Čitajmo zajedno

Baudrillard

Zaslužan član
Moderator
Poruka
124.528
Zauzet čovek

Čovek koji se previše bavi previranjima sopstvene duše neizbežno biva suočen sa
uobičajenom, sumornom, ali ipak prilično zanimljivom pojavom: naime, svedoči
iznenadnoj smrti nekog beznačajnog sećanja koje igrom kakve slučajne prilike
bude prizvano iz skromnog i dalekog sirotišta, gde je u tišini dovršavalo svoje
opskurno postojanje. Ono trepne, još uvek pulsira i odražava svetlost - ali već
sledećeg trenutka, pred vašim očima, udahne poslednji put i oteže svoje jadne
papke, ne mogavši da izdrži prenagli izlazak na nemilosrdno svetlo sadašnjosti.
Od tog trenutka ostaje vam na raspolaganju samo senka, skraćeno izdanje te
uspomene, koje je, nažalost, lišeno očaravajuće uverljivosti originala. Graficki,
blagorodan čovek koji se plašio smrti, setio se dečačkog sna koji je sadržao
lakonsko proročanstvo: ali davno je bio prestao da oseća bilo kakvu organsku
vezu između sebe i tog sećanja, jer jednom od prvih prilika kad ga je prizvao
pojavilo se bledunjavo i umrlo - tako da je san koga se sad sećao bio tek
uspomena na uspomenu. Kad je to bilo, taj san? Tačan datum nepoznat. Graficki
je odgovorio, odgurujući teglicu sa ostacima jogurta i naslanjajući se na sto.
Kada? Hajde - otprilike? Davno. Verovatno u uzrastu između deset i petnaest
godina: u to vreme je mnogo razmišljao o smrti - naročito noću.

I, eto ga sad, tridesetdvogodišnjak, sitan, ali širokih ramena, klempavih i
prozirnih ušiju, pola glumac, pola literata, autor rima na aktuelne teme u
emigrantskim novinama, potpisanih ne naročito duhovitim pseudonimom (koji
je neprijatno podsećao na onaj Karan d’Aš 37 , koji je usvojio jedan besmrtni
karikaturista). Eto ga. Lice mu se sastoji od tamnih naočara s rožnatim okvirom,
koje se presijavaju kao kod slepca, i bradavice na levom obrazu iz koje izbijaju
mekane dlačice. Glava mu je proćelava i kroz ravne vlasi unazad začešljane
smeđaste kose može se nazreti bledoružičasta, mekana koža na temenu.
O čemu je razmišljao trenutak ranije? Ispod koje uspomene je njegov
zarobljeni um i dalje kopao? Uspomene na san. Upozorenja koje mu je upućeno

37 Caran d'Ache - pseudonim legendarnog francuskog satiričara i karikaturiste Emanuela Poarea
(Emmanuel Poiré, 1858-1909), koga neki smatraju tvorcem stripa.

u snu. Predskazanja koje mu, do ove tačke, ni na koji način nije sputavalo život,
ali koje je sad, s neumitnim približavanjem izvesnog roka, počinjalo da odzvanja
uporno i sve glasnije.
- Moraš se sabrati - Icki je viknuo na Grafa histeričnim recitativom. Nakašljao
se i otišao do zatvorenog prozora.
Sve upornije. Broj 33 - motiv tog sna - upleo mu se u podsvest, i njegove
zakrivljene kandže, kao u slepog miša, zarile su mu se u dušu, tako da se taj
nesvesni čvor nikako nije mogao razmrsiti. Prema predanju, Isus Hrist je živeo
do trideset i treće i možda (razmišljao je Graf, nepokretan pored krsta prozorskog
okvira), možda je glas u tom snu stvarno rekao: - Umrećeš u Hristovim godinama
- i prikazao mu, osvetljeno na ekranu, trnje dve ogromne trojke.
Otvorio je prozor. Napolju je bilo svetlije nego unutra, ali ulične svetiljke su
već gorele. Jednolični oblaci prekrivali su nebo; samo je u smeru zapada, između
okerastih vrhova zgrada, međuprostor bio prošaran nežnim svetlim trakama.
Dalje uz ulicu zaustavio se automobil zažarenih očiju i zario svoje ravne kljove
koralne boje u isprano sivilo asfalta. Plavokosi mesar stajao je na pragu svoje
radnje i posmatrao nebo.

Kao da prelaze potok skačući s kamena na kamen, Grafove misli su prešle s
mesara na lešinu, a onda na nekog ko mu je pričao da je neko drugi negde (u
mrtvačnici? na medicinskom fakultetu?) iz milošte za leš koristio naziv „smućko”
ili „smućkado”. - On vas čeka iza ugla, vaš smućkado. - Ne brinite: smućko vas
neće razočarati.
- Dopustite mi da razmotrim razne mogućnosti - rekao je Graf smejuljeći se
dok je sa svog petog sprata gledao iskosa u crne gvozdene šiljke na ogradi. - Prva
(koja me najviše muči): sanjam da je kuća pod napadom ili u plamenu, skačem
iz kreveta i, misleći (pošto smo u snu budale) da živim u prizemlju, iskačem kroz
prozor - u ambis. Druga mogućnost: u drugačijoj noćnoj mori progutam
sopstveni jezik - bilo je takvih slučajeva - i to debelo čudo u mojim ustima izvede
salto unazad i ja se ugušim. Slučaj broj tri: šetam, recimo, šumnim ulicama -
aha, to Puškin pokušava da zamisli kako će umreti:
U boju, il’ u valu plime,
Il’ susedne doline sene...

itd., ali obratite pažnju - počeo je „bojem”, što znači da je nešto ipak predosećao.
Praznoverje je možda prerušena mudrost. Šta mogu da učinim da prestanem da
mislim ove misli? Šta mogu da učinim u svojoj usamljenosti?
Oženio se 1924. u Rigi, gde je došao iz Pskova s neuglednom pozorišnom
družinom. Bio je stihoklepac u njihovoj predstavi - i, kad je pre nastupa skinuo
naočare da bi šminkom doterao svoje mrtvačko sitno lice, moglo se videti da su
mu oči bile plave kao dim. Supruga mu je bila krupna, čvrsto građena žena
kratke crne kose, rujnog tena i s debelim, čekinjastim potiljkom. Otac joj je bio
trgovac nameštajem. Uskoro pošto su se venčali, Graf je otkrio da je glupa i
prosta, da ima krive noge i da za svake dve ruske reči koje izgovori upotrebi tuce
nemačkih. Shvatio je da se moraju rastati, ali odložio je odluku o tome zbog
nekog neodređenog sažaljenja koje je osećao prema njoj, tako da su se stvari
vukle do 1926, kad ga je prevarila s vlasnikom bakalnice u Lačplesisovoj ulici.
Graf se iz Rige preselio u Berlin, gde mu je obećan posao u nekoj filmskoj
kompaniji (koja je uskoro propala). Vodio je bedan, neorganizovan, samotnjački
život i provodio sate u jeftinoj krčmi, gde je pisao stihove na aktuelne teme. To je
bio obrazac njegovog života - života koji nije imao mnogo smisla - siromašnog,
ispraznog bivstvovanja trećerazrednog ruskog emigranta. Kao što je dobro
poznato, međutim, svest nije određena ovakvim ili onakvim načinom života.
Tokom relativno lagodnih perioda, kao i onih dana kad bi čovek ostajao gladan i
odeća počinjala da mu truli, Graficki nije živeo nesrećno - bar dok se nije
približila ta sudbonosna godina. Imalo je punog smisla nazvati ga „zauzetim
čovekom”, jer je predmet njegove zaokupljenosti bila njegova sopstvena duša, a
u takvim slučajevima nema reči o opuštanju, niti čak bilo kakve potrebe za njim.
Govorimo o otvorima kroz koje život diše, preskočenom otkucaju srca, žaljenju,
upadima stvari iz prošlosti: koji je to miris? Na šta me podseća? I zašto niko ne
primećuje da je i u najdosadnijoj ulici svaka kuća različita i koliko su se
namnožili, na zgradama, na nameštaju, na svakom predmetu, naizgled
beskorisni ukrasi - da, beskorisni, ali puni nesebične, žrtvene čari.

Nazovimo stvari pravim imenom. Mnogo je ljudi čije su duše utrnule poput
noge. Per contra, ima i ljudi obdarenih principima, idejama - bolesnih duša koje
teško pate od problema vere i moralnosti; oni nisu umetnici osećajnosti, ali duša
je njihov rudnik, u njemu kopaju i buše, zalazeći sve dublje i dublje mašinom za
sečenje uglja, koju predstavlja religijska savest, opijajući se crnom prašinom
grehova, grehića, lažnih grehova. Graf nije pripadao toj grupi: nedostajali su mu
neki naročiti gresi, a nije imao ni naročitih principa. Bavio se svojim sopstvenim
bićem, kao što drugi proučavaju izvesnog slikara, ili skupljaju neku posebnu
vrstu grinja, ili pak dešifruju rukopise pune složenih transpozicija i umetaka, sa
žvrljotinama kao iz priviđenja na marginama, i u kojima silovito izbrisana mesta
spaljuju mostove između nagomilanih prizora - mostove koje je tako izvanredno
zabavno popravljati.
 

Baudrillard

Zaslužan član
Moderator
Poruka
124.528
Njegovo proučavanje su sad prekinuli spoljni uticaji - to je bilo neočekivano i
strahovito bolno - šta s tim učiniti? Pošto se malo zadržao kod prozora (čineći
sve što je mogao ne bi li našao neku odbranu od smešne, trivijalne, ali
nepobedive ideje da će za nekoliko dana, devetnaestog juna, dostići uzrast koji
je pomenut u njegovom dečačkom snu), Graf je tiho napustio svoju sobu, u kojoj
se smrkavalo i u kojoj predmeti nisu više stajali, već su, nežno nošeni talasima
sumraka, plutali, kao nameštaj tokom velike poplave. Još je bio dan - i čoveku
bi se srce nekako steglo od blagosti tek upaljenih svetiljki. Graf je odmah
primetio da nešto nije u redu, da se širio neki čudan nemir: ljudi su se okupljali
na uglovima ulica, davali tajanstvene, oštre signale, prelazili na suprotnu stranu
i tamo opet pokazivali na nešto u daljini, pa zatim nepokretno stajali u stavu
sablasne obamrlosti. U mutnom sutonu, imenice su se gubile, ostajali su samo
glagoli - ili barem arhaični oblici nekoliko glagola. Takva stvar bi mogla mnogo
toga da predstavlja: na primer kraj sveta. Odjednom, uz žmarce trnjenja u celom
telu, shvatio je: tamo, tamo, u dalekom vidiku između zgrada, ispod donje ivice
dugog, pepeljastog oblaka, veoma nisko, veoma daleko i veoma polako lebdeći,
promicao je dirižabl, takođe pepeljast, takođe izdužen. Prefinjena, staromodna
draž njegovog kretanja, spojena s nepodnošljivom lepotom večernjeg neba,
narandžastih svetiljki, plavih silueta ljudi, doveli su do toga da se sadržaj Grafove
duše prelije. On ga je video kao nebeski znak, kao starinsko prikazanje koje ga
podseća da samo što nije dostigao ustanovljenu granicu svog života; čitao je u
mislima neumitnu čitulju: naš dragoceni saradnik... u cvetu mladosti... mi koji
smo ga tako dobro poznavali... sveži humor... sveža raka... A ovo je bilo još teže
zamisliti: svuda oko te čitulje, da opet parafraziramo Puškina, mirna priroda će
blistati - flora dnevnih novina, vesti iz zemlje - korov, uvodnici - čičak.
Jedne tihe letnje noći napunio je trideset i tri godine. Sam u sobi, obučen u
dugačke gaće, prugaste kao u zatvorenika, bez naočara, trepćući, proslavio je
svoj neželjeni rođendan. Nikog nije pozvao jer se plašio neke slučajnosti, poput
razbijenog džepnog ogledala ili razgovora o krhkosti života, koja bi, sačuvana u
pamćenju nekog gosta, sigurno bila unapređena u rang kobnog znamenja. Stani,
traj, trenutku - nisi divan kao Geteov - ali ipak stani. Tu imamo neponovljivog
pojedinca u neponovljivoj sredini: na policama pohabane knjige koje je oluja
oborila, teglica jogurta (kažu da produžava život), čupava četka za čišćenje lule,
debeli album pepeljastih korica u koji je Graf lepio sve, počev od isečaka s
njegovim stihovima do ruske karte za tramvaj - to je okruživalo Grafa Ickog (taj
je pseudonim smislio jedne kišne noći dok je čekao sledeću skelu), suvonjavog
čovečuljka, sa ušima poput leptira, koji je sedeo na ivici kreveta držeći bušnu
ljubičastu čarapu koju je upravo skinuo.

Od tada je počeo da se plaši svega - lifta, promaje, građevinskih skela,
saobraćaja, demonstranata, platforme na kamionu koja je služila za popravljanje
trolejbuskih žica, ogromne kupole plinare, koja bi mogla da eksplodira baš kad
on prolazi tuda idući u poštu, u kojoj bi, štaviše, drski bandit s maskom koju je
sam sašio mogao da izrešeta sve prisutne. Bilo mu je jasno koliko je besmisleno
njegovo stanje duha, ali nije mogao da ga prevaziđe. Uzalud je pokušavao da sebi
skrene misli, razmišljajući o drugim stvarima: na papučici iza svake misli, koja
bi kao saonice projurila pored njega, stajao je Smućko, sveprisutni mladoženja.
S druge strane, pesmice na aktuelne teme kojima je i dalje marljivo snabdevao
novine postajale su sve razigranije i naivnije (pošto niko kasnije ne treba u njima
da prepozna predosećanje nadolazeće smrti), i te drvene strofe, čiji je ritam
podsećao na klackanje one ruske igračke s mužikom i medvedom i u kojima se
„cvili” rimovalo sa „Džugašvili” - te strofe, i ništa drugo, pokazale su se kao
najčvršći i najlepši deo njegovog bića.

Naravno, vera u besmrtnost duše nije zabranjena; postoji, međutim, jedno
strašno pitanje koje, koliko znam, niko nije postavio (promišljao je Graf uz kriglu
piva); nije li moguće da je prelazak duše na drugi svet praćen mogućnošću
nasumičnih prepreka i teškoća sličnih onim raznim nevoljama koje okružuju
nečije rođenje na ovom svetu? Ne može li čovek doprineti uspehu tog prelaska
tako što će za života preduzeti izvesne psihološke, pa čak i fizičke mere? Koje
konkretno? Šta treba predvideti, čime se snabdeti, šta izbegavati? Treba li
posmatrati religiju (razmišljao je Graf, koji nikako da ode iz opustele, zamračene
krčme, gde su stolice već zevale i legale na stolove da spavaju) - religiju, koja
zidove života pokriva svetim slikama - kao nešto nalik na one pokušaje da se
stvori povoljno okruženje (na isti način kako, prema nekim lekarima,
profesionalne fotografije beba lepih, bucmastih obraza, time što ukrašavaju
spavaću sobu neke trudnice, blagotvorno deluju na plod njene utrobe)?
Međutim, čak i ako se preduzmu neophodne mere, čak i ako znamo zašto je g. X
(koji se hranio ovim ili onim - mlekom, muzikom - ili bilo čim) bezbedno prešao
na drugi svet, dok se g. Y (čija je ishrana bila malo drugačija) zaglavio i nastradao
- ne bi li mogle postojati i druge pretnje koje bi se mogle ostvariti u samom
trenutku prelaska - koje bi se nekako našle na putu i sve upropastile - jer, ne
zaboravite, čak i životinje i obični ljudi otpuze kad im se približi čas: ne ometajte,
ne ometajte me u mom teškom, opasnom zadatku, dozvolite mi da se mirno rešim
svoje besmrtne duše.

