Čitajmo zajedno

Baudrillard

Zaslužan član
Moderator
Poruka
124.528
Zvonce

Sedam je godina prošlo od njihovog rastanka u Peterburgu. Gospode, kakva
gužva na Nikolajevskoj stanici! Nemoj stajati tako blizu - voz samo što nije
krenuo. Pa evo, odosmo, zbogom, najdraža... Hodala je naporedo s vozom, visoka,
tanka, u kišnom mantilu, s crno-belom ešarpom oko vrata, a neka spora struja
nosila ju je unatrag. Regrutovan u Crvenu armiju, učestvovao je nevoljno i
zbunjeno u građanskom ratu. Onda jedne prekrasne noći, uz pomamno
struganje stepskih zrikavaca, prešao je na stranu belih. Godinu dana kasnije,
1920, malo pre odlaska iz Rusije, u strmoj, kamenitoj Čajnoj ulici u Jalti, naleteo
je na ujaka, moskovskog advokata. O, kako da ne, ima novosti - dva pisma. Ona
napušta Rusiju i već je nabavila pasoš. Dobro izgledaš, momče. I konačno ga je
Rusija pustila da ode - na trajno odsustvo, kako su neki govorili. Dugo ga je
Rusija držala; dok je on polagano vijugao sa severa na jug, Rusija je uporno
nastojala da ga zadrži, zauzimanjem Tvera, Harkova, Belgoroda i svakojakih
zanimljivih zaselaka, ali nije vredelo. Pripremila mu je bila još jedno iskušenje,
poslednji dar - Krim – ali čak ni to nije pomoglo. Otišao je. A na brodu je upoznao
jednog mladog Engleza, veseljaka i sportistu, koji je putovao u Afriku.
Boravio je Nikolaj u Africi, pa u Italiji, pa iz nekog razloga i na Kanarskim
ostrvima, pa opet u Africi, gde je neko vreme služio u Legiji stranaca. U početku
je često pomišljao na nju, potom retko, potom opet sve češće i češće. Njen drugi
muž, nemački industrijalac Kind, umro je za vreme rata. Posedovao je
pozamašne nekretnine u Berlinu, te je Nikolaj pretpostavljao da nema opasnosti
da će ona tamo gladovati. Ali kako vreme leti! Neverovatno!... Zar je stvarno već
punih sedam godina prošlo?

Očvrsnuo je tokom tih godina, ogrubeo, izgubio jedan kažiprst, naučio dva
jezika - italijanski i engleski. Oči su mu dobile svetliju boju i iskreniji izraz, pošto
je u licu bio ravnomerno, rustično preplanuo. Pušio je lulu. Njegov hod, koji je
oduvek imao čvrstinu svojstvenu kratkonogim ljudima, poprimio je sasvim
osoben ritam. Jedna se stvar na njemu uopšte nije promenila: njegov smeh, kad
bi namignuo, kad bi se našalio.

Bajno se provodio, smejao se prigušeno i odmahivao glavom, sve dok
naposletku nije rešio da sve napusti i u lagodnim etapama stigne do Berlina.
Jednom prilikom - na kiosku, negde u Italiji, primetio je ruske emigrantske
novine štampane u Berlinu. Sročio je oglas i poslao ga tim novinama za rubriku
Lično: taj-i-taj traži tu-i-tu. Niko mu nije odgovorio. Na kratkom izletu do Korzike
upoznao je jednog Rusa, starog novinara Gruševskog, koji se spremao na put u
Berlin. Raspitajte se u moje ime. Možda ćete je pronaći. Recite joj da sam dobro
i zdravo... Ali ni taj izvor nikakve vesti nije doneo. Krajnje je vreme bilo da krene
u napad na Berlin. Tamo, na licu mesta, potraga će biti jednostavnija. Namučio
se dok nije dobio nemačku vizu, a već mu je i novca ponestajalo. Ah, pa dobro,
stići će tamo na ovaj ili na onaj način...

I zaista je stigao. U trenčkotu i kariranom kačketu, nizak rastom i plećat, s
lulom u zubima i olupanim koferom u zdravoj ruci, iskoračio je na trg ispred
železničke stanice. Zastao je tamo da bi se divio adiđarskom sjaju velike reklame
koja je mic po mic zadirala u mrak, zatim nestajala, pa iznova kretala iz druge
tačke. Proveo je lošu noć u zagušljivoj sobi nekog jeftinog hotela, pokušavajući
da smisli odakle bi krenuo s potragom. Ured za prijave boravka, redakcija ruskih
novina... Sedam godina. Mora da je ona stvarno ostarila. Gad je ispao što je toliko
odugovlačio; mogao je i ranije doći. Ali, ah, te godine, ta čudesna lutanja oko
sveta, opskurni bedno plaćeni poslovi, iskorišćene i protraćene šanse,
uzbudljivost slobode, one slobode o kojoj je kao dete sanjao! Bio je to čisti Džek
London... A evo sada opet: novi grad, sumnjivi svrab u perjanoj postelji i škripa
kasnog tramvaja. Napipao je šibice, pa uvežbanim pokretom patrljastog
kažiprsta uzeo da nabija meki duvan u lulu.

Kad putuje naokolo, čovek poput njega zaboravlja nazive za vreme; potiskuju
ih ona za mesta. Izjutra, kad je Nikolaj izašao s namerom da ode do policijske
stanice, preko svih izloga bile su navučene rešetke. Bila je prokleta nedelja.
Toliko o prijavama boravka i novinama. A bila je i pozna jesen: vetrovito, lepe
kate po gradskim parkovima, spljošteno belo nebo, žuto drveće, žuti tramvaji,
nazalne trube krmeljavih taksija. Prošla ga je jeza od uzbudljive pomisli da se
nalazi u istom gradu kao i ona. Za novčić od pedeset pfeniga dali su mu čašu
porta u nekom šoferskom baru, i prijalo mu je to vino na prazan stomak. Tu i
tamo, na ulici bi se čula pokoja ruska reč: -... Сколъко раз я мебе говорила. 13 -
I ponovo, nakon što bi prošlo nekoliko domaćih: - Hteo bi meni da ih proda, ali
ja, iskreno rečeno... - Smejuljio bi se od uzbuđenja i svaku bi lulu ispušio brže
nego obično. - ... Kažu prošlo, kad eno i Grišu zakačilo... - Mislio se da li da priđe
sledećem ruskom paru i upita, vrlo učtivo: - Da ne znate slučajno Olgu Kind, po
rođenju groficu Karsku? - Mora biti da se svi međusobno poznaju u tom
zabludelom ogranku ruske provincije.

Već je padalo veče i u suton je očaravajuća svetlost boje mandarine plavila
staklene kolonade ogromne robne kuće, kad je Nikolaj zapazio kraj jednih
ulaznih vrata belu tablicu na kojoj je pisalo: I. S. VAJNER, ZUBAR, IZ
PETERBURGA. Opekla ga je, takoreći, jedna neočekivana uspomena. Ovaj nam

13 Сколъко раз я мебе говорила (rus.) – koliko sam ti puta rekla.

je bratac dobrano istrulio i moraće napolje. Na prozoru, tačno naspram stolice
za mučenje, fotografije na staklu prikazivale su švajcarske pejzaže... Prozor je
gledao na Mojku: Isperite, molim. A dr Vajner, debeo, pitom, u belo odeveni
starac s mudračkim naočarima, uzeo bi da prebira po svojim zveckavim
instrumentima. Ona je lečila zube kod njega baš kao i njegova braća od tetke, pa
su čak jedan drugom govorili: - Hoćeš jednog Vajnera? - (tj. pesnicu po ustima).
Nikolaj je oklevao pred vratima, spremao se da pritisne zvonce, prisetio se da je
nedelja; premišljao se još malo, pa svejedno pozvonio. Brava je zazujala i vrata
su popustila. Popeo se do prvog odmorišta. Otvorila mu je služavka. - Ne, doktor
danas ne prima. - Zubi su mi odlični - pobunio se Nikolaj na veoma lošem
nemačkom. - Doktor Vajner mi je stari prijatelj. Ja sam Galatov - setiće se
sigurno... - Preneću mu - odvratila je služavka.
Trenutak kasnije, u predsoblju se pojavio sredovečan čovek u plišanom
žaketu obrubljenom gajtanima. Bio je riđeg tena i izuzetno ljubazan. Nakon
veselog pozdrava, dodao je na ruskom: - Doduše, ja se vas ne sećam - biće da je
greška. - Nikolaj ga je odmerio i izvinio se: - Bojim se da jeste. Ne sećam se ni ja
vas. Očekivao sam dr Vajnera koji je do revolucije živeo na Mojki u Peterburgu,
ali vi niste taj. Oprostite.
- Ah, pa to će biti neki moj prezimenjak. Često je to prezime. Ja sam živeo na
Zagorodnom prospektu.
- Svi smo kod njega odlazili - objasnio je Nikolaj - pa sam, eto, pomislio...
Pokušavam, znate, da pronađem jednu damu, reč je o madam Kind, tako joj se
prezivao drugi muž...

Vajner se ugrizao za usnu, pogledao u stranu s napregnutim izrazom, onda
mu se ponovo obratio: - Čekajte... kao da se sećam... kao da se sećam izvesne
madam Kind koja me je posetila, ne tako davno, i takođe je bila pod utiskom...
Začas ćemo to ustanoviti. Izvolite ući u moj kabinet.
Kabinet je Nikolaj video samo kroz maglu. Nije mogao da odvoji oči od
Vajnerovog besprekornog kalvicijuma dok se ovaj naginjao nad svojim
delovodnikom.
- Začas ćemo ustanoviti - ponavljao je zrakasto šireći prste preko svake
stranice. - Čas posla ćemo ustanoviti.
Čas... Evo, tu smo. Frau Kind. Zlatna plomba i još neki radovi - ne vidim koji,
baš je tu kanulo mastilo.
- A njeno ime i patronim? - upitao je Nikolaj, prišao stolu i manžetnom zamalo
oborio pepeljaru.
- I to je zavedeno. Olga Kirilovna.
- Upravo tako - reče Nikolaj, uzdahnuvši sa olakšanjem.
- Adresa je Planerštrase 59, kod porodice Bab - rekao je Vajner coknuvši, pa
žurno uzeo da prepisuje adresu na poseban list. - Druga ulica odavde. Izvolite.
Drago mi je što mogu biti na usluzi. Je li vam to rođaka?
- Majka - odgovori Nikolaj.

Izašavši od zubara, nastavio je nešto bržim korakom. Lakoća s kojom ju je
pronašao delovala mu je zapanjujuće, poput kartaroškog trika. Nikad, ni za tren,
dok je putovao ka Berlinu, nije pomislio da je ona mogla već odavno umreti ili se
preseliti u drugi grad, ali trik je upalio. Pokazalo se da je Vajner sasvim drugi
Vajner - ali sudbina je sve udesila. Prekrasan grad, prekrasna kiša! (Biserne
jesenje kapi rominjale su poput šapata i ulice su ležale u tami.) Kako će ga ona
dočekati - nežno? Setno? Ili sa potpunim mirom. Nije ga mazila u detinjstvu. Ne
smeš trčati kroz salon dok ja sviram klavir. Kako je rastao, sve je češće imao
osećaj da joj nije od prevelike koristi. Pokušao je sada da prizove njen lik, ali
misli su tvrdoglavo odbijale da poprime boju i naprosto nije mogao sabrati u živu
sliku ono što je umom znao: njenu visoku, tanku figuru, nekako labavo sazdanu;
tamnu kosu i sede vlasi na slepoočnicama; ona velika, bleda usta; stari kišni
mantil u kom ju je poslednji put video; i umoran, gorak izraz ostarele žene, koji
je, činilo mu se, oduvek nosila na licu - još i pre smrti njegovog oca, admirala
Galatova, koji se ubio iz pištolja malo pre revolucije. Broj 51. Još osam zgrada.
Odjednom je shvatio da je nepodnošljivo, nepristojno uznemiren, mnogo više,
na primer, nego onda kad je prvi put ležao pribijen oznojenim bokom uz stenu i
nišanio pravo u nadolazeći vihor, u nekakvo belo strašilo na čudesnom
arapskom konju. Zastao je nadomak broja 59, izvadio lulu i gumenu duvankesu,
napunio glavu lule polagano i brižljivo, tako da mu ni trun nije ispao. Pripalio je,
podstakao plamen, pućnuo, posmatrao kako mala užarena humka bubri,
napunio usta sladunjavim dimom koji je peckao po jeziku, pažljivo ga ispustio i
odlučnim korakom, bez žurbe, prišao zgradi.

Stepenište je bilo tako mračno da se više puta spotakao. Stigavši kroz gustu
pomrčinu do odmorišta na drugom spratu, kresnuo je šibicu i nazreo mesinganu
pločicu na vratima. Pogrešno ime. Tek je mnogo dalje u visinama pronašao
neobično ime „Bab”. Jedan mu je plamičak oprljio prste i zgasnuo. Bože, kako
mi srce lupa... Napipao je dugme u mraku i pozvonio. Onda je izvadio lulu iz
zuba i čekao, osećajući kako mu očajni osmeh razdire usne.
Zatim je čuo bravu, dvostruki cilik reze i, kao pod silovitim naletom vetra,
vrata su se širom otvorila. U predsoblju je bilo jednako mračno kao i na
stepeništu, a iz tog mraka uzleteo je zvonak, radostan glas. - Nemamo svetla u
celoj zgradi - эmo yжac 14 - i Nikolaj je odmah prepoznao to naglašeno dugo „u” i
u trenu do najsitnijih pojedinosti dočarao osobu koja je sada, i dalje skrivena u
mraku, stajala na vratima.

- Tačno, ne vidiš prst pred okom - rekao je smejući se, pa koraknuo prema
njoj.
Ona je tako zapanjeno jeknula kao da ju je neko snažno tresnuo rukom. U
mraku je pronašao njene mišice, pa ramena, pa o nešto zapeo (verovatno stalak
za kišobrane). - Ne, ne, nije moguće... - ponavljala je ona brzo dok je uzmicala
pred njim.

14 Эmo yжac (rus.) - pa to je užasno.

- Stani, majko, stani načas - rekao je i ponovo o nešto udario (ovog puta su
to bila poluotvorena ulazna vrata, koja su se uz tresak zalupila).
- Ne može biti... Niki, Nik...
Ljubio ju je nasumice, u obraze, po kosi, gde god stigne, ne videći ništa u
mraku, ali prepoznajući je od glave do pete nekim unutarnjim vidom, i samo se
jedna stvar na njoj promenila (a i ta ga je novost neočekivano podsetila na rano
detinjstvo, kad je ona svirala klavir): jak, elegantan miris parfema - kao da sve
one godine u međuvremenu nisu ni postojale, godine njegovog sazrevanja i
njenog udovištva, kada je prestala da se parfimiše i onako žalosno svenula -
činilo se kao da se ništa od toga nije dogodilo, te da je iz dalekog izgnanstva upao
pravo u detinjstvo... - Ti si. Došao si. Stvarno si ovde - blebetala je prianjajući uz
njega mekim usnama. - Dobro je... Tako i treba da bude...
 

Baudrillard

Zaslužan član
Moderator
Poruka
124.528
- Zar nigde nema svetla? - veselo upita Nikolaj. Ona otvori vrata neke sobe i
uzbuđeno reče: - Ima, dođi. Tamo sam zapalila sveće.
- Pa stani da te vidim - reče on, zakoračivši u titravu auru svetlosti sveća, i
pomno se zagleda u majku. Tamna kosa bila je izblajhana do nijanse veoma
svetle slame.
- Šta, ne prepoznaješ me? - upita ona, nervozno uzdahnu, pa požuri da doda:
- Nemoj tako piljiti u mene. Hajde, pričaj, šta ima novo! Kako si preplanuo... bože
dragi! Da, sve mi ispričaj!
Ta plava bubi-frizura... I to lice, našminkano sa ubitačnom brižljivošću. Mokri
trag suze, međutim, rastopio je namaz ružičastog, i oči su pod debelim slojem
maskare bile vlažne, i puder je na nozdrvama vukao na ljubičasto. Nosila je
sjajnu plavu haljinu zatvorenu do grla. I sve je na njoj bilo nepoznato, nemirno i
zastrašujuće.
- Majko, ti kao da očekuješ goste - primeti Nikolaj i, ne znajući šta bi još rekao,
energično skide mantil.

Odvojivši se od njega, ona ode do stola, koji je bio postavljen za obed, blistav
od kristala u polumraku; zatim krenu natrag prema njemu i mahinalno se
pogleda u ogledalo, zamagljeno od senki.
- Toliko je godina prošlo... Bože moj! Prosto ne verujem svojim očima. Ah, da,
trebalo je večeras da mi dođu prijatelji. Otkazaću im. Telefoniraću da ne dolaze.
Nešto ću preduzeti. Moram da otkažem... O, gospode...
Privijala se uz njega, opipavala ga da proveri koliko je stvaran.
- Smiri se, majko, pa šta je to s tobom - ovo je malo preterano. Hajde da negde
sednemo. - Comment vas-tu? 15 Kako ti ide u životu? - ... I strepeći iz nekog razloga
od njenih odgovora na ova pitanja, poče da joj priča o sebi, tečno i zabavno kako
je već umeo, pućkajući lulu, nastojeći da svoju zapanjenost utopi u rečima i
dimu. Ispostavilo se naposletku da je videla njegov oglas i primila poruku od
starog novinara, pa se spremala da piše Nikolaju - stalno se spremala... Sada,
pošto je video njeno lice izobličeno šminkom i tu veštački svetlu kosu, imao je

15 Comment vas-tu? (franc.) - kako si?

utisak da joj ni glas više nije isti. I dok je opisivao svoje pustolovine, pričajući
bez predaha, obuhvatio je pogledom poluosvetljenu treperavu sobu, grozomorna
obeležja srednje klase - plišanu mačku na kaminu, kreposni paravan, iza kog je
virila noga od kreveta, sliku Fridriha Velikog kako svira flautu, policu bez ijedne
knjige, s malim vazama, u kojima su odrazi svetlosti poskakivali gore-dole poput
žive... Lutajući tako pogledom, usredsredio se na nešto što je prethodno samo
uzgred zapazio: onaj sto - sto postavljen za dvoje, s likerima, bocom astija, dvema
visokim vinskim čašama i ogromnom ružičastom tortom, koju je krasio krug još
nezapaljenih svećica. -... I ja ti, naravno, brzo iskočim iz šatora i šta misliš, šta
ugledam? Hajde, pogađaj!

Ona ga pogleda unezvereno, kao da se budi iz transa (sedela je zavaljena na
divanu kraj njega, stiskajući rukama slepoočnice, u čarapama boje breskve, koje
su odsijavale nepoznatim prelivom).
- Majko, pa ti me ne slušaš?
- Ma ne, ne, slušam...
I primetio je sada još nešto: bila je čudno rasejana, kao da ne sluša njegove
reči, nego nešto sudbonosno što dolazi iz daljine, zlokobno i neizbežno. Nastavio
je svoju veselu pripovest, a onda ponovo zastao i upitao: - Ona torta - ko je
slavljenik? Izgleda strahovito dobro.
Majka mu je odgovorila sa usplahirenim osmehom: - Ah, pa to je samo mali
štos. Rekla sam ti da očekujem goste.
- Strahovito me podseća na Peterburg - reče Nikolaj.
- Sećaš li se kako si jednom pogrešila i zaboravila jednu svećicu? Punio sam
deset godina, a bilo je samo devet svećica. Tu escamotas 16 jedan moj rođendan.
Onoliku sam dreku nadao. A ovde, koliko ih imamo?
- Ah, koga je briga? - povika ona i ustade, gotovo kao da hoće da mu zakloni
pogled na sto. - Mani se toga, zašto mi ne kažeš koliko je sati? Moram da
telefoniram i otkažem zabavu... Nešto moram da preduzmem.
- Sedam i četvrt - reče Nikolaj.

- Trop tard, trop tard! 17 - opet je povisila glas. - U redu! Sad više i nije bitno...
Oboje su zaćutali. Ona je ponovo sela. Nikolaj je pokušavao da se natera da
je zagrli, da se privije uz nju, da upita: slušaj, majko - šta se to s tobom dogodilo?
Hajde: kaži otvoreno. Još jednom je pogledao blistavi sto i prebrojao svećice na
torti. Bilo ih je dvadeset i pet. Dvadeset i pet! A njemu je već dvadeset i osam...
- Molim te, nemoj tako da mi istražuješ sobu! - reče mu majka. - Ličiš na
detektiva! Gadna je ovo rupa. Rado bih se nekud preselila, ali prodala sam onu
vilu što mi je ostala od Kinda. Odjednom je spustila glas: - Stani malo - kakav je
to zvuk? To ti nešto radiš?

- Da - odvrati Nikolaj. - Otresam pepeo iz lule. Ali reci mi: još uvek imaš
dovoljno novca? Ne mučiš se da sastaviš kraj s krajem?

16 Tu escamotas (franc.) - utajila si.

17 Trop tard, trop tard (franc.) prekasno.

Obuzeta nameštanjem nekakve tračice na rukavu, progovorila je ne gledajući
u njega: - Da... Naravno. Ostavio mi je razne inostrane akcije, jednu bolnicu i
neki prastari zatvor. Zatvor!... Ali moram te upozoriti da jedva imam dovoljno za
život. Zaboga, prestani da kuckaš tu lulu. Moram te upozoriti da ja... Da ne
mogu... Ah, svakako me razumeš, Nik - teško bih mogla da te izdržavam.
- Bože, majko, pa o čemu ti to govoriš? - uzviknu Nikolaj (a istog časa, kao
beslovesno sunce kad grane iza beslovesnog oblaka, s plafona je planulo
električno svetlo). - Eto, sad možemo pogasiti voštanice; kao da smo sve vreme
čučali u Mustafinom mauzoleju. Imam ja, znaš, sitne izvore prihoda, pa i onako
volim da budem slobodan kao prokleta ptica na grani ili šta već... Dođi, sedi ovde
- prestani da se vrzmaš po sobi.
Visoka, tanka, plavetna, zastala je ispred njega i sada, pri punoj svetlosti,
video je koliko je ostarela, koliko se postojano bore na njenim obrazima i čelu
provide kroz šminku. I ta stravična blajhana kosa!...
- Tako si odjednom banuo - reče ona i, grickajući usne, pogleda u mali sat na
polici. - Kao grom iz vedra neba... Žuri. Ne, stao je. Večeras imam goste, a sad si
i ti stigao. Ovo je ludnica...

- Koješta, majko. Ljudi će doći, videti da ti je stigao sin i ubrzo će ispariti. I
još ćemo večeras nas dvoje obići neki mjuzik-hol, pa negde i večerati... Sećam
se, gledao sam jednom afrički varijete - e, to je trebalo videti, zaista - pedesetak
crnaca i jedna pozamašna, veličine, recimo...
Iz predsoblja je bučno odjeknulo zvonce. Olga Kirilovna, koja je dotle sedela
na naslonu fotelje, trže se i uspravi.
- Čekaj, ja ću - reče Nikolaj ustajući.
Ščepala ga je za rukav. Lice joj je bilo u grču. Zvonce je utihnulo. Posetilac je
čekao.
- Sigurno su to tvoji gosti - reče Nikolaj. - Tvojih dvadeset i pet gostiju.
Moramo im otvoriti.
Majka je žustro odmahnula glavom i nastavila pomno da osluškuje.
- Nije red... - zausti Nikolaj.
Ona ga cimnu za rukav i prošapta: - Da se nisi usudio! Ne želim da... Da se
nisi usudio...
Opet je zvono počelo da ječi, ovog puta istrajno i dosadno. I još je dugo ječalo.
- Da otvorim ja ipak - reče Nikolaj. - Ovo je budalaština. Ako ti neko pozvoni,
moraš otvoriti vrata. Čega se to bojiš?
- Da se nisi usudio - čuješ li - ponavljala je ona, grčevito ga hvatajući za ruku.
- Preklinjem te... Niki, Niki, Niki!... Nemoj!
Zvonce je utihnulo. Zamenilo ga je uporno, energično kucanje, po svoj prilici
masivnom drškom štapa.

Nikolaj se odlučno zaputio ka predsoblju. Ali i pre nego što je stigao, majka
ga je dohvatila za ramena, upinjući se iz sve snage da ga povuče natrag, i jednako
je šaputala: - Da se nisi usudio... Da se nisi usudio... Za boga miloga!...
Ponovo se oglasilo zvonce, kratko i ljutito.
- To je tvoja stvar - rekao je Nikolaj kroz smeh i, zavukavši ruke u džepove,
prošao s kraja na kraj sobe. Ovo je pravi košmar, pomislio je i opet se prigušeno
nasmejao.
Zvonjava je prestala. Sve je bilo tiho. Očigledno je zvoniocu dojadilo, pa je
otišao. Nikolaj je prišao stolu, osmotrio velelepnu tortu sa blistavom glazurom i
dvadeset i pet slavljeničkih svećica, one dve vinske čaše. Odmah pored, kao da
se krije u senci boce, stajala je bela kartonska kutijica. Uzeo ju je i odigao
poklopac. Unutra je bila nova-novcata, prilično neukusna, srebrna tabakera.
- I to je to - reče Nikolaj.

Napola ležeći na kauču, s licem zagnjurenim u jastuče, majka se tresla od
jecaja. Često ju je onih davnih godina viđao uplakanu, ali tada je plakala sasvim
drugačije: dok bi sedela za stolom, recimo, plakala je bez ustručavanja, bučno
išmrkivala nos i pričala, pričala; sada je, međutim, plakala tako devojački, ležala
tako nesvesna sebe... i bilo je nečega tako gracioznog u prevoju njene kičme i u
tome kako joj je jedna noga, u somotskoj cipelici, doticala pod... Gotovo bi čovek
pomislio da to plače neka mlada, plavokosa žena... Čak je i njena zgužvana
maramica ležala na tepihu, sasvim prigodno u toj dražesnoj sceni.
Nikolaj je ispustio jedan ruski кряк 18 , pa seo na ivicu njenog kauča. Kraknuo
je još jednom. I dalje skrivajući lice, majka je izgovorila u jastuče: - Ah, zašto nisi
došao ranije? Bar godinu dana ranije... Bar godinu!...
- Ne znam ni sam - reče Nikolaj.

- Sada je sve svršeno - jecala je, zabacujući onu svetlu kosu. - Svršeno, sve.
U maju će mi biti pedeset. Odrasli sin došao u posetu staroj majci. I zašto si
morao da dođeš baš sada... večeras!
Nikolaj je obukao mantil (koji je, protivno evropskim običajima, naprosto bio
hitnuo u ugao), izvadio kačket iz džepa, pa se vratio da sedne kraj nje.
- Sutra putujem dalje - rekao je gladeći sjajnu plavu svilu na majčinom
ramenu. - Nešto me sada vuče na sever, u Norvešku možda - ili na otvoreno
more, da lovim kitove.

Pisaću ti. Za godinu ili tu negde, srešćemo se opet, onda ću možda ostati
duže. Ne ljuti se zbog te moje žudnje za lutanjem!
Brzo ga je zagrlila i prislonila mu vlažan obraz na vrat. Potom, stisnuvši ga za
ruku, odjednom je zgranuto jeknula.

- Razneo ga metak - nasmeja se Nikolaj. - Zbogom, najdraža moja.
Opipala je glatki patrljak njegovog prsta i oprezno ga poljubila. Potom je
zagrlila sina i otpratila ga do vrata.
- Piši, molim te, što češće... Zašto se smeješ? Sav mi se puder otro s lica, je li
to?

18 Кряк (rus.) - groktaj.

I čim su se vrata za njim zatvorila, šušteći plavom svilenom haljinom, ona
polete ka telefonu.

Vladimir Nabokov - Sabrane priče I
prevod sa engleskog: Arijana Božović
 

Baudrillard

Zaslužan član
Moderator
Poruka
124.528
Pitanje časti

I

Onaj prokleti dan kad se Anton Petrovič upoznao sa Bergom postojao je samo
teorijski: pamćenje ga tada nije obeležilo u kalendaru i sad je bilo nemoguće
pronaći taj dan. Ukratko, desilo se to prošle zime, oko Božića 1926: Berg se digao
iz nepostojanja, poklonio i opet nestao, ali ne više u ranijem nepostojanju, već u
fotelji. Desilo se to kod Kurdjumovih, oni su živeli u Ulici Svetog Marka, negde u
bestragiji, u berlinskom Moabitu valjda. Kurdjumovi su od još revolucije bili
siromašni, dok su su se Anton Petrovič i Berg, iako emigranti, od onda malo
obogatili. Kad bi se sada u izlogu radnje s muškim stvarima pojavilo desetak
kravata slične boje svetlog dima, recimo poput oblaka u predvečerje, zajedno sa
desetak maramica istih nijansi, Anton Petrovič bi kupio tu modernu kravatu i
modernu maramicu i svakog jutra na putu za banku imao je to zadovoljstvo da
sretne istu kravatu i istu maramicu na dva-tri gospodina koji su kao i on hitali
na posao. Sa Bergom je jedno vreme bio poslovno vezan, bez Berga nije mogao
ni da mrdne, Berg bi mu telefonirao po pet puta na dan, Berg je počeo da ih
posećuje i bio je duhovit, bio je duhovit, bože moj, što je voleo da bude duhovit.
Prilikom njegove prve posete, Tanja, žena Antona Petroviča, zaključi da je sličan
Englezu i da je veoma zabavan. - Zdravo, Antone! - zagrmeo bi Berg šireći prste
i s visine, iz zaleta, prema ruskom običaju, kao jastreb je jurišao na njegovu ruku
i čvrsto je stiskao. Berg je imao široka ramena, bio je vitak, izbrijan i sam je za
sebe govorio da liči na mišićavog anđela. Antonu Petroviču je jednom pokazao
staru, crnu beležnicu: strane su bile prekrivene krstićima, a takvih krstića je sve
u svemu bilo pet stotina dvadeset i tri. - Suvenir iz građanskog rata na Krimu -
osmehnuo se Berg i mirno dodao - računao sam, naravno, samo one koje sam
na mestu ubio. - To što je Berg bivši oficir izazivalo je zavist kod Antona Petroviča
i on nije voleo kad bi Berg u Tanjinom prisustvu pričao o izviđanju na konjima i
o noćnim jurišima. On je bio kratkonog, debeljuškast i nosio je monokl, koji je u
vreme kad nije bio ušrafljen u očne duplje visio na crnoj pantljici, a kad je Anton
Petrovič sedeo zavaljen, glupo oko je sijalo na njegovom trbuščiću. Od čira koji
je operisao pre dve godine ostao je ožiljak na levom obrazu, i taj ožiljak i oštri,
podšišani brkovi i debeljuškast ruski nos snažno su se pokretali dok bi Anton
Petrovič gurao staklence sebi ispod obrve. - Uzalud se upinješ - govorio je Berg -
nećeš postati lepši.
Iznad šolja sa čajem laka izmaglica; masni čokoladni ekler zgnječen kašikom
ispuštao je svoju utrobu od krema; Tanja je stavila gole laktove na sto i, brade
oslonjene o isprepletane prste, gledala uvis kako lebdi dim njene cigarete, a Berg
je dokazivao da je neophodno potkratiti kosu, da su sve žene odvajkada šišale
kosu, da Miloska Venera ima ošišanu kosu. Anton Petrovič se vatreno i s puno
razloga suprotstavljao, a Tanja je samo slegala ramenima, otresajući pepeo
udarcem nokta.

I sve je to prošlo. Krajem jula, u sredu, Anton Petrovič je otputovao poslovno
u Kasel i odande je ženi poslao telegram da se vraća u petak. U petak se
ispostavilo da će morati da ostane bar još nedelju dana, pa je poslao novi
telegram. Ali sledećeg dana izjutra stvar je propala i Anton Petrovič je, ne
obaveštavajući ženu, krenuo natrag u Berlin. Stigao je oko deset, besan i
umoran. Sa ulice je opazio da su prozori spavaće sobe osvetljeni. Baš je lepo što
je žena kod kuće. Popeo se na peti sprat, uobičajenim pokretom okrenuo je ključ
u tri brave i ušao. Prolazeći kroz predsoblje, čuo je kako u kupatilu ravnomerno
teče voda. Tanjka se umiva, s ljubavlju je pomislio Anton Petrovič i ušao u
spavaću sobu. U spavaćoj sobi pred ogledalom stajao je Berg i vezivao kravatu.
Gledajući netremice u Berga, Anton Petrovič je automatski spustio svoj
koferčić na patos, dok je ovaj provlačio blistavu kravatu kroz čvor.
- Glavno je da se ne uzbuđuješ - rekao je Berg polako zatežući čvor. - Molim
te, nemoj da se uzbuđuješ. Budi savršeno miran.

Kako da postupi? Bože ... Noge mu podrhtavaju, noge više ne postoje, postoji
samo hladno, bolno podrhtavanje. Bože... Počeo je da svlači rukavicu. Rukavice
su bile nove i čvrsto su prianjale. Trzao je glavom, ni sam nije primećivao kako
mrmlja: - Odlazi smesta. Kakav bezobrazluk. Odlazi...
- Odlazim, Antone, odlazim - rekao je Berg, široko i mirno kružeći ramenima
pošto je navukao kaput.
Ako ga udarim, uzvratiće mi, brzo je pomislio Anton Petrovič. Poslednjim
trzajem svukao je rukavicu i nespretno je hitnuo u Berga. Rukavica je lupila o
zid i pala u bokal s vodom.
- Sjajan pogodak - rekao je Berg.
Uzeo je šešir, štap i uputio se pored Antona Petroviča prema vratima.
- Ipak ćeš morati da me pustiš van - reče - vrata su dole zaključana.
Ne shvatajući šta čini, Anton Petrovič krenu za njim. Kad su počeli da se
spuštaju niza stepenice, Berg, koji je išao napred, poče iznenada da se smeje.
- Oprosti - reče on ne osvrćući se - ali to je užasno smešno: biti izbačen uz
toliko komplikacija. - Posle nekoliko stepenika ponovo se nasmejao i krenuo
brže. Anton Petrovič je takođe ubrzao korak. Ta užurbanost je nedolična... Berg
ga je namerno primoravao da silazi trčeći. Kakvo mučenje... Treći sprat... drugi...
Kad će već jednom doći kraj tom stepeništu? Berg je za tili čas sišao niz poslednje
stepenice i, lupkajući štapom o pod, iščekivao Antona Petroviča. Anton Petrovič
je teško disao, nije mogao da pogodi bravu, ruke su mu se tresle. Vrata su se
najzad otvorila.
- Ne zameri - rekao je Berg stojeći već na pločniku. - Stavi sebe u moju
poziciju...

Anton Petrovič je zalupio vrata. Od početka je imao želju da zalupi neka vrata.
Tresak mu je odzvanjao u ušima. On je tek sad, penjući se uz stepenice, primetio
da mu je lice mokro od suza i da ne postoji nikakva mogućnost da se suze
zaustave, ali treba žuriti. Trkom je stigao do gore i, prolazeći hodnikom, opet je
začuo šum vode. U isto vreme začuo se Tanjin glas. Glasno je pevala u kupatilu.
Sa čudnim olakšanjem Anton Petrovič se vratio u spavaću sobu. Obe postelje
su bile raspremljene i na ženinoj je ležala ružičasta spavaćica, a na divanu su
bile večernja haljina i svilene čarape - očigledno se spremala da ide na ples sa
Bergom. Anton Petrovič je iz gornjeg džepa izvadio skupo nalivpero. Ne mogu da
te vidim. Ako te vidim, ne garantujem za sebe. Pisao je stojeći, nespretno povijen
nad toaletnim stočićem. Monokl se zamaglio od krupne suze... slova su titrala...
Molim te, odlazi. Zasad ti ostavljam sto maraka. Sutra ću razgovarati s Natašom.
Danas prenoći kod nje ili u hotelu, samo te molim, nemoj više ostati ovde. Završio
je s pisanjem i stavio hartiju na ogledalo, na vidno mesto. Pored nje je stavio
novčanicu od sto maraka. Prolazeći predsobljem, ponovo je začuo ženin glas.
Pevala je u kupatilu. Imala je ciganski glas, očaravajući glas... sreća, letnje veče,
gitara... pevala je i one noći sedeći na jastuku nasred sobe, žmirkajući
nasmešenim očima... Upravo ju je bio zaprosio... da, sreća, letnje veče, noćni
leptir udara u plafon. - Ja te volim beskrajno strasno, za tebe ću dati svoju
dušu... - Kakav bezobrazluk! Kakav bezobrazluk! - ponavljao je dok je hodao
ulicom. Noć je bila veoma topla i zvezdana. Ići, svejedno kuda. Sada je već
verovatno izašla iz kupatila i sve shvatila. Anton Petrovič se trgao: rukavica. U
bokalu, kao smeđa grudvica pliva potpuno nova rukavica. Ubrzao je korak i u
hodu tako viknuo da se prolaznik trgao. Spazivši ogromne tužne jablanove i trg,
pomislio je: tu negde živi Mitjušin. Anton Petrovič mu je telefonirao iz krčme koja
se stvorila pred njim kao u snu i onda udaljila kao svetlost na kraju voza.
Mitjušin ga je pustio unutra, ali pošto je bio baš pod gasom, u prvi mah nije
obratio pažnju na njegovo izobličeno lice. U zamagljenoj sobici bio je gospodin
koga Anton Petrovič nije poznavao, a na divanu, okrenuta leđima prema stolu,
ležala je crnokosa dama i izgleda spavala. Anton Petrovič je stigao na imendan,
ali on nije shvatio čiji je to imendan - Mitjušinov, dame koja je spavala ili
nepoznatog gospodina, ruskog Nemca s čudnim prezimenom Gnuške. Sijajući
svojim neobično ružičastim licem, Mitjušin ga je upoznao s Gnuškeom i,
pokazujući klimanjem glave na punačka damina leđa, opušteno rekao:
- Dozvolite, Adelaida Albertovna, da vam predstavim svog velikog prijatelja.
Dama se nije pokrenula, što uopšte nije zbunilo Mitjušina, kao da nije ni
očekivao da će se ona probuditi. To je sve bilo pomalo besmisleno, kao što to već
biva u snu: prazna flaša od votke s ružom zabodenom u grlić, tabla sa započetom
šahovskom partijom, usnula dama, pijani Mitjušin, pijani, ali potpuno mirni
Gnuške...
- Pij - rekao je Mitjušin i naglo podigao obrve.
- Šta ti je, Antone Petroviču? Njuška ti je bela kao kreč.
- Da, svakako, popijte jednu - s nekom glupom ozbiljnošću progovori Gnuške,
dugoliki čovek s visokim okovratnikom, nalik na crnog jazavičara.
Anton Petrovič naiskap ispi pola čaše votke i sede.
- Sad pričaj, šta se desilo - rekao je Mitjušin. - Ne usteži se, Henriče - on je
najpošteniji čovek na svetu. Ja sam na potezu, Henriče, i znaj, ako sad uzmeš
mog lovca, matiraću te u tri poteza. Hajde, navali, Antone Petroviču.
- To ćemo još videti - rekao je Gnuške ispravljajući manžetnu. - Zaboravio si
piona na h5.
- Ti si h5 - rekao je Mitjušin. - Sada će Anton Petrovič pričati.
Od votke se sve zavrtelo: šahovska tabla je polako krenula na flaše, flaše su
krenule zajedno sa stolom u pravcu divana, divan sa usnulom damom krenuo je
prema prozoru, prozor je takođe nekuda krenuo. I to prokleto kretanje bilo je u
nekoj vezi s Bergom, i to je trebalo okončati, okončati tu niskost, zgaziti,
rastrgnuti, ubiti.
- Došao sam k tebi da budeš moj sekundant - počeo je Anton Petrovič i
nejasno osetio da su njegove reči nepismene, ali nije mogao da ih popravi.
- Sekund šta? - rekao je Mitjušin, posmatrajući ispod oka šahovsku tablu nad
kojom se, mrdajući prstima, nadnela Gnuškeova ruka.
- Ne, čuj - tužno je uzviknuo Anton Petrovič - saslušaj me! Nećemo više da
pijemo! To je ozbiljno, veoma ozbiljno.
Mitjušin se zagledao u njega sjajnim plavim očima.
- Partija je završena, Henriče - reče ne gledajući u Gnuškea. - Ovo zvuči
ozbiljno.
- Nameravam da se borim u dvoboju - prošaputa Anton Petrovič, pogledom
pokušavajući da zadrži sto koji se stalno negde udaljavao. - Hoću da ubijem
jednog čoveka. Njegovo ime je Berg, mislim da si ga sretao kod mene. Radije ne
bih da objašnjavam razlog...
 

Baudrillard

Zaslužan član
Moderator
Poruka
124.528
- Sekundantu možeš sve reći - rekao je Mitjušin samozadovoljno.
- Izvinite što se mešam - progovorio je iznenada Gnuške i digao kažiprst. -
Setite se onog što je rečeno: ne ubij!
- Taj čovek se zove Berg - izgovorio je Anton Petrovič. - Čini mi se da ga ti
poznaješ. I tako, potrebna su mi dva sekundanta.
- Dvoboj, znači - rekao je Gnuške.
Mitjušin ga je munuo laktom:
- Ne prekidaj, Henriče.
- To je sve - šapatom je dovršio Anton Petrovič i, oborivši pogled, lako čupnuo
pantljiku na kojoj je visio monokl.
Ćutanje. Dama na divanu je ujednačeno hrkala. Ulicom se razlegla
automobilska sirena.
- Ja sam pijan i Henrik je pijan - promrmljao je Mitjušin - ali izgleda da se
desilo nešto ozbiljno. Gricnuo je zglob na ruci i osvrnuo se ka Gnuškeu. - Šta
misliš, Henriče? Gnuške je uzdahnuo.
- Vi ćete sutra obojica otići k njemu - progovorio je opet Anton Petrovič. -
Dogovorite se o mestu i tako dalje. Nije mi dao svoju vizitkartu. Po pravilu, bio je
obavezan da mi da svoju vizitkartu. Bacio sam mu rukavicu.
- Vi postupate kao plemenit i odvažan čovek - živnu iznenada Gnuške. -
Čudnim sticajem okolnosti, donekle sam upoznat s tim slučajem. Jedan moj
rođak je takođe bio ubijen u dvoboju.

Zašto „takođe”?, sa strepnjom je pomislio Anton Petrovič. Da li je to predznak?
Mitjušin je otpio iz čaše, živnuo i rekao:
- Kao prijatelja ne mogu da te odbijem. Ujutru ćemo otići do gospodina Berga.
- Što se tiče nemačkih zakona - rekao je Gnuške - ako ga ubijete, provešćete
u zatvoru nekoliko godina, ako poginete, niko vas neće dirati.
- Imao sam sve to na umu - klimnuo je glavom Anton Petrovič.
I zatim se opet pojavilo skupo penkalo, crno, sjajno penkalo sa zlatnim
nežnim perom, koje bi inače klizilo po hartiji kao da je od somota, ali sad je ruka
Antona Petroviča drhtala, sto je podrhtavao kao paluba broda u oluji... Anton
Petrovič je napisao pismo Bergu, tri puta je Berga nazvao podlacem i završio
bespomoćnom rečenicom: Jedan od nas mora da nestane.

I onda je počeo da jeca, a Gnuške mu je, cokćući jezikom, velikom crvenom
kariranom maramom brisao lice, i Mitjušin je pokazivao šahovsku tablu
ponavljajući pronicljivo:
- Ti ćeš ga srediti, eto, kao i ovog kralja: mat posle tri poteza i niko ništa neće
pitati.
I Anton Petrovič je jecao, kloneći se polako Gnuškeovih prijateljskih ruku, i
ponavljao sa dečjom intonacijom: - Toliko sam je voleo, toliko.
Svanuo je tužni novi dan.
- Znači, u devet ćete biti kod njega - rekao je Anton Petrovič i posrćući ustao
sa stolice.
- U devet ćemo biti kod njega - kao eho odjeknuo je Gnuške.
- Moći ćemo da se ispavamo - rekao je Mitjušin.
Anton Petrovič je popravio svoj šešir, na kome je pre toga sve vreme sedeo,
uhvatio je Mitjušinovu ruku, kratko je zadržao u svojoj, podigao je i, ko zna zašto,
pritisnuo uza svoj obraz.
- Hajde, hajde - promrmlja Mitjušin i, kao i maločas, obrati se uspavanoj
dami. - Naš prijatelj odlazi, Adelaida Albertovna.
Ovog puta se promeškoljila, trzajući se budila, pa se s naporom okrenula.
Lice joj je bilo naduto i izborano od spavanja, s kosim, upadljivo iscrtanim očima.
- Momci, bilo bi bolje da više ne pijete - rekla je mirno i opet se okrenula prema
zidu.

Anton Petrovič je na uglu pronašao sanjivi taksi, koji ga je kao duh nosio kroz
pustoš grada u kome je svitalo, pa ponovo zaspao kraj njegovih vrata. U
predsoblju je sreo služavku Elspet: zinula je, ošinula ga ljutitim pogledom, kao
da će mu nešto reći, ali se predomislila i, vukući papuče, krenula je hodnikom.
- Čekajte - rekao je Anton Petrovič. - Da li je moja žena otišla?
- To je sramota - značajno je rekla služavka - to je luda kuća. Noću vući
sanduke, sve prevrnuti...
- Pitam vas, da li je otišla moja žena? - piskavim glasom viknuo je Anton
Petrovič.
- Otišla je - smrknuto je odgovorila Elspet.

Anton Petrovič je ušao u salon. Odlučio je da će tu spavati. U spavaćoj sobi,
naravno, ne može. Upalio je svetlo, legao na otoman i pokrio se kaputom. Ko zna
zašto, njegova leva šaka je bila u neudobnom položaju. Ah, naravno, sat. Skinuo
ga je, navio i pritom pomislio: neverovatno kako ovaj čovek ostaje pribran. Ne
zaboravlja čak da navije sat. To je dobro. I pošto je bio pijan, istog časa su
ogromni, glatki talasi počeli da ga ljuljaju, gore-dole, gore-dole i pripala mu je
muka. Pridigao se... velika bakarna pepeljara... brzo... I laknulo mu je na duši,
kao da ga je probolo u slabinama... i skroz je promašio pepeljaru. Odmah je
zaspao: jedna noga u crnoj cipeli i sivoj kamašni visila je sa otomana, a svetlost
(koju je potpuno zaboravio da isključi) obasjavala je bledim sjajem njegovo
oznojeno čelo.

II

Mitjušin je bio kavgadžija i pijanica. Mogao je svašta da uradi - onako,
neočekivano. Neustrašiv čovek. Pričalo se o nekom njegovom prijatelju koji je za
inat upravi pošte ubacivao upaljenu šibicu u poštansko sanduče. I pričalo se da
taj njegov prijatelj ima gnusno prezime. Sasvim je moguće da je to bio Gnuške.
A Anton Petrovič je zapravo navratio do Mitjušina onako, da mirno posedi, možda
čak i da odspava kod njega, kod kuće je bilo mučno. I sasvim neočekivano...
Berga naravno valja ubiti, ah, prvo je trebalo sve dobro promisliti i, ako treba
birati sekundante, onda u svakom slučaju čestit svet. Uopšte uzevši, sve je to
ispalo odvratno. Počev od rukavice i završavajući pepeljarom. Ali sad, naravno,
tu se više ništa ne može, potrebno je tu čašu ispiti do dna...

Opipao je ispod otomana, gde se otkotrljao sat. Jedanaest. Mitjušin i Gnuške
već su bili kod Berga. Neočekivano, neka prijatna misao se istaknu među
ostalim, progura se i opet nestade. Šta je to bilo? Aha, naravno! Pa oni su juče
bili pijani i on je bio pijan. Oni su verovatno prespavali, a onda su se otreznili,
pomislili: gluposti, to je tek onako, lupio je u pijanom stanju. Prijatna misao se
javila i nestala. Svejedno, stvar je počela, moraće da im ponovi ono od juče. Ipak
je strašno što se dosad nisu pojavili. Dvoboj. Kakva impresivna reč: dvoboj! Ja
idem na dvoboj. Neprijateljski susret. Sukob. Dvoboj. „Dvoboj” zvuči najbolje.
Ustao je, primetio je da su mu pantalone užasno izgužvane. Pepeljara je bila
sklonjena. Elspet je, izgleda, navraćala dok je spavao. Kako je to neprijatno.
Treba otići i videti šta se dešava u spavaćoj sobi. Na ženu je zaboravio, mora da
je zaboravi. Žena ne postoji. Žena nikad nije ni postojala. Sve je to prošlo. Anton
Petrovič je duboko uzdahnuo i otvorio vrata od spavaće sobe. U uglu je stajala
služavka i gurala izgužvanu novinsku hartiju u korpu za đubre.
- Donesite mi, molim vas, kafu - rekao je i prišao toaletnom stolu. Na njemu
je stajao koverat: njegovo ime i Tanjin rukopis. Kraj njega su bile razbacane
njegova četka, češalj, četkica za brijanje, unakažena, sparušena rukavica. Anton
Petrovič je otvorio koverat. Sto maraka i ništa više. Okretao je novčanicu u ruci
ne znajući šta s njome da radi.
- Elspet...
Služavka je prišla sumnjičavo ga gledajući.
- Uzmite. Toliko su vas noćas uznemiravali i onda razne druge neprijatnosti.
Hajde, uzmite.
- Sto maraka? - prošaputala je služavka i iznenada pomodrela. Ko zna šta joj
je palo na pamet, ali ona je tresnula korpu na zemlju i viknula:
- Ne! Ja nisam podmitljiva, ja sam poštena. Čekajte samo, svima ću reći kako
ste hteli da me potkupite. Ne! U toj ludnici... I izašla je zalupivši vrata.
- Šta joj je? Gospode, šta joj je? - rasejano je promrmljao Anton Petrovič, brzo
je koraknuo prema vratima i povikao za služavkom: - Napolje, smesta napolje iz
kuće!
Izbacujem trećeg čoveka, pomislio je drhteći celim telom. Ni kafu mi niko neće
dati.
Posle toga se dugo prao, presvlačio, sedeo je u kafeu nasuprot kuće,
pogledajući kroz prozor da slučajno možda ne dolaze Mitjušin i Gnuške. U gradu
je imao posla preko glave, ali nije mogao da se bavi poslovima. Dvoboj.
Glamurozna reč.

Oko četiri sata k njemu je svratila Nataša, Tanjina sestra. Od uzbuđenja je
jedva govorila i Anton Petrovič se šetkao tamo-amo, s vremena na vreme je
dodirivao nameštaj. Tanja je u strašnom stanju došla k njoj noću. U
nezamislivom stanju. Antonu Petroviču se iznenada učini čudno što su on i
Nataša na ti. Pa on nije više oženjen njenom sestrom.
- Davaću joj toliko i toliko - govorio je, trudeći se da mu se glas ne prekida.
- Stvar nije u parama - odgovarala je Nataša sedeći u fotelji i klateći nogu u
sjajnoj čarapi. - Stvar je u tome što je sve to apsolutni užas. To je pakao.
- Hvala što si navratila, jednom ćemo duže pričati, ali sad sam strašno zauzet
- rekao je Anton Petrovič. Ispraćajući je do vrata, izustio je (njemu je izgledalo da
je izustio): - Pozvao sam ga na dvoboj.

Natašine usne su zadrhtale, brzo ga je poljubila u obraz i izašla. Čudno, nije
počela da ga preklinje da se ne tuče. U stvari, ona bi morala da ga preklinje da
se ne tuče. U naše vreme niko se ne tuče. Ona ima isti parfem kao... Ko? Ne, ne,
on nikad nije bio oženjen.
A još nešto kasnije, negde oko sedam, došli su Mitjušin i Gnuške. Bili su
smrknuti. Gnuške se uzdržano pozdravio i pružio mu zapečaćeni koverat, sličan
trgovačkim. Otvorio ga je. Počelo je ovako: Dobio sam tvoju glupu i bezobzirnu
poruku... Antonu Petroviču je pao monokl, on ga je ponovo utisnuo. Ja te žalim,
ali kad si već prihvatio taj ton, ne mogu a da ne prihvatim tvoj izazov. Imaš prilično
rđave sekundante, Berg.
 

Baudrillard

Zaslužan član
Moderator
Poruka
124.528
Antonu Petroviču su se neprijatno osušila usta, i opet to blesavo klecanje
nogu...
- Ah, pa sedite - rekao je i seo prvi.
Gnuške je utonuo u fotelju, trgnuo se i seo nakraj.
- On je drzak lik - osećajno je progovorio Mitjušin. - Zamisli, sve vreme se
smejao, jedva sam se uzdržao da ga ne maznem po njušci.
Gnuške se nakašljao i rekao: - Samo jedno mogu da vam posavetujem.
Nišanite dobro, jer će i on dobro nišaniti.
Pred očima Antona Petroviča promače strana iz beležnice išarana krstićima:
crtež groblja.
- On je opasna ličnost - rekao je Gnuške i zavalio se u fotelju, opet je utonuo
i opet se iskobeljao.
- Ko će izvestiti, Henriče, ti ili ja? - zapitao je Mitjušin žvaćući cigaretu i
prstom okrećući točkić na upaljaču.
- Bolje ti - rekao je Gnuške.
- Imali smo veoma dinamičan dan - počeo je Mitjušin i iskolačio svoje plave
oči na Antona Petroviča. - Tačno u pola devet Henrik, koji je još uvek bio trešten
pijan, i ja...
- Protestujem - rekao je Gnuške.
- ... uputili smo se gospodinu Bergu. On je pijuckao kafu. A mi tras!, uručili
smo mu tvoje pismo. Koje je on pročitao. I šta je onda uradio, Henriče? Da,
nasmejao se. Sačekali smo da prestane da se grohotom smeje i Henrik ga je
upitao kakvi su njegovi planovi.
- Ne, ne planovi, već kako namerava da reaguje - popravio je Gnuške.
-... da reaguje. Na to je gospodin Berg odgovorio da je spreman da izađe na
dvoboj i da bira pištolj. Dalji uslovi su sledeći: dvadeset koraka bez crte i pucati
jednostavno na komandu: jedan, dva, tri. Zatim... Šta još, Henriče?
- Ako je nemoguće nabaviti dvobojske pištolje, onda pucati iz automatskog
„brauninga” - rekao je Gnuške.
- Iz „brauninga”. Kad smo to razjasnili, zapitali smo gospodina Berga kako da
uspostavimo kontakt s njegovim sekundantima. Izašao je da telefonira. Onda je
napisao ovo pismo. Između ostalog, stalno se šalio. Potom se dogodilo sledeće:
otišli smo u kafe da se sretnemo s njegovom gospodom. Kupio sam Gnuškeu
karanfil da ga zadene za rever. Prepoznali su nas po karanfilu. Predstavili su se,
ukratko, sve po redu. Zovu se Marks i Engels.
- Nije baš sasvim tako - dodao je Gnuške. - Markov i pukovnik Arhangelski.
- To nije bitno - rekao je Mitjušin i nastavio. - Ovde počinje epopeja. S tom
gospodom otišli smo u grad da tražimo mesto. Znaš gde je Vajsdorf, to je posle
Vanzea. Tako. Tamo smo se prošetali po šumi i pronašli proplanak. Saznali smo
da su ta gospoda sa svojim damama tu pravili piknik. Mali proplanak, naokolo
sama šuma. Ukratko, idealno mesto, mada, naravno, nećemo dobiti dekor
ogromnih planina kao u Ljermontovljevom kobnom dvoboju. Vidi kakve su mi
čizme: potpuno bele od prašine.
- I moje isto tako - reče Gnuške. - Moram reći da je šetnja bila naporna.
Nastade pauza.

- Danas je vrućina - rekao je Mitjušin. - Još toplije nego juče.
- Mnogo toplije - rekao je Gnuške.
Mitjušin je preterano jako počeo da gasi cigaretu u pepeljaru. Ćutanje. Srce
Antona Petroviča kucalo je u grlu. Pokušao je da ga proguta, ali ono je počelo da
kuca još jače. Pa kad će biti dvoboj? Sutra? Zašto ne kažu? Možda prekosutra?
Bilo bi bolje da je prekosutra...
Mitjušin i Gnuške su se pogledali i ustali.
- Sutra u pola sedam bićemo kod tebe - rekao je Mitjušin. - Nije potrebno da
krećemo ranije. Tamo, svejedno, nema ničeg.
Anton Petrovič je takođe ustao. Šta da uradi? Da zahvali?
- Pa eto, hvala, gospodo... Hvala, gospodo... Sve je, znači, uređeno. Znači tako.
Oni su se poklonili. - Mi još moramo da pronađemo lekara i pištolje - rekao je
Gnuške. U predsoblju je Anton Petrovič uhvatio Mitjušina za lakat i promrmljao:
- Znaš, to je užasno glupo, ali stvar je u tome što ja, takoreći, ne umem da
pucam. To jest umem, ali veoma rđavo...
- Hm - reče Mitjušin. - Nemaš sreće. Danas je nedelja, inače bi mogao da
uzmeš čas ili dva. Baš nemaš sreće.
- Pukovnik Arhangelski daje privatne časove gađanja - dodao je Gnuške.
- Da - rekao je Mitjušin - baš si mi pametan. Pa ipak, šta da radimo, Antone
Petroviču? Znaš, novajlije imaju sreće. Uzdaj se u Boga i samo stisni okidač.
Otišli su. Padalo je veče. Niko nije spustio roletne. Mora da u kredencu ima
sira i Grahamovog hleba. U sobama je pusto i bez pokreta, kao da je nekada sav
nameštaj disao, kretao se, a sad se sve pritajilo. Zubar od kartona se s divljim
izrazom lica nadnosio nad izbezumljenim pacijentom: to je bilo još ne tako davno,
jedne plave, zelene, ljubičaste, tamnocrvene večeri, sa šarenim vatrometom u
luna-parku „Luna”. Berg je dugo nišanio, odjeknula je vazdušna puška i dijabola
je, kad je pogodila cilj, oslobodila oprugu, a kartonski zubar je izvadio ogroman
zub sa četiri korena. Tanja je pljeskala, Anton Petrovič se smeškao; Berg je
ponovo pucao, kartonski diskovi su se bučno okretali, lule su se raspadale u
paramparčad, a pingpong loptica, koja je igrala na tankom mlazu fontane,
nestala je. Užasno... I najužasnije je od svega, Tanja je tada onako u šali rekla: -
Ne bi bilo baš prijatno izaći s vama na dvoboj. - Dvadeset koraka. Odbrojavajući
korake, Anton Petrovič je prešao od vrata do prozora. Jedanaest. Stavio je
monokl, odoka odmerio rastojanje: otprilike dve takve sobe. Ah, kad bi mu pošlo
za rukom da odmah opali, da odmah obori Berga. Ali on ne ume da nišani.
Neminovno će promašiti. Eto, recimo, nož za hartiju. Ili ne, uzmimo bolje upijač.
Treba ga ovako držati i nišaniti. A možda ovako, pored lica, ovako, kao da se
bolje vidi. I tog trenutka, držeći ispred sebe upijač u obliku papagaja i pomerajući
ga tamo-amo, tog trenutka je Anton Petrovič shvatio da će biti ubijen.
Oko deset sati odluči da legne. Ali spavaća soba je bila tabu. S velikim
naporom pronašao je u ormanu posteljinu, navukao jastuk, zategao čaršav preko
kožnog otomana u gostinskoj sobi. Svlačeći se, pomisli: - Poslednji put u životu
ležem da spavam. - Gluposti! - neuverljivo pisnu neki majušni delić duše Antona
Petroviča, onaj deo njegove duše koji ga je naterao da baci rukavicu, zalupi vrata,
nazove Berga podlacem. - Gluposti! - izustio je tankim glasom Anton Petrovič i
trgnuo se: nije dobro tako govoriti. Ako mislim da mi se ništa neće desiti, desiće
mi se ono najgore. U životu se sve uvek dešava obrnuto. Dobro bi bilo da pred
spavanje nešto pročitam - poslednji put.

Opet, prostenja u mislima. Zašto poslednji put? Ja sam u užasnom stanju.
Potrebno je da se savladam. Ah, bar kad bi bio neki predznak. Karte.
Na stočiću pored otomana stajao je špil karata. Anton Petrovič je uzeo gornju:
trojka tref. Šta znači trojka tref. Ko zna. Dalje je vadio po redu: damu karo,
osmicu tref, kec pik. A! To nije dobro. Kec pik, to je, čini mi se, smrt. To su,
uostalom, gluposti, sujeverne gluposti... Ponoć. Dvanaest i pet. Sutra je postalo
danas. Danas imam dvoboj.

On je svaki put ponovo pokušavao da se smiri. Ali dešavale su se čudne stvari:
knjiga koju je držao nosila je naziv Čarobni breg, a breg je na nemačkom Berg;
zaključio je: ako izbroji do tri i na tri prođe tramvaj, biće ubijen - i tako se i desilo,
tramvaj je prošao. I onda je Anton Petrovič učinio ono najgore što može da učini
čovek u njegovoj situaciji: odlučio je da shvati šta je to smrt. Razmišljajući o tome
jedan minut, sve je postalo besmisleno. Teško je disao. Ustao je, prošetao se po
sobi, pogledao kroz prozor na čisto, strašno, noćno nebo. Treba da napišem
testament, pomislio je Anton Petrovič. Ali pisati testament bilo bi takoreći isto
što i igrati se vatrom; to je značilo sahraniti samog sebe u mislima. - Najbolje je
da se ispavam - rekao je glasno. Ali čim bi sklopio oči, pojavilo bi se pakosno,
veselo Bergovo lice, koje je žmirkalo na jedno oko. Tad bi ponovo palio svetlost,
pokušavao da čita, pušio, iako nije bio pušač. S vremena na vreme prisećao se
sitnica iz ranijeg života - dečji pištoljčić, puteljak u parku ili nešto slično, i odmah
je prekidao svoje uspomene pomislivši: oni koji umiru uvek se sećaju sitnica iz
ranijeg života. To ne treba činiti. I onda ga je plašilo nešto drugo: primećivao je
da ne misli na Tanju, kao da ga je droga ohladila, učinila bezosećajnim. I sama
od sebe nametala se misao: nesvesno sam se već oprostio od života, sad mi je
sve svejedno, kad već moram da budem ubijen... I noć je već bila na izmaku.
Oko četiri odgegao se u trpezariju i popio čašu mineralne vode. Prolazeći pored
ogledala, pogledao je svoju prugastu pidžamu, slabu, raščupanu kosu. Odvratno
ću izgledati, sramota, pomislio je. Ali kako da se ispavam, kako da se ispavam?
Uvio se u ćebe, jer je primetio da mu zubi cvokoću, i seo u fotelju nasred
magličaste sobe, koja je postepeno postajala sve vidljivija. Kako će to izgledati?
Trebalo bi obući nešto strogo, ali elegantno. Možda smoking? Ne, to je glupo.
Onda crno odelo... i, da, crnu kravatu. Crno odelo je sasvim novo. Ali ako bude
ranjen, recimo, rana na ramenu, odelo će biti upropašćeno... Krv, rupa i moraće
da seku rukav. Gluposti, ništa se neće dogoditi. Treba obući novo crno odelo. I
kad počne dvoboj, on će podići kragnu od sakoa, mislim da tako treba, valjda da
se košulja beli ili zato što su jutra vlažna. Tako je bilo u jednom filmu. Zatim,
potrebno je sačuvati potpunu hladnokrvnost, razgovarati sa svima učtivo i
mirno. Hvala, već sam pucao. Sad ste vi na redu. Ako ne izvadite cigaretu iz usta,
neću da pucam. - Hvala, ja sam se već smejao - govorio bi kada bi čuo bajat vic.
Pa ipak, kako će biti? Oni će stići - on, Mitjušin i Gnuške - u automobilu,
automobil će ostaviti na drumu, otići će u šumu. Tamo će verovatno već čekati
Berg i njegovi sekundanti. E, to je sad pitanje: da li da pozdravi protivnika ili ne?
Šta Onjegin radi u operi? Možda će biti dobro ako izdaleka, diskretno, dodirne
obod šešira. Verovatno će početi da obeležavaju odstojanja i da pune pištolje. A
šta će on raditi za to vreme? Pa, naravno, staće negde po strani, podignuće nogu
na panj i tako će opušteno čekati. Ali šta ako Berg takođe stavi nogu na panj?
Berg je sposoban za tako nešto... Da me imitira ne bi li mi se rugao. To bi bilo
strašno. Može i na stablo da se nasloni, ili će jednostavno sesti na travu. Neko je
čak (da li u Puškinovoj priči?) jeo trešnje iz papirne kese. Da, ali treba doneti tu
kesu na bojno polje - izgledaće glupo. A tada će videti šta i kako. Samo
dostojanstveno i nonšalantno. Onda ćemo obojica stati na svoja mesta. Dvadeset
metara između nas. U tom trenutku će podići kragnu. Pištolj će ovako uzeti.
Poručnik Angel će zamahnuti maramicom ili će brojati do tri. I onda će se desiti
ono najstrašnije, najbesmislenije, ono što se ni zamisliti ne može, pa makar
razmišljao o tome čitave noći, pa makar živeo sto godina... Kakvo je to osećanje
kad metak pogodi srce ili čelo? Bol? Mučnina? Ili prosto - tras! - i potpuni mrak?
Tenorista Sobinov jednom prilikom se srušio tako uverljivo da je njegov pištolj
odleteo u orkestar. A šta ako je to neka gadna rana - u oko, u stomak? Ne, Berg
će ga ubiti na mestu. Tu su, naravno, ubrojani samo oni koji su na mestu ubijeni.
Još jedan krstić u notesu. Neverovatno...

U trpezariji sat je otkucao pet puta: ding-don 19 . Anton Petrovič se digao sa
ogromnim naporom, drhteći i uvijajući se u ogromno karirano ćebe, opet se
zamislio i iznenada lupio nogom o pod, baš kao i Luj XVI kad su mu saopštile
(„Vaša ekselencijo”) da je došlo vreme da se ide na gubilište. Tu se ništa ne može.
Udario je svojom trapavom nogom o pod. Kazna je neminovna. Treba se obrijati,
umiti se i obući. Besprekorno čist veš i novo crno odelo. I stavljajući opalnu
dugmad u manžetne na košulji, Anton Petrovič pomisli kako je opal kamen vere,

19 Ding-dawn (engl.) neprevodiva igra reči koju je autor dodao u redakciji sopstvenog prevoda na
engleski jezik. Umesto konvencionalnog dong, autor je upotrebio reč dawn (zora).
 

Baudrillard

Zaslužan član
Moderator
Poruka
124.528
a eto, dva-tri sata kasnije ta košulja će biti sva krvava. Gde će biti rupa? On
pomilova sebe po sjajnim dlakama koje su se spuštale duž toplih grudi i obuze
ga takav strah da je morao da zakloni oči dlanom. U njemu se sad sve kreće s
nekom dirljivom samostalnošću, srce pulsira, nadimaju se pluća, struji krv,
creva se skraćuju - i to unutrašnje, meko, nezaštićeno biće, koje živi tako slepo,
s toliko poverenja, to nežno, anatomsko biće on vodi na... klanicu! Uzdahnuo je
navlačeći prvo glavu u hladnu, belu tamu košulje. Čarape, kravata. Parčetom
antilopske kožice nespretno je čistio cipele. Tražeći čistu maramicu, nabasao je
na ruž. Bacivši pogled u ogledalo na svoje užasno, bledo lice, oprezno je prešao
tom grimiznom stvari po svom obrazu. Isprva je izgledao još gadnije. Liznuo je
prst, protrljao obraz, zažalio što nikad nije dobro pogledao kako se dame mažu.
Na obrazima se pojavio tanki sloj boje cigle - učinilo mu se da je tako dobro...
- Eto, već sam spreman - reče obraćajući se ogledalu; potom zevnu s naporom
i ogledalo se razlilo od suza. Brzo je dohvatio maramicu, namirisao je, rasporedio
po džepovima dokumente, maramicu, ključeve, nalivpero, stavio monokl. Šteta
što nema dobre rukavice. Nekada je to bio novi i lep par rukavica, ali leva je
obudovela. Seo je u gostinskoj sobi pored pisaćeg stola. Nalaktio se na sto i počeo
da iščekuje, pogledajući čas kroz prozor, čas u sat.


Jutro je bilo prekrasno. Na visokoj lipi ispod prozora mahnitali su vrapci.
Plava plišana senka potpuno je prekrivala ulicu, a krovovi su ovde-onde plamteli
u srebru. Antonu Petroviču je bilo hladno i glava ga je nepodnošljivo bolela. Bilo
bi dobro gucnuti malo konjaka. Konjaka nema u kući. Kuća je već nenastanjena,
domaćin odlazi zanavek. Ah, gluposti. Nama je potreban mir. Sad će zazvoniti
zvonce na ulaznim vratima. Potrebno je biti potpuno miran. Svakog časa samo
što nije zagrmelo zvonce. Već kasne tri minuta. Možda neće ni doći? Tako divno
letnje jutro... Ko je bila poslednja osoba ubijena u dvoboju u Rusiji? Baron
Mantojfel, pre dvadeset godina. Ne, oni neće stići. To je dobro. Sačekaće još pola
sata, a onda će otići na spavanje - spavaća soba više se nije činila tako strašnom
i sve mu je bila privlačnija. Anton Petrovič je široko zinuo, spremio se da istisne
čitav grumen zevanja - puklo je u ušima, podiglo se nebu pod oblake - i tog časa
je zabrujalo zvonce. I grčevito progutavši nedovršeno zevanje, Anton Petrovič je
otišao u predsoblje, otključao vrata i Mitjušin i Gnuške su prešli prag.
- Vreme je da krenemo - rekao je Mitjušin gledajući netremice u Antona
Petroviča. Bio je u svom svakodnevnom odelu boje pistaća, a Gnuške je obukao
sako.


- Da, ja sam spreman - rekao je Anton Petrovič - odmah...
Ostavio ih je da stoje u predsoblju, krenuo u spavaću sobu i, da bi dobio na
vremenu, počeo je da pere ruke i stalno je ponavljao u sebi: bože moj, pa šta je
to, šta je to? Još pre pet minuta postajala je nada da će biti zemljotres, da će
Berg umreti, da će se umešati sudbina, da će zaustaviti, spasti...
- Antone Petroviču, požuri - povikao je Mitjušin iz predsoblja. Obrisao je brzo
ruke i izašao.
- Da, da, spreman sam, hajdemo.
- Moraćemo da idemo vozom - vikao je Mitjušin kad su izašli na ulicu. Ako
taksijem stignemo u neprohodnu šumu, pa još tako rano - može da se učini
sumnjivo, šofer može da prijavi. Antone Petroviču, molim te, ne plaši se.
- Ja se ne plašim, koješta - odgovorio je Anton Petrovič i bespomoćno se
nasmešio.
Gnuške, koji je dotle sve vreme ćutao, glasno se useknuo i poslovno
progovorio:
- Doktora će dovesti naš protivnik. A pištolje za dvoboj nismo pronašli. Ali
smo pronašli dva ista „brauninga”.
U taksiju koji je trebalo da ih odveze na stanicu rasporedili su se na sledeći
način: Anton Petrovič i Mitjušin pozadi, Gnuške naspram njih, na pomoćnom
sedištu, savijenih nogu. Antona Petroviča je opet spopalo nekontrolisano zevanje.
Onaj osvetnički zev koji je progutao.
Zevnuo je nebrojeno puta, do suza. Mitjušin i Gnuške su bili veoma ozbiljni,
ali su istovremeno izgledali veoma zadovoljno.
Anton Pavlovič je stegnuo zube i zevao samo kroz nozdrve. Potom iznebuha
reče: - Baš sam se lepo ispavao noćas. - Pokušao je još nešto da smisli.
- Na ulicama već ima mnogo sveta - reče i dodade - iako je tako rano. -
Mitjušin i Gnuške su ćutali. Opet zevanje. Gospode...

Brzo su stigli na stanicu, Antonu Petroviču se činilo da se nikad nije tako brzo
vozio. Gnuške je uzeo karte i, držeći ih kao lepezu, krenuo napred. Osvrnuo se
iznenada na Mitjušina i značajno se nakašljao. Kraj kioska u kome se prodaju
cigarete i pivo stajao je Berg. Zavukao je ruku duboko u džep na pantalonama i
vadio sitniš, dok je desnom rukom pridržavao džep, kako to čine Anglosaksonci
u stripovima. Na dlanu je držao odabrani novčić i, dajući ga prodavačici, rekao
je nešto zbog čega se ona nasmejala. Berg se takođe smejao. Stajao je malo
razmaknutih nogu. Bio je u sivom flanelskom odelu.
- Idemo ovuda - rekao je Mitjušin - nije zgodno da prođemo kraj njega.
Neka obamrlost je obuzela Antona Petroviča. Potpuno nesvestan, popeo se u
vagon, seo kraj prozora, skinuo šešir, opet ga stavio na glavu. Tek kad se voz
trznuo i krenuo, povratio se - i tog časa ga je obuzelo osećanje poput onog u snu
kada u vozu koji niotkuda juri nigde iznenada primetiš da si krenuo samo u
donjem rublju.

- Oni su ušli u sledeći vagon - rekao je Mitjušin izvadio tabakeru. - Zašto
stalno zevaš, Antone Petroviču. Prosto je strašno videti.
- Ja tako uvek izjutra - automatski je odgovorio Anton Petrovič.
Borovi, borovi, borovi. Peščani nagib. Opet borovi. Tako divno jutro...
- Ne stoji ti dobro sako, Henriče - opet je progovorio Mitjušin. - Otvoreno ti
kažem: ne stoji ti.
- To je moja stvar - rekao je Gnuške.
Divni borovi. Blesnula je voda. Opet šuma. Kakva šteta, kakva slabost. Samo
da opet ne zevnem, bridi mi čeljust. Ako se uzdržavam, naviru mi suze. Sedeo je
okrenut licem prema prozoru i slušao kako kloparaju točkovi: u-smrt, u-smrt,
u-smrt...

- Evo šta vam savetujem - obrati mu se iznenada Gnuške - pucajte i nemojte
da oklevate. Savetujem vam da nišanite u središte njegove figure, tako imate više
šansi.
- Sve je u sreći - rekao je Mitjušin. - Pogodiš: dobro; ne pogodiš: ništa, i on
može da promaši. Pravi dvoboj počinje upravo posle prve razmene. Ovde,
takoreći, počinje ono glavno.
Stanica. Opet su krenuli. Zašto ga toliko muče?
Nezamislivo je da danas umre. Potpuno nezamislivo. Da padne u nesvest?
Potrebno je biti dobar glumac... Šta preduzeti? Šta činiti? Tako divno jutro.
- Antone Petroviču, oprosti što pitam - rekao je Mitjušin - ali to je važno. Imaš
li neku poruku? U smislu dokumenata? Možda pisma, zaveštanje? To se uvek
tako radi.
Anton Petrovič je zavrteo glavom.
- Šteta - reče Mitjušin. - Ko zna šta može da se desi. Henrik i ja smo se već
pripremili da provedemo neko vreme u zatvoru. Jesu li tvoji poslovi u redu?
Anton Petrovič je odmahnuo glavom. Nije mogao više da govori. Jedini način
da ne počne da viče bilo je da posmatra borove koji su promicali.
- Sad treba da siđemo - rekao je Gnuške i ustao.
Mitjušin je takođe ustao. Anton Petrovič je stisnuo zube, ali od trzaja voza
opet je seo.
- Izlaz - rekao je Mitjušin i okrenuo bravu na vratima.
Tek tada je Antonu Petroviču pošlo za rukom da se odvoji od klupe. Namestio
je monokl u očnu duplju i oprezno sišao na platformu. Sunce, vrućina...
- Oni su iza nas - rekao je Gnuške. Anton Petrovič se malo sagnuo, kao da je
nešto pritiskalo njegova leđa. Ne, tako se ne može, treba se probuditi.
Napustili su stanicu, krenuli drumom, pored sićušnih kuća od cigle s
petunijama na prozoru. Na mestu gde su se pod uglom presecali drum i meki
beli put što je vodio u šumu bila je krčma. Anton Petrovič se iznenada zaustavio.
- Strašno sam žedan - rekao je prigušeno. - Nešto bih popio.
- Da, valjalo bi - otegnu Mitjušin. Gnuške se osvrnuo i rekao:
- Već su skrenuli u šumu.
- Stići ćemo ih - rekao je Mitjušin.
Njih trojica su ušla u krčmu. Gojazna žena krpom je obrisala šank.
Mrzovoljno ih je pogledala i nasula im tri krigle piva.
Anton Petrovič je otpio, kao da se malo zagrcnuo, pa reče - Čekajte trenutak.
Odmah ću.
- Samo požuri - rekao je Mitjušin, stavljajući vrč na sto.
Anton Petrovič je otišao u hodnik, u pravcu strelice, brzo je prošao pored
toaleta, pored kuhinje, zadrhtao zbog toga što mu je mačka šmugnula između
nogu, ubrzao korak, stigao do kraja hodnika, gurnuo vrata i sunce mu je zasenilo
lice. Našao se u zelenom dvorištu, gde su se šetale kokoške, a na cepanici sedeo
dečak u izbledelom kupaćem kostimu. Anton Petrovič je brzo prošao pokraj
njega, pored zovinog žbuna, strčao niz drvene stepenice, opet dospeo u žbunje i
odjednom se okliznuo jer je tlo bilo strmo. Žbunje mu je šibalo lice, nespretno ga
je razgrtao, gnjurio, klizio, padina gusto zarasla u zovu bila je sve strmija.
Nezadrživo je padao. Klizio je naniže na napregnutim raskrečenim nogama
braneći se od elastičnih grana. Zatim je iz zaleta zagrlio stablo kome se nije nadao
i počeo je da se probija ukoso. Žbunje se proredilo. Ispred njega je bila visoka
taraba. U tarabi je odmah pronašao otvor, probio se kroz koprivu i obreo u
borovom šumarku, gde je između stabala bio prostrt veš, šaren od senki, a bilo
je i nekih daščara. S nesmanjenom odlučnošću prošao je kroz šumarak i shvatio
da ponovo klizi niz padinu. Ispred njega, između drveća, zablistala je voda.
Spotakao se, skoro je pao, spazio je puteljak sa desne strane i prešao na njega.
Puteljak ga je odveo na jezero.
 

Baudrillard

Zaslužan član
Moderator
Poruka
124.528
Preplanuli stari ribar, nalik na dimljenu haringu, sa slamnim šeširom na
glavi, pokazao mu je put prema stanici u Vanzeu. Put je isprva išao duž jezera,
zatim je skretao u šumu i skoro dva sata lutao šumom, dok najzad nije izbio na
železnički nasip. Stigao je do najbliže stanice, istog časa je stigao i voz. Popeo se
u vagon, ugurao se između dva putnika koji su sa čuđenjem pogledali u tog
debelog, bledog, mokrog čoveka u crnom, sa ofarbanim obrazima, prljavim
cipelama i monoklom u ogaravljenoj očnoj duplji. Zaustavio se tek u Berlinu, na
trgu: imao je takvo osećanje kao da je do tada neprekidno trčao i sad se, eto, tek
zaustavio, odahnuo, osvrnuo se. Pored njega je stara cvećarka sa ogromnim
grudima i prodavala karanfile. Čovek u oklopu od novina izvikivao je naziv
lokalnog lista koji se bavio skandalima. Čistač čizama ponizno je pogledao u
Antona Petroviča. I odahnuvši sa olakšanjem, Anton Petrovič je odlučno spustio
nogu na postolje: uto čistač poče brzo da radi laktovima.

Svemu je kraj, užasno, mislio je posmatrajući kako vrh cipele počinje
postepeno da plamti. Ali ja sam živ, a to je zasad najvažnije. Mitjušin i Gnuške
verovatno stražare kraj kuće, zato treba sačekati. Ni u kom slučaju ih ne treba
sresti. Noću će svratiti po stvari. Iste noći bi trebalo napustiti Berlin. Još će
razmisliti kako to da izvede...
- Добрый денъ, Antone Petroviču - razlegao se blagi glas iznad njegovog uha.
Tako je zadrhtao da mu je noga skliznula sa stalka. Ne, to nije ništa, lažna
uzbuna. Bio je to neki Leontijev, čovek koga je sreo dva-tri puta, izgleda novinar
ili nešto slično. Brbljiv, ali bezazlen čovek. Priča se da ga žena vara na sve strane.
- Šetate? - zapitao je Leontjev melanholično mu stežući ruku.
- Da. Ne, imam nekog posla - odgovorio je Anton Petrovič i pomislio: to je
bezobrazluk, zašto se ne pozdravi i ne ode.

Leontjev je pogledao na jednu stranu, zatim na drugu i rekao ozareno, kao da
je napravio srećno otkriće: - Predivno vreme!
Naime, on je bio pesimista i, kao svaki pesimista, bio je čovek smešno
nepronicljiv. Njegovo žućkasto izduženo lice bilo je rđavo izbrijano i sav je bio
nekako nezgrapan, mršav i utučen, kao da su prirodu tištali zubi dok ga je
stvarala.
Čistač je obesno lupkajući sredio četke. Anton Petrovič pogleda u svoje
osvežene cipele.
- U kom pravcu idete? - zapitao je Leontjev.
- A vi? - zapitao je Anton Petrovič...
- Meni je svejedno. Sad sam slobodan. Mogu malo da vas otpratim - on je
kašljucnuo i ulagivački dodao - naravno, ako dozvolite.
- Naravno, samo izvolite - promumlao je Anton Petrovič. Prikačio se, pomisli.
Treba krenuti nekim drugim ulicama. Još mogu da nabasam na poznanike.
Samo da ne sretnem onu dvojicu.
- Pa kako živite? - upitao je Leontjev. Bio je od onih ljudi koji pitaju kako živite
samo zato da bi detaljno ispričali kako oni žive.
- Pa... onako... Uglavnom dobro - nerazgovetno je promumlao Anton Petrovič.
A kasnije će, naravno, sve saznati. Gospode, kakva zbrka. - Ja idem desno - reče
glasno i skrenu. Leontjev se tužno osmehnuo vlastitim mislima, skoro je udario
u njega svojim dugačkim nogama i malo se zanjihao.
- Kad je desno, nek bude desno, meni je svejedno.
Šta da radim, pomislio je Anton Petrovič. Ne mogu ja s njim tek tako da se
šetam. O toliko stvari treba da razmislim, da se odlučim... I ja sam se strašno
umorio, žuljevi me bole.
A Leontjev je već pričao. Pričao je naširoko i nadugačko. Pričao je o tome
koliko je plaćao sobu, kako je teško plaćati, kako je uopšte teško živeti, kako se
retko nađe dobra gazdarica, da je njihova gazdarica vređala njegovu ženu.
- Moja žena, Adelaida Albertovna, i sama ima preku narav, naravno - dodade
sa uzdahom. On je bio jedan od onih Rusa iz srednje klase koji koriste patronime
kad govore o svojim suprugama.

Išli su potpuno nepoznatom ulicom gde su popravljali trotoar. Jedan od
radnika je imao tetoviranog zmaja na grudima. Anton Petrovič je maramicom
obrisao čelo i rekao: - Ovde u blizini imam posla. Čekaju me. Poslovni sastanak.
- Otpratiću vas - tužno se osmehnuo Leontjev.
Anton Petrovič je osmotrio ulicu očajničkim pogledom. Natpis: HOTEL. Ubogi
i nabijeni hotel između zgrade obložene skelama i skladišta.
- Ja ću ovde - rekao je Anton Petrovič. - Da, u taj hotel. Poslovni sastanak.
Leontjev je skinuo pocepanu rukavicu, blago mu stisnuo ruku. - Znate šta, ja
ću vas možda malko sačekati. Nećete valjda dugo?
- Poprilično dugo, bojim se - rekao je Anton Petrovič.
- Šteta. Hteo bih da porazgovaram s vama o nekim stvarima, za savet da vas
zamolim. Pa, doviđenja. Ja ću, za svaki slučaj, da prošvrljam u blizini. Možda
ćete ranije završiti.

Anton Petrovič je ušao u hotel. Nije imao izbora. Bilo je pusto i prilično
mračno. Iza neke tezge stvorila se neka čupava spodoba i zapitala ga šta hoće.
- Sobu - rekao je tiho Anton Petrovič. Spodoba se zamislila, počešala iza uha
i zatražila kaparu. Anton Petrovič je dao deset maraka. Crvenokosa služavka,
hitro vrteći zadnjicu, povela ga je dugačkim hodnikom i otključala vrata. Ušao
je, duboko uzdahnuo i seo u nisku plišanu fotelju. Bio je sam. Nameštaj, postelja,
umivaonik su se probudili, pogledali ga ispod oka i opet zadremali. U toj
pospanoj, neuglednoj hotelskoj sobi Anton Petrovič je najzad bio sam.
Pogrbljen, zaklonivši oči dlanom, zamisli se i ispred njega je počelo da promiče
nešto zeleno, žuto, dečak na cepanici, pecaroš, Leontjev, Berg, Tanja. Pri pomisli
na Tanju, jeknuo je i još se jače pogrbio. Njen glas, njen dragi glas. Laka, hitra
pogleda, skakala je na divan i podavijala noge poda se, a suknja se oko nje
nadimala kao svilena kupola i opet padala. Ili bi nepokretna sedela kraj stola i
samo bi s vremena na vreme žmirkala podigavši lice i ispuštala dim od cigarete.
Besmisleno... Zašto si lagala! Pa ti si lagala. Šta da radim bez tebe? Tanjka?
Shvataš li, lagala si. Radosti moja, ali zašto? Zašto?

Ječeći i pucketajući prstima, poče koračati po sobi sudarajući se s
nameštajem, ne primećujući to. Slučajno se zaustavio pored prozora i provirio
na ulicu. Isprva se ulica nije videla zbog magle u očima, ali magla se razišla.
Pojavila se ulica, neki teretnjak, bicikl, starica koja je oprezno napuštala trotoar.
Trotoarom se lagano vukao Leontjev u hodu čitajući novine; promakao je,
skrenuo iza ugla. I gledajući Leontjeva, Anton Petrovič shvati svu beznadežnost
- da, baš beznadežnost, nema druge reči za to - beznadežnost svog položaja. Još
juče je bio sasvim pristojan čovek koga su poštovali prijatelji, poznanici, kolege.
Posao! Kakav posao! Sada se sve promenilo: pobegao je preko klizave padine
- i sada je na dnu.

- Pa kako je to moguće? Potrebno je odlučiti se - rekao je slabim glasom Anton
Petrovič. Možda postoji neki izlaz? Malo su ga mučili i dosta. Da, treba se odlučiti.
Priseti se sumnjičavog pogleda nakostrešenog čoveka na recepciji. Šta reći takvoj
osobi? Pa da, jasno: idem po stvari, ostale su na stanici. Tako. S tim hotelom je
raskrstio zauvek. Ulica je, hvala bogu, slobodna - Leontjev je malo čekao i otišao.
Kako stići do najbliže tramvajske stanice? Ah, idite pravo i stići ćete do najbliže
tramvajske stanice. Ne, bolje kola. Idemo. Ulice ponovo postaju poznate. Mirno,
potpuno mirno, izašao je iz kola. Napojnica za taksistu. Kuća! Pet spratova.
Mirno, potpuno mirno ušao je u predsoblje. Brzo je otvorio vrata gostinske sobe.
Ah, kakvo iznenađenje!

U gostinskoj sobi kraj okruglog stola sedi Mitjušin, Gnuške... Tanja. Na stolu
- flaše, čaše. Mitjušin je mokar i rumen, oči su mu sjajne, pijan je ko majka. I
Gnuške je pijan, smeši se i trlja ruke. Tanja sedi, gole laktove je stavila na sto,
netremice pilji u njega ...
Mitjušin se iznenadio, pritrčao mu, uhvatio ga za ruku.
- Stiže najzad... - I šapatom, lukavo namignu: - Mustra bečka.
Anton Petrovič je seo, ispio votku. Mitjušin i Gnuške lukavo, ali dobrodušno
gledaju u njega. Tanja reče:
- Sigurno si gladan. Doneću ti sendvič.
I eto, čim je izašla, Mitjušin i Gnuške su poleteli prema njemu, počeli da
govore prekidajući jedan drugog.
- Imao si sreće, Antone Petroviču! Zamisli, gospodin Berg se takođe uplašio.
Ne, ne takođe, već je prosto izgubio živce. Dok smo te čekali u krčmi, ušli su
njegovi sekundanti, saopštili da se Berg predomislio. Ti bezobraznici širokih
ramena uvek ispadnu kukavice. Mi vas, gospodo, molimo da nam oprostite što
smo pristali da budemo sekundanti tog nitkova. Eto, koliko si imao sreće, Antone
Petroviču! Kao da ničeg nije ni bilo. I ti si se časno izvukao, a on je osramoćen
zanavek. A najvažnije, tvoja žena, čim je za to saznala, odmah je napustila Berga
i vratila se tebi. I ti moraš da joj oprostiš.

Anton Petrovič se široko nasmejao, ustao, poigrao se pantljikom od monokla.
I osmeh se polako izgubio. Takve stvari se u stvarnom životu ne dešavaju.
Pogledao je u plišanu fotelju, meki krevet, umivaonik; odsada će morati da
živi u ovoj bednoj hotelskoj sobi, u ovom bednom hotelu. Seo je na postelju, izuo
cipele, sa olakšanjem promrdao nožnim prstima, primetio da je nažuljio petu i
da se čarapa na tom mestu pocepala. Onda je zazvonio, poručio sendvič sa
šunkom. I kad je služavka stavila tanjir na sto, namerno je skrenuo pogled, ali
čim su se zatvorila vrata, dohvatio je hleb obema rukama, istog trenutka
zamazao prste i bradu mašću koja je curila sa strane i počeo halapljivo da žvaće.

Vladimir Nabokov - Sabrane priče I
prevod s ruskog: Lidija Subotin
 

Baudrillard

Zaslužan član
Moderator
Poruka
124.528
Božićna priča

Nastupio je tajac. Nemilosrdno osvetljen lampom, mlad i bucmast, u rubaški
ispod kratkog crnog kaputa, oborenog pogleda punog napetosti, Anton Goli
počeo je da skuplja stranice rukopisa koje je tokom čitanja nasumice odlagao.
Njegov mentor, kritičar Crvene stvarnosti, zurio je u pod dok se opipavao po
džepovima tražeći šibice. I pisac Novodvorcev je ćutao, ali bila je to drugačija,
dostojanstvena ćutnja. S masivnim cvikerom na nosu, izuzetno visokog čela, s
dva pramena retke tamne kose prebačene preko ćelavog temena i sedom
čekinjom na slepoočnicama, sedeo je zatvorenih očiju kao da još sluša,
prekrstivši debele noge i zatisnuvši ruku između kolena. Ne beše to prvi put da
su mu doveli nekog od tih natmurenih, ozbiljnih seljačkih prozaika. I nije mu se
prvi put dogodilo da u njihovim nezrelim pripovestima primeti odjeke - koje
kritičari još nisu uočili - vlastitog dvadesetpetogodišnjeg stvaralaštva; jer priča
Golog predstavljala je tek nespretno prežvakavanje njegovih tema, onih iz „Ivice”,
novele koju je pisao sa uzbuđenjem i pun nade i čije objavljivanje prošle godine
nije nimalo uvećalo njegovu postojanu, ali bledunjavu slavu.

Kritičar je zapalio cigaretu. Goli je, ne dižući pogled, trpao rukopis u svoju
aktovku. Ali njihov domaćin je i dalje ćutao, ne zato što nije znao kako da oceni
priču, već zato što je čekao, krotko i turobno, ne bi li kritičar možda izrekao ono
što je njemu, Novodvorcevu, bilo neprijatno da kaže: da je to Novodvorcevljeva
tema, da je upravo Novodvorcev nadahnuo lik tog mučaljivog momka, nesebično
posvećenog svom dedi radniku, koji, ne zahvaljujući obrazovanju, već pre nekoj
spokojnoj, unutrašnjoj snazi, odnosi psihološku pobedu nad zlobnim
intelektualcem. Ali kritičar, pogrbljen na ivici kožnog divana poput velike,
snuždene ptice, beznadežno je ćutao.
Shvativši da ni ovoga puta neće čuti željene reči i nastojeći da usredsredi misli
na činjenicu da je taj pisac početnik doveden ipak kod njega, a ne Neverova, kako
bi mu on saopštio svoj sud, Novodvorcev promeni položaj nogu, gurnuvši drugu
ruku između njih, i reče poslovno: - Pa, dakle - te, okrznuvši pogledom nabreklu
venu na čelu Golog, otpoče tiho, staloženo da govori. Rekao je da je priča solidno
• 187 •
oblikovana, da se u tom mestu u kom seljaci počinju da grade školu sopstvenim
sredstvima oseća moć kolektiva, da u opisu Petrove ljubavi prema Anjuti ima
izvesnih stilskih omaški, ali da se čuje zov proleća i zdrave požude - a sve vreme
dok je govorio vrzmalo mu se po glavi kako je nedavno pisao tom kritičaru da bi
ga podsetio da će se u januaru navršiti dvadeset i pet godina njegovog književnog
rada, ali da usrdno moli da se ne priređuju nikakve svečanosti, s obzirom na to
da su pred njim još godine pregalaštva za Savez...

- A što se tiče vašeg intelektualca, niste ga dobro pogodili - dometnuo je. -
Nema tu istinskog osećaja njegove neminovne propasti...
Kritičar je i dalje ćutao. Bio je riđokos, mršav i oronuo čovek, pričalo se da
boluje od jektike, ali je, zapravo, verovatno bio zdrav kao bik. Odgovorio je,
takođe pismom, da podržava Novodvorcevljevu odluku, i time je stavljena tačka
na to. Biće da je dovođenje Golog predstavljalo neku vrstu potajne
kompenzacije... I Novodvorcev se najednom sneveseli - nije bio uvređen, već
naprosto tužan - tako da je zastao u pola rečenice i počeo maramicom da briše
naočari, ispod kojih se ukazaše njegove sasvim blage oči.
Kritičar ustade. - Kuda ćete? Još je rano - reče Novodvorcev, ali se i sam
podiže. Anton Goli se nakašljao i pribio aktovku uz bok.
- Biće od njega pisac, nema sumnje - rekao je kritičar ravnodušno, uzvrpoljivši
se po sobi i parajući vazduh ugašenom cigaretom. Pevušeći resko kroz zube,
nadneo se nad pisaći sto, potom je zastao ispred etažera, na kom je između
raskupusanog Leonida Andrejeva i bezimene knjige bez hrbata obitavalo jedno
pristojno izdanje Kapitala; naposletku je istim zgurenim korakom prišao prozoru
i sklonio plavu zavesu u stranu.

- Svratite nekad - obratio se u međuvremenu Novodvorcev Antonu Golom,
koji se grčevito naklonio, a zatim razmetljivo isprsio. - Kad napišete još nešto,
donesite.
- Baš je zavejalo - rekao je kritičar, pustivši zavesu. – Danas je, inače, Badnje
veče.
Počeo je bezvoljno da traži kaput i šešir.
- U nekadašnja vremena, na ovaj dan, vi i vaša bratija štancovali biste božićne
feljtončiće...
- Ja nisam - rekao je Novodvorcev.
Kritičar se smejuljio. - Šteta. Mogli biste da napišete božićnu priču. U novom
stilu.
Anton Goli se nakašlja u šaku. - A kod nas je bio jedan... - zaustio je
promuklim basom i nanovo pročistio grlo.
- Ozbiljan sam - nastavio je kritičar, uvlačeći se u kaput. - Može se tu skovati
nešto veoma domišljato... Hvala, ali već...
- A kod nas je - reče Anton Goli - bio jedan. Učitelj. Kome je. Palo na pamet.
Da napravi deci božićnu jelku. Na vrh je natakao. Crvenu zvezdu.
- Ne, to nije naročito zgodno - rekao je kritičar. - Malo je nezgrapno za pričicu.
Može to da se zaoštri. Borba dva različita sveta. A sve to spram snežne pozadine...
- Sa simbolima se uostalom mora biti veoma pažljiv - rekao je Novodvorcev
potišteno. - Evo, imam jednog komšiju - čestit čovek, član partije, predan borac,
a ipak koristi izraze poput „golgota proletarijata”...

Kad su gosti otišli, seo je za svoj sto i podnimio uho debelom, belom rukom.
Pored mastionice je stajalo nešto nalik na četvrtastu čašu s tri pera zabodena u
kavijar od plavih staklenih kuglica. Ta stvar beše stara deset, petnaest godina -
prošla je kroz sve bure, oko nje su se drmali čitavi svetovi - ali se nijedna staklena
kuglica nije izgubila. Izabrao je pero, stavio ispred sebe list hartije, podmetnuvši
ispod još nekoliko listova kako bi pisao po debljoj površini...
- Ali o čemu? - zapitao se glasno Novodvorcev, potom je bedrom odgurnuo
stolicu i počeo da šparta po sobi. U levom uhu mu je nepodnošljivo zvonilo.
Taj podlac je to namerno rekao, pomisli on i, kao da sledi malopređašnju
kritičarevu putanju, pođe prema prozoru.

Ima obraza da me savetuje... I taj njegov podrugljivi ton... Verovatno smatra
da više nemam originalnosti... Sešću i napisaću pravu božićnu priču... A on će
se onda u štampi prisećati: - Svratio sam jedne večeri kod njega i tako, između
ostalog, natuknuo mu: ’Dmitrije Dmitrijeviču, trebalo bi da prikažete borbu
starog i novog poretka na pozadini takozvanog božićnog snega. Tako biste do
kraja razradili onu temu koju ste na izvanredan način uveli u „Ivici” - sećate se
Tumanovljevog sna? Mislim da je upravo ta tema...’ I te večeri rođeno je delo
koje...

Prozor je gledao u dvorište. Mesec se nije video... Ne, neki sjaj ipak jeste
dopirao iza onog tamo crnog dimnjaka. U dvorištu su bila složena drva,
pokrivena svetlucavim snežnim sagom. U jednom prozoru gorelo je zeleno senilo
lampe - neko je radio za stolom i računaljka se blistala kao da joj kuglice behu
izrađene od obojenog stakla. Sa ivice krova se iznenada, posve nečujno, obruši
nekoliko grumenova snega. I, ponovo, posvemašnja obamrlost.
Osetio je onaj golicavi vakuum koji je kod njega uvek pratio želju za pisanjem.
U tom vakuumu nešto se uobličavalo, raslo. Jedna nova, posebna vrsta Božića...
Isti stari sneg, potpuno novi sukob...

Kroz zid je čuo zvuk smotrenih koraka. To se njegov komšija vraćao kući,
nenametljiv, učtiv čovek, komunista do srži. Obuzet nejasnim zanosom, s
prijatnim očekivanjem, Novodvorcev je ponovo seo za sto. Već je imao
raspoloženje, kolorit tog dela u nastajanju. Preostalo mu je samo da sačini
okosnicu, temu. Božićno drvce - trebalo bi da počne od toga. Zamišljao je kako
se u domovima izvesnih ljudi, koji su nekad bili neko i nešto, a sada su uplašeni,
zlovoljni, osuđeni na propast (dočarao ih je sebi tako jasno...), verovatno kače
papirni ukrasi na jelku koja je krišom posečena u šumi. Danas se više nigde nisu
mogle kupiti šljokice, niti su se u senci Katedrale Svetog Isaka tiskale jele...
Začu se prigušeno, kao u tkaninu uvijeno kucanje. Vrata se malko
odškrinuše. Obzirno, ne provirujući unutra, komšija upita: - Mogu li da vas
zamolim za jedno pero? Tupo, ako imate kojim slučajem?
Novodvorcev mu ga dade.

- Blagodarim - reče komšija, nečujno zatvorivši vrata.
Ovo sitno ometanje nekako je oslabilo sliku koja već beše počela da sazreva.
Setio se da je u „Ivici” Tumanov žalio za sjajem nekadašnjih praznika. Ne bi
valjalo da se ponavlja. U nezgodan čas iskrsnu i drugo sećanje. Nedavno, na
jednoj sedeljci, neka mlada žena rekla je svome mužu: - Ti po mnogo čemu ličiš
na Tumanova. - Nekoliko dana bio je veoma srećan. A potom se upoznao s tom
damom i ispostavilo se da je Tumanov, zapravo, verenik njene sestre. No, nije to
bilo prvo razočaranje. Jedan kritičar mu je rekao da će napisati članak o
„tumanovštini”. Bilo je nečeg neizmerno laskavog u toj reči, kao i u malom slovu
kojim je počinjala. Kritičar je, međutim, otišao na Kavkaz da proučava gruzijske
pesnike. Doduše, bilo je i prijatnih stvari. Recimo, kad bi se nabrajalo: - Gorki,
Novodvorcev, Čirikov...

U autobiografiji uz svoja sabrana dela (šest tomova, s portretom autora)
opisao je kako se on, čovek skromnog porekla, probio u životu. Imao je, u suštini,
srećnu mladost. Prožetu krepkošću, verom, uspesima. Minulo je dvadeset i pet
godina otkako mu je u jednom zamašnom časopisu objavljena prva priča.
Koroljenko ga je voleo. Bio je uhapšen nekoliko puta. Zbog njega su ugasili jedne
novine. Sad je ostvario svoje građanske težnje. Među mlađim piscima,
početnicima, osećao se lagodno, neusiljeno. Novi život mu beše potaman. Šest
tomova. Ime nadaleko poznato. Ali slava bledunjava, bledunjava...

Prebacio se opet na sliku jelke, i najednom se, iz posve nejasnog razloga, setio
salona u domu jednog trgovca, obimne knjige članaka i pesama pozlaćenog
obreza (dobrotvorno izdanje za pomoć siromašnima) nekako povezane s tom
kućom, božićne jelke u salonu, žene koju je onomad voleo i kako su se svećice
na jelci odražavale kao kristalni trepet u njenim široko otvorenim očima kad je s
visoke grane uzbrala mandarinu. To je bilo pre dvadeset, pa i više godina - kako
se neke sitnice zanavek urežu u sećanje.

Ogorčeno je odbacio ovu uspomenu i ponovo zamislio onu ubogu jelku koju,
po svoj prilici, upravo sada ukrašavaju... Nema tu priče, premda se, dakako,
može zaoštriti... Emigranti plaču oko jelke, uparađeni u svojim mundirima što
odišu naftalinom, gledaju u jelku i plaču. Negde u Parizu. Stari general se priseća
kako je znao da izbije zube svojim ljudima, dok iseca anđela od pozlaćenog
kartona... Pomislio je na jednog generala kog je zaista poznavao i koji je sada
zaista bio u inostranstvu, ali nikako nije mogao da ga zamisli kako kleči ispred
jelke i plače...

- Ali na dobrom sam putu - rekao je Novodvorcev glasno, nestrpljivo loveći
neku misao koja mu je pobegla. A onda se nešto novo i neočekivano poče
uobličavati u njegovoj mašti - evropski grad, sita svetina ušuškana u bunde.
Jarko osvetljen izlog. Iza stakla ogromna jelka, sa gomilom šunki oko podnožja i
skupim voćem na granama. Simbol izobilja. A ispred izloga, na ledenom
pločniku...

I s trijumfalnim uzbuđenjem, osetivši da je pronašao neophodni, jedinstveni
ton, da će napisati nešto zadivljujuće, prikazati kao niko pre njega sukob dve
klase, dva sveta, latio se pisanja. Pisao je o raskošnoj jelci u bestidno osvetljenom
izlogu i o gladnom radniku, žrtvi lokauta, koji posmatra tu jelku strogim i
sumornim pogledom.
- Bezočna jelka - pisao je Novodvorcev - sjaktila je u svim duginim bojama.

Vladimir Nabokov - Sabrane priče I
prevod sa engleskog: Alen Bešić
 

Baudrillard

Zaslužan član
Moderator
Poruka
124.528
Krompir-vilenjak

I

Njegovo ime je zapravo bilo Frederik Dobson. Svom prijatelju mađioničaru ovako
je pričao o sebi:

- Ko u Bristolu nije poznavao dečjeg krojača Dobsona? Ja sam njegov sin.
Time se ponosim samo iz tvrdoglavosti. Moram vam reći da je moj otac pio kao
smuk. Negde oko 1900, nekoliko meseci pre mog rođenja, u vreme kad se davio
u džinu, podmetnuo je mojoj majci u postelju jednu od onih, znate, voštanih
figura - u mornarskoj bluzi i prvim dugačkim pantalonama. Jadnicu je samo
čudo spaslo da ne pobaci. Shvatate, naravno, da ja sve to znam samo iz priča,
ali ako me dobri ljudi nisu prevarili, to je tajni razlog zbog kojeg sam ja...
I Fred Dobson je tužno i dobroćudno širio ruke. Mađioničar se sa svojim
uobičajenim osmehom saginjao, podizao Freda i, uzdahnuvši, stavljao ga na
orman, gde bi Krompir-vilenjak, pokorno sklupčan, počinjao tiho da kija i da
cvili.

Imao je dvadeset godina, bio je težak dvadesetak kilograma i samo nekoliko
santimetara viši od poznatog švajcarskog kepeca Cimermana, čiji je nadimak bio
Princ Baltazar. Fred je, kao i kolega Cimerman, bio izvrsno građen i da nije bilo
borica na okruglom čelu i oko žmirkavih očiju i te strašne napregnutosti (kao da
se trudio da ne raste), kepec bi bio potpuno nalik na nežnog osmogodišnjeg
dečaka. Njegova kosa boje vlažne slame bila je zalizana i podeljena ravnom
linijom razdeljka, koji je prolazio baš sredinom glave kako bi sklopio lukavi
sporazum sa svojim temenom. Fred je hodao lako, ponašao se neusiljeno i dobro
je igrao, ali već prvi reditelj koji je počeo njime da se bavi odlučio je da pojmu
„vilenjak” da veću težinu čim je opazio njegov debeli nos nasleđen od svog
gojaznog i vragolastog oca.

Krompir-vilenjak je već samim svojim izgledom izazvao buru aplauza i smeh
širom Engleske, a onda i u glavnim gradovima na kontinentu. Za razliku od
ostalih patuljaka, bio je krotke naravi, druželjubiv - veoma je voleo onog sićušnog
ponija Pahuljicu, na kome je tako revnosno kaskao arenom holandskog cirkusa,
a u Beču je osvojio srce glupog i sumornog džina, rodom iz Omska, time što je
prilikom prvog susreta ispružio ruke i kao dete zatražio da ga ovaj poput dadilje
uzme u naručje.

Obično nije nastupao sam. Tako se u Beču kepec pojavio zajedno sa džinom,
kružio je oko njega uredno odeven, u prugastim pantalonama, u dobro
sašivenom sakou, s velikim smotuljkom nota ispod miške. Džinu je dodavao
gitaru. Ovaj je stajao kao ogromna lutka i mehaničkim pokretom uzimao
instrument. Dugačak kaput, koji kao da je krojen od abonosa, visoke štikle,
cilindar i stub svetlosti reflektora - samo su povećavali visinu impozantnog
Sibirca, teškog sto šezdeset kilograma. Izbacivši čvrstu vilicu, jednim prstom je
okidao po strunama. U pauzama se kao žena žalio na vrtoglavicu. Fred ga je
veoma zavoleo, čak je i zaplakao prilikom rastanka, jer se brzo privikavao na
ljude. Njegov život je išao ukrug, savršeno monotono, kao cirkuski konji.
Jednom, u tami kulisa, spotakao se na kofu s molerskom bojom i lagano je
pljusnuo u nju. Toga se kasnije dugo sećao kao nečeg neobičnog.
Tako je kepec proputovao veći deo Evrope i štedeo novac, pevao srebrnim
kastratskim glasom; u nemačkim kabareima posetioci su jeli sendviče, kao i
orahe na štapiću, a u španskim - ušećerene ljubičice i takođe orahe na
štapićima. Nije video sveta. U sećanju mu je samo ostalo: uvek isti bezoblični
ponor koji se smeje, a onda, posle pozorišta, tiho i sanjalački se prostire
prohladna noć, koja je tako modra kad se izlazi iz pozorišta.

Kad se vratio u London, našao je novog partnera, mađioničara po imenu Šok.
Šok je imao milozvučan glas, tanke, blede, praktično providne ruke i smeđi
pramen kose koji je padao na obrvu. Pre je ličio na pesnika nego na mađioničara
i svoje trikove je prikazivao s nekom nežnom i lakom tugom, bez usplahirenog
brbljanja, svojstvenog njegovoj profesiji. Krompir-vilenjak mu je pomagao
uveseljavajući publiku, a na kraju se s radosnim gugutavim kliktanjem
pojavljivao na trećoj galeriji, iako su samo trenutak pre toga svi videli kako ga je
mađioničar zatvarao u crnu kutiju koja je stajala nasred pozornice.
Sve se to odigravalo u jednom od onih londonskih pozorišta gde su akrobati,
koji lebde uz zveckanje i drhtaje trapeza, i strani tenor (neuspešan u domovini),
koji peva barkarole, trbuhozborac u mornarskoj uniformi, biciklista i neminovni
ekscentrični klovn s kačketićem i prsnikom do kolena.

II

Fred je u poslednje vreme bio sve turobniji i stalno je bezvučno i tužno kijao, kao
japanski španijel. Čitave mesece čedni patuljak nije osećao strast prema ženi, ali
ponekad je doživljavao jake nastupe ljubavne patnje zbog svoje osamljenosti, što
je prolazilo isto tako iznenadno kao što bi i planulo, i neko vreme opet ne bi
opažao gola ramena koja su belasala iza somotskih ograda loža, ni devojčicu
akrobatkinju, ni špansku plesačicu čije bi se butine za trenutak obnažile kad bi
u brzom okretanju uzburkala narandžasto paperje njenih čupavih volana.
- Potrebna ti je žena patuljak - zamišljeno je rekao Šok i uobičajenim
pokretom izvadio srebrni novčić iz patuljkovog uha, dok se ovaj branio ručicom
kao da tera muvu.

I te noći, kad se posle svoje tačke Fred u kaputiću i kačketu vukao iza kulisa
mračnim hodnikom, kijuckao i preo kao mačka - odškrinuta vrata je iznenada
zapljusnula vesela svetlost i dva glasa su ga pozvala unutra. Bile su to Zita i
Arabela, sestre akrobatkinje, obe poluodevene, preplanule, crnokose, sa
izduženim plavim očima. U sobi je svetlucao pozorišni nered i miris parfema je
ispunio sobu. Na stolu za šminkanje bile su razbacane pufne za puderisanje,
češljevi, kristalne bočice za parfeme sa gumenom pumpicom, šnale u kutiji od
čokolade, karmini.

Sestre su za tili čas ogluvele kepeca svojim blebetanjem. Golicale su i stiskale
Freda, koji se namrštio i sav zacrveneo i kao lopta se kotrljao između brzih i
obnaženih ruku. I kad ga je vesela Arabela privukla sebi i pala unazad, na kauč,
Fred je izgubio razum i počeo da se trlja o nju i sopće obgrlivši je oko vrata.
Pokušavajući da ga odgurne, digla je ruku, a on je skliznuo ispod nje, zalepio
usne za vrelu, škakljivu dolinicu njenog obrijanog pazuha. Druga, kikotava Zita,
pokušavala je da ga odvuče, zgrabivši ga za nogu, tog časa su se s treskom
otvorila vrata i, u kao mramor belom trikou, ušao je Francuz, partner

akrobatkinja. Ćutke i bez zlobe, ščepao je kepeca za okovratnik (samo je kvrcnuo
uštirkani okovratnik koji se otkopčao), digao ga uvisi kao majmunče i izbacio iz
sobe. Vrata su se zalupila. Šok, koji se slučajno tu zatekao, stigao je da primeti
beli zamah snažne ruke, crnu malu figuru i stopala koja su se zgrčila u letu.
Fred je bolno lupio i ostao da leži nepokretan. Nije izgubio svest, samo je
nekako omlitaveo, zurio je u jednu tačku i cvokotao zubima.

- Nemaš sreće, brate - uzdahnu mađioničar, diže ga s patosa i providnim
prstima opipa okruglo liliputančevo čelo. - Govorio sam ti, ne guraj se. Dobio si
što si tražio. Potrebna ti je žena patuljak.
Fred je ćutao izbuljenih očiju.

- Prenoćićeš kod mene - odlučio je Šok i, noseći Krompir-vilenjaka na rukama,
uputi se prema izlazu.
 

Baudrillard

Zaslužan član
Moderator
Poruka
124.528
III

Postojala je i gospođa Šok.
Bila je to dama neodređenih godina, tamnooka, sa žućkastim beonjačama.
Njena mršava figura, pergamentska put, crna suva kosa, navika da kroz nozdrve
izduvava dim od cigarete, promišljena neurednost haljine i frizure - sve to nije
privlačilo muškarce, ali se verovatno dopadalo mađioničaru, iako u stvari on kao
da nije ni primećivao ženu, uvek zauzet smišljanjem svojih tajnih sprava za svoju
tačku, izgledao je odsutno i prevejano, ali dok je govorio o trivijalnim stvarima,
pažljivo je posmatrao sve oko sebe, zadubljen u astrološke maštarije. Nora je
morala uvek da bude na oprezu, jer nije propuštao priliku da izvede neku sitnu
i zaludnu, ali istančanu i veštu varku. Dešavalo se da je tokom ručka iznenadi
svojom neobičnom proždrljivošću, pri čemu bi sočno mljackao, sisao pileće kosti,
nanovo punio svoj tanjir, zatim bi otišao, tužno pogledavši ženu; a nešto kasnije,
služavka bi se cerekala i saopštavala da gospodin Šok nije ni dotakao ručak, da
je sav njegov ručak ostao u tri potpuno nove šerpe ispod stola.

Bila je ćerka uvaženog umetnika koji je slikao samo konje, pegave pse i lovce
u crvenim frakovima. Pre udaje živela je u Čelsiju, divila se maglovitim zalascima
nad Temzom, uzimala časove crtanja, posećivala besmislena okupljanja lokalnog
boemskog društva, kada su je sablasnosive oči tihog, mršavog čoveka osvojile.
Malo je pričao i bio je još uvek nepoznat. Pretpostavljalo se da je lirski pesnik.
Odmah se zaljubila u njega. Pesnik ju je rasejano zaručio, a prvog dana posle
svadbe izjavio s tužnim osmehom da on ne ume da piše pesme i smesta je, usred
razgovora, pretvorio stari budilnik u poniklovani hronometar, a hronometar u
sićušni zlatan sat, koji je Nora odonda nosila na ruci. Shvatala je da je
mađioničar Šok ipak svojevrsni pesnik, ali nikad nije mogla da se navikne na to
da on svakog trenutka, u svim životnim okolnostima ispoljava svoju veštinu.
Teško je ženi da bude srećna kad joj je muž iluzija, trik koji hoda, obmana svih
pet čula.

IV

Rasejano je lupkala noktom po staklenoj tegli u kojoj je disalo nekoliko zlatnih
ribica, kao da su izrezane od pomorandžine kore, i peraja su im zasijala, kad se
vrata nečujno otvoriše i na pragu se pojavi Šok - nahereni cilindar, smeđi pramen
iznad obrve - u rukama držeći zgrčenog čovečuljka.
- Doneo sam ga - rekao je mađioničar uzdahnuvši.
Nora je brzo pomislila: dete... nađeno... pokupio ga... Njene tamne oči postale
su vlažne.

- Moraćemo da ga usvojimo - tiho je progovorio Šok i u iščekivanju se ukipio
na vratima.
Čovečuljak je iznenada oživeo, počeo da mrmlja, stidljivo grebucka uštirkane
mađioničareve grudi. Nora je bacila pogled na male cipele sa antilopskim
kamašnama, na kačket...
- Mene nije lako prevariti - reče, osmehnuvši mu se podrugljivo.
Mađioničar je prekorno pogleda i spusti Freda na plišani divan, pokri ga
ćebetom.
- Prodrmao ga je akrobata - objasni Šok - i nije mogao a da ne doda - lupio ga
je tegom. Po stomačiću.

I Nora, bolećiva kao većina žena bez dece, oseti takvo izuzetno sažaljenje da
se umalo nije rasplakala. Posvetila se kepecu, nahranila ga, dala mu porto,
istrljala mu kolonjskom vodom čelo, slepoočnice, dečja udubljenja iza ušiju.
Sledećeg dana Fred se probudio u cik zore, tumarao je po nepoznatoj sobi,
porazgovarao sa zlatnim ribicama i, tiho kinuvši par puta, šćućurio se kao dečak
na širokoj prozorskoj dasci.

Prekrasna magla, koja je nestajala, prala je sive krovove. Negde u daljini
otvorio se tavanski prozor i staklo je uhvatilo sunčev blesak. Jako i nežno
otpevala je automobilska sirena.
Fred je razmišljao o onom što se juče desilo. Čudno su se mešali glasovi i
smeh akrobatkinja sa dodirom mirišljavih hladnih ruku gospođe Šok. Prvo su ga
uvredili, onda su ga prigrlili, a on je bio veoma privržen, veoma vatren patuljak.
Malo je maštao o tome kako će jednom spasti Noru od jakog, grubog čoveka,
sličnog onom Francuzu u belom trikou. Bez ikakvog povoda setio se
petnaestogodišnje devojke patuljka s kojom je negde zajedno nastupao. Imala je
šiljati nos, bila je bolešljiva i zlobna. Publici su je predstavljali kao Fredovu
verenicu; drhteći od odvratnosti, morao je da igra tango pripijen uz nju.
Opet se usamljena sirena oglasi i protutnji. Sunce je ispunjavalo maglu iznad
nežne londonske pustinje.

Oko osam sati stan je oživeo: mađioničar je, rasejano nasmešen, otišao od
kuće, ko bi ga znao gde; trpezarija je ukusno mirisala na slaninu i jaja. Gospođa
Šok se pojavila nemarno očešljana, u šlafroku izvezenom brokatnim
suncokretima.

Posle doručka je ponudila Freda mirišljavom cigarom, čiji je kraj bio prevučen
skarletnom laticom, i, zatvorivši oči, naterala ga da joj priča kako živi. U takvim
slučajevima Fredov glasić je postajao malčice dublji, govorio je lagano, brižljivo
birajući reči, i - ma kako čudno zvučalo - pristajala mu je ta neočekivana
dostojanstvenost u govoru. Usredsređen, pognute glave i snažan, dopola
okrenut, sedeo je kraj Norinih nogu, dok je ona opušteno leškarila na plišanom
divanu sa zabačenim rukama, otkrivajući oštre razgolićene laktove. Patuljak je
završio svoju priču, ućutao je, ali se i dalje osvrtao kao da tiho nastavlja svoj
govor. Njegov crni kaputić, pognuto lice, mesnati nosić, zagasita kosa i razdeljak
na temenu ganuli su Noru na neodređeni način. Posmatrajući ga kroz trepavice,
trudila se da zamisli - to nije patuljak, to je njen nepostojeći sin, koji joj priča o
tome kako ga maltretiraju u školi. Nora ga je ispruženom rukom pomilovala po
glavi i tog časa, zahvaljujući neverovatnom spletu misli, pomisli nešto drugo,
nešto osvetničko i čudnovato.

Patuljak je osetio na svojoj kosi pokrete njenih prstiju, ukočio se i iznenada
je počeo ćutke i brzo da se oblizuje. Pogledao je u stranu i nije mogao da skine
pogled od svetlozelene pufne na cipeli gospođe Šok.
I iznenada sve se pokrenu nekako besmisleno i zanosno.

V

Tog modrog, sunčanog avgustovskog dana London je bio nekako naročito lep.
Lako, praznično nebo ogledalo se u glatkim potocima na asfaltu, jarkocrveni
poštanski stubovi plamteli su na uglovima ulica, u goblenskom zelenilu parka
kotrljao se sjaj i šuštanje automobila - čitav grad je svetlucao i odisao, samo dole,
na platformama podzemne železnice, bilo je prohladno.

Svaki posebni dan u godini poklonjen je samo jednom čoveku, srećniku: svi
ostali ljudi koriste se njegovim danom, uživaju u suncu ili se ljute na kišu, ne
znajući kome po pravu pripada taj dan, a srećniku je to njihovo neznanje prijatno
i smešno. Čovek ne može da predvidi kakav će mu dan zapasti, koje će se sitnice
večito sećati, hoće li to biti treperenje svetlosti na zidu duž vode ili javorov list
koji pada kovitlajući se, i često se dešava da svoj dan prepozna tek među danima
koji su prošli, tek onda kad je već odavno otkinut, zgužvan i bačen pod sto, listić
iz kalendara sa zaboravljenom cifrom.

Fredu Dobsonu, patuljku s kamašnama mišje boje, Gospod Bog je poklonio
taj veseli avgustovski dan 1920, koji je započeo melodičnim zvukom
automobilske sirene i odsjajem prozora koji je otvoren u daljini. Deca su posle
šetnje, bez daha i oduševljeno, pričala roditeljima kako su videla patuljka s
kačketom, u štraftastim pantalonama, sa štapom u jednoj ruci i parom žutih
rukavica u drugoj.

Krompir-vilenjak se strasno oprostio od Nore (očekivala je goste), izašao na
široku ravnu ulicu obasjanu suncem i odmah shvatio da je čitav grad stvoren
samo za njega. Veseli taksista je zvonkim udarcem savio gvozdenu zastavicu
taksimetra; ulica je počela da protiče, i Fred se, svaki čas klizeći s kožnog sedišta,
sve vreme smejao i gugutao sam sa sobom.

Izašao je na ulazu u Hajd park i, ne primećujući radoznale poglede, počeo je
da se vuče pored zelenih stolica na sklapanje, bazena, ogromnih žbunova
rododendrona, koji su se crneli u senci brestova i lipa, iznad trave, sjajne i glatke
kao čoja bilijara. Kraj njega su jurili konjanici, lako poskakujući, škripeći žutom
kožom kamašni, mahale su izdužene konjske njuške zveckajući đemovima - i
crni, skupi, automobili sa bleštavim felnama lagano su napredovali preko
raskošnih čipkastih šara ljubičastih senki.

Kepec je išao udišući topao miris benzina, miris krošnji, koje kao da su
trunule od obilja zelenog soka, vrteo je štapić i pućio usne kao da se sprema da
zviždi, u njemu je bilo toliko osećanja slobode i lakoće. Nora ga je ispratila s
takvom užurbanom nežnošću, smejući se uzbuđeno, da je shvatio koliko se,
izgleda, plašila da će njen stari otac, koji je uvek dolazio na ručak, nešto
posumnjati.

Tog dana bio je svugde viđen - i u parku gde je rumena dadilja sa uštirkanom
malom kapicom na glavi gurala dečja kolica i ko zna zašto ponudila mu da ih
provoza, i u salama Britanskog muzeja, i na pokretnim stepenicama koje su
lagano milele iz podzemnih dubina ispunjenih električnim strujanjima
elegantnih reklama, u žamoru, i u otmenoj radnji gde se prodaju samo muške
maramice, i na vrhu autobusa, gde su ga podigle nečije dobre ruke.
A posle se umorio, bio je ošamućen od kretanja i sjaja, bio je uznemiren zbog
nasmejanih očiju. I trebalo je pažljivo razmisliti o nabujalom osećanju slobode,
ponosa i sreće, koje ga nije napuštalo.
Kad je ogladneo, Fred je ušao u poznati restorančić gde su se skupljali
raznovrsni glumci i gde njegovo prisustvo nikog nije iznenadilo, bacivši pogled
na posetioce, na starog dosadnog klovna, već pijanog, na svog neprijatelja
Francuza, koji mu je prijateljski klimao glavom, shvatio je, sasvim jasno je
shvatio da na daske nikad više neće izaći.
U restoranu je bilo pomalo mračno, bez dovoljno upaljenih lampi unutra, a
izvana nije ulazila dnevna svetlost. Dosadni klovn, sličan propalom bankaru, i
akrobata, čudno nezgrapan u sakou, ćutke su igrali domine. Španska igračica u
ogromnom šeširu, koji je bacao modru senku na oči, sedela je usamljena kraj
stola u ćošku, s prekrštenim nogama. Bilo je još petoro-šestoro ljudi nepoznatih
Fredu; dok mu je lakej podmetao jastuk, prostirao stolnjak, spretno nameštao
pribor za jelo, promatrao je njihova lica uvela od šminke.
I neočekivano, podalje, u sumraku restorana, Fred prepozna nežni
mađioničarev profil - tiho je razgovarao s debelim gospodinom koji je izgledao
kao Amerikanac. Fred nije očekivao da će sresti mađioničara, koji nikada nije
posećivao krčme, uostalom, on je skroz zaboravio na njegovo postojanje. Sad je
toliko žalio jadnog Šoka da je odlučio da od njega sve sakrije, ali, pomislio je,
Nora ne ume da vara i verovatno će već danas saopštiti mužu (zavolela sam Freda
Dobsona, napuštam te...) - a to je neprijatan, težak razgovor, potrebno je nekako
olakšati joj - on je njen vitez, ponosan je na njenu ljubav i ma kako žalio Šoka,
moraće da ga razočara.

U međuvremenu, lakej je doneo porciju pite s nadevom od bubrega i flašu
piva od đumbira. Onda je uključio svetlo. Tu i tamo, nad prašnjavim somotom
planulo je kristalno cveće i kepec je izdaleka opazio kako je zlatastim sjajem
počeo da poigrava smeđi pramen kose na mađioničarevom čelu, kako svetlost i
senke prelaze preko njegovih prozračnih prstiju. Njegov sagovornik je ustao,
popravio kožni pojas ispod sakoa i udvorički se smeškao Šoku, koji ga je ispratio
do čiviluka. Debeljko je nabio šešir sa širokim obodom, stegao je laku
mađioničarevu ruku i, još uvek dižući pantalone, izašao iz restorana. Za trenutak
je zasjala traka dana koji se hladio i lampe u restoranu su postale žuće. Vrata
su tresnula.
 

Baudrillard

Zaslužan član
Moderator
Poruka
124.528
- Šok! - pozva ga Krompir-vilenjak, mašući nožicama ispod stola.
Šok je prišao. Hodajući, zamišljeno je izvadio iz gornjeg džepa već upaljenu
cigaretu, povukao i ispustio oblak dima i gurnuo je natrag. Ko zna kako mu je
to polazilo za rukom.
- Šok - rekao je kepec, kome je od piva pocrveneo nos, - treba da razgovaram
s vama. Veoma je važno.
Mađioničar je seo pored njega, naslonio se.
- Da li te boli glava? - zapitao je ravnodušno.
Fred je obrisao usta salvetom, nikako nije znao kako da počne da ne povredi
prijatelja.
- Večeras nastupam s tobom poslednji put - reče mađioničar. - Putujem sa
Amerikancem. Izgleda da nije loše.
- Čuj, Šok - i patuljak je, mrveći hleb, s naporom počeo da pribira potrebne
reči. - Eto... Šok, budite hrabri. Ja volim vašu ženu. Danas, kad ste otišli, ja sam
s njom... mi smo... ona je...

- Ali ja rđavo podnosim ljuljanje - zamišljeno je progovorio mađioničar - a do
Bostona ima nedelju dana vožnje... U svoje vreme plovio sam u Indiju. Posle sam
se osećao kao noga posle dugog sedenja.
Fred je sve više crveneo i trljao pesnicu o stolnjak. Mađioničar se tiho
nasmejao vlastitim mislima, onda je upitao:
- Ti si, prijatelju, hteo nešto da mi kažeš?
Kepec je pogledao u njegove prodorne oči, zbunjeno je zavrteo glavom.
- Ne, ne... Ništa... s tobom je nemoguće razgovarati.
Šok je pružio ruku, hteo je, izgleda, da izvuče paru iz kepečevog uha - ali prvi
put posle mnogo godina veštih majstorija, para je u zao čas ispala i slabo
prihvaćena mišićima šake. Mađioničar ju je dohvatio i ustao.
- Ja ovde neću ručati - rekao je i radoznalo osmotrio patuljkovo teme - meni
se ovde ne dopada.

Zlovoljan i ćutljiv, Fred je jeo pečenu jabuku. Mađioničar je neprimetno
otišao. U restoranu je bilo pusto. Tamnoputu igračicu s velikim šeširom odveo je
nespretni elegantni plavooki mladić.
- Neće da sluša i ne mora - pomislio je Fred, uzdahnuvši sa olakšanjem, u
sebi je zaključio da će Nora to na kraju krajeva bolje objasniti. Onda je zatražio
hartiju i počeo da joj piše pismo. Ono se ovako završavalo:
Sad shvatate da ja ne mogu da nastavim raniji život. Kako biste se vi osećali
kad biste znali da se svake večeri to ljudsko stado smeje vašem izabraniku?
Već sutra putujem, raskidam angažman. Pisaću vam ponovo čim nađem
neki miran kutak gde ćemo se posle vašeg razvoda voleti, moja Nora.
Tako se završio taj dan koji je brzo protekao i bio poklonjen kepecu s mišjim
kamašnama.

VI

Veče se oprezno spuštalo nad Londonom. Ulični zvuci su se stapali u tihu
potmulu notu, kao da je neko prestao da svira, ali još uvek pritiska pedalu. Crno
lišće lipa u parku, nalik kecu piku, ocrtavalo se naspram prozračnog neba. S

vremena na vreme, na uličnom zaokretu ili između dve tužne siluete kula
bliznakinja, javljao se kao priviđenje požar sunčevog zalaska.
Mađioničar je uvek svraćao kući da ruča i da se presvuče u frak, kako bi
kasnije odmah krenuo u pozorište. Nora ga je te večeri očekivala s posebnim
nestrpljenjem, ustreptala od zlobne radosti. Radovala se zbog toga što sad i ona
ima svoju tajnu! Nije htela da se seća kepeca. Kepec je bio neprijatni crvić.
Brava na ulaznim vratima lako je škljocnula. Kao što to često biva, kad znaš
da si prevario čoveka, mađioničarevo lice joj se učinilo novo, skoro tuđe. Klimnuo
joj je glavom i nekako stidljivo i tužno oborio pogled, ćutke je seo za sto prekoputa
nje. Nora je bacila pogled na njegov svetlosivi sako, u kome je izgledao još tanji,
još neuhvatljiviji. U njenim očima je zasijalo uzbuđeno likovanje; na jednom
kraju njenih usta zaigrao je zlobni osmeh.

- Kako tvoj kepec - zapitala je, uživajući u nonšalantnosti svog pitanja. -
Mislila sam sam da ćeš ga dovesti.
- Nisam ga video danas - odgovorio je Šok i počeo da jede. Iznenada se trgnuo,
izvadio bočicu i oprezno, uz škripu, odvrnuo zapušač i nasuo u vinsku čašu.
Nora je ljutito pomislila kako će se sada desiti čudo: vino će postati izrazito
modro ili providno kao voda, ali boja vina se nije promenila. Uhvativši njen
pogled, Šok se zagonetno nasmešio.
- Za varenje... samo kapi - promrmljao je. Senka izbora njegovo lice.
- Lažeš, kao i uvek - rekla je Nora. - Ti imaš odličan stomak.
Mađioničar se tiho nasmejao. Zatim je značajno kašljucnuo i iskapio čašu.
- Jedi - reče Nora. - Ohladiće se.
Zlurado je pomislila: ah, kad bi samo znao! Nikad nećeš saznati. U tome je
sad moja snaga.
Mađioničar je ćutke jeo. Iznenada se namrštio, odmakao tanjir i počeo da
govori. Kao i obično, nije gledao pravo u ženu, već malo poviše nje, i glas mu je
bio otegnut i mek. Pričao je o tome kako je danas bio kod kralja u Vindzoru, gde
je bio pozvan da zabavlja male vojvode u somotskim kaputićima i sa čipkanim
kragnama. Pričao je živo i lako imitirao osobe koje je sreo, smeškao se glave
nagnute malo u stranu.

- Pustio sam jato belih golubova iz cilindra - pričao je.
A kepec je imao znojave ručice, sve lažeš - dodala je Nora u mislima.
- ... Znaš, ti golubovi su počeli da kruže oko kraljice. Ona se branila i učtivo
smeškala.
Mađioničar je ustao, počeo da se klati, sa dva prsta se lako oslonio na kraj
stola i progovorio kao da završava svoju priču: - Nora, meni je loše. Ispio sam
otrov. Nije trebalo da me prevariš.
Guša mu se nadula, pritisnuo je maramicu na usta i izašao iz sobe.
Nora je skočila i dugačkom ćilibarskom ogrlicom oborila nož za voće s tanjira.
Sve je to gluma - pomisli ogorčeno. Hoće da me zaplaši, da me muči. Ali ništa
ne vredi, prijatelju moj. Videćeš!

Bila je razočarana što je Šok tako jednostavno odgonetnuo njenu tajnu, ali
ona će konačno sad imati povoda da mu sve kaže, da vikne koliko ga mrzi,
mahnito prezire, da nije čovek, već gumena avet, kako više nije u stanju da živi
s njim, kako...
Mađioničar je sedeo na krevetu, pogrbljen i snažno stisnutih zuba, ali pokuša
da se nasmeši kad je Nora uletela u sobu.
- Misliš da ću ti poverovati, misliš da ću ti poverovati - zagrcnula se. - Ne,
svršeno je! I ja umem da varam. Ti si mi odvratan, ah, ti si mi smešan s tim
svojim neuspelim trikovima.
Šok se i dalje izgubljeno smeškao pokušavajući da ustane s kreveta. Vukao
je taban po ćilimu. Nora je zaćutala smišljajući šta bi još uvredljivo mogla da
vikne.

- Nemoj... Ako je... oprosti mi... - s naporom izusti Šok.
Na čelu mu žila nabreknu. Još se više presavi, poče da se guši, s vremena na
vreme je zabacivao mokri pramen kose i maramica koju je grčevito pritiskao na
usta natopila se tamnom krvlju.
- Prestani da se izmotavaš - lupnula je Nora nogom.
On se ispravio, bled kao vosak, odbacio je maramicu u ćošak.
- Nora, čekaj... Ti ne shvataš... To je moj poslednji trik... Više neću...
Njegovo strašno lice se caklilo i ponovo se zgrčilo. Zanjiha se i, zabacivši glavu,
spusti se na postelju.
Nora je prišla, pogledala ga mršteći se. Šok je ležao zatvorenih očiju, škripeći
stisnutim zubima. Kad se nadnela nad njim, njegove trepavice su zadrhtale,
pogled je bio zamagljen, kao da je ne prepoznaje, onda ju je iznenada prepoznao
i u njegovim očima je zasjao vlažni zrak nežnosti i patnje.
I Nora iznenada shvati da njega voli najviše na svetu. Obuzeše je užas i žalost.
Poče da se vrti po sobi; ko zna zašto, sipala je vodu u čašu, ostavila je na
umivaonik, opet dojurila mužu, koji se pridigao i pritisnuo kraj čaršava na usta,
podrhtavao, stenjao iskolačenih, besmislenih, smrću zamagljenih očiju. Onda je
pljusnula rukama, jurnula u susednu sobu, gde je stajao telefon, dugo je
drmusala brojčanik, pobrkala brojeve, ponovo telefonirala, stenjala je, udarala
pesnicom po stočiću i, kad je najzad začula doktorov glas, viknula je da joj se
muž otrovao, da umire, glasno je zajecala u telefonsku slušalicu, pogrešno je
spustila i poletela natrag u spavaću sobu.

Mađioničar, bled u licu, u belom prsluku i crnim, brižljivo ispeglanim
pantalonama, stajao je ispred velikog ogledala i raširenih laktova oprezno vezivao
kravatu. Kad je u ogledalu opazio Noru, nije se osvrnuo, rasejano joj se nasmešio
i, tiho zviždeći, nastavio je prozračnim prstima da čupka crni svileni čvor.
 

Baudrillard

Zaslužan član
Moderator
Poruka
124.528
VII

Gradić Drauz u severnoj Engleskoj izgledao je tako sanjivo da se činilo kao da ga
je neko zaboravio usred maglovitih, mirnih polja, gde je zauvek počinuo.
Postojala je pošta, radnja sa biciklima, dve-tri trafike sa crvenim reklamama,
starinska siva crkva okružena nadgrobnim pločama preko kojih se protezala
senka ogromnog kestena, a duž jedine ulice bile su zelene ograde, baštice, niske
kuće od cigle delimično obavijene puzavicom. Jedna od tih kuća bila je izdata
nekom g. Dobsonu, koga niko osim lekara nije poznavao, a doktor nije voleo da
priča. Gospodin Dobson nikad, izgleda, nije izlazio iz kuće i njegova domaćica,
stroga, debela žena, koja je ranije radila u duševnoj bolnici, odgovarala je na
slučajna pitanja komšija kako je gospodin Dobson - paralizovani starac - osuđen
da živi u polumraku i tišini. Na njega su zaboravili iste godine kad je stigao u
Drauz: postao je nešto neprimetno, ali svi su ga prihvatili bez pitanja, kao i onog
bezimenog episkopa čiji lik u kamenu odvajkada stoji u niši, iznad crkvenih
vrata. Verovalo se da tajanstveni starac ima unuka - tihog, svetlokosog dečaka,
koji je ponekad u sumrak sitnim i neodlučnim korakom izlazio iz kuće gospodina
Dobsona. Uostalom, to se dešavalo tako retko da niko nije mogao sa sigurnošću
da kaže da li je to onaj isti dečak ili neki drugi, a sumrak je bio maglovit, modar,
ublažavao je sve konture. Tako su dremljivi, nezainteresovani stanovnici gradića
potpuno prevideli da tobožnji unuk tobožnjeg paralitičara godinama ne raste i
da njegova kosa boje lana nije ništa drugo već savršeno napravljena perika. Jer
Krompir-vilenjak je počeo da ćelavi već tokom prve godine svog novog života i
uskoro je njegova glava postala tako glatka i sjajna da je stroga Ana, njegova
domaćica, s vremena na vreme dobijala želju da obuhvati šakom taj smešni
globus. U svemu ostalom on se malo promenio, samo je trbuščić možda malo
otežao i modre žilice su izbrazdale potamneli, mesnati nos, koji je puderisao kad
se oblačio kao dečak. Osim toga, i Ana i lekar su znali da se oni srčani napadi
od kojih je kepec patio neće dobro završiti.

Živeo je mirno i neprimetno u svoje tri sobe, iz biblioteke je pozajmljivao po
tri-četiri knjige nedeljno (najviše romane), nabavio je crnu, žutooku mačku, jer
se smrtno plašio miševa (koji su uveče lupkali iza ormara kao da kotrljaju drvca),
mnogo je jeo, posebno slatkiše (ponekad bi čak i usred noći skakao i sitnim
koracima po hladnom patosu bi se zavukao, kao dečačić, u kredenac zbog
čokoladnih biskvita, sablasno mali i drhtav u svojoj dugačkoj spavaćici). I sve se
ređe sećao svoje ljubavi i prvih, strašnih dana provedenih u gradiću Drauzu.
Uostalom, u stolu, između uredno sređenih pozorišnih plakata, još uvek je
čuvao komad poštanske hartije boje kože s vodenim znakom zmaja, ispisane
nečitkim rukopisom. Na tom papiru je pisalo:
Dragi gospodine Dobson,
Dobila sam i vaše drugo pismo u kome me pozivate da dođem u D. Mislim
da je ispao veliki nesporazum. Nastojte da mi oprostite i zaboravite me. Moj
muž i ja sutra putujemo u Ameriku i verovatno se nećemo uskoro vratiti. Ne
znam šta još da vam napišem, jadni moj Frede.
Tada je i dobio prvi srčani napad. Odonda se u njegovim očima nalazi blagi
zaprepašćeni pogled. Često je tako išao po kući, gutao suze i s vremena na vreme
mahao ručicom sebi ispred lica.
A kasnije je Fred počeo da zaboravlja, zavoleo je udobnost, koju pre toga nije
poznavao - plavičasti slojevi plamena nad ugljevljem u kaminu, prašnjave vazice
na okruglim poličicama, gravira između prozora: bernardinac s bocom na ogrlici
i iscrpljeni putnik na crnoj hridi. Retko se sećao svog ranijeg života. Samo mu se
u snu s vremena na vreme priviđalo da je zvezdano nebo prekriveno treperavim
njihanjem trapeza - i da ga zatim zatvaraju u crni sanduk, kroz čije zidove je čuo
melodičan, ravnodušan Šokov glas i nije mogao da pronađe otvor na patosu,
gušio se u lepljivom sumraku, a mađioničarev glas je postajao sve tužniji,
udaljavao se, topio, i Fred se budio ječeći na svojoj širokoj postelji u tihoj,
mračnoj spavaonici, gde se osećao slabi miris lavande, i dugo je piljio u bledu
isflekanu zavesu na prozoru, gušeći se i pritiskajući malu pesnicu na srce koje
je preskakalo.

I kako su godine prolazile, sve je slabije i slabije čežnjivo uzdisao za ženskom
ljubavlju, kao da je Nora u jednom trenutku izvukla iz njega sav žar koji ga je u
ono vreme toliko mučio. Istini za volju, bilo je dana, proletnjih, setnih večeri, kad
je kepec, odeven u kratke pantalone i ćele prekrivene plavom perikom, odlazio
od kuće u izmaglicu sumraka i, vukući noge puteljkom duž, polja iznenada se
zaustavljao i s čežnjom posmatrao nejasnu nepomičnu siluetu zaljubljenog para,
pored ograde, u senci rascvetale kupine. A kasnije je i to nestalo i prestao je da
viđa ljude. Samo je s vremena na vreme navraćao lekar, sed, s prodornim crnim
očima i, sedeći nasuprot Freda pored šahovske table, radoznalo i sa
zadovoljstvom posmatrao meke ručice, patuljkovo lice kao u buldoga, istureno
čelo koje bi se naboralo dok je patuljak razmišljao o narednom potezu.

VIII

Prošlo je osam godina. Bilo je nedeljno jutro. Freda je na stolu čekao bokal s
kakaom prekriven poklopcem u obliku papagajske glave. Kroz prozor su se
probijali mlazevi sunčanog zelenila drveća jabuka. Debela Ana je stresala
prašinu s poklopca malog pijanina na kome je kepec ponekad svirao lelujave
valcere, na tegli slatka od pomorandži sedele su muve i trljale prednje nožice.
Fred je ušao pomalo razbarušen od spavanja, u papučama navučenim na
bosu nogu, u crnom šlafročiću sa žutim žabama. Seo je za sto, žmirkao je zbog
svetlosti i rukom gladio ćelu. Ana je otišla u crkvu. Fred je dohvatio ilustrovanu
stranu nedeljnih novina, dugo je promatrao čas uvlačeći, čas pućeći usne,
nagrađenu štenad, rusku balerinu povijenu u labudovoj tugaljivoj agoniji,
cilindar i bucmasto lice finansijera koji je nasamario čitav svet. Mačka se ispod
stola vrzmala oko njegovog golog gležnja. Završio je doručak; digao se zevajući:
imao je veoma tešku noć, srce ga još nikad nije toliko mučilo i sad ga je mrzelo
da se oblači, noge su se neprijatno hladile. Prešao je u fotelju pored prozora,
savio se i sedeo ne razmišljajući ni o čemu, a pored njega se protezala mačka
razjapivši sićušnu ružičastu gubicu.
U predsoblju se čulo zvonce.
- Doktor - pomisli Fred ravnodušno i, setivši se da je Ana u crkvi, krenu da
otvori.
Sunce je grunulo na vrata. Na pragu je stajala visoka dama u crnini. Fred je
odskočio, nešto promrmljao i, umotavajući se u šlafrok, jurnuo u sobu. U trku
je izgubio papuču, nije uspeo da je pokupi - trebalo je što pre da se sakrije, samo
da ne primete da je kepec. Zadihan, zaustavio se nasred predsoblja. Ah, trebalo
je jednostavno zalupiti ulazna vrata! I ko bi to mogao da navrati njemu? Bez
sumnje je neka greška.

I iznenada je razgovetno začuo bat koraka koji su se približavali. Poleteo je iz
gostinske sobe u spavaću, hteo je da se zaključa, ali nije bilo ključa. Na ćilimu u
salonu ostala je druga papuča.
- Kakav užas - reče Fred tiho i oslušnu.
Koraci su ušli u dnevnu sobu. Kepec je onda, tiho stenjući, pritrčao ormanu
- da se sakrije...
Glas, koji je bio nesumnjivo poznat, izgovorio je njegovo ime i vrata su se
otvorila.
- Frede, zašto me se toliko plašite?
Kepec bos, oznojene ćele, u svom crnom šlafroku, zamro je pored ormana,
držeći se još uvek za bravu. Sasvim razgovetno se prisetio zlatnonarandžaste
ribice iz akvarijuma.

Baš je puno ostarila tokom svih tih godina. Ispod očiju je imala maslinaste
senke, dlačice iznad gornje usne bile su izrazitije nego ranije. Njen crni šešir i
strogi nabori crne haljine odisali su nečim prašnjavim i tužnim.
- Nikad nisam očekivao... - polako poče Fred, posmatrajući je ispod oka. Nora
ga je uhvatila za rame, okrenula prema svetlosti, žudnim i tužnim očima
promatrala je njegove crte. Kepec je zbunjeno žmirkao, beskrajno žaleći što je
bez perike i čudeći se Norinom uzbuđenju. On je tako davno prestao da misli na
nju da sad osim tuge i čuđenja nije ništa osećao. Nora je sklopila oči još uvek
držeći kepeca za ramena, onda ga je polako odgurnula, okrenula se prema
prozoru.
Fred se nakašljao i rekao: - Potpuno sam zaboravio na vas. Recite, kako je
Šok?
- Još izvodi svoje trikove - odgovorila je Nora rasejano. - Tek smo se nedavno
vratili u Englesku.
Ne skidajući šešir, sela je u fotelju kraj prozora i dalje čudno i netremice
posmatrajući Freda.
- Znači, Šok... - žurno progovori kepec, osećajući nelagodnost zbog njenog
pogleda.
- Uvek isti - reče Nora i, ne skidajući s njega sjajni pogled, poče brzo da svlači
i gužva rukavice, sjajnocrne, s belom postavom.
Da li je moguće da ona opet..., nervozno pomisli kepec. Kroz glavu mu je
proletelo: akvarijum s ribicom, miris kolonjske vode, tirkizni pomponi na
cipelama.
 

Baudrillard

Zaslužan član
Moderator
Poruka
124.528
Nora je ustala: rukavice su se skotrljale na pod kao dve crne grudvice.
- Bašta je mala, ali u njoj ima drveća jabuke - rekao je Fred i nastavio u sebi
da razmišlja: zar je moguće da sam ikada... Koža joj je bolesno žuta. Ima brkove.
I zašto stalno ćuti?
- Ali ja retko izlazim - govorio je, klateći se lagano na stolici i trljajući kolena.
- Frede - reče Nora - da li znate zašto sam došla kod vas?
Prišla mu je sasvim blizu. Fred je sa osmehom krivca skliznuo sa stolice,
pokušavajući da klisne.
Onda je veoma tiho rekla: - Imala sam sina s vama...
Kepec je zamro zagledan u sićušno prozorče koje je plamsalo na modroj čaši.
Sramežljiv, zaprepašćen osmeh počeo je da titra na njegovim usnama, rasplinuo
se, ozario ljubičastim rumenilom njegove obraze.
- Moj... sin...
I u trenutku je shvatio sve, sav smisao života, svoju dugu čežnju.
Polako je podigao oči. Nora je sedela upola okrenuta i jecala. Stakleni vrh
njene igle na šeširu presijavao se kao suza. Mačka je nežno prela i umiljavala se
kraj njenih nogu.

Kepec joj je priskočio, setio se romana koji je nedavno čitao.
- Ne plašite se - reče - ne plašite se, neću ga uzeti od vas. Tako sam srećan.
Pogledala ga je kroz izmaglicu suza. Htela je nešto da objasni, onda je
ustuknula, opazila je nežnu i radosnu svetlost kojom je odisao kepec i ništa nije
objasnila.
Ustala je i žurno podigla s patosa lepljive crne grudvice rukavica.
- E pa, sad znate. To bi bilo to. Moram da krenem.
Neočekivana misao bocnu Freda. Drhtaj sreće pomešao se sa oštrim
osećanjem stida. Zapitao je čupkajući rese na šlafroku:
- A kakav je on? Da nije...
- Ne, ne, on je velik kao i svi dečaci - reče brzo Nora i opet zajeca.
Fred je oborio oči.
- Hteo bih da ga vidim.
Veselo se ispravio: - O, shvatam, ne treba da zna da sam ja ovakav. Ali možda
bi trebalo da sredite...
- Da, svakako, svakako - govorila je Nora žurno, skoro oštro, dok je hodala
kroz hodnik. - Nekako ćemo već udesiti... Moram da idem... Voz... Dvadeset
minuta hoda do stanice.

Na vratima se osvrnula i poslednji put se teškim i žudnim očima zagledala u
Freda. Sunce je podrhtavalo na njegovoj ćeli, uši su mu bile ružičasto providne.
Od zaprepašćenja i sreće ništa nije shvatio. I kad je otišla, Fred je još dugo stajao
nasred sobe, plašeći se da neopreznim pokretom ne prolije svoje prepuno srce.
Pokušavao je da zamisli svog sina i mogao je da zamisli samo sebe odevena kao
đaka, s plavom perikom na glavi. On je svoj lik nekako preneo na sina i sebe je
prestao da posmatra kao kepeca.
Video je sebe kako ulazi u kuću, susreće sina, ispunjen ponosom, miluje ga
po svetloj kosi... I onda, zajedno s njim i s Norom - baš je glupa, kako se uplašila
da će joj on oduzeti dečaka! - izlazi na ulicu i na ulici...

Fred se lupi po nogama. Čak je zaboravio da pita Noru za adresu.
I onda je počelo nešto suludo, besmisleno. Jurnuo je u spavaću sobu, počeo
da se oblači, besomučno žureći, obukao je sve najbolje, uštirkanu košulju,
prugaste pantalone, sako sašiven svojevremeno u Parizu - i stalno se smešio i
lomio nokte u pukotinama pretrpanih fioka, i dva puta je morao da sedne, tako
se nadimalo i tako je kucalo srce i ponovo je skakutao po sobi, tražio kačket koji
toliko dugo nije nosio i najzad, u prolazu, pogledao se u ogledalo, gde je
promakao naočit gospodin, odeven strogo i elegantno. Fred je strčao niza
stepenice predvorja, bio je ispunjen novom zaslepljujućom mišlju: zajedno s
Norom otići u London - stići će je - i već večeras će videti sina.
Širok, prašnjav put vodio je pravo prema železničkoj stanici. Bilo je - kao i
obično nedeljom - pusto, ali slučajno iza ugla je izašao dečak sa opremom za
kriket. On je prvi primetio kepeca. Lupio se po šarenom kačketu dok je
posmatrao Fredova leđa koja su se udaljavala i kamašne mišje boje.
I odmah, sam bog zna odakle, stvorili su se drugi dečaci i razjapljenih usta
počeli su neprimetno da sustižu kepeca. On je išao sve brže pogledajući u zlatan
sat, nasmejan i uzbuđen. Od sunca mu je bilo muka. A dečaka je bilo sve više i
retki prolaznici su se sa čuđenjem zaustavljali, negde je glasno otkucao sat,
sanjiva varošica se budila i najednom je provalio nezadrživi, odavno pritajeni
smeh.

Nemajući snage da savlada svoju nestrpljivost, Krompir-vilenjak se dao u beg.
Jedan dečak je šmugnuo ispred njega, pogledao ga u lice, drugi je viknuo nešto
grubim, grlenim glasom. Fred je trčao mršteći se od prašine i iznenada mu se
učinilo da su svi dečaci koji ga prate u gomili njegovi sinovi - veseli, rumeni,
stasiti - i počeo je zbunjeno da se smeška, i trčao je ječeći, trudeći se da zaboravi
na svoje srce, koje je kao vatreni klin lomilo njegove grudi.

Biciklista je vozio pored njega na blistavim točkovima i pritiskao pesnicu na
usta pretvarajući se da je megafon, bodreći ga, kako se to već radi za vreme
utakmica. Žene su izlazile na pragove, žmirkale zbog sunca, glasno se smejale,
pokazujući jedna drugoj kepeca koji je trčao. U gradu su se probudili svi psi, u
zagušljivoj crkvi vernici su bili primorani da slušaju lajanje izazvano vikom i
pujdanjem. I gomila koja je trčala oko kepeca postajala je sve gušća. Mislili su
da je to - izvanredna šala, cirkuska reklama, snimanje... Fred je počeo da se
spotiče, u ušima mu je zujalo, dugme mu je stezalo grlo, nije imao vazduha.
Smeh, povici, bat nogu, sve to ga je ošamutilo. Ali kroz maglu znoja, ispred sebe
je opazio crnu haljinu. Nora je išla lagano duž zida od cigle, obasjana potocima
sunca. Iznenada se okrenula, zaustavila. Kepec joj je pritrčao, grčevito se uhvatio
za nabore njene suknje...

Ozaren srećnim osmehom, pogledao je u nju odozdo nagore, pokušao nešto
da kaže - i istog časa, začuđeno podigavši obrve, skotrljao se na pločnik. Naokolo
je bučno disala gomila. Neko je shvatio da to sve nije šala i nadneo se nad
kepecom, tiho zviznuo i skinuo kapu. Nora je ravnodušno gledala u Fredovo
sićušno telo, nalik na gužvicu rukavice. Gurali su je. Neko ju je uhvatio za lakat.
- Ostavite me na miru - prošištala je Nora - ništa ja ne znam. Sin mi je umro
pre neki dan.

Vladimir Nabokov - Sabrane priče I
prevod s ruskog: Lidija Subotin
 

Baudrillard

Zaslužan član
Moderator
Poruka
124.528
Aurelian20

I
Odvlačeći u stranu jednu od tramvajskih linija, ulica je počinjala od ugla
prometne avenije. Dugo se protezala u tami, bez izloga i ikakve radosti, da bi
potom izbila na maleni trg (četiri klupe, leja s maćuhicama) oko kog su, odbojno
škripeći, kružili tramvaji. Tu je ulica menjala ime i počinjao je novi život. Duž
desne strane nizale su se prodavnice: piljarnica, s piramidama jarkih
pomorandži; duvandžinica, sa slikom senzualnog Turčina; kobasičarnica, puna
smeđih i sivih masnih kolutova, a zatim, posve nenadano - prodavnica leptira.
Noću, a naročito kad je padala kiša i asfalt se presijavao kao leđa tuljana, retko
ko se ne bi na trenutak zaustavio pred tim simbolom lepog vremena. Izloženi
insekti bili su golemi i divni. Prolaznici bi pomislili: - Kakve boje - neverovatno! -
i otklipsali dalje kroz kišicu. Krila s razrogačenim očima, svetlucavi plavi saten,
crna magija - te slike bi im se izvesno vreme vrzmale po glavi, sve dok ne bi ušli
u tramvaj ili zastali da kupe novine. I samo zato što su stajali pored leptira, još
nekoliko predmeta zadržalo bi im se u sećanju: globus, olovke i majmunska
lobanja na gomili vežbanki.

U produžetku bleštave ulice opet su se zaređali obični dućani - galanterijska
radnja, stovarište uglja, pekara - da bi taj niz, na uglu, prekinula mala birtija.
Gazda, poletan čovek u zelenom džemperu i sa uštirkanom kragnom, umeo je
vešto, jednim potezom, da sastruže višak pene s krigle dok je točio pivo; slovio je
i za majstora oštroumnih dosetki. Svake večeri, za okruglim stolom pored izloga,
piljar, pekar, jedan što je bio nezaposlen i gazdin rođak s velikim uživanjem igrali
su karte. Pošto je pobednik tekuće partije odmah naručivao četiri pića, nijedan
od igrača nije mogao da se obogati.

20 Aurelian (engl.) - nekadašnji naziv za lepidopteriste, skupljače leptira - amatere; vodi poreklo
od latinske reči aurelia, kojom se u entomologiji označava stadijum nimfe, lutke ili pupe kod
insekata, naročito kada je zlatne boje, kao kod nekih leptira.

Subotom bi za obližnjim stolom sedeo dežmekast, stariji gospodin rumenih
obraza, ravne kose i prosedih, nejednako štucovanih brkova. Kad bi ušao, igrači
bi ga bučno pozdravili, ne dižući pogled s karata. Uvek je naručivao rum, nabijao
lulu duvanom i posmatrao kartaroše vodnjikavim, upaljenim očima. Levi kapak
mu beše malko spušten.

Povremeno se neki od njih okretao i upitao ga kako mu ide trgovina; on bi
oklevao sa odgovorom, a često se znalo desiti da uopšte i ne odgovori. Ako bi
gazdina ćerka, lepuškasta, pirgava devojka u haljini na tufne, kojim slučajem
prolazila blizu njega, pokušavao je da je pljesne po okretnom bedru i bez obzira
na to da li je u tome uspevao, turobni izraz na njegovom licu uopšte se nije
menjao, premda bi mu žila na slepoočnici nabrekla. Duhoviti krčmar zvao ga je
„gospodin profesor”. - I, kako je gospodin profesor večeras? - upitao bi prišavši
njegovom stolu, a ovaj je dugo mozgao u tišini, da bi mu potom, isturivši vlažnu
donju usnu ispod lule, poput slona kad surlom prinosi hranu ustima, odgovorio
nešto ozbiljno i neljubazno. Krčmar mu je spremno uzvraćao, na šta bi se igrači
za susednim stolom, naizgled zadubljeni u karte, zlobno zacerekali.

Nosio je komotno sivo odelo, na kom se naročito isticao prsluk i kad bi iz
zidnog časovnika najednom iskočila kukavica, iz džepa je izveštačeno vadio
debeli srebrni sat i, držeći ga na dlanu, sumnjičavo ga zagledao, sve vreme
škiljeći zbog dima. Tačno u jedanaest istresao je lulu, podmirivao račun i,
pruživši mlitavu ruku onima koji su bili voljni da se rukuju, izlazio bez reči.
Koračao je nezgrapno, malko ćopajući. Činilo se kao da su mu noge pretanke
za toliko telo. Tik pre izloga svog dućana skretao je u prolaz u kome su sa desne
strane bila vrata s mesinganom pločicom na kojoj je pisalo: PAUL PILGRAM.
Vodila su u mali, zapušteni stan, u koji se moglo ući i kroz unutrašnji hodnik u
dnu radnje. Eleonora je obično već uveliko spavala kad se on vraćao iz provoda.
Na zidu iznad bračnog kreveta u crnim ramovima visilo je nekoliko izbledelih
fotografija jednog te istog glomaznog broda, uslikanog iz različitih uglova, i
snimak palme koja je izgledala žalobno kao da je rasla na Helgolandu. Mrmljajući
sebi u bradu i ne paleći svetlo, Pilgram bi odšepao u tamu sa upaljenom svećom,
vratio se spuštenih tregera i, ne prestajući da gunđa, seo na ivicu postelje, te
polako, s naporom, počeo da izuva cipele. Njegova žena je prostenjala u jastuk i
dremljivo se ponudila da mu pomogne, na šta bi joj on, s pretećim režanjem u
glasu, rekao da začepi i ponavljao to grleno ruhe!, sve srditije.

Nakon moždanog udara, koji ga je pre izvesnog vremena umalo ubio (poput
planine što se obrušila na njega s leđa kada se sagnuo da zaveže pertle), nevoljko
se svlačio, gunđajući dok se ne domogne sigurnosti kreveta, a onda je ponovo
gunđao ukoliko bi u susednoj kuhinji kapala slavina. Eleonora se iskobeljala iz
postelje, oteturala u kuhinju i doteturala nazad bunovno uzdahnuvši - malenog,
sjajnog lica, bledog kao vosak, i sa kurjim očima zaštićenim flasterima na
stopalima, koja su izvirivala ispod otužno duge spavaćice. Venčali su se 1905,
pre gotovo četvrt stoleća, i nisu imali dece jer je Pilgram oduvek smatrao da bi
deca samo omela ostvarenje onoga što je u mladosti doživljavao kao zanosnu,
uzbudljivu zamisao, no koja se vremenom izmetnula u tajanstvenu, strasnu
opsesiju.

Spavao je uvek na leđima, natukavši na čelo staromodnu noćnu kapicu; imao
je po svemu sudeći čvrst i šuman san, kakav se i mogao očekivati od postarijeg
nemačkog trgovca, i lako bi se dalo pretpostaviti da u toj ušuškanoj obamrlosti
beše potpuno lišen snoviđenja; međutim, taj neotesani, gojazni čovek, čija se
ishrana zasnivala uglavnom na Erbswurstu i barenom krompiru, te koji je
blaženo verovao svojim novinama i bio neupućen u sve što se nije ticalo njegove
potajne strasti, snevao je o stvarima koje bi njegova žena i susedi smatrali
potpuno neshvatljivim; jer Pilgram je pripadao, ili bolje rečeno trebalo da pripada
(nešto - mesto, vreme, osoba - beše nepodesno), naročitoj vrsti sanjara, sanjara
koje su nekada nazivali „aurelijanci” - možda upravo zbog lutaka, tih „dragulja
prirode”, koje su oni voleli da pronalaze okačene po ogradama iznad prašnjavih
kopriva uz seoske puteve.

Nedeljom ujutru bi nehajno, u nekoliko navrata, ispijao kafu, a zatim sa
ženom odlazio u šetnju - laganu i ćutljivu šetnju koju je Eleonora željno
iščekivala cele nedelje. Radnim danima otvarao je dućan što je ranije moguće,
zbog đaka koji su prolazili tuda; u poslednje vreme je pored osnovne ponude
počeo da drži i školski pribor. Dešavalo se da kakav dečačić, klateći torbom i
grickajući sendvič, prođe kraj duvandžinice (gde su se uz određenu vrstu cigareta
dobijale i sličice aviona), pa pored kobasičarnice (što bi ga opomenulo da je
prerano pojeo užinu), a onda se sećao da mu treba gumica i ulazio je u sledeću
prodavnicu. Pilgram bi nešto promrmljao isturivši donju usnu ispod kamiša, te
nakon ravnodušne potrage bupnuo otvorenu kartonsku kutiju na tezgu. Dečak
je opipavao i stiskao gumice za brisanje i, ne našavši omiljenu vrstu, izlazio iz
radnje i ne primetivši glavnu robu.

Eh, ta današnja deca!, pomišljao je Pilgram ogorčeno i prisećao se usput
vlastitog detinjstva. Njegov otac - mornar, potukač, vucibatina - oženio se pod
stare dane svetlookom Holanđankom žućkaste puti, koju je sa Jave doveo u
Berlin, i otvorio prodavnicu egzotičnih retkosti. Pilgram se sada nije mogao tačno
setiti kada su leptiri počeli da istiskuju preparirane rajske ptice, ustajale
amajlije, lepeze sa zmajevima i slične stvari; ali on se još kao dečak grozničavo
menjao s kolekcionarima i, pošto su mu umrli roditelji, leptiri su konačno
zagospodarili tim mračnim dućančićem. Do 1914. godine bilo je dovoljno
ljubitelja i stručnjaka koji su omogućavali da radnja još kako-tako opstaje;
kasnije je, međutim, bilo neophodno učiniti izvesne ustupke, staklena vitrina s
prikazom životopisa svilene bube pripremila je teren za prelazak na školski
pribor, baš kao što su onomad slike besramno izrađene od svetlucavih krila
verovatno predstavljale prvi korak ka lepidopterologiji.

Pored držača za pero, u izlogu su sada stajali uglavnom insekti jarkih boja,
popularne zvezde među leptirima; pojedini behu postavljeni na gipsanu podlogu
i uokvireni, s ciljem da budu tek ukras u nečijem domu. U samom dućanu, koji
je odisao prodornim mirisom sredstva za dezinfekciju, čuvale su se ozbiljne,
dragocene zbirke. Sve je bilo zatrpano raznim sandučićima, kartonskim
kutijama, kutijama od cigara. Visoke vitrine sadržale su brojne fioke sa
staklenim poklopcem, ispunjene pravilnim redovima savršenih primeraka
obeleženih ceduljicama, sa besprekorno raširenim krilima. U mračnom uglu beše
prislonjen stari štit ili nešto slično (poslednji ostatak prvobitne robe). Povremeno
su se u ponudi pojavljivala i živa stvorenja: napućene smeđe lutke sa sićušnim
linijama i brazdama što su se simetrično sticale na grudima, koje su pokazivale
kako su upakovani zameci krila, nožica, ticala i surlice. Ukoliko bi se takva lutka,
na podlozi od mahovine, dodirnula, šiljati kraj zglavkastog abdomena najednom
bi počeo da se grči levo-desno poput udova odojčeta u čvrstom povoju. Lutke su
koštale jednu rajhsmarku po komadu i posle određenog vremena iz njih se
izlegala smežurana, vlažna leptirica koja je čudesno širila krila. A ponekad su se
u prodaji znale naći i druge živuljke: jednom prilikom se tako u prodavnici
zadesilo desetak guštera, poreklom sa Majorke, hladnih, crnih stvorenja s plavim
stomacima, koje je Pilgram hranio brašnenim crvima, a posle glavnog obroka
davao im grožđa da se zaslade.
 

Baudrillard

Zaslužan član
Moderator
Poruka
124.528
II

Ceo život proveo je u Berlinu i njegovim predgrađima; nikad nije otputovao dalje
od Ostrva paunova na obližnjem jezeru. Bio je vrstan entomolog. Doktor Rebel iz
Beča nazvao je po njemu jednu retku vrstu noćnog leptira - Agrotis pilgrami; a i
sam Pilgram je objavio nekoliko opisa. U njegovim sandučićima nalazile su se
bezmalo sve zemlje sveta, ali on nije video ništa osim nezanimljivog pejzaža
sačinjenog od peska i borova, kada je povremeno, nedeljom, odlazio na izlet; tada
se i prisećao ulova koji su mu se u detinjstvu činili tako čudesni, dok je sa setom
posmatrao svakidašnju faunu oko sebe, ograničenu poznatim krajolikom, u koji
se ona beznadno uklapala, baš kao i on u svoj komšiluk. Sa žbuna pored puta
uzbrao bi veliku tirkizno-zelenu gusenicu s porcelanskoplavim roščićem na
zatku; ležala mu je na dlanu potpuno nepomično i on bi je ubrzo vratio na
grančicu kao kakvu neživu đinđuvu.

Iako je jednom ili dvaput imao priliku da se upusti u unosnije poslove - da
trguje suknom, na primer, umesto noćnim leptirima - on se tvrdoglavo držao tog
dućana, kao simbolične veze između svog turobnog života i iluzije savršene sreće.
Pilgram je neobuzdanom, gotovo bolesnom gorljivošću žudeo da svojeručno lovi
najređe leptire udaljenih krajeva, da ih rođenim očima vidi kako lete, da stoji u
bujnoj travi do pojasa i oseti silinu zamaha fijukave mrežice, a potom i žestoko
damaranje krila kroz stisnuti nabor muslinske tkanine.

Iz godine u godinu iščuđavao se kako ne uspeva da uštedi dovoljno novca
barem za dvonedeljni lov na leptire u inostranstvu, ali on nije bio čuvaran čovek,
dućan mu je oduvek slabo poslovao, stalno je odnekud iskrsavao neki manjak,
pa čak i kad bi ga povremeno pogledala sreća, uvek je nešto u poslednjem
trenutku kretalo po zlu. Oženio se računajući u velikoj meri na udeo u tastovom
preduzeću, ali ovaj je umro mesec dana kasnije ostavivši za sobom samo dugove.
Uoči Prvog svetskog rata, jedan neočekivani posao učinio je odlazak u Alžir toliko
izvesnim da je čak i tropski šlem kupio. Kada su sva putovanja obustavljena,
izvesno vreme ga je držala nada da bi ga mogli poslati na neko uzbudljivo mesto
kao vojnika; ali bio je nespretan, bolešljiv, ne više ni tako mlad, pa je stoga ostao
u pozadini i nije video egzotične pripadnike reda Lepidoptera. A potom, posle
rata, kad je opet uspeo da skucka nešto novca (ovoga puta za nedelju dana u
Cermatu), inflacija je vrednost njegove oskudne zalihe nenadano srozala na cenu
jedne tramvajske karte.

Nakon toga prestao je da se trudi. Što je više čeznuo za odlaskom, to je bivao
sve potišteniji. Pilgram se sada nervirao kad bi mu neki poznanik entomolog
svratio u radnju. Možda je ovaj moj kolega, pomišljao je on, učen kao pokojni
doktor Štaudinger, ali nemaštovit je koliko i sakupljač markica. Zastakljene fioke
nad kojima su se obojica nadnosili postepeno su zauzimale celu tezgu, a lula
koju je Pilgram cuclao setno je pištala. Zamišljeno je posmatrao zbijene redove
sićušnih insekata, koji bi vama ili meni izgledali potpuno isti, i povremeno
kuckao zdepastim kažiprstom po staklu da bi istakao neku posebnu retkost. -
To je neobično tamna aberacija - rekao bi učeni posetilac. - Ajzner je nabavio
sličan primerak na aukciji u Londonu, ali nije bio tako taman, i platio ga je
četrnaest funti. - Tegobno pućkajući ugašenu lulu, Pilgram je podizao sandučić
ka svetlu, na šta bi senke ispod leptira kliznule po dnu obloženom hartijom; onda
ju je vraćao na tezgu i, uguravši nokte ispod zatisnutih ivica poklopca, laganim
trzajem ga labavio i glatko uklanjao. - I Ajznerova ženka nije bila tako sveža -
dometao je posetilac, i da je neko u tom času ušao u dućan da pazari vežbanku
ili poštansku markicu i oslušnuo njihov razgovor, sigurno bi se zapitao o čemu
to, zaboga, njih dvojica zbore.

Pilgram je gunđajući povukao pozlaćenu glavicu crne čiode na kojoj je
majušno svilenkasto stvorenje bilo razapeto, i izvadio leptira iz sandučića.
Okretao ga je tamo-amo i zagledao ceduljicu pričvršćenu ispod njegovog telašca.
- Da - Tacijenlu, Istočni Tibet - pročitao je. - Nabavljeno od lokalnih sakupljača
redovnika Dežana - (što je zvučalo gotovo kao „prezvitera Jovana”) 21 - i zabio čiodu
u istu onu rupicu. Pokreti su mu bili naoko nemarni, čak nesmotreni, ali bila je
to pouzdana ležernost stručnjaka: čioda sa dragocenim insektom i Pilgramovi
debeli prsti bili su savršeno usklađeni delovi jedne te iste nepogrešive mašine.
No znalo se desiti da neka otvorena kutija, koju je očešao lakat posetioca, počne
neprimetno da klizi s pulta - Pilgram ju je zaustavljao u poslednjem času, a
potom je mirno nastavljao da pripaljuje lulu; tek mnogo kasnije, zabavljen nečim
drugim, najednom bi bolno zaječao prisetivši se toga.

Ali nije on ječao samo zbog sprečene lomljave. Koliko je samo zavideo ocu
Dežanu, odvažnom misionaru koji se pentrao po vrletima okružen
rododendronima i snegom! I Pilgram je zurio u svoje sandučiće i pućkao, ophrvan
turobnim mislima, i razmišljao da ne mora da ide tako daleko: u Evropi postoji
na hiljade lovišta. Od lokaliteta navedenih u entomološkim radovima sazdao je
poseban svet, za koji je najiscrpniji vodič predstavljala nauka kojom se bavio. U
tom svetu nije bilo kockarnica, ni starih crkava, ničega što bi privuklo običnog

21 U originalu Father Dejean i Prester John. Léonard-Louis Déjean (1846-1906), francuski
misionar i entomolog, koji je krajem XIX st. službovao u kineskom gradiću Tacijenluu (današnji
Kangdin), na samoj granici s Tibetom, a prezviter Jovan je legendarni, izmišljeni srednjovekovni
vladar jednog velikog hrišćanskog carstva negde u Aziji, medu muslimanima i paganima.

turistu. Dinj u južnoj Francuskoj, Dubrovnik u Dalmaciji, Sarepta na Volgi,
Abisko u Laponiji - to su sakupljačima leptira bila poznata i draga mesta, vršljali
su oni tuda, s vremena na vreme, još od pedesetih godina prošlog stoleća (vazda
na opšte čuđenje meštana). I jasno, kao vlastitu uspomenu, video je Pilgram sebe
kako narušava san gostiju omanjeg hotela tabanajući i skačući po sobi u koju
je, kroz otvoren prozor, iz crne, darežljive noći uletela beličasta leptirica, te
šumno poskakujući gore-dole, ljubila svoju senku po celom plafonu.

U tim pustim snovima posetio je Ostrva blaženih 22 , gde po vrelim gudurama
koje presecaju podnožja planina obrasla kestenom i lovorom leti neobična
autohtona vrsta kupusara; i ono drugo ostrvo, železničke nasipe pored Vizavone,
i borove šume iznad njih, gde obitava zdepasti i zagasiti korzikanski lastin repak.
Pohodio je i daleki sever, arktičke močvare bogate nežnim, dlakavim leptirima.
Obilazio je visoke alpske pašnjake, s pljosnatim kamenjem razasutim po skliskoj,
uveloj travi; jer nema većeg zadovoljstva nego podići takav kamen i pod njim naći
debeljuškastog uspavanog noćnog leptira, nepoznate, još neopisane vrste. Video
je poluprozirne apolone prošarane crvenim očicama kako lebde nošeni gorskim
povetarcem ponad kozje staze koja se protezala između strme litice i ponora na
čijem dnu se pomamno penušala voda. U italijanskim vrtovima u letnja
predvečerja šljunak je zamamno škripao pod nogama, i Pilgram je netremice
gledao kroz sve gušću tamu u procvali žbun ispred kog se najednom pojavio
oleandrov ljiljak, išao je od cveta do cveta, predano zujeći i zaustavljajući se u
vazduhu ispred krunice, krila su mu tako brzo treperila da se oko njegovog
aerodinamičnog tela video samo senoviti oreol. I možda najbolje od svega behu
bela, vresom obrasla brda nedaleko od Madrida, doline Andaluzije, plodni i
šumoviti Albarasin, kuda je odlazio malenim autobusom koji je brektao dok se
uspinjao vijugavim drumom i za čijim volanom je sedeo šumarov brat.

Imao je poteškoća da zamisli tropske predele, ali dok je pokušavao, ipak ga je
bolela duša jer nikada neće hvatati lepršave brazilske morfoe, tako raskošne i
blistave da je sa njihovih krila na ruku onoga ko ih je držao padao plavetni odsjaj,
nikada neće nabasati na rojeve onih afričkih leptira zbijenih poput nebrojenih
ukrasnih zastavica na masnom, crnom blatu, koji su se dizali u vazduh kao
šareni oblak kako im se približavala senka - njegova duga, veoma duga, senka.

III

- Ja, ja, ja - mrmljao je klimajući teškom glavom, dok je ispred sebe držao
sandučić kao kakav drag portret. Začulo bi se zvonce iznad vrata, njegova žena
je ulazila s mokrim kišobranom i torbom s namirnicama, a on joj je polako
okretao leđa i vraćao sandučić u vitrinu. I tako je to trajalo, ta opsesija i očaj i
košmarna nemogućnost da se nadvlada sudbina, sve do jednog prvog aprila, od
svih mogućih datuma. Više od godinu dana kod njega se nalazila vitrina

22 Makaronezija ili Ostrva blaženih - naziv koji su starogrčki geografi koristili za ostrva zapadno
od Gibraltarskog moreuza.

posvećena isključivo onoj vrsti sitnih noćnih leptira providnih krila koji
oponašaju ose ili komarce. Udovica velikog stručnjaka za tu grupu insekata dala
je Pilgramu muževljevu zbirku na komisionu prodaju. Odmah je toj prostodušnoj
ženi rekao da neće dobiti više od 75 maraka, iako je dobro znao da, sudeći po
kataloškim cenama, ona vredi pedeset puta više, i da će ljubitelj kome bi je
prodao za, recimo, hiljadu maraka, smatrati da je prošao jeftino. Ljubitelj se,
međutim, nije pojavljivao, iako je Pilgram odaslao pisma svim imućnijim
kolekcionarima. Stoga je zaključao vitrinu sa zbirkom i prestao da razmišlja o
njoj.

Tog aprilskog jutra u prodavnicu je banuo preplanuli čovek s naočarima, u
iznošenom kišnom mantilu i bez šešira na opaljenoj ćelavoj glavi, i zatražio
indigo. Pilgram je sitniš dobijen za tu lepljivu ljubičastu stvar koju je mrzeo da
dodiruje ubacio kroz prorez male glinene kasice i, cuclajući lulu, zagledao se u
prazno. Čovek je preleteo pogledom po dućanu i glasno primetio kako se
neobično blista jedan primerak s mnoštvom repova i krilima u prelivima zelene
boje. Pilgram je promrmljao nešto o Madagaskaru. - A ovo - to nije leptir, zar ne?
- upitao je čovek pokazavši prstom na drugog insekta. Pilgram je sa zadrškom
odgovorio da ima čitavu zbirku te posebne vrste. - Ach, was! - rekao je čovek.
Pilgram se počešao po čekinjastom podbratku i odšepao u dubinu dućana.
Izvukao je sandučić sa staklenim poklopcem i položio ga na tezgu. Čovek se
zapiljio u majušna staklasta stvorenja svetlonarandžastih nožica i prugastih
telašaca. Pilgram je kamišem lule pokazao na jedan od redova, a čovek u isti
mah uzviknu: - Gospode bože - uralensis! - i to ga je odalo. Pilgram je iznosio
sandučić za sandučićem na pult, i postepeno mu je doprlo do svesti da je
posetilac vrlo dobro znao za postojanje zbirke, da je radi nje i došao, te da je
zapravo u pitanju bogati ljubitelj leptira Zomer, kome je svojevremeno pisao i
koji se upravo vratio s putovanja u Venecuelu; i kad se naposletku začulo uzgred
izgovoreno pitanje: - Pa, koliko bi sve to koštalo? - Pilgram se nasmešio.
Znao je da je to ludost; znao je da ostavlja bespomoćnu Eleonoru, dugove,
neplaćene poreze, dućan prepun bezvredne robe; znao je da bi mu 950 maraka,
koje će možda dobiti, omogućilo da putuje tek nekoliko meseci; pa ipak je pristao
na to kao čovek koji je osećao da mu sutrašnjica donosi tek sumornu starost i
da sreća koja mu je sad namignula nikada više neće ponoviti poziv.
 

Baudrillard

Zaslužan član
Moderator
Poruka
124.528
Kada je Zomer na kraju rekao da će mu četvrtog aprila saopštiti konačan
odgovor, Pilgram je zaključio da će se njegov životni san najzad iskobeljati iz stare
naborane čaure. Satima je proučavao mapu, birao rutu, procenjivao kad se koja
vrsta pojavljuje, a onda mu se iznenada smračilo pred očima, pa je, zaslepljen,
dugo posrtao po dućanu dok nije došao sebi. Osvanuo je i četvrti, ali od Zomera
nije bilo ni traga ni glasa i, pošto ga je čekao ceo dan, Pilgram se povukao u svoju
sobu i legao bez reči. Odbio je večeru i nekoliko minuta je zatvorenih očiju zvocao
ženi, misleći da i dalje stoji pored njega; a potom ju je čuo kako tiho jeca u kuhinji
i nosio se mišlju da uzme sekiru i raspoluti joj osedelu glavu. Sutradan je ostao
u krevetu, a Eleonora ga je menjala u radnji i prodala kutiju vodenih bojica. I
nakon što je minuo još jedan dan, kad je već sve to počelo da se čini pukim
bunilom, Zomer je, s karanfilom u reveru i kišnim mantilom preko ruke, ušao u
dućan. Izvadio je svežanj, a kad su novčanice zašuštale, Pilgramu pokulja krv iz
nosa.

Isporuka vitrine i poseta lakovernoj starici, kojoj je teška srca dao pedeset
maraka, bili su poslednji poslovi koje je obavio u gradu. Mnogo skuplji odlazak
u putničku agenciju već je pripadao njegovom novom životu, u kojem su bili
važni samo leptiri. Eleonora, iako neupućena u muževljeve transakcije, izgledala
je srećno, naslutivši da je dobro zaradio, premda se plašila da pita koliko. Tog
popodneva svratio je komšija da ih podseti da mu se sutra udaje ćerka. Stoga je
Eleonora ujutro ispeglala svilenu haljinu i izravnala Pilgramovo najbolje odelo.
Računala je da će otići tamo oko pet, a on će joj se pridružiti kasnije, pošto zatvori
prodavnicu. Kad ju je pogledao, zbunjeno se namrštivši, i odrešito odbio da ide,
nije se iznenadila, jer odavno se navikla na razna razočaranja. - Možda bude
šampanjca - rekla je, već na vratima. Nije joj ništa odgovorio - čulo se samo
premetanje sandučića. Zamišljeno je pogledala u svoje ruke u lepim, čistim
rukavicama i izašla napolje.

Nakon što je sredio najvrednije zbirke, Pilgram je pogledao na sat i zaključio
da je vreme da se spakuje: voz mu je polazio u osam i dvadeset devet. Zaključao
je dućan, dovukao iz hodnika očev stari karirani kofer i stavio unutra prvo
lovački pribor: sklopivu mrežicu, teglice s rastvorom za ubijanje leptira, kutijice
za tablete, lampu za noćni lov u planinama Španije i nekoliko pakovanja čioda.
Naknadno mu je palo na pamet da ponese dva razapinjača i kutiju sa dnom od
plute, premda je nameravao da lovinu drži umotanu u papir, kako se to inače
radi na putovanju. Potom je odneo kofer u spavaću sobu i ubacio nekoliko pari
debelih čarapa i donje rublje. Dodao je još dva-tri predmeta koja su se u krajnjoj
nuždi mogla prodati, poput srebrnog pehara i bronzane medalje u satenskoj
kutijici, koja je nekad pripadala njegovom tastu.

Ponovo je bacio pogled na sat i zaključio da je vreme da krene na stanicu. -
Eleonora! - viknuo je oblačeći kaput. Pošto mu nije odgovorila, potražio ju je u
kuhinji. Ne, nije bila tamo; a onda se kao kroz maglu setio nekakve svadbe. Na
brzinu je našao parče papira i nažvrljao nekoliko reči olovkom. Cedulju i ključeve
ostavio je na vidnom mestu i, osetivši jezu od uzbuđenja, kao i neku slabost u
stomaku, proverio je poslednji put da li su mu novac i karta u novčaniku. - Also
los! - rekao je Pilgram i podigao kofer.

Ali pošto mu je to bilo prvo putovanje, bio je nervozan i stalno se brinuo da
nije nešto zaboravio; a onda mu pade na pamet da nema sitniša, i doseti se da
bi u glinenoj kasici trebalo da ima nekoliko novčića. Stenjući i udarajući teškim
koferom o ćoškove, vratio se do tezge. U polumraku neobično tihog dućana sa
svih strana motrila su ga okata krila i Pilgram oseti nešto gotovo strašno u
izdašnosti ogromne sreće koja je nadirala ka njemu kao planina. Nastojeći da
izbegne znalačke poglede tih nebrojenih očiju, duboko uzdahnu i, spazivši obrise
kasice, koja kao da je lebdela u vazduhu, žustro posegnu za njom. Ona mu
iskliznu iz vlažnog dlana i razbi se, a svetlucave kovanice se razleteše i vrtoglavo
zavrteše po podu. Pilgram se sagnuo da ih pokupi.

IV

Pala je noć; glatki i sjajni mesec otiskivao se bez imalo otpora kroz pufnaste
oblačiće i, vraćajući se kući sa svadbene večere, nogu pred nogu, još uvek sva
ustreptala od vina i masnih šala, Eleonora se prisetila vlastitog venčanja. Sve
misli koje su joj prolazile kroz glavu obrtale su se i prikazivale sa blistave,
privlačne strane; osećala se gotovo bezbrižno kad je ušla u prolaz i krenula da
otključa vrata, pomislila je kako je velika stvar imati svoj stan, ma koliko on
zagušljiv i mračan bio. Sa osmehom je upalila svetlo u spavaćoj sobi i odmah
zapazila da su sve fioke otvorene: i samo što joj pade na pamet da je u pitanju
pljačka, ugledala je ključeve na noćnom ormariću i cedulju prislonjenu na
budilnik. Otputovao u Španiju. Ne diraj ništa dok ne budem pisao. Pozajmi od Š.
ili V. Hrani guštere.

U kuhinji je kapala voda iz slavine. Mahinalno je podigla srebrnu tašnicu koju
je maločas ispustila na pod; sedela je na ivici kreveta, pravo i nepomično, s
rukama u krilu, kao kod fotografa. Nakon izvesnog vremena neko je ustao, prišao
do prozora i proverio da li je dobro zatvoren, zatim se vratio i ponovo seo, a
Eleonora je to sve vreme ravnodušno posmatrala, nesvesna da se zapravo ona
sama kreće. Čulo se sporo pljuskanje kapljica i najednom je obuze užas što je
sama u kući. Čovek koga je volela zbog nemuštog sveznanja, nehajne grubosti,
ozbiljne ustrajnosti u poslu, iskrao se... Htela je da zaurla, otrči u policiju,
pokaže venčani list, zahteva, preklinje; ali i dalje je nepomično sedela, malko
razbarušene kose, u belim rukavicama.

Da, Pilgram je otišao daleko, veoma daleko. Verovatno je posetio Granadu i
Mursiju i Albarasin, a potom je otputovao još dalje, do Surinama ili Taprobane;
i nema sumnje da je video sve one veličanstvene bube koje je oduvek čeznuo da
vidi - baršunaste crne leptire što lebde visoko nad džunglom, i sićušnu noćnu
leptiricu na Tasmaniji, i onog kineskog „debeloglavca” za kojeg kažu da miriše
na zgnječene ruže kad je živ, i onog lepotana kratkih ticala kog je gospodin Baron
nedavno otkrio u Meksiku. I stoga je, u određenom smislu, sasvim nevažno što
je nešto kasnije, ušavši u dućan, Eleonora ugledala karirani kofer, a potom i
muža, koji je sedeo na podu, naslonjen na tezgu, među rasutim novčićima,
modrog i iskrivljenog lica, odavno mrtav.

Vladimir Nabokov - Sabrane priče I
prevod sa engleskog: Alen Bešić
 

Baudrillard

Zaslužan član
Moderator
Poruka
124.528
Odvažna momčina

Naš kofer je brižno ukrašen jarkim nalepnicama: „Nirnberg”, „Štutgart”, „Keln” -
čak i „Lido” (ali ta je lažna). Imamo tamnu put, mrežu purpurnih vena, crne
brkove, uredno oblikovane i dlakave nozdrve. Šumno dišemo kroz nos dok
rešavamo ukrštene reči u emigrantskim novinama. Sami smo u kupeu treće
klase - sami, pa nam je stoga dosadno.

Večeras stižemo u jedan sladostrasni gradić. Sloboda ponašanja! Aroma
trgovačkih putovanja! Zlatna vlas na rukavu kaputa! O, ženo, tvoje ime je Zlata!
Tako smo zvali našu mamu, a potom i našu ženu Katenjku. Psihoanalitička
činjenica: svaki muškarac je Edip. Tokom poslednjeg putovanja bili smo tri puta
neverni Katenjki, i to nas je koštalo 30 rajhsmaraka. Baš je smešno - u mestu u
kojem živiš sve izgledaju užasno, ali u nepoznatom gradu ljupke su kao drevne
hetere. Još slađa je, međutim, elegantnost slučajnog susreta: vaš profil me
podseća na devojku zbog koje sam pre mnogo godina... Posle jedne jedine noći
rastaćemo se kao brodovi... Druga mogućnost: ispostavi se da je Ruskinja.
Dozvolite mi da se predstavim: Konstantin... Prezime je bolje izostaviti - ili ga
možda izmisliti? Obolenski. Da, rođaci.

Ne znamo nijednog slavnog turskog generala i ne možemo da pogodimo ni oca
avijacije ni američkog glodara. A ni gledati kroz prozor nije baš zabavno. Polje.
Put. Breze-čeze. Kućica i kupusište. Seljančica, mlada, nije loša.
Katenjka je pravi tip dobre žene. Lišena bilo kakve strasti, divno kuva, svakog
jutra pere ruke do ramena i nije preterano pametna: što znači: nije ljubomorna.
Imajući u vidu izuzetnu širinu njene karlice, čudno je što je već po drugi put
donela na svet mrtvorođenče. Teška vremena. Stalno uzbrdo. Apsolutni marazam
u poslu. Dvadeset puta se preznojiš dok ne ubediš jednu mušteriju. A onda cediš
procenat kap po kap. Bože, kako bi se poigrali s gracioznim, zlatokosim
đavolčićem u fantastično osvetljenoj hotelskoj sobi! Ogledala, bahanalije, par
pića. Još pet sati putovanja. Vožnja železnicom, tako kažu, navodi čoveka na
ovakve stvari. Ja sam spreman. No, pričajte vi šta hoćete, ali glavna stvar u
životu je zdrava romantika. Ne mogu da mislim na posao ako se prvo ne
pobrinem za svoje romantične interese. Evo, dakle, plana: polazna tačka -
restoran o kojem mi je pričao Lange. Ako tamo ne nađem ništa...

Rampa, skladište, velika stanica. Naš putnik spusti prozor i nasloni se na
njega, široko raširivši laktove. Ispod nekih kola za spavanje, niže dole, izbijala je
para. Golubovi su nejasno proletali pod staklenom kupolom. Viršle su vrištale
sopranima, pivo baritonom. Jedna devojka, s grudima u belom džemperu, stoji i
razgovara s nekim čovekom, pa čas ukrsti gole ruke na leđima, lagano se njiše i
lupka se torbicom po guzovima, čas prekrsti ruke na grudi i staje jednom nogom
na drugu, ili pak drži torbicu pod miškom i uz blagi prasak gura hitre prste pod
svoj bleštavi crni opasač; stoji tako i smeje se, i ponekad dotiče svog sabesednika
oproštajnim pokretom, a odmah potom nastavlja da se vrti i okreče: pocrnela
devojka s podignutom kosom, golim ušima i očaravajućom ogrebotinom na
medenoj koži mišice. Ona nas ne gleda, ali ne mari, zavodnički ćemo je fiksirati.
Pod zrakom zadovoljno napetog pogleda počinje da drhti i naizgled da se
rasplinjava. Uskoro će se pozadina videti kroz nju - korpa za otpatke, