala kao kamen i skotrljala se u snežnom kovitlacu nastalom od
njenih skija. Odmah su je zaklonila leđa ljudi koji su pojurili ka njoj. Kern lagano
priđe pogrbljenih ramena. Svojim unutrašnjim vidom jasno je pročitao poruku,
kao da je bila napisana nekom velikom rukom: osveta, udarac krila. Šveđanin i
dugajlija s rožnim ramom naočara nagnuše se nad Izabel. Čovek s naočarima je
profesionalnim pokretima opipavao njeno nepokretno telo. Promrmljao je: - Ne
razumem, njen grudni koš je slomljen...
Podigao joj je glavu. Njeno mrtvo, beživotno lice zablista.
Uz škripanje peta, Kern se okrenu i odlučnim korakom se zaputi ka hotelu.
Pored njega, usplahireni Monfiori potrča napred, zagledajući ga.
- Idem sad gore, u svoju sobu - reče Kern, pokušavajući da suzdrži nešto nalik
mešavini jecaja i smeha. - Gore... Ako želite da mi se pridružite...
Smeh mu, poput mehura, prolete kroz grlo i izbi iz njega. Monfiori ga je
pridržavao, nežno i užurbano.

Vladimir Nabokov - Sabrane priče I
prevod sa engleskog: Aleksandar Šurbatović
 

gospodja čuknuta

Aktivan član
Poruka
1.947
Scared Homer Simpson GIF by reactionseditor
 
Da biste mogli da kreirate nove teme, trajno koristite svoje ime i ne pogađate stalno slike - kliknite ovde da se registrujete.

Top
  Blokirali ste reklame
Dragi prijatelju, nemojte da blokirate reklame - isključite Ad Blocker na Forumu, jer će tako mesto vaših susreta na Krstarici ostati besplatno za korišćenje.