Sve je to deprimiralo Grafa, ali još odvratnija i strašnija bila je pomisao da
nikakvog „drugog sveta” nema, da se čovekov život raspline podjednako
bespovratno poput mehurića koji plešu i nestaju u uskovitlanom koritu ispod
čeljusti oluka - Graf ih je posmatrao s verande kafića u predgrađu - kiša je jako
padala, jesen je stigla, četiri meseca su prošla otkad je dostigao predskazani
uzrast, smrt bi ga sad mogla zadesiti u bilo kom času - i ti odlasci u tmurne
jelove pustopoljine kraj Berlina bili su izuzetno riskantni. Ako, međutim, nema
drugog sveta, razmišljao je Graf, onda s njim nestaje sve što podrazumeva
postojanje nezavisne duše, nestaje mogućnost znamenja i predosećanja; u redu,
budimo svi materijalisti, i zato ću ja, pojedinac dobrog zdravlja i zdravog nasleđa,
verovatno živeti još pola veka, te zašto bih se onda predavao neurotičnim
iluzijama - one su samo posledica izvesne privremene nestabilnosti moje
društvene klase, jer pojedinac je besmrtan onoliko koliko je njegova klasa
besmrtna - a velika buržoaska klasa (nastavio je Graf, sad razmišljajući naglas
uz odbojnu živost), naša velika i moćna klasa nadvladaće hidru proletarijata, jer
i mi, robovlasnici, trgovci kukuruzom i njihovi verni trubaduri, moramo se popeti
na postolje svoje klase (malo poletnije, molim), svi mi, buržuji svih država,
buržuji svih zemalja... i nacija, neka ustane naš naftom opčinjeni (ili zlatom
opčinjeni?) коллектив, dole nakazne plebejske tvorevine - a sad će bilo koji
glagolski prilog koji se završava na -iv poslužiti za rimu; posle toga još dve strofe,
pa opet: ustajte, buržuji svih zemalja i nacija! neka živi naš sveti копитал! Tra-
ta-ta (bilo šta na -acija), naša buržujska интернационал! Da li je rezultat
duhovit? Da li je zabavan?

Došla je zima. Graf je pozajmio pedeset maraka od suseda i iskoristio taj
novac da se dobro hrani, jer nije bio spreman da sudbini ostavi ni najmanju
priliku. Taj čudni sused, koji je sam od sebe (sam od sebe!) ponudio finansijsku
pomoć, bio je pridošlica koji je zauzimao dve najbolje sobe na petom spratu, po
imenu Ivan Ivanovič Engel - beše to punačak gospodin sedih kovrdža, koji je
podsećao na opšteprihvaćeni stereotip kompozitora ili šahovskog velemajstora,
ali je, zapravo, predstavljao neku stranu (veoma stranu, možda dalekoistočnu ili
nebesku) firmu. Kad bi se susreli u hodniku, ljubazno i stidljivo bi se osmehnuo,
a jadni Graf je tu naklonost tumačio time što je njegov sused poslovni čovek,
nekultivisan, kome su književnost i druga planinska odmarališta ljudskog duha
daleko, i da stoga prema njemu, Snevaču Grafickom, instinktivno oseća
vanredno i ustreptalo poštovanje. Kako bilo, Graf je imao isuviše nevolja da bi
previše obraćao pažnju na svog suseda, ali je na prilično rasejan način stalno
koristio anđeosku prirodu tog starog gospodina - tako bi, na primer, u
nepodnošljivim noćima bez nikotina zakucao na vrata g. Engela i dobio cigaru -
ali se nije s njim stvarno sprijateljio i, štaviše, nikad ga nije pozvao kod sebe
(osim onom prilikom kad mu je pregorela stona lampa, a gazdarica je baš te
večeri odlučila da ide u bioskop, pa mu je sused doneo sasvim novu sijalicu i
pažljivo je ušrafio).
 

Baudrillard

Zaslužan član
Moderator
Poruka
124.528
Za Božić su neki prijatelji iz književnog sveta pozvali Grafa na jolku 38 i on je,
okružen raznoraznim razgovorima, uz sve veći strah sebi rekao kako te šarene
đinđuve gleda poslednji put. Jednom, usred vedre februarske noći, predugo je
posmatrao nebeski svod i odjednom osetio da ne može da podnese teret i pritisak
ljudske svesti, tog zlokobnog i smešnog luksuza: odvratan grč mu je presekao
dah, a čudovišno, zvezdama zamrljano nebo naglo se pokrenulo. Graf je navukao
zavese na prozor i, s jednom rukom na srcu, drugom zakucao na vrata Ivana
Engela. Ovaj mu je, uz blagi osmeh i jedva primetan nemački naglasak, ponudio
malo valerijanke. Igrom slučaja, kad je Graf ušao, zatekao je g. Engela kako stoji
nasred svoje spavaće sobe i destiluje taj smirujući napitak u vinsku čašu -
svakako za ličnu upotrebu: držeći čašu u desnoj ruci i visoko dižući levu, u kojoj
je bila boca boje tamnog ćilibara, bez glasa je micao usne i brojao dvanaest,
trinaest, četrnaest, pa zatim vrlo brzo, kao da trči na vrhovima prstiju,
petnaestšesnaestsedamnaest, a onda opet polako, do dvadeset. Bio je obučen u
drečavi žuti kućni ogrtač; cviker mu je zajahao vrh pomnog nosa.

Nakon što je prošlo još vremena, stiglo je i proleće i miris mastike ispunio je
stepenište. Neko je umro u kući tačno prekoputa, gde je prilično dugo stajalo
pogrebno vozilo sjajne crne boje, poput koncertnog klavira. Grafa su mučile
noćne more. Činilo mu se da u svemu vidi znake, čak i najobičnije podudarnosti
su ga plašile. Besmisao slučajnosti je logika sudbine. Kako ne verovati u
sudbinu, u nepogrešivost njenih podsticaja, u upornost njenih namera, kad se
njene crne linije stalno naziru kroz rukopis života?

Što više čovek obraća pažnju na podudarnosti, to se one češće događaju.
Došlo je dotle da je Graf, ljubitelj slovoslagačkih grešaka, bacio novinski list iz
kojeg je isekao izraz „posle fuge i teške bolesti”, samo da bi nekoliko dana kasnije
ugledao taj isti list sa urednim malim „prozorom” u rukama prodavačice na pijaci
koja mu je uvijala glavicu kupusa; a te iste večeri, iza najudaljenijih krovova,
počeo je da se nadima maglovit i zloćudan oblak i da guta prve zvezde, i on je
odjednom osetio da ga guši takva težina kao da na leđima uz stepenište nosi
ogroman gvozdeni kovčeg - i odjednom je, bez upozorenja, nebo izgubilo
ravnotežu i ogromni kovčeg se stropoštao niz stepenice. Graf je pohitao da zatvori
prozor i navuče zavese jer, kao što je dobro poznato, promaja i električna rasveta

38 Ёлка (rus.) - jelka, božićno drvo, ali i božićna proslava.

privlače gromove. Kroz žaluzine je zasijao blesak i on je upotrebio domaći metod
brojanja da bi odredio udaljenost do mesta gde je udarila munja: grom se začuo
kad je stigao do šest, što je značilo šest vrsti. Oluja je postajala sve jača. Suve
oluje s grmljavinom su najgore. Prozorska okna su se tresla i zvečala. Graf je
legao, ali je onda toliko živo zamislio da munja može svakog trenutka da udari u
krov i prođe kroz svih sedam spratova, pretvarajući ga usput u crnca koji se grči
i previja, da je iskočio iz kreveta sa srcem u grlu (blesak je kroz žaluzinu osvetlio
prozor, a crni krst njegovog okvira bacio je za tren senku na zid) i, praveći veliku
buku u mraku, s postolja skinuo i stavio na pod teški umivaonik od fajansa
(pažljivo obrisan) i proveo skoro celu noć stojeći u njemu, drhteći, dok su mu
bosi prstići škripali po grnčariji, sve dok zora nije toj ludosti stala na put.
Tokom te majske oluje Graf se spustio u najsramnije dubine
transcendentalnog kukavičluka. Ujutro je došlo do promene u njegovom
raspoloženju. Pogledao je radosno svetloplavo nebo, razgranate šare tamne vlage
na asfaltu koji se sušio i shvatio da je samo mesec dana preostalo do
devetnaestog juna. Tog dana će napuniti trideset i četiri godine. Kopno na vidiku!
Ali može li on preplivati tu razdaljinu? Može li izdržati?

Nadao se da može. Poletno je odlučio da preduzme posebne mere kako bi
zaštitio svoj život od pretenzija sudbine. Prestao je da izlazi. Nije se brijao. Pravio
se da je bolestan; gazdarica se brinula za njegove obroke i preko nje mu je g.
Engel slao poneku pomorandžu, časopis, ili laksativni prašak u ljupkoj kovertici.
Manje je pušio, a više spavao. Rešavao je ukrštene reči u emigrantskim
novinama, disao kroz nos i, pre spavanja, uvek prostirao vlažan peškir preko
ćilima pored kreveta kako bi ga hladnoća odmah probudila ako bi njegovo telo,
u somnabulističkom transu, pokušalo da se provuče pored straže njegovog uma.
Hoće li uspeti? Prvi jun. Drugi jun. Treći jun. Desetog je sused kroz vrata
upitao da li je dobro. Jedanaesti. Dvanaesti. Trinaesti. Poput onog čuvenog
finskog trkača koji pre poslednjeg kruga baca niklovani sat koji mu je pomogao
da izračuna brzu i ravnomernu putanju, i Graf je, ugledavši kraj staze, naglo
promenio svoj način delovanja. Obrijao je svoju slamnatu bradu, okupao se i
pozvao goste da dođu devetnaestog.

Nije poklekao pred iskušenjem da rođendan proslavi dan ranije, kao što su
mu savetovali đavolci iz kalendara (rodio se u prethodnom veku, kad je između
starog i novog kalendara bilo dvanaest dana, a ne trinaest); jeste, doduše, pisao
majci u Pskov moleći je da mu kaže tačan sat njegovog rođenja. Njen odgovor je,
međutim, bio prilično neodređen; - Bilo je to u noći. Sećam se strašnih bolova.
Osvanuo je i devetnaesti. Celog jutra mogao je da čuje suseda kako hoda
tamo-amo po sobi, pokazujući neuobičajenu uzrujanost, pa čak i kako istrčava
u hodnik kad god bi se oglasilo zvono na ulaznim vratima, kao da očekuje
nekakvu poruku. Graf ga nije pozvao na zabavu te večeri - uostalom, jedva da
su se poznavali - ali zato jeste pozvao gazdaricu, jer je Grafova narav na čudan
način objedinjavala rasejanost i proračunatost. Kasno po podne je izašao da kupi
votku, ćuftice, dimljenu haringu, crni hleb... Dok se vraćao kući, u nesigurnom
zagrljaju držeći namirnice koje su se otimale, primetio je g. Engela, osvetljenog
žutim suncem, kako ga posmatra s balkona.
Oko osam sati, baš u trenutku kad se Graf, pošto je lepo postavio sto, nagnuo
kroz prozor, dogodilo se sledeće: na uglu ulice, gde se grupica ljudi okupila ispred
kafane, začuli su se ljutiti povici i za njima, odjednom, prasak hitaca iz pištolja.
Graf je imao utisak da mu je zalutali metak prozujao pored lica, umalo mu
razbivši naočare, i, ispustivši jedno zastrašeno ah, ustuknu. Iz hodnika se začulo
zvono ulaznih vrata. Drhteći, Graf je izvirio iz sobe, a istovremeno je Ivan Ivanovič
Engel, u svom drečavožutom kućnom ogrtaču, izleteo na hodnik. Bio je to
pismonoša s telegramom koji je on celog dana iščekivao. Engel ga je žurno otvorio
- i ozario se.

- Was dort für Skandale? - upitao je Graf, obraćajući se pismonoši, ali ovaj -
zbunjen, verovatno, Grafovim lošim nemačkim - nije razumeo i kad je Graf,
veoma oprezno, opet izvirio kroz prozor, pločnik ispred kafane bio je prazan,
kućepazitelji su sedeli na stolicama ispred svojih tremova, a služavka golih
listova šetala je rozikastu patuljastu pudlu.
Otprilike u devet sati, svi su gosti stigli - trojica Rusa i gazdarica Nemica. Ona
je donela pet čašica za liker i kolač koji je sama napravila. Bila je to nezgrapna
žena u šuštavoj ljubičastoj haljini, izraženih jagodica, pegavog vrata i s perikom
poput tašte iz kakve komedije. Grafovi smrknuti prijatelji, emigrantske literate,
svi do jednog stariji, kruti ljudi s raznim oboljenjima (priča o njima bi Grafa uvek
utešila), brzo su napili gazdaricu, a i sami se nacvrcali, ali se od toga nisu nimalo
razvedrili. Razgovor se, naravno, odvijao na ruskom; gazdarica nije razumela ni
reč, ali se ipak kikotala, uzalud koketirala trepćući loše našminkanim očima i
neprekidno držala vlastiti monolog, ali je niko nije slušao. Graf je s vremena na
vreme ispod stola gledao na sat, žudno čekao da najbliži crkveni toranj odzvoni
ponoć, pio sok od pomorandže i merio puls. Do ponoći je ponestalo votke i
gazdarica je, teturajući se i smejući se kao luda, donela bocu konjaka. - Pa, u
tvoje zdravlje, cmapaя морда 39 - hladno joj se obratio jedan od gostiju, i ona se
naivno, puna poverenja, kucnula čašicama s njim, a onda se nagnula ka drugom
koji je pio, ali on ju je odgurnuo.

U zoru se Graficki pozdravio sa svojim gostima. Primetio je da na stočiću u
hodniku, sada otvoren i odbačen, leži telegram koji je tako bio razgalio njegovog
suseda. Graf ga je nezainteresovano pročitao: SOGLASEN PRODLENIE
(PRODUŽENJE ODOBRENO) i zatim se vratio u svoju sobu, zaveo kakav-takav
red i, zevajući, ispunjen čudnim osećanjem dosade (kao da je dužinu svog života
planirao prema predskazanju, pa sad mora da ga opet gradi iz početka), seo je u
fotelju da lista raskupusanu knjigu (nečiji rođendanski dar) - rusku antologiju
dobrih priča i jezičkih pošalica objavljenu na Dalekom istoku: - Kako je vaš sin,
pesnik? - On je sad sadista. - Kako to mislite? - Piše isključivo samotne distihe.
- Graf je polako zadremao u stolici i u snu je video Ivana Ivanoviča Engela kako
peva stihove u nekakvom vrtu i razmahuje svoja svetložuta krila kudravog perja,
a kad se probudio, divno junsko sunce je palilo sićušne duge u gazdaričinim

39 Cmapaя морда (rus.) - rugobo stara.

likerskim čašicama i sve je bilo nekako meko, sjajno i tajanstveno, kao da ima
nečega što nije razumeo, što nije do kraja promislio, i kao da je sad već prekasno,
da je drugi život počeo, prošlost uvenula, a smrt sasvim, sasvim uklonila
besmisleno sećanje, slučajno prizvano iz udaljenog i skromnog doma, gde je
privodilo kraju svoje opskurno postojanje.

Vladimir Nabokov - Sabrane priče I
prevod sa engleskog: Srđan Vujica
 

Baudrillard

Zaslužan član
Moderator
Poruka
124.528
Terra incognita

Šum vodopada postajao je sve prigušeniji, dok se, napokon, nije sasvim izgubio
i mi produžismo kroz divljinu do tada neistraženog područja. Išli smo, već smo
dugo išli - napred Gregson i ja, za nama, jedan po jedan, osam nosača
domorodaca, a na kraju, žaleći se i vajkajući se, išao je Kuk. Znao sam da ga je
Gregson unajmio po savetu lokalnog lovca. Kuk je tvrdio da je spreman na sve,
samo da izađe iz Zonrakija, gde su pola godine kuvali svoj „von-go”, a u drugoj
polovini ga pili. Međutim, ostalo je nejasno - ili sam ja već počinjao da
zaboravljam stvari dok smo tako išli i išli - ko je doista taj Kuk (možda je odbegli
mornar?).

Gregson je koračao pored mene, žilav, štrkljav, s golim koščatim kolenima.
Zelenu mrežu za leptirove, s dugom drškom, držao je kao barjak. U Zonrakiju
smo unajmili nosače, krupne Badonce bleštavo tamne puti, s gustim grivama i
kobaltnim šarama između obrva, koji su hodali čvrstim, ravnomernim koracima.
Za njima se, ne noseći ništa, saplitao Kuk, otečen, riđ, opuštene donje usne, s
rukama u džepovima. S mukom sam se prisećao da je na početku ekspedicije
puno pričao i da je izvaljivao nedokučive šale, na način koji je, kao mešavina
grubosti i poniznosti, podsećao na šekspirovskog lakrdijaša; ali ubrzo mu je
raspoloženje splaslo, smračio se, počeo da zanemaruje svoje dužnosti, koje su
uključivale i prevođenje, s obzirom na to da je Gregsonovo razumevanje
badonskog dijalekta bilo nedovoljno.

Žega beše nekako beživotna, nekako baršunasta. Zagušljiv miris dopirao je iz
cvetnih grozdova biljke Vallieria mirifica, sedefne boje, sličnih rojevima mehura
od sapunice, koji su se nadnosili nad uskim, suvim rečnim koritom duž kojeg
smo se kretali. Grane porfirinskog drveća preplitale su se sa granama crnolisne
linije i stvarale tunel, kroz koji se tu i tamo probijao poneki zračak slabašne
svetlosti. Iznad nas, u gustom rastinju, među sjajnim opuštenim grozdastim
cvetovima i čudnim, tamnim klupčadima, sedokosi majmuni su režali i čavrljali,
a ptice nalik kometama sevale su kao bengalska vatra, kričeći pištavim
glasovima. Govorio sam sebi da mi je glava teška od dugog marša, žege, mešavina
boja i šumske jeke, ali potajno sam znao da sam bolestan. Pretpostavljao sam
da se radi o lokalnoj groznici. Odlučio sam, međutim, da svoje stanje krijem od
Gregsona i zadržao sam bodar, čak veseo izgled kada se desila nesreća.
- Moja greška - reče Gregson - nije trebalo da imam išta s njim.
Bili smo sami. Kuk i svih osam domorodaca, sa šatorom, čamcem na
sklapanje, zalihama i zbirkama, ostavili su nas i bešumno iščezli dok smo u
gustom šiblju hvatali prekrasne insekte. Mislim da smo pokušali da sustignemo
begunce - ne sećam se jasno, ali u svakom slučaju nismo uspeli. Morali smo da
odlučimo da li da se vratimo u Zonraki ili da produžimo našim planiranim putem,
preko još nepoznate zemlje, prema Guranskim brdima. Nepoznato je nadvladalo.
Krenuli smo dalje. Već sam bio obuzet drhtavicom i zaglušen kininom, ali sam i
dalje sakupljao bezimene biljke, dok je Gregson, iako je u potpunosti shvatao
opasnost našeg položaja, nastavio da hvata leptire i muve sa istom revnošću.
Nismo prešli ni pola milje, kada nas iznenada sustiže Kuk. Košulja mu je bila
iscepana - očigledno je to sam namerno učinio - dahtao je i hroptao. Gregson bez
reči izvuče revolver spreman da ubije podlaca, ali on se baci pred njegova stopala
i, zaštitivši glavu obema rukama, poče da se kune da su ga domoroci na silu
odveli i da su hteli da ga pojedu (što je laž, jer Badonci nisu ljudožderi).
Pretpostavljam da ih je lako nagovorio, onako glupe i strašljive, da napuste
nepouzdano putešestvije, ali nije predvideo da neće moći da prati njihov moćan
korak, pa se, beznadežno zaostavši, vratio nama. Zbog njega su propale
neprocenjive zbirke. Trebalo je da umre. Ali Gregson odloži revolver i mi
krenusmo dalje. Kuk je s mukom disao i saplitao se za nama.

Šuma poče da se proređuje. Mene su mučile neobične halucinacije. Gledao
sam fantastična stabla oko kojih su se uvijale debele, rumene zmije, i iznenada
pomislih da između stabala vidim, kao kroz svoje prste, zatamnjeno ogledalo na
vratima poluotvorenog ormana, ali tada se sabrah, bolje pogledah i uvideh da je
to samo varljivi blesak žbuna akreane (kudrave biljke s krupnim bobicama,
sličnim punačkim šljivama). Posle nekog vremena stabla se sasvim razdvojiše i
nebo se podiže pred nama kao plavi zid. Bili smo na vrhu strme padine. U dnu
je svetlucala i isparavala ogromna močvara, a daleko iza nje razabirala se drhtava
silueta planinskog venca ljubičaste boje.
- Kunem se bogom, moramo se vratiti - reče Kuk ridajućim glasom. - Kunem
se bogom, nestaćemo u toj močvari; imam sedam kćerki i psa kod kuće. Vratimo
se, znamo put...
Kršio je ruke, a znoj mu se slivao niz debelo lice s riđim obrvama. - Kući, kući
- ponavljao je. - Uhvatili ste već dovoljno buba. Idemo kući!
Gregson i ja počesmo da se spuštamo niz kamenitu padinu. Kuk u početku
osta na vrhu, kao bela figurica naspram čudovišno zelene pozadine šume, ali
iznenada zamahnu rukama, kriknu i poče da se kliže za nama.

Padina se sužavala, obrazujući kameni greben, koji je kao kakav dugačak rt
zalazio u močvaru; ona je pak svetlucala kroz sparnu izmaglicu. Podnevno nebo,
oslobođeno zastora od lišća, tegobno je visilo nad nama sa svojom zaslepljujućom
tminom - da, sa zaslepljujućom tminom, jer se to drugačije ne može opisati.
Nastojao sam da ne podižem pogled, ali na tom nebu, na samom rubu mog
pogleda, plovile su, ne zaostajući, beličaste gipsane prikaze, spirale i rozete
kakvima u Evropi ukrašavaju tavanice; trebalo je, međutim, samo da ih direktno
pogledam i one bi iščezle, i ponovo bi tropsko nebo odzvanjalo od ravnomernog,
gustog plavetnila. Još smo hodali kamenim rtom, ali on se sužavao, varao nas.
Oko njega su rasle zlatne močvarne trske, kao milion golih mačeva koji su
svetlucali na suncu. Tu i tamo blesnulo bi podugačko jezero, a nad njim su visili
mrki rojevi mušica. Veliki močvarni cvet, valjda orhideja, pružao je prema meni
svoju opuštenu paperjastu usnu, koja kao da je bila zamazana žumancetom.
Gregson zamahnu mrežom - i potonu do kukova u brokatno blato dok je divovski
lastin repak, zalepetavši satenskim krilima, odjedrio dalje, preko trske, prema
sjaju bledih isparenja, gde su, izgleda, visili nejasni nabori prozorske zavese. Ne
smem, rekoh u sebi, ne smem... Skrenuh pogled i nastavih da hodam pored
Gregsona, čas preko stena, čas preko šištavog i cmoktavog tla. Osećao sam jezu,
uprkos vrelini poput one u stakleniku. Predviđao sam da ću se za koji tren
sasvim srušiti, da će obrisi i izbočine delirijuma, koji su se nazirali kroz nebo i
zlatnu trsku, potpuno ovladati mojom svešću. Povremeno su mi Gregson i Kuk
postajali sasvim providni i pomišljao sam da kroz njih vidim tapete s beskrajno
ponavljanom šarom trske. Sabrah se, napregoh oči i produžih. Kuk je sada puzao
na sve četiri, kričao i hvatao Gregsona za noge, ali ovaj bi ga samo odgurnuo i
nastavio da hoda. Pogledah Gregsona, njegov odlučni profil, i na svoj užas osetih
kako zaboravljam ko je Gregson i zašto sam s njim.

U međuvremenu, sve češće smo i sve dublje tonuli u glib, koji nas je
nezajažljivo usisavao, i mi smo se izvlačili i oslobađali. Kuk je stalno padao i
puzao, prekriven ujedima buba, sav podbuo i mokar, a kako je tek, o bože, cvilio
kada bi jata malih, svetlozelenih vodenih zmija, privučenih našim znojem,
krenula da nas gone, prelazeći u svom širenju i skupljanju po dva metra. Mene
je, međutim, mnogo više plašilo nešto drugo: povremeno, s moje leve strane
(uvek, iz nekog razloga, s moje leve strane), pojavljivalo se među neprekidnim
trskama nešto što je ličilo na naslonjaču, a što je, u stvari, bilo neko neobično,
nezgrapno sivo amfibijsko stvorenje, čije je ime Gregson odbijao da izgovori.
- Odmor - reče Gregson odsečno - vreme je za odmor.

Srećom, uspeli smo da se uzveremo na neko kameno ostrvce, okruženo
močvarnim rastinjem. Gregson skide svoj ranac i razdeli nam neke urođeničke
lepinje, koje su mirisale na ipekakuanu, i po desetak plodova akreane.
Koliko sam bio žedan, a kako je malo pomagao oskudni, opori sok akreane...
- Pogledaj, baš je čudno - reče mi Gregson, ne na engleskom, već na nekom
drugom jeziku kako Kuk ne bi razumeo. - Moramo da prođemo do onih planina,
ali gledaj, baš je čudno: možda su bile fatamorgana? Više se ne vide.
Podigoh se s jastuka i oslonih lakat na elastičnu površinu stene... Da, tačno
je, planine se više nisu videle, samo drhtava para nad močvarom. Ponovo je sve
oko mene postalo dvosmisleno prozirno. Zavalih se i tiho rekoh Gregsonu:
- Ti verovatno ne možeš da vidiš, ali nešto pokušava da se probije.
- O čemu govoriš? - upita Gregson.
Shvatih da je ono što govorim glupost i zanemeh. U glavi mi se vrtelo, u ušima
šumelo. Gregson, spustivši se na jedno koleno, prekopa svoj ranac, ali ne
pronađe nikakav lek, a i moje zalihe su bile iscrpljene. Kuk je ćutke sedeo,
sumorno lupkajući po kamenu. Kroz poderotinu na njegovom rukavu nazirao se
neobičan istetoviran amblem: kristalna čaša s kašičicom - izuzetno dobro
urađen.

- Valijer je bolestan, zar nemaš neke tablete? - reče mu Gregson. Nisam čuo
tačne reči, ali mogao sam da pogodim opšti smisao njihovog razgovora, koji je
postajao besmislen i nekako okruglast kada bih pokušao pažljivije da slušam.
Kuk se lagano okrenu i staklasta tetovaža skliznu mu s kože, ostavši da visi
u vazduhu, a onda odleprša, odleprša, i pratio sam je zaplašenim pogledom, dok
se, kad sam se okrenuo, nije izgubila u močvarnoj pari uz poslednji slabašni
blesak.
- Tako vam i treba - promrmlja Kuk. - Sve je ovo loše. Isto će se desiti i tebi i
meni. Loše je...
Tokom poslednjih nekoliko minuta - odnosno otkad smo prekinuli odmor na
kamenom ostrvcetu - on kao da je postao veći, kao da se naduo, i sada je delovao
nekako podrugljivo i opasno. Gregson skide svoj tropski šlem i, izvukavši prljavu
maramicu, obrisa čelo, crveno iznad obrva, a belo poviše toga. Potom ponovo
stavi šlem, naže se prema meni i reče: - Saberi se, molim te - (ili tako nešto). -
Pokušaćemo da produžimo dalje. Vlažna isparenja kriju planine, ali one su tamo.
Siguran sam da smo prešli oko pola močvare (otprilike tako nešto).
- Ubico - poluglasno reče Kuk. Tetovaža se ponovo nalazila na njegovoj
podlaktici; ne cela čaša, doduše, već samo jedna njena strana - za ostatak nije
bilo dovoljno mesta, i ona je bleštavo podrhtavala u vazduhu. - Ubico - zadovoljno
ponovi Kuk i podiže zapaljene oči. - Govorio sam vam da ćemo se ovde zaglaviti.
Crni psi žderu previše strvine. Mi-re-fa-sol.
- On je klovn - tiho saopštih Gregsonu - šekspirovski lakrdijaš.
- Klov-klov-klov - odgovori Gregson - klov-klov, klo-klo-klo... Čuješ li - produži
on, derući mi se na uvo - moraš da ustaneš. Moramo da idemo dalje.
Stena je bila bela i meka kao krevet. Podigoh se malo, ali odmah padoh natrag
na jastuk.
- Moraćemo da ga nosimo - reče Gregsonov udaljeni glas. - Pomozi mi.
- Malo sutra - odgovori Kuk (ili mi je tako zazvučalo). - Ja predlažem da malo
uživamo u svežem mesu pre nego što se osuši. Fa-sol-mi-re.
- Bolestan je, i on je bolestan - viknuh Gregsonu. - Ti si ovde s dvojicom
ludaka. Idi dalje sam. Uspećeš... Idi.
- Teško da ćemo ga pustiti - reče Kuk.
 

Baudrillard

Zaslužan član
Moderator
Poruka
124.528
U međuvremenu, sumanuta priviđenja su, iskoristivši opštu pometnju, tiho i
sigurno zauzimala svoja mesta. Linije tamne tavanice protezale su se i ukrštale
na nebu. Iz močvare se, kao da je odozdo nešto pridržava, podigla velika
naslonjača. Blistave ptice su letele kroz močvarnu izmaglicu i jedna se, kad su
sletele, pretvori u drvenu kuglu na krevetu, a druga u bocu od vina. Sabravši
svu svoju volju, usredsredih pogled i odagnah to opasno đubre. Iznad trske su
letele prave ptice s dugim plamenim repovima. Vazduh je brujao od insekata.
Gregson je terao rukom šarenu mušicu i u isto vreme pokušavao da utvrdi kojoj
vrsti pripada. Na kraju više nije mogao da se uzdržava i uhvati je u mrežu. Njegovi
pokreti pretrpeše čudnovate promene, kao da ih je neko iznova mešao. Video
sam ga u nekoliko poza istovremeno; odvajao je sebe od sebe, kao da je načinjen
od mnogobrojnih staklenih Gregsona čije se konture nisu podudarale. Onda se
ponovo sjedinio, krepko ustao. Uhvatio je Kuka za rame i protresao ga.
- Pomoći ćeš mi da ga nosim - jasno je rekao Gregson. - Da nisi izdajica, ne
bismo bili u ovakvom položaju.
Kuk je ćutao, ali je zato porumeneo.

- Slušaj, Kuk, zažalićeš zbog ovoga - reče Gregson. - Poslednji put ti kažem...
U tom času desilo se ono što je već dugo sazrevalo. Kuk, kao bik, zabi glavu
u Gregsonov stomak. Padoše obojica. Gregson je imao vremena da izvuče
revolver, ali Kuk uspe da mu ga izbije iz ruke. Tada se dograbiše i počeše tako
zagrljeni da se kotrljaju uz užasno dahtanje. Bespomoćno sam ih gledao. Kukova
široka leđa su se napinjala i kičma mu se nazirala kroz košulju, ali iznenada,
umesto leđa, pojavljivala se noga, takođe njegova, pokrivena bakarnim dlakama
i s plavim venama ispod kože, i Gregson bi se našao povrh njega. Gregsonov šlem
odlete i otkotrlja se, kao pola ogromnog jajeta od kartona. Odnekuda, iz lavirinta
njihovih tela, izmigoljiše se Kukovi prsti koji su stiskali zarđali ali oštar nož; nož
uđe u Gregsonova leđa kao da su od gline, ali Gregson samo jeknu i obojica se
prevrnuše još nekoliko puta; kada sam ponovo ugledao leđa svog prijatelja, drška
i gornji deo noža su virili iz njih, dok su se njegove šake stisle oko Kukovog
debelog vrata, koji je pucketao dok ga je on stezao, a Kukove noge su se trzale.
Poslednji put se prevališe, i još se videla samo četvrtina noža - ne, petina - ne,
čak ne ni toliko: ušao je do kraja. Gregson se umiri, navaljen na Kuka, koji
takođe presta da se miče.

Ja sam posmatrao i mislio (čula zamagljenih groznicom) kako sve to liči na
bezopasnu igru, da će oni začas ustati i da će me, kada odahnu, mirno preneti
preko močvare do prohladnih plavičastih planina, do nekog senovitog mesta sa
žuborom vode. Ali iznenada, na tom poslednjem stupnju moje smrtne bolesti -
jer znao sam da ću kroz nekoliko minuta umreti - u tih nekoliko poslednjih
minuta sve posta potpuno jasno: shvatih da sve ono što se odigravalo oko mene
nije nikakva ujdurma zapaljene mašte, nikakav veo delirijuma kroz koji su
nastojali da se prikažu neželjeni prizori mog navodno stvarnog postojanja u
nekom dalekom evropskom gradu (tapete, naslonjača, čaša s limunadom).
Shvatih da je ta nametljiva soba samo izmišljotina, budući da je sve posle smrti,
u najboljem slučaju, izmišljotina: imitacija života sklepana u žurbi, nameštena
soba nepostojanja. Shvatih da je stvarnost ovo ovde, ovde pod ovim prekrasnim,
zastrašujućim tropskim nebom, među ovim bleštavim trskama-mačevima, u
ovom isparenju koje visi nad njima i u mesnatim cvetovima koji su uspevali na
ovom ravnom ostrvcetu, na kojem su, pored mene, ležala dva leša u smrtnom
zagrljaju. I shvativši to, smogoh u sebi snage da otpuzim do njih i izvučem nož
iz Gregsonovih leđa, iz leđa mog vođe, mog dragog prijatelja. Bio je mrtav, posve
mrtav, a sve flašice u njegovim džepovima behu slomljene i zgnječene. Kuk je
takođe bio mrtav; modar jezik virio mu je iz usta. Raširih Gregsonove prste i
okrenuh ga na leđa. Usne su mu bile poluotvorene i krvave; lice, već gotovo
kruto, beše loše izbrijano; plavičaste beonjače nazirale su se kroz očne kapke.
Poslednji put gledao sam sve to jasno, svesno, s pečatom autentičnosti na svemu
- odrana kolena, sjajne muve koje su kružile nad njima, ženke tih muva koje su
već tražile mesto za polaganje jaja. Oslabelim rukama izvadih beležnicu iz džepa
na svojoj košulji, ali onda klonuh, sedoh, glava mi pade. Ali ipak nadvladah
nestrpljivu maglu smrti i pogledah oko sebe. Plavet, žega, samoća... A kako mi
je tek bilo žao Gregsona, koji se nikada neće vratiti kući - čak sam se setio
njegove žene i stare kuvarice, i njegovih papagaja, i mnogih drugih stvari. Onda
pomislih na naša otkrića, naše dragocene pronalaske, još neopisane biljke i
životinje kojima mi nećemo dati nazive. Bio sam sam. Tamnije su bleštale trske,
bleđe je plamtelo nebo. Pogled mi krenu za divnom bubom koja je puzala preko
kamena, ali nisam imao snage da je uhvatim. Sve se oko mene gasilo, ostavljajući
ogoljeni dekor smrti - stvarni nameštaj i četiri zida. Poslednjim pokretom htedoh
da otvorim knjigu, vlažnu od mog znoja, jer sam morao nešto da zabeležim, ali,
avaj, ona mi iskliznu iz ruke. Pipao sam svuda po pokrivaču, ali nje više nije bilo.

Vladimir Nabokov - Sabrane priče I
prevod sa engleskog: David Albahari
 

Baudrillard

Zaslužan član
Moderator
Poruka
124.528
Ponovni susret

Lav je imao brata, Serafima, koji je bio stariji i deblji od njega, mada je sasvim
moguće da je za proteklih devet - ne, samo malo... deset, bože moj, prošlo je i
više od deset godina - smršao, ko zna. Videćemo za nekoliko minuta. Lav je otišao
iz Rusije, a Serafim je ostao, a sve se dogodilo posve slučajno. Moglo bi se,
zapravo, reći da je Lav bio levičar, dok je Serafim, završivši Politehnički institut,
mislio samo na svoju struku i prezao od političkih strujanja... Čudno, kako je
čudno što će se pojaviti tu za nekoliko minuta. Da ga zagrli? Prošlo je toliko leta...
Spec., specijalista. Ah, te reči odgrizenih krajeva, nalik na odbačene riblje glave...
spec...

Ujutru su ga nazvali telefonom, nepoznat ženski glas mu je na nemačkom
saopštio da je Serafim došao i da bi svratio kod njega uveče, pošto sutra putuje
nazad. Iznenadio se iako je već znao da mu je brat u Berlinu. Lav je imao
prijatelja koji je imao prijatelja, a koji je pak poznavao čoveka zaposlenog u
Trgovinskom predstavništvu SSSR-a. Serafim je doputovao službeno da dogovori
nekakvu nabavku. On je u partiji? Prošlo je više od deset godina...
Sve to vreme uopšte nisu bili u kontaktu. Serafim nije znao apsolutno ništa
o svom bratu, a Lav gotovo ništa o Serafimu. Nekoliko puta je Lav u sivilu
sovjetskih novina, koje je prelistavao u biblioteci, kao kroz dimnu zavesu nazreo
Serafimovo ime. - A budući da je osnovni preduslov industrijalizacije -
deklamovao je Serafim - jačanje socijalističkih elemenata u našem ekonomskom
sistemu u celini, radikalni progres na selu javlja se kao jedan od suštinskih i
primarnih tekućih zadataka.

Lav, koji je sa oprostivim zakašnjenjem diplomirao na Praškom univerzitetu
(u disertaciji se bavio slovenofilskim uticajima u ruskoj književnosti), tražio je
sada sreću u Berlinu, iako nikako nije mogao da se odluči gde se ta sreća zapravo
nalazi: u trgovanju raznoraznim sitnicama, kako ga je savetovao Leščejev, ili u
štamparskom poslu, što je predlagao Fuks. Inače, te večeri kod njega je trebalo
da svrate Leščejev i Fuks sa suprugama (bio je ruski Božić). Lav je poslednje pare
spiskao na polovnu jelku od pola metra, nekoliko grimiznih sveća, pola kilograma
dvopeka i dvesta pedeset grama bombona. Gosti su obećali da će se pobrinuti za
votku i vino. No čim je dobio konspirativnu, neverovatnu poruku da brat želi da
ga vidi, Lav je požurio da otkaže sedeljku. Leščejevi nisu bili kod kuće, pa je
rekao služavki da im prenese da mu je iskrslo nešto nepredviđeno. Naravno,
razgovor sa bratom u osami, oči u oči, biće pravo mučenje, ali bilo bi još gore
ukoliko... - Ovo je moj brat, iz Rusije. - Drago mi je. I hoće li oni tamo uskoro
lipsati? - Oni? Na koga to mislite? Ne razumem. - Leščejev je bio naročito osetljiv
i netrpeljiv... Ne, ne, mora da otkaže božićnu zabavu.
Sada se, oko osam uveče, uzvrpoljio po svom bednom, mada čistom sobičku,
hodajući tamo-amo i udarajući čas o sto, čas o belu dasku na uzglavlju uzanog
kreveta; on, siromašan, ali uredan gospodičić u crnom, izlizanom odelu s
položenom kragnom, malčice prevelikom. Nije nosio bradu, a njegovo lice, s
prćastim nosom i sitnim, pomalo bezumnim očima, beše priprosto. Nosio je
nazuvke da sakrije rupe na čarapama. Nedavno se razveo od žene, koja ga je
potpuno neočekivano prevarila, i to s kim! S jednim prostakom, ništarijom... Sad
je sklonio njen portret, inače bi morao da odgovara na bratova pitanja (- Ko je
to? - Moja bivša žena. - Kako to misliš: bivša?). Sklonio je i jelku, gazdarica mu
je dopustila da je ostavi na njenom balkonu - inače, ko će ga znati, mogao bi mu
se brat podsmehnuti zbog emigrantske sentimentalnosti. Zašto ju je uopšte i
kupio? Zbog tradicije. Gostiju, svećica. Ugasite svetlo - nek drvce tinja u mraku.
Zbog treperavog odsjaja u divnim očima gospođe Leščejev.

O čemu će razgovarati sa bratom? Da mu ispriča, onako uzgred i bezbrižno,
svoje dogodovštine s juga Rusije tokom građanskog rata? Da se šaljivo požali na
sadašnju (nesnosnu, pogubnu) neimaštinu? Ili da se pretvara da je čovek širokih
shvatanja i da je iznad emigrantske ozlojeđenosti, i da razume... šta on to
razume? Da bi Serafim, umesto mog siromaštva, moje čistoće, više cenio aktivnu
saradnju... s kim, s kim! Ili pak da ga napadne, posrami, prepire se s njim, bude
zajedljivo vickast? - Jezički, Lenjingrad može da znači samo grad lenjih.
Prisetio se Serafima, njegovih mesnatih, pognutih pleća, ogromnih kaljača,
barica u vrtu ispred dače, smrti roditelja, početka revolucije... Nikad nisu bili
naročito bliski - čak i u školi, svako je imao svoje drugove, svoje učitelje... Tokom
leta, kad je napunio sedamnaest godina, Serafim se spetljao s komšinicom sa
obližnje dače, advokatovom ženom. Histerično urlanje advokata, šamari, beg
raščupane, već malko ocvale gospođe mačkastog lica, niz aleju i, negde u
pozadini, sramotan zveket razbijenog stakla. Jednoga dana, dok se kupao u reci,
Serafim se umalo nije utopio... To su bile njegove najživopisnije uspomene o
bratu; pa i nije bogzna šta. Često se čini da se nekoga podrobno, živo sećate, ali
kad se udubite, ispostavi se da vam je sećanje tako glupo, tako oskudno i plitko,
tek obmanjujuća fasada, isprazno pregnuće pamćenja. Uprkos svemu, Serafim
mu je bio rođeni brat. Bio je ješan. Bio je uredan. Šta još? Jedne večeri, za čajnim
stočićem...

Izbilo je osam sati. Lav je nervozno virnuo kroz prozor. Napolju je rominjalo,
u izmaglici su se rasplinjavale ulične svetiljke. Na pločniku su se beleli ostaci
mokrog snega. Podgrejani Božić. Blede papirne trake, preostale od nemačke Nove
godine, visile su sa balkona na drugoj strani ulice, mlitavo trepereći u tmini.
Iznenadno zvono pogodi Lava u pleksus poput strujnog udara.
Bio je još krupniji i deblji nego pre. Pretvarao se da se strašno zadihao.
Rukovali su se. Ćutali su, jednako se cereći. Ruski vatirani kaput, s malom
astraganskom kragnom, koja se kopčala kukicom; sivi uvozni šešir.
- Izvoli, ovamo - reče Lav. - Raskomoti se. Daj, staviću ga ovde. Jesi li lako
našao zgradu?
- Išao sam metroom - reče Serafim zadihano. - I, dakle, ovde ti...
S prenaglašenim uzdahom olakšanja, sede u fotelju.
- Sad ću pristaviti čaj - reče žustro Lav i poče da se bakće špiritusnom lampom
na sudoperi.

- Gadno vreme - reče Serafim, trljajući ruke. Ali napolju zapravo nije bilo
hladno.
Špiritus se nalazio u bakarnoj kugli; kad bi se okrenuo vijak, tečnost bi
procurila u crni žleb. Moralo se ispustiti samo malo, potom je trebalo zavrnuti
vijak i prineti upaljenu šibicu. U žlebu bi zapalacao slabašan, žućkasti plamen,
koji bi postepeno zgasnuo, i tada bi opet trebalo odvrnuti ventil i, uz glasan
prasak (ispod gvozdenog stalka, na kojem je, poput kakve žrtve, stajao visoki
limeni čajnik sa ogromnim mladežom na boku), buknuo bi potpuno drugačiji,
zagasitomodri plamen, nalik na nazubljenu plavičastu krunu. Kako i zašto se
sve to dešavalo, Lav nije znao, niti ga je to interesovalo. Slepo je sledio
gazdaričina uputstva. Serafim je isprva preko ramena, koliko mu je to dopuštala
gojaznost, posmatrao kako Lav petlja oko špiritusne lampe, a potom je ustao i
prišao, pa su izvesno vreme razgovarali o toj spravi, Serafim je objašnjavao po
kom principu radi, nežno okrećući vijak.
- I kako živiš? - upita on, iznova utonuvši u tesnu fotelju.
- Pa kao što vidiš - odgovori Lav. - Sad će čaj. Jesi li gladan, imam kobasice?
Serafim je odbio, temeljno izduvao nos i počeo da govori o Berlinu.
- Prevazišli su Ameriku - rekao je. - Pogledaj samo saobraćaj. Grad se
strahovito izmenio. Dolazio sam ovamo dvadeset četvrte, znaš.
- Ja sam tada živeo u Pragu.
- Da, naravno - reče Serafim.

Muk. Obojica su posmatrali čajnik, kao da od njega očekuju neko čudo.
- Uskoro će provreti - rekao je Lav. - Uzmi dotle neku karamelu.
Serafim se poslužio i levi obraz poče da mu se pomera. Lav se još nije mogao
naterati da sedne: sesti je značilo spremiti se za razgovor; radije bi stajao ili se
vrzmao između kreveta i stola, stola i sudopere. Na bezbojnom tepihu beše
razasuto nekoliko jelovih iglica. Lagano šištanje najednom je utihnulo.
- Prussak kaput - reče Serafim.
- Sredićemo - užurba se Lav - samo trenutak.
Ali u spremniku više nije bilo špiritusa. - Kakva glupost... Znaš šta, idem da
pozajmim od gazdarice.
Izašao je u hodnik i uputio se do njenog stana. - Idiotluk. Pokucao joj je na
vrata. Nije bilo nikoga. Nula pažnje, kila mržnje. Zašto mu je pala na pamet ta
đačka dosetka (što se izgovarala kad bi se ignorisalo nečije zadirkivanje)?
Pokucao je ponovo. Unutra je bilo mračno. Izašla je negde. Nekako je dobauljao
do kuhinje. Kuhinja je, iz predostrožnosti, bila zaključana.
 

Baudrillard

Zaslužan član
Moderator
Poruka
124.528
Lav se još malo zadržao u mračnom hodniku, razmišljajući ne toliko o
špiritusu koliko o tome kakvo je samo olakšanje provesti nekoliko trenutaka
nasamo i kako mu je mučno da se vrati u sobu punu napetosti, u kojoj taj
neznanac sedi stešnjen. O čemu s njim da razgovara? O onom članku o Faradeju
u starom broju časopisa Die Natur? Ne, ne o tome. Kad se vratio, Serafim je stajao
ispred etažera i razgledao raskupusane, neugledne knjige.
- Kakva glupost - rekao je Lav. - Baš mi je krivo. Oprosti, tako ti boga. Možda...
(Može biti da voda samo što nije proključala? Ne. Jedva da je i mlaka.)
- Ma, mani se. Moram priznati da i nisam neki ljubitelj čaja. A ti, mnogo čitaš?
(Da skokne dole do krčme i donese pivo? Nema dovoljno novca, a oni ne daju
na veresiju. Dođavola, sve je spiskao na bombone i jelku.)
- Da, čitam - odgovori Lav glasno. - Ah, kakva neprijatnost, kakva
neprijatnost. Kad bi samo gazdarica...

- Ma daj - reče Serafim - možemo i bez toga. Tako, znači, stoje stvari. Da. A
kako si inače? Kako zdravlje? Jesi li zdrav? Zdravlje je najvažnije. A ja baš malo
čitam - dometnu on, gledajući postrance u policu za knjige. - Nemam kad. Neki
dan mi je u vozu dopala pod ruku...
U hodniku je zazvonio telefon.
- Izvini - reče Lav. - Posluži se. Imaš dvopeka i karamela. Odmah se vraćam.
- Izleteo je napolje.
- Šta je s vama, senjor? - začuo se Leščejevljev glas. - Šta se dešava? Šta se
dogodilo? Jeste li bolesni? Šta? Ne čujem. Glasnije.
- Nešto mi je iskrslo - odgovorio je Lav. - Pa javio sam.
- Javio, javio. Ajte, molim vas. Božić je, vino je kupljeno, gospođa vam je
spremila poklon.

- Ne mogu - reče Lav. - Veoma mi je žao...
- Kakav čudak! Slušajte, rešite se te rabote i eto nas, stižemo. I Fuksovi su
ovde. Ili, znate šta, još bolje - dođite vi kod nas. A? Olja, umukni, ne čujem. Šta
kažete?
- Ne mogu, ovde mi je... Ukratko, zauzet sam.
Leščejev opsova. - Doviđenja - bespomoćno reče Lav u već zamrlu slušalicu.
Serafim više nije razgledao knjige, usredsredio se na sliku na zidu.
- Nešto u vezi s poslom. Gnjavaža - reče Lav namrštivši se. - Izvini, molim te.
- Imaš mnogo posla? - upita Serafim, ne skidajući pogled sa oleografije, na
kojoj beše prikazana devojka u crvenom i kao ugalj crna pudlica.
- Da, zarađujem - novinski članci, razne stvari - odgovori Lav neodređeno. - A
ti - ne ostaješ, znači, dugo?
- Sutra ću, verovatno, nazad. Svratio sam samo nakratko da te vidim. Moram
večeras još da...
- Sedi, molim te, sedi...
Serafim je seo. Nastupio je tajac. Bili su žedni.
- Pomenuli smo knjige - reče Serafim - ali ja, naprosto, nemam vremena. Mada
sam u vozu... slučajno pokupio jednu... i, pošto nisam imao pametnijeg posla,
pročitao sam je. Nemački roman. Trućanje, naravno, ali prilično zabavno. O
incestu. Radi se o sledećem...

I on stade da mu opširno prepričava sadržaj. Lav je klimao glavom i posmatrao
Serafimovo kvalitetno sivo odelo, bucmaste glatke obraze... i pritom razmišljao:
ima li smisla sresti se sa bratom nakon deset godina da bismo pretresali neku
malograđansku tričariju Leonarda Franka? Uopšte mu nije zanimljivo da govori
o tome, a ni meni da slušam. Šta sam ono hteo da mu kažem? Ne sećam se.
Kakvo mučno veče.
- Mislim da sam je čitao. Da, to je u današnje vreme pomodna tema. Uzmi
bombone. Tako mi je krivo zbog čaja. I kažeš da ti se čini da se Berlin jako
izmenio? (Ne to. O tome su već razgovarali.)
- Amerikanizacija - odgovori Serafim. - Saobraćaj. Ogromne zgrade.
Tajac.
- Hteo sam nešto da te pitam - reče Lav grčevito. - Nije to baš sasvim tvoja
oblast, ali u ovom časopisu... Ima nekih stvari koje nisam razumeo. Evo ovo, na
primer - ti njegovi eksperimenti.
Serafim uze časopis i poče da objašnjava. - Šta ti tu nije jasno? Pre nego što
se formira magnetno polje - znaš šta je magnetno polje? - u redu, dakle, pre nego
što se ono formira, postoji takozvano električno polje. Njegove linije sila
raspoređene su u ravnima koje prolaze kroz takozvani vibrator. Obrati pažnju da
se, po Faradejevom učenju, magnetna linija sile prikazuje kao zatvoreni krug,
dok je električna uvek otvorena. Daj mi olovku - ne, u redu je, imam svoju...
Hvala, hvala, ne treba.

Dugo mu je objašnjavao, ponešto crtkao, a Lav je poslušno klimao glavom.
Govorio je o Jangu, Maksvelu, Hercu. Pravo predavanje. A onda je zamolio za
čašu vode.
- Morao bih da krenem, znaš - rekao je oblizavši usne i spustivši čašu nazad
na sto. - Vreme je. Negde iznad pojasa izvukao je debeli džepni sat. - Da, vreme
je.
- Ma, ajde, sedi još malo - promrmljao je Lav, ali Serafim je odmahnuo glavom
i ustao, potegnuvši prsluk nadole. Još jednom mu se pogled zadržao na
oleografiji devojke u crvenom sa crnom pudlicom.
- Sećaš li se kako su je zvali? - upitao je, osmehnuvši se iskreno prvi put te
večeri.
- Koga?
- Ma, znaš da nas je Tihotski posećivao na dači sa devojkom i pudlicom. Kako
se zvala pudlica?
- Samo malo - reče Lav. - Samo malo. Da, tako je. Sad ću se setiti.
- Bila je crna - reče Serafim. - Baš kao i ova... Gde si ostavio moj kaput? Ah,
tu je. Dobro.
- Smetnuo sam s uma - kazao je Lav. - Ah, kako se ono beše zvala?
- Ma, dođavola s tim. Nema veze. Idem. E pa... baš mi je drago što sam te
video... - Okretno je obukao kaput, uprkos svojoj gojaznosti.
- Ispratiću te - reče Lav, izvadivši svoj iznošeni kišni mantil.
Istovremeno se nakašljaše, zbog čega se obojica osetiše nelagodno. Sišli su
niz stepenice ćutke i izašli na ulicu. Rominjala je kiša.
- Idem metroom. Ma, kako se ono zvala? Crna, s pomponima na šapama. Sve
slabije pamtim.
- Slovo t - dometnu Lav. - U to sam siguran - ima slovo t u imenu.
Prešli su na drugu stranu ulice.
- Baš je vlažno - reče Serafim. - Pa... zar se nećemo setiti? Ima t, kažeš?
Skrenuli su za ugao. Ulična svetiljka. Bara. Tamno zdanje pošte. Pored
aparata za markice stajala je, kao i obično, stara prosjakinja. Ispružila je ruku
sa dve kutije šibica. Svetlo ulične lampe skliznulo je niz njene upale obraze, ispod
nozdrva joj je drhturila blistava kapljica.
- Stvarno nema smisla - uskliknu Serafim. - Znam da je pohranjeno u nekoj
od mojih moždanih ćelija, ali ne mogu da ga dosegnem.
- Kako se zvala... kako ono beše? - nadoveza se Lav. - Stvarno je glupo što ne
možemo... Sećaš li se kako se jednom izgubila, pa ste ti i devojka Tihotskog
satima bazali po šumi tražeći je. Siguran sam da ima slovo t i možda neko r.
Došli su do trga. Na drugoj strani svetlela je sedefna potkovica na plavoj
pozadini - znak podzemne železnice. Kameno stepenište spuštalo se u dubinu.
- Bila je prava lepotica, ta devojka - reče Serafim. - Ne vredi, odustajem. Čuvaj
se. Videćemo se valjda opet.

- Bilo je nešto kao Triša... Trša... Ne, ne mogu. Džaba. I ti se čuvaj. Srećno.
Serafim mahnu raširenim dlanom i njegova široka leđa se zgrbiše i nestadoše
u dubini. Lav je polako krenuo kući, preko trga, pored pošte i stare prosjakinje...
Najednom zastade. Negde u dubini sećanja naslutio je lagan pokret, kao da se
nešto sićušno probudilo i promeškoljilo. Reč se još nije nazirala, ali njena senka
već beše izmilela iza ugla, i hteo je da nagazi tu senku, ne bi li je zadržao da mu
opet ne umakne. Avaj, nije uspeo. Sve je iščezlo, ali u tom magnovenju, taman
kad je prestao da napreže mozak, nešto se ponovo uskomeša, ovoga puta jasnije
i, poput miša što izviri iz pukotine kad je u sobi tiho, pojavi se lagano, nečujno,
tajanstveno, živo telašce reči... - Daj šapu, Šerete. - Šeret! Kako jednostavno.
Šeret...
Mahinalno se osvrnuo i pomislio da se možda i Serafim, u vagonu podzemne
železnice, takođe setio. Kakav žalostan susret.
Lav uzdahnu, pogleda na sat i, uvidevši da još nije kasno, odluči da se zaputi
do Leščejevljeve kuće. Zapljeskaće ispod prozora, pa će ga valjda čuti i pustiti
unutra.

Vladimir Nabokov - Sabrane priče I
prevod sa engleskog: Alen Bešić
 

Baudrillard

Zaslužan član
Moderator
Poruka
124.528
Usne na usne

Još su jecale violine, kao da izvode himnu strasti i ljubavi, a Irina i uzbuđeni
Dolinjin već su žurno se uputili prema izlazu iz pozorišta. Njih je mamila prolećna
noć, mamila tajna koja je napeto prostrujala između njih. Njihova srca su kucala
kao jedno.
- Dajte mi vaš broj od garderobe - reče Dolinjin (precrtano).
- Dozvolite da donesem vaš šeširić i mantil (precrtano).
- Dozvolite - reče Dolinjin - da donesem vaše stvari (između „vaše” i „stvari”
umetnuto je „i svoje”). Dolinjin priđe garderobi, pokaza broj (izmenjeno: „oba
broja”) i...
Ovde se Ilja Borisovič zamislio. Bilo je nezgodno zadržavati se kod garderobe.
Samo što ih je obuzeo nadahnuti zanos, tek što je planula ljubav između
usamljenog Dolinjina, koji je već bio u godinama, i devojke u crnom, njegove
slučajne susetke u loži, njih dvoje već odlučiše da beže iz pozorišta, što dalje od
mundira i dekoltea. Autor je pred sobom već nazirao Kupečeski ili Carski vrt,
bagreme, kose, zvezdanu noć. Međutim, trebalo je uzeti stvari, a to je kvarilo
utisak. I Ilja Borisovič pročita napisano, nadu obraze, pogleda kristalnu kuglu
pritiskača i, razmislivši, odluči da žrtvuje utisak radi verodostojnosti. Ali to nije
bilo jednostavno. Njegov talenat je bio čisto lirski i opisi prirode i osećanja išli su
mu od ruke, ali se zato teško snalazio sa običnim stvarima; na primer sa
otvaranjem i zatvaranjem vrata ili s rukovanjem, pogotovo kada je u sobi bila
gužva i kada se jedno ili dvoje od prisutnih rukovalo s više lica. Uz to je Ilja
Borisovič stalno ratovao sa zamenicama, na primer sa zamenicom „ona”, koja se
nametala kao zamena za junakinju, ali i za torbicu, i sofu; a da se ne bi
ponavljalo lično ime, trebalo je govoriti „mlada devojka” ili „njegova sagovornica”,
mada se nije radilo ni o kakvom razgovoru. Pisanje je za Ilju Borisoviča
predstavljalo neravnopravnu borbu sa običnim predmetima; luksuzni predmeti
bili su kudikamo popustljiviji, mada su se, uostalom, i oni ponekad jogunili,
batrgali i ometali slobodu kretanja; i sada, kada se jedva izvukao iz petljavine s
garderobom i kada se spremao da junaka predstavi sa sve elegantnim štapom,
Ilja Borisovič se od srca radovao raskoši njegove bogato ukrašene drške a da,
avaj, nije slutio šta će od njega zahtevati taj skupoceni štap, kako će bolno tražiti
da ga pomene kada Dolinjin, osećajući na rukama gipko mlado telo, bude
prenosio Irinu preko prolećnog potoka.

Dolinjin je prosto bio „u godinama”; Ilja Borisovič Tal je već bio dobro zagazio
u pedeset i petu. Dolinjin je bio „kolosalno bogat” - bez tačnog objašnjenja izvora
prihoda; kao direktor firme koja se bavila izgradnjom mokrih čvorova i koja je,
uzgred rečeno, ove godine dobila narudžbu da obloži pločicama pećinske zidove
nekoliko stanica podzemne železnice, Ilja Borisovič je bio prilično imućan.
Dolinjin je živeo u Rusiji, po svoj prilici na jugu Rusije, i sa Irinom se upoznao
mnogo pre poslednjeg rata. Ilja Borisovič je živeo u Berlinu, u koji je emigrirao
1920. sa ženom i sinom. Imao je dug, ali neznatan književni staž: nekrolog u
Harkovskom vesniku o lokalnom trgovcu, poznatog po svojim liberalnim
političkim stavovima (1910), dve pesme u prozi, ibid. (avgust 1914. i mart 1917)
i knjiga, u kojoj je objavljen taj isti nekrolog i te dve iste pesme u prozi -
simpatičan knjižurak, objavljen u jeku građanskog rata. I najzad, već u Berlinu,
Ilja Borisovič je napisao neveliku étude Moreplovci i putnici i objavio je u ruskim
novinama koje su izašle u skromnim emigrantskim dnevnim novinama iz Čikaga;
ali taj list je uskoro, nekako poput dima, ispario, drugi časopisi nisu vraćali
rukopise, niti su slali bilo kakva obrazloženja odbijenica. Zatim je nastupilo
dvogodišnje književno zatišje: ženina bolest i smrt, inflacija, hiljadu stvari. Sin je
u Berlinu završio gimnaziju i upisao se na Frajburški univerzitet. I evo, 1925,
uporedo s početkom starosti, spokojni i, uopšte, veoma usamljeni Ilja Borisovič
osetio je takvu potrebu za pisanjem, takvu žeđ - o, ne, ne za slavom, već prosto
za toplinom i pažnjom čitalačke publike - i odlučio da sebi da oduška, napiše
roman i izda ga o sopstvenom trošku.

U isto vreme kada je junak, setni i mnogonapaćeni Dolinjin, oslušnuo zov
novog života, kada se ratosiljao garderobe, za dlaku ostavši zauvek pored nje, i s
mladom devojkom uronio u prolećnu noć, našao je i naslov romana, i to: Usne
na usne. Dolinjin je Irinu doveo k sebi, ali između njih još nije bilo ničega - on je
hteo da mu ona sama priđe i uzvikne:
- Uzmi me, moju čednost, moju patnju... Tvoja sam. Tvoja usamljenost - moja
usamljenost, i ma koliko dugo ili kratko me voleo, ja sam spremna na sve, jer oko
nas proleće zove na čovečnost i dobro, jer svod i nebo sijaju božanstvenom lepotom,
jer te volim...

- Snažno mesto - reče Eufratski. – Terra firma, usuđujem se reći. Veoma
snažno.
- Šta, nije dosadno? - upita Ilja Borisovič, pogledavši preko rožnatih naočara.
- A? Kažite pravo...
- Ona će mu se, verovatno, podati - pretpostavi Eufratski.
- Мимо, читателъ, мимо 40 - odgovori Ilja Borisovič (pogrešno citirajući
Turgenjeva), zatim se lukavo osmehnu, poravna stranice rukopisa, udobnije
prekrsti punačke butine i nastavi da čita.
Čitao je Eufratskom deo po deo romana, onoliko koliko je napisao. Eufratski
je bio novinar emigrant od imena, tačnije, s desetak pseudonima i Ilju Borisoviča
je upoznao sasvim slučajno, kada je jedared banuo kod njega u vezi s
dobrotvornim koncertom; do tada se Ilja Borisovič kretao samo u krugovima
nemačkih industrijalaca, ali je već sada, posećujući emigrantske skupove,
predavanja, amaterske predstave, znao po izgledu i ponekog od takozvane
spisateljske bratije, a sa Eufratskim se sprijateljio, pa ga je čak i cenio kao
stilistu, mada je stil Eufratskog od onih koje svi već dobro znamo. Ilja Borisovič
ga je često pozivao u goste; pili bi konjak i razgovarali o literaturi, tačnije, govorio
bi domaćin, a gost bi samo žedno upijao komične delove da bi kasnije njima
uveseljavao prijatelje.

Ilja Borisovič je, istina, imao unekoliko težak ukus. Puškina je, naravno,
cenio, ali mu je bio poznatiji po operama i, uopšte, smatrao je da je Puškin
„olimpijski miran i nesposoban da uzbudi čitaoca”. Od cele poezije napamet je
znao samo More od Vejnberga 41 i čuvene Skitaljčeve 42 stihove u kojima se rimuju
„obešen” (na vešalima) i „umešan” (u revolucionarnu zaveru). Da li je Ilja
Borisovič voleo da se podsmehne dekadentima 43 ? Naravno, voleo je, ali se ipak,
s druge strane, pošteno ograđivao da se slabo razume u poeziju. Zato je sa
zadovoljstvom i žarom raspravljao o ruskoj prozi: poštovao je Lugovoja, cenio
Koroljenka, držao da Arcibašev kvari mladež... - Pišu dosadno! - govorio je za
novije pisce emigrante, šireći ruke. - Dosadno, dosadno - čime je Eufratskog
bacao u tihu ekstazu.

- Pisac mora imati dušu - tvrdio bi Ilja Borisovič - mora biti saosećajan,
osećajan, pravedan. Ja mogu biti niko i ništa, ali imam svoj kredo. Bar jedna
moja spisateljska reč leći će nekome na dušu... I Eufratski ga je posmatrao
zamućenim pogledom, uživajući unapred, s mučnom razneženošću, u
sutrašnjem mimičkom prepričavanju, u neobuzdanom smehu A-a i
trbuhozbornom skičanju Z-a...
I eto, dođe i dan kada je prva verzija romana bila završena. Na predlog
Eufratskog da pođu do kafića i malo posede, Ilja Borisovič je odgovorio pun
tajanstvene važnosti:
- Ne mogu. Doterujem stil.

40 Мимо, читателъ, мимо (rus.) - greška, čitaoče, greška.
41 Petar Isaevič Vejnberg (1831-1908) - ruski pesnik, prevodilac, novinar i istoričar književnosti.
42 Stepan Petrov Skitaljec (1869-1941) - ruski, sovjetski pesnik, pisac i izvođač tradicionalne
muzike.
43 Dekadenti - pripadnici umetničkog pokreta koji je krajem XIX veka nastao u Francuskoj
(décadent), odakle se raširio po čitavoj Evropi. Najpoznatiji predstavnik je Žorž Šarl Uismans.

Doterivanje se sastojalo u tome što bi se on okomio na reč молодая 44 , koja se
pojavljivala suviše često, i zamenjivao je tu i tamo rečju юная 45 , koju je izgovarao
kao da se na a nalazi dugosilazni akcenat: „mlâđana”, a ne kratkosilazni.
Sledećeg dana. Sumrak. Kafe na Kurfirstendamu 46 . Crveni kanabe. Dva
gospodina. Po izgledu bi se reklo: poslovni ljudi. Jedan - ozbiljan, naočit,
nepušač, s dobroćudnim i pouzdanim izrazom punačkog lica; drugi - suv, gustih
obrva, s dve neprijatne bore koje su se protezale od risjih nozdrva do spuštenih
uglova usta, iz kojih je koso štrčala još neupaljena cigareta. Tihi glas prvoga: -
Kraj sam ispisao u jednom dahu. On umire, da, umire.
 

Baudrillard

Zaslužan član
Moderator
Poruka
124.528
Tišina. Udobni crveni kanabe. U prozoru, kao riba u akvarijumu, promiče
potpuno osvetljen tramvaj.
Eufratski kresnu upaljačem, odbi dim kroz nos i reče:
- A zašto, Ilja Borisoviču, ne biste pre izlaska knjige objavili roman u
časopisu?

- Ali ja nemam protekcije... Ko će ga primiti? Objavljuju uvek jedne te iste.
- Gluposti. Imam ideju, ali o njoj još treba valjano porazmisliti.
- Ja bih sa zadovoljstvom... - zanesenjački reče Ilja Borisovič.
Idejica je izložena posle nekoliko dana u kabinetu I. B. Tala:
- Pošaljite vašu stvar - Eufratski zažmiri i završi u po glasa - Arionu.
- Arionu? - ponovi Ilja Borisovič i bojažljivo pomilova rukopis.
- Ništa strašno. Naziv časopisa. Zar ne znate? Aj-ja-jaj! - Prvi svezak je izišao
proletos, na jesen izlazi drugi. Treba malo pratiti literaturu, Ilja Borisoviču.
- Ali kako da ih kontaktiram? Prosto da pošaljem?
- Nego kako, u Pariz, uredniku. Ta valjda znate ime tog Galatova?
Ilja Borisovič vinovnički slegnu debelim ramenom. Eufratski, mršteći se,
objasni: beletrista, nove forme, majstorstvo, složena konstrukcija, ruski Džojs.
- Đojs - pokorno ponovi Ilja Borisovič.
- Pre svega, dajte da se prekuca - reče Eufratski. - I molim vas, upoznajte se
s časopisom.
Upoznao se. U trgovini mu dadoše debelu ružičastu knjigu i on je uze uz
glasnu primedbu:
- Mladalački poduhvat. Treba ga, znate, obodriti.
- Gotovo je s mladalačkim poduhvatom - reče gazda dućana. - Izišao je svega
jedan broj i to je to.
- Niste u toku - sa osmehom prigovori Ilja Borisovič. - Pouzdano znam da će
sledeći broj izaći na jesen.
Po povratku kući on pažljivo iseče knjigu. U njoj nađe nekakvu nerazumljivu
Galatovljevu prozu, dve-tri priče njemu jedva poznatih autora, nekakve maglovite

44 Молодая (rus.) - mlada.
45 Юная (rus.)- mlađana.
46 Kurfürstendamm - jedna od najpoznatijih berlinskih avenija.

stihove i sasvim solidan članak o nemačkoj industriji potpisan s „Tigris”. Nikada
neće prihvatiti, tužno pomisli Ilja Borisovič. To je zatvoren krug saradnika.
Ipak, preko oglasa u novinama, pozva izvesnu gospođu Ljubansku
(„stenografija i kucanje”); diktirao joj je osećajno, padajući u zanos, podižući glas,
posmatrajući krišom kakav utisak ostavlja roman na nju. I dok je ona, sitna,
crnpurasta, sa ekcemom na čelu, preletala olovkom po beležnici, Ilja Borisovič je
kružio po kabinetu, sužavajući krugove kad bi se približilo efektno mesto. Na
kraju prve glave sobom se razlegao krik.

- I on shvati da mu je ceo raniji život bio strašna greška - zavapi Ilja Borisovič
i nastavi običnim kancelarijskim glasom - sve to za sutra prekucajte u pet
primeraka, ostavite veće margine i dođite sutra u isto vreme.
Noću je smišljao šta će napisati Galatovu u propratnom pismu (... iščekujem
vaš strogi sud... objavljivao sam u Rusiji i Americi...), a ujutro (kakva divna
predusretljivost sudbine) Ilji Borisoviču stiže pismo:
Visokopoštovani Borise Grigorjeviču!
Od našeg zajedničkog poznanika saznao sam za vaše novo delo. Redakciju
Ariona bi zanimalo da ga pročita, pošto bismo u sledećem broju hteli objaviti
nešto „svežije”.
Kako je to čudno! Koliko još pre neki dan sam se setio vaših elegantnih
minijatura iz Harkovskog vesnika!

- Setili su me se, traže me - zbunjeno izgovori Ilja Borisovič. Zatim okrenu
telefon Eufratskog, zavali se nekako koso u fotelju, nalakti o sto ruku u kojoj je
držao slušalicu, a drugom rukom napravi širok zamah i, sijajući ceo, poče da
oteže: - E pa, dragi moj, e pa, dragi moj - i odjednom primeti da sjajni predmeti
na stolu podrhtavaju, da se udvajaju i plove kao vlažno priviđenje. Zatim trepnu
očima i sve se vrati na svoje mesto, a iz slušalice sanjivo zazvuča umorni glas
Eufratskog: - Ma ništa... Braća po peru. Obična usluga.
Sve više je raslo pet jednakih gomila stranica. Dolinjin, koji još ni jednom nije
imao Irinu, slučajno saznaje da je ona zaljubljena u drugog, u mladog slikara...
Ponekad je I. B. diktirao u svojoj kancelariji, a Nemice, daktilografkinje iz
susednih kancelarija, slušajući udaljenu galamu, čudile bi se na koga to tako
viče njihov dobrodušni šef. Dolinjin je iskreno porazgovarao s njom i ona mu reče
da ga nikada neće napustiti, jer suviše ceni njegovu samotničku dušu, ali, avaj,
telom pripada drugom; i Dolinjin joj se ćutke poklonio. Napokon, dođe dan kada
on napisa testament u njenu korist, dan kada se ustrelio (iz mauzera), dan kada
je Ilja Borisovič, s blaženim osmehom, upitao madam Ljubansku koliko joj je
dužan, usudivši se čak i da je preplati.
S oduševljenjem pročita Usne na usne; jednu kopiju dade Eufratskom na
lekturu (poneke diskretne izmene, na mestima gde su u stenografiji ostale
praznine, već je bila unela madam Ljubanska). Eufratski se ograničio na to što
je u jednom od prvih redova crvenom olovkom dodao temperamentni zarez. Ilja
Borisovič taj zarez uredno prenese na primerak namenjen Arionu, potpisa roman
pseudonimom koji je izveo iz imena pokojne žene, spoji stranice spajalicom,
priloži dugačko pismo, sve to stavi u veliku prikladnu kovertu, izmeri, zatim sam
ode na poštu i posla roman preporučeno.
Potvrdu udenu u novčanik i spremi se za nedelje drhtavog iščekivanja.
Međutim, Galatovljev odgovor dođe začuđujuće brzo, već petog dana:
Visokopoštovani Ilja Grigorjeviču!

Redakcija je potpuno ushićena materijalom koji ste nam poslali. Retko smo
imali priliku čitati stranice koje bi tako jasno odražavale „ljudsku dušu”.
Vaš roman uzbuđuje svojim samosvojnim izrazom. On odiše „gorčinom i
nežnošću”. Neki opisi, kao na primer opis pozorišta na samom početku,
mogu se meriti sa odgovarajućim slikama u delima naših klasika, a u
izvesnom smislu su i iznad. Ovo govorim potpuno svestan „odgovornosti”
ovakvog suda. Vaš roman bi bio istinski ukras našeg časopisa.
Čim se malo pribrao, Ilja Borisovič, umesto da krene u kancelariju, ode u
Tirgarten, sede na klupu i poče da razmišlja o ženi: kako bi se ona radovala
zajedno s njim. Zatim se uputi Eufratskom. Eufratski je ležao na krevetu i pušio.
Zajedno iščitaše svaku rečenicu pisma. A kada dođoše do poslednje, Ilja
Borisovič krotko podiže pogled i upita: - Zašto, kažite, stoji bi bio, a ne biće, pa
ja im ga dajem sa zadovoljstvom, ili je to samo stvar stila?
- Ne, ovde se, nažalost, radi o nečem drugom - odgovori Eufratski. - Oni
verovatno iz ponosa kriju. Ali stvar je u tome što je časopis u čabru... da, to se
tek nedavno ispostavilo... Emigrantska publika, znate, čita svakojako đubre, a
Arion je pravljen za odabranog čitaoca. Međutim, dešava se...
- To sam već čuo - brižno reče Ilja Borisovič - ali sam mislio da je reč o
konkurentskim ogovaranjima i neupućenosti. Zar drugi broj neće izaći? Pa to je
užasno.

- Nema novca. Časopis je idealistički, nema prođu, a takvi, avaj, propadaju.
- Ali zašto, zašto?! - povika Ilja Borisovič, pljesnuvši rukama. - Pa oni su
prihvatili moju stvar, pa oni bi hteli da je objave!
- Da, nije im pošlo za rukom - ravnodušnim glasom izgovori Eufratski. - No
kažite mi, Ilja Borisoviču... - i on prebaci razgovor na drugo.
Noću je Ilja Borisovič mnogo razmišljao, štošta raščistio sam sa sobom, a
ujutro telefonirao Eufratskom i postavio mu nekoliko pitanja finansijske prirode.
Eufratski je odgovarao nezainteresovano, ali neobično tačno. A onda se Ilja
Borisovič još jednom preračunao i sledećeg dana predložio Eufratskom da
prenese njegov predlog Arionu. Predlog je bio prihvaćen i Ilja Borisovič prebaci u
Pariz izvesnu sumu. Kao odgovor dobi pismo sa izrazom velike zahvalnosti i
obaveštenjem da će druga knjiga izaći za mesec dana. U postskriptumu se
nalazila učtiva molba:

Dozvolite nam da roman potpišemo imenom Ilja Anjenski, a ne I. Anjenski,
kako vi predlažete. U suprotnom, neko bi mogao da vas pomeša s
„Poslednjim labudom Carskog sela”, kako ga je Gumiljov zvao.
Ilja Borisovič je odgovorio:
Potpuno ste u pravu. Ja prosto nisam znao da već postoji pisac koji piše pod
tim imenom.
Drago mi je što će moj roman kod vas ugledati svetlost dana. Budite dobri
pa mi, čim časopis izađe, pošaljite pet primeraka.
(Imao je u vidu staru rođaku i dva-tri poslovna prijatelja. Sin mu nije čitao
ruski).
Ovde počinje period u životu Ilje Borisoviča koji su milobruci obeležili kratkim
terminom „uzgred”. Bilo u knjižari, ili na kakvom skupu, ili prosto na ulici,
prilazio bi vam s pozdravom (- A! Kako živite?), odnekud poznat, prijatan i
izgledom naočit gospodin s rožnatim naočarima, započinjao s vama razgovor o
ovome i onome, upadljivo prelazio sa ovoga i onoga na literaturu i odjednom
počinjao: - Uzgred, evo šta mi je Galatov napisao. Da, Galatov. Galatov, ruski
Đojs.

Uzimate pismo i čitate:
... redakcija je potpuno ushićena... naših klasika... ukras našeg časopisa...
- Zamenio je moje ime po ocu - govorio bi Ilja Borisovič s dobrodušnim
smeškom. - Znate kako su pisci rasejani! A časopis će izaći u septembru, bacite
pogled na moju stvarčicu. - I, spremivši pismo, on bi se opraštao s vama i
zabrinuto žurio dalje.
 

Baudrillard

Zaslužan član
Moderator
Poruka
124.528
Promašeni pisci, sitni novinari, dopisnici nekakvih bivših listova, izrugivali su
se na njegov račun s velikim uživanjem. S takvim kreveljenjem delikventi muče
mačku; s takvom iskrom u očima seksualno neiživljeni čovek priča gnusne
prljave priče. Izrugivali su se, naravno, iza njegovih leđa, sans-gêne, ne mareći
uopšte za odličnu akustičnost mesta na kojima su spletkarili. Do Ilje Borisoviča,
koji je bio gluv za svet oko sebe, kao tetreb u vreme parenja, verovatno ništa nije
dopiralo. On je cvetao, on je hodao novim, beletrističkim hodom, on je počeo da
piše sinu na ruskom s naporednim nemačkim prevodom većine reči. U uredu su
već znali da Ilja Borisovič nije samo divan čovek, već i ein Schriftsteller 47 , a poneki
su mu poslovni prijatelji čak i poveravali svoje ljubavne tajne koje bi mogao da
upotrebi kao svoje teme. Osetivši neki topli vetrić, oko njega su se, iz dana u
dan, što na velika, što na mala vrata, počeli okupljati svakakvi emigrantski
grebatori. Javne ličnosti su počele da mu se javljaju. Šta reći: Ilja Borisovič se
stvarno našao okružen poštovanjem i slavom. Nije bilo nijedne večeri u domu
ruske inteligencije a da se ne pomene njegovo ime; a kako je spominjan i šta su

47 Ein Schriftsteller (nem.) pisac.

mu sve prilepili, i nije bilo toliko važno. Važno je da se priča, kaže istinska
mudrost.
Krajem meseca Ilja Borisovič je poslovno otputovao i propustio vest u ruskim
novinama o skorom izlasku drugog broja Ariona. Kada se vratio u Berlin, na
stolu, u predsoblju, ležao je veliki, četvrtasti paket. On ga otvori odmah, ne
skidajući kaput. Ružičasto, hladno, debelo. I purpurnim slovima: Arion. Šest
primeraka.
Ilja Borisovič pokuša da otvori jedan od njih, knjiga slatko zašušta, ali još
slepa, novorođena, ne progleda. Pokuša ponovo - promakoše nekakve potpuno
tuđe pesmice. Prebaci težinu slepljenih listova zdesna nalevo i potrefi na stranicu
sa sadržajem. Onda preleti pogledom imena i naslove, ali ništa, ništa... Knjiga
zamalo da se zaklopi, on je pridrža, dođe do kraja spiska, ali ništa! Šta je ovo,
gospode, šta je ovo... Nemoguće... Prosto ispalo iz sadržaja, dešava se, dešava se,
dešava... Već je bio u kabinetu i belim nožem rasecao debelo slojevito telo knjige.
Na prvom mestu: Galatov, zatim: stihovi, zatim dve priče, ponovo stihovi i ponovo
proza, a još dalje: nekakvi pregledi, nekakvi člančići. Ilja Borisovič odjednom
oseti zamor i ravnodušnost prema svemu. Pa šta... Možda je bilo previše
materijala. Objaviće u sledećem broju. To je već sigurno. Ali ponovo čekati,
čekati... Pa šta... Ispod palca je mahinalno propuštao nežne stranice. Dobar
papir. Pa šta, ipak sam pomogao. Ne treba tražiti da mene umesto Galatova ili...
A onda najednom sevnuše, iskočiše, zavitlaše se i poskočiše još jednom - s
rukama na kukovima, kao da igraju kazačok - drage, dirljive reči: njene mlade,
tek formirane grudi... još su jecale violine... dva žetona za garderobu... prolećna
noć ih je dočekala než... - i na poleđini stranice neizbežno, kao produžetak
tračnica posle tunela - ... nim i strasnim povetarcem...
- Kako se odmah nisam dosetio! - uzviknu Ilja Borisovič.

Naslov: Prolog romanu. Potpis: A. Iljin; i u zagradi: Nastavak sledi. Tek delić,
tri i po straničice, ali kakav sjajan delić! Uvertira. Elegantno. Iljin je bolje nego
Anjenski. Neko bi mogao da pomeša čak iako potpišu Ilja Anjenski. Ali zašto
Prolog a ne jednostavno Usne na usne, I poglavlje? Ah, to je sasvim nevažno.
On triput pročita svoje stranice. Zatim odloži knjigu, prošeta se po kabinetu,
zviždućući nehajno, kao da se ama baš ništa nije desilo - ali da, tu je knjiga;
knjiga ko knjiga, u čemu je stvar? Zatim se baci na nju i pročita svoj deo još
osam puta zaredom. Zatim pogleda sadržaj: A. Iljin, str. 205, nađe str. 205 i,
gustirajući reč po reč, pročita ponovo. Još dugo se tako igrao.

Časopis je zamenio pismo. Ilja Borisovič je svuda išao sa Arionom ispod miške
i pri svakom susretu sa bilo kojim poznanikom pokazivao je časopis, koji se sam
od sebe otvarao baš na toj stranici. U novinama su se pojavili prikazi. U prvom:
Iljin uopšte nije bio pomenut. U drugom su napisali: Prolog romanu g. Iljina
svakako predstavlja nekakvu šalu. U trećem je stajalo samo: Još su prvi put
uvršteni taj i taj i A. Iljin. U četvrtom je, konačno (dragi, skromni časopiščić koji
je izlazio negde u Poljskoj), bilo napisano ovako: Iljinovo delo osvaja svojom
iskrenošću. Autor slika rađanje ljubavi na fonu muzike. Nesumnjivim vrlinama
valja dodati i dobar pripovedački stil. Potom je počeo i treći period (posle perioda
„uzgred” i perioda nošenja knjige) Ilja Borisovič je iz lisnice izvlačio taj prikaz.
Bio je srećan. Naručio je još pet primeraka. Bio je srećan. Prećutkivanje je
sebi objasnio učmalošću, a zakeranja - zlonamernošću. Bio je srećan. Nastavak
sledi. I jedne nedelje Eufratski okrenu njegov telefon:
- Pogodite - reče - ko hoće da razgovara s vama? Galatov! Da, došao je na
nekoliko dana.
Razlegao se nepoznati, treperavi, energični, slatki, opijajući glas. Pao je
dogovor.
- Sutra u pet kod mene - reče Ilja Borisovič - kakva šteta što ne možete danas.
- Za žaljenje - odgovarao je pevljivi glas. - Pozvan sam na „Crnu panteru” -
kakav užasan komad - ali već odavno se nisam video sa dragom Elenom
Dmitrijevnom...

Elena Dmitrijevna Garina, zgodna i postarija glumica, koja je iz Rige došla da
glumi u ruskom pozorištu u Berlinu. Početak u pola devet. Ilja Borisovič usred
večere iznenada pogleda na sat, lukavo se osmehnu i krenu u pozorište.
Pozorište u stvari i nije bilo pozorište već sala, koja je bila prikladnija za
predavanja nego za predstave. Komad još nije počeo. Amaterski poster na kome
se nalazila Garina, koja leži na panterinoj koži koga je ubio njen ljubavnik, a koji
će pak nešto kasnije ubiti nju. U hladnom predvorju odzvanjao je ruski jezik. Ilja
Borisovič dade starici u crnom štap, polucilindar, kaput, plati žeton za garderobu
i stavi ga u džepić prsluka i, trljajući polako ruke, pogleda oko sebe. Pored njega
je stajala grupa od troje ljudi: mladi čovek, za koga je znao samo da piše o filmu,
žena mladog čoveka, koštunjava, s lornjonom, i nepoznati gospodin u kicoškom
sakou, bledunjav, crne brade, privlačnih ovnujskih očiju, sa zlatnim lančićem
oko maljave ruke.
- Ali zašto, zašto - živo reče dama - zašto ste to štampali? Pa...
- Ali što ste se navrzli na tog nesrećnika? - odgovori gospodin prijatnim
baritonom. - U redu, očigledno je u pitanju beznadežni mediokritet, priznajem,
međutim, očito smo imali dobar razlog...
On dodade nešto u po glasa i dama zvecnu lornjonom i uzviknu:
- Izvinite, po mom mišljenju, ako mu objavljujete samo zato što daje novac...
- Doucement, doucement - reče gospodin. - Ne razglašavajte naše uredničke
tajne.

U tom trenutku se pogled Ilje Borisoviča ukrsti s pogledom mladog čoveka,
muža koštunjave dame, koji kao da se skameni za trenutak, a onda se prenu,
prostenja i poče krišom da gurka ženu, koja ipak nastavi:
- Ne radi se o tom nesrećnom Iljinu, već o principima.
- Ponekad se principi moraju i žrtvovati - uzdržano odgovori bariton.
Ali Ilja Borisovič ih više nije slušao; mrak mu je pao na oči, i u stanju potpune
zbunjenosti, ne shvatajući još sasvim užas onoga što se desilo, samo je
instinktivno želeo da što pre pobegne od nečeg sramnog, gnusnog,
nepodnošljivog, krenu prema neodređenoj tački gde su se prodavale neodređene
karte, ali se nehotično vrati nazad, očeša Eufratskog, koji mu je žurio u susret i,
našavši se ponovo pored garderobe, pruži svoj žeton.
Starica u crnom. Broj 79. Eno tamo. Već je, u strašnoj žurbi, zamahnuo da
navuče rukav, kad mu priskočiše Eufratski i onaj, onaj...
- Upoznajte se s našim urednikom - reče Eufratski; i Galatov, razrogačivši oči,
pohita da pomogne Ilji Borisoviču da nađe rukav i, ne dajući mu vremena da se
pribere, zbrza:
- Kako ste, Inokentije Borisoviču? Veoma mi je drago da sam vas upoznao.
Divna slučajnost. Dozvolite da pomognem.
- Ah, bože moj, pustite me na miru - reče Ilja Borisovič, noseći se s kaputom
is Galatovim. - Odlazite. To je gadost. Ne mogu. To je gadost.
- Očit nesporazum - munjevito dodade Galatov.
- Pustite, molim vas - viknu Ilja Borisovič, istrgnu se iz Galatovljevih ruku,
zgrabi polucilindar s pulta i, još uvek navlačeći kaput, izađe.
Nepovezano je šaputao dok je koračao trotoarom, ali odjednom raširi ruke:
zaboravio je svoj štap!
Mahinalno produži, a onda malo posrnu i stade, kao da se zaustavio
mehanizam.

Vratiće se po njega kad predstava počne. Mora sačekati nekoliko trenutaka.
Pored njega su prolazili automobili, zvonili tramvaji, noć je bila vedra, suva,
prijatna, protkana svetlima. Polako krenu prema pozorištu. Razmišljao je o tome
kako je star, usamljen, kako mu je ostalo veoma malo radosti i kako starci
moraju platiti za sreću. Razmišljao je kako će Galatov, možda još večeras, a sutra
zasigurno, doći da se opravdava, izvlači, izvinjava. Znao je da sve mora oprostiti,
inače ništa od onog nastavak sledi. I još je razmišljao o tome kako će njegovo
delo početi da cene posle smrti, prisećao se i sakupljao na gomilicu mrvice
pohvala koje je primio u poslednje vreme, polako šetajući gore-dole po trotoaru,
a zatim se vratio po svoj štap.

Vladimir Nabokov - Sabrane priče I
prevod s ruskog: Srđan Đurđov Rašković
 

Baudrillard

Zaslužan član
Moderator
Poruka
124.528
Loboda

Najprostranija odaja u njihovoj sanktpeterburškoj vili bila je biblioteka. Pre nego
što ga odvezu u školu, Petar je svraćao tamo da poželi ocu dobro jutro.
Podrhtavanje čelika i škripa đonova: njegov otac se svakog jutra mačevao sa
monsieur Maskarom, sićušnim starijim Francuzom, sazdanim od gutaperke i
oštrih crnih dlaka. Nedeljom je Maskara dolazio da Petra podučava gimnastici i
boksu - i obično je čas prekidao zbog lošeg varenja: kroz tajne prolaze, kroz
kanjone od polica za knjige, kroz duboke, mračne hodnike, povlačio se na pola
sata u jedan od toaleta na prvom spratu. Tankih, usijanih zglobova, uvučenih u
ogromne bokserske rukavice, Petar je čekao, zavaljen u kožnu fotelju, slušao
blago zujanje tišine i treptao kako bi odagnao pospanost. Svetlost svetiljke, koja
u zimskim jutrima kao da je uvek imala zagasit, mrk preliv, obasjavala je ulašteni
linoleum, police koje su pokrivale zidove, bespomoćne hrbate knjiga, koje su se
tamo šćućurile u zbijenim redovima, i crna vešala kruškolike vreće za boks. Iza
prozora od debelog stakla, gust, mekan sneg padao je sjednoličnom i jalovom
čari.

U školi je nedavno nastavnik geografije Berezovski (autor knjižice Čao-San,
zemlja jutra: Koreja i Korejci, s trinaest ilustracija i mapom u tekstu), češkajući
svoju tamnu bradicu, neočekivano i nepotrebno obavestio ceo razred da Maskara
drži Petru i njemu privatne časove boksa. Svi su pogledali u Petra. Petrovo lice
se od sramote snažno zažarilo, i čak malo i nadulo. Na sledećem odmoru prišao
mu je Ščukin, najjači, najgrublji i najgluplji dečak iz razreda, i uz osmeh rekao:
- Hajde, pokaži kako boksuješ. - Ostavi me na miru, odgovorio je Petar blago.
Ščukin je groknuo nazalno i udario Petra u stomak. Petru se to nije dopalo. Levim
direktom, kao što ga je učio monsieur Maskara, raskrvario je Ščukinu nos. Pauza
ispunjena nevericom, crvene mrlje na maramici. Pošto se povratio od
zaprepaštenja, Ščukin se bacio na Petra i počeo da ga mlati. Iako ga je celo telo
bolelo, Petar je bio zadovoljan. Ščukinu je nos nastavio da krvari tokom celog
časa iz poznavanja prirode, prestao tokom računa, pa opet počeo da curka tokom
veronauke. Petar je to posmatrao s tihim zanimanjem.

Te zime Petrova majka je odvela Maru u Manton 48 . Mara je bila uverena da
umire od sušice. Odsustvo sestre, prilično nabusite mlade dame oštrog jezika,
nije smetalo Petru, ali nije mogao da se privikne na odlazak svoje majke;
strahovito mu je nedostajala, naročito uveče. Oca nikada nije mnogo viđao.
Njegov je otac bio zauzet u mestu koje se zvalo Skupština (gde se par godina
ranije srušila tavanica). Postojalo je i nešto što se zvalo Kadetska stranka, što
nije imalo veze ni sa strankama, ni s kadetima. Petar bi vrlo često morao da
večera odvojeno, na spratu, s gospođicom Šeldon - koja je imala crnu kosu i
plave oči, a preko svoje dobro ispunjene bluze nosila je pletenu kravatu na
poprečne pruge - dok bi se dole, pored čudovišno naraslih čiviluka u ulazu,
skupilo čak pedeset pari kaljača; i ako bi prešao iz predvorja u bočnu sobu, u
kojoj se nalazio svilom prekriveni otoman, iznenada bi začuo - kad negde u daljini
poslužitelj otvori neka vrata - kakofonični žagor, graju kao u zoološkom vrtu i
dalek ali jasan glas svog oca.

Jednog tmurnog novembarskog jutra, Dmitrij Korf, s kojim je Petar delio
klupu, izvadio je iz svog ofucanog ranca i dao Petru neki jeftin satirični časopis.
Na jednoj od prvih stranica bila je karikatura - na kojoj je preovlađivala zelena
boja - koja je prikazivala Petrovog oca i bila propraćena stihovima. Bacivši pogled
na te retke, Petar je uhvatio delić iz sredine:
В этом столкновении несчастном
Как джентльмен, он предлагал
Револьвер, шпагу иль кинжал 49
- Jel’ to istina? - upitao je Dmitrij šapatom (čas je upravo bio počeo). - Kako
to misliš „istina”? - uzvratio je Petar, takođe šapćući. - Tiše malo, vas dvojica -
prekinuo ih je Aleksej Matvejič, nastavnik ruskog, nalik mužiku, s govornom
manom, neupadljivim i neurednim dlačicama iznad krivih usana i nadaleko
poznatim nogama u zarozanim pantalonama: u hodu su mu se stopala preplitala
- desno je spuštao tamo gde bi levo trebalo da stane, i obratno - ali se, bez obzira
na to, veoma brzo kretao. Sad je seo za katedru i prelistao svoju sveščicu; onda
su mu se oči usredsredile na udaljenu klupu iza koje je, kao drvo koje izrasta
pod pogledom fakira, ustajao Ščukin.

- Kako to misliš „istina”? - tiho je ponovio Petar, držeći časopis u krilu i
gledajući iskosa u Dmitrija. Dmitrij mu se primakao. U međuvremenu je Ščukin,
kratko ošišan i obučen u rusku bluzu od crnog serža, s beznadežnim elanom po
treći put počinjao: - Mumu... Turgenjevljeva priča Mumu... - Taj deo o tvom ocu -
odgovorio je Dmitrij prigušenim glasom. Aleksej Matvejič je tresnuo Живое
Слово 50 takvom silinom o sto da je jedno pero odletelo s njega i zabilo se vrhom
u pod. - Šta se tamo dešava? Šta vam je, vi... šaptači? - rekao je nastavnik,

48 Manton - mondensko odmaralište na francuskoj rivijeri, blizu Nice
49 On u tom zlosretnom okršaju / Gospodski ponudi da biraju / revolver, bodež il' mač.
50 Живое Слово (rus.) - udžbenik heurističke metode intelektualnog i moralnog razvoja napisan
na osnovu tekstova A. V. Barsova i A. A. Hovanskog.

nepovezano je pljuvao i siktao - Stanite na noge, stanite... Korf, Šiškov... Šta to
radite tamo? - Prišao im je i vešto oteo časopis.
- Dakle, čitate prljavštine... sedite, sedite... prljavštine. - Plen je stavio u svoju
aktovku.
Posle toga je Petar morao pred tablu. Dobio je zadatak da ispiše prvu strofu
pesme koju je trebalo da nauči napamet. Napisao je:
... узкою межй
Поросшеи кашкою... или бедой... 51
Tu se prolomio takav krik da je Petar ispustio kredu:
- Šta to škrabaš? Zašto беда, kad treba лебеда, loboda - vrsta prilepljivog
korova? Gde su ti odlutale misli? Nazad na mesto!

- Pa, jel’ istina? - upitao je Dmitrij dobro tempiranim šapatom. Petar se pravio
da ga ne čuje. Nije mogao da zaustavi drhtavicu koja ga je obuzela; u ušima mu
je stalno odzvanjao stih o revolveru, bodežu il’ maču; pred očima je video samo
oštrim potezima nacrtanu, bledozelenu karikaturu svog oca, na kojoj zelena boja
na jednom mestu nije dopirala do ivice siluete, a na drugom ju je prelazila -
nepažnja prilikom štampe u boji. Sasvim nedavno, pre vožnje do škole, ono
podrhtavanje čelika i ona škripa đonova... njegov otac i učitelj mačevanja, obojica
s tapaciranim štitnicima za grudi i mrežastim maskama... Sve je bilo tako
uobičajeno - Francuz koji grleno viče rompez, battez!, odlučni pokreti njegovog
oca, treperenje i zveket mačeva... Predah: zadihan i nasmejan, skinuo je
ispupčenu masku s vlažnog, rumenog lica.

Čas se završio. Aleksej Matvejič je odneo časopis. Bled kao krpa, Petar je ostao
na mestu, dižući i spuštajući poklopac klupe. Drugovi iz razreda su radoznalo,
ali s poštovanjem, tražili više pojedinosti. On nije ništa znao, i pokušavao je i
sam nešto da otkrije iz te kiše pitanja. Uspeo je da shvati da je Tumanski, takođe
poslanik u Skupštini, bacio ljagu na čast njegovog oca i da ga je otac izazvao na
dvoboj.
 

Baudrillard

Zaslužan član
Moderator
Poruka
124.528
Još dva časa su sporo prošla, a onda je došao veliki odmor i grudvanje u
dvorištu. Bez ikakvog razloga, Petar je svoje grudve počeo da puni smrznutom
zemljom, što nikada pre nije radio. Na sledećem času je Nusbaum, nastavnik
nemačkog, izgubio strpljenje i izdrao se na Ščukina (koji tog dana baš nije imao
sreće), a Petar je osetio grč u grlu i zamolio da izađe u toalet - kako se ne bi
rasplakao pred svima. Tamo se, samotno obešen blizu umivaonika, nalazio
neverovatno prljavi, neverovatno sluzavi peškir - ili, tačnije, leš peškira koji je
prošao kroz mnoge mokre ruke koje su ga gnječile. Minut ili dva, Petar se
posmatrao u ogledalu - to je bio najbolji način da spreči lice da se raspline u
suznu grimasu.
Zapitao se da li bi trebalo da ode kući pre tri sata, što je bilo uobičajeno vreme,
ali je odbacio tu pomisao. Samokontrola, moto je samokontrola! U učionici je
51 Uskom međom/Obraslom detelinom... il' bolom...
bura bila prošla. Ščukin, crvenih ušiju, ali potpuno smiren, bio je opet na svom
mestu i sedeo je skrštenih ruku.

Još jedan čas - zatim poslednje zvono, koje se od onih za prethodne časove
razlikovalo po dugom, prozuklom zvuku. Brzo navukavši postavljene gumene
čizme, kratki krzneni kaput i šapku s naušnjacima, Petar je pretrčao preko
dvorišta, probio se do izlaza, nalik tunelu, i preskočio nisku kapiju. Kola nisu
došla po njega, tako da je morao da se vrati kući unajmljenim konjskim
saonicama. Mršavi kočijaš ravnih leđa, pomalo ukrivo posađen na svom sedištu,
na neobičan način gonio je svog konja: pravio bi se da će izvući knut iz sara
svojih visokih čizama, ili bi pak rukom nagovestio nekakav ohrabrujući gest koji
nije nikom posebno bio upućen, a onda bi se saonice trznule, od čega bi pernica
u Petrovom rancu začegrtala, i sve ga je to tupo tištalo i pojačavalo njegovu
uznemirenost, dok su ogromne, nepravilne, na brzinu sklepane pahulje padale
na umašćeni pokrivač za krilo.
Otkad su njegove majka i sestra otišle, popodneva kod kuće bila su tiha. Petar
se popeo širokim, ne previše strmim stepenicama, na čijem se drugom odmorištu
nalazio sto od zelenog malahita s vazom za posetnice. Na njemu je stajala replika
Miloske Venere, koju su njegovi rođaci jednom opremili kaputom od pliša i
somota i šeširom s veštačkim trešnjama, posle čega je zaličila na Praskovju
Stepanovnu, osiromašenu udovicu koja je navraćala svakog prvog u mesecu.
Petar je stigao do poslednjeg sprata i pozvao guvernantu po imenu. Ali gospođici
Šeldon je došla gošća na čaj, engleska guvernanta porodice Veretenjikov.
Gospođica Šeldon je poslala Petra da radi domaći zadatak za sutradan. I da ne
zaboravi da prvo opere ruke i popije čašu mleka. Njena vrata su se zatvorila.
Petar, osećajući da se guši u jezivoj strepnji nalik vati, malo se zadržao u dečjoj
sobi, zatim sišao na drugi sprat i provirio u očevu radnu sobu. Tišina je tamo
bila nepodnošljiva. Onda ju je prekinuo krt zvuk - pad uvijene latice hrizanteme.
Na monumentalnom pisaćem stolu diskretno su se sjajili dobro poznati
predmeti, fiksirani poput planeta u urednom kosmičkom sledu: fotografski
portreti, mermerno jaje, veličanstvena mastionica.

Petar je prešao u majčin budoar, pa odatle na njegov zatvoreni balkon, i dosta
dugo je stajao tamo gledajući kroz izduženi prozor. Na toj geografskoj širini skoro
da je već pala noć. Pahulje su obletale oko kugli svetiljki, koje su se prelivale lila
tonovima. Ispod njih, nejasno su promicali crni obrisi saonica i siluete zgurenih
putnika. Možda sledećeg jutra? To se uvek odigrava izjutra, veoma rano.
Spustio se na prvi sprat. Tiha pustoš. S nervoznom užurbanošću je upalio
svetlo u biblioteci i crne senke su se povukle. Pošto se smestio u udubljenje blizu
jedne od polica, pokušao je da zaokupi misli proučavanjem ogromnih uvezanih
tomova časopisa Живописное обозрение: muška lepota zavisi od izvanredne
brade i raskošnih brkova. Od vremena kad sam bila devojčica patila sam od
mitesera. Koncertna harmonika „zadovoljstvo”, dvadesetoglasna s deset
registara. Grupa sveštenika i drvena crkva. Slika s potpisom „Stranci”:
neraspoložen gospodin za pisaćim stolom, gospođa s krznenim okovratnikom
uhvaćena u trenutku dok navlači rukavicu na raširene prste. Ovaj tom sam već
pregledao. Izvukao je drugi i istog trenutka se suočio sa slikom dvoboja između
dvojice mačevalaca: jedan je bezumno zamahnuo, a drugi se izmakao u stranu i
probo protivnika kroz grlo. Petar je uz tresak zatvorio teški tom i zaledio se, držeći
se za slepoočnice kao što to čine odrasli. Sve je bilo zastrašujuće - tišina,
nepokretne police, bleštavi tegovi na hrastovom stolu, crne kutije s vizitkartama.
Pognute glave, projurio je kao vetar kroz sumračne prostorije. Kad se opet našao
u dečjoj sobi, legao je na kanabe i ostao tamo nepokretan sve dok se gospođica
Šeldon nije setila da on postoji. Sa stepeništa se začulo zvono koje je oglašavalo
večeru.

Dok je Petar silazio, njegov otac je izašao iz radne sobe u društvu pukovnika
Rozena, koji je nekada bio veren sa očevom davno mrtvom mlađom sestrom.
Petar se nije usudio da pogleda oca, a kad je očeva krupna šaka, zračeći dobro
poznatom toplinom, dodirnula sinovljevu glavu sa strane, Petar je do suza
pocrveneo. Bilo je nemoguće, nepodnošljivo pomisliti da će se ovaj čovek, najbolji
čovek na svetu, boriti u dvoboju s nekim tamo Enigmanskim. Kakvim oružjem?
Pištoljima? Mačevima? Zašto niko ne priča o tome? Da li posluga zna?
Guvernanta? Majka u Mantonu? Za stolom se pukovnik šalio kao i uvek, naglo,
kratko, kao da krcka orahe, ali večeras je Petar umesto smehom bio obuzet
crvenilom, što je pokušavao da sakrije tako što bi namerno ispustio salvetu kako
bi mogao tiho da se povuče pod sto i tamo povrati uobičajenu boju, ali bi se
odatle izvukao još rumeniji nego što je bio, a otac bi ga upitno pogledao - i veselo,
bez žurbe, s karakterističnom mirnoćom, nastavio da obavlja obrede večernjeg
obroka, pažljivog ispijanja vina iz niskog zlatnog pehara s drškom. Pukovnik
Rozen je i dalje zbijao šale. Gospođica Šeldon, koja nije govorila ruski, ćutala je,
strogo isturenog poprsja; a kad god bi Petar pognuo leđa, gadno bi ga podbola
ispod lopatica. Za desert je bio služen parfe od pistaća, kojeg se gnušao.
Posle večere, otac i pukovnik su otišli gore u radnu sobu. Petar je izgledao
tako čudno da ga je otac upitao: - Šta se dešava? Zašto se duriš? - Petar je nekim
čudom uspeo razgovetno da odgovori: - Ne durim se. - Gospođica Šeldon ga je
povela u krevet. Čim se svetlo ugasilo, zario je lice u jastuk. Onjegin je zbacio
svoj ogrtač, Lenski je pao na daske kao crna vreća. Mogao je da vidi vrh mača
kako pozadi izranja iz Italijanovog vrata. Maskara je voleo da priča o jednom
rencontreu koji je imao u mladosti: još pola santimetra niže - i jetra bi bila
probodena. Domaći zadatak za sutra nije bio gotov, u sobi je vladao potpuni
mrak, a on mora da ustane rano, veoma rano, bolje da ne sklapam oči jer bih
mogao da prespavam - to je sigurno zakazano za sutra. Oh, neću otići u školu,
neću otići, reći ću - boli me grlo. Majka će se vratiti tek za Božić. Manton, plave
razglednice. Moram poslednju da stavim u album. Jedan kraj je sad ušao,
sledeći...

Petar se probudio u uobičajeno vreme, oko osam, i kao i uvek, čuo je
čegrtanje: bio je to sluga zadužen za peći - otvorio je regulator. Kose još mokre,
pošto se na brzinu okupao, Petar je sišao dole i zatekao oca kako boksuje s
Maskarom, kao da je u pitanju običan dan. - Boli te grlo? - rekao je, ponavljajući
za Petrom. - Da, grebucka me - rekao je Petar tiho. - Pazi, govoriš li istinu? -
Petar je osećao da bi svako dalje objašnjenje bilo opasno: suze samo što nisu
pokuljale, oslobađajući sramotnu bujicu. Bez reči se okrenuo i uskoro je sedeo
u limuzini, s rancem u krilu. Osećao je mučninu. Sve je bilo grozno i
nepopravljivo.

Nekako je uspeo da zakasni na prvi čas i dugo je stajao podignute ruke iza
zastakljenih vrata, ali mu nije bilo dozvoljeno da uđe, tako da je lutao po
hodnicima, a onda se podigao na prozorsku dasku s neodređenom idejom da
uradi zadatke, ali nije stigao dalje od:
... s detelinom i s lepljivom lobodom
kad je po hiljaditi put počeo da zamišlja kako će se to sve odigrati - u izmaglici
ledenog jutra. Kako da otkrije dogovoreni datum? Kako da sazna pojedinosti? Da
je bio u poslednjem razredu - ne, čak i pretposlednjem - mogao je da predloži: -
Dopusti mi da te zamenim.

Konačno je zazvonilo. Bučna gomila ispunila je salu za odmor. Odjednom je
iz neposredne blizine začuo glas Dmitrija Korfa: - Pa, jel’ ti drago? Jel’ ti drago?
- Petar ga je gledao s tupim nerazumevanjem. - Andrej dole ima novine - rekao
je Dmitrij uzbuđeno. - Hajde, imamo taman dovoljno vremena, videćeš... Ali šta
ti je? Da sam ja na tvom mestu...

U predvorju, stari portir Andrej sedeo je na stolici i čitao. Podigao je pogled i
nasmešio se. - Sve je tu, sve ovde piše - rekao je Dmitrij. Petar je uzeo novine i
kroz drhtavu maglu razaznao: Juče rano po podne na Krestovskom ostrvu G. D.
Šiškov i grof A. S. Tumanski borili su se u dvoboju, koji se, srećom, završio bez
krvi. Grof Tumanski, koji je pucao prvi, promašio je, a na to je njegov protivnik
opalio svoj pištolj u vazduh. Sekundanti su bili...
I onda je bujica pokuljala. Portir i Dmitrij Korf su pokušavali da ga smire, ali
ih je on stalno odgurivao, tresući se od grčeva, skrivenog lica, nije mogao da diše,
nikada nije tako plakao, nemojte nikome reći, molim vas, samo se ne osećam
baš najbolje, nešto me tu boli - pa opet navala jecaja.

Vladimir Nabokov - Sabrane priče I
prevod sa engleskog: Srđan Vujica
 

pikax

Elita
Moderator
Poruka
17.398
exhausted-or-bored-schoolgirl-around-a-lots-of-books-photo-of-little-girl-in-classroom-educati...jpg
 
Da biste mogli da kreirate nove teme, trajno koristite svoje ime i ne pogađate stalno slike - kliknite ovde da se registrujete.

Top
  Blokirali ste reklame
Dragi prijatelju, nemojte da blokirate reklame - isključite Ad Blocker na Forumu, jer će tako mesto vaših susreta na Krstarici ostati besplatno za korišćenje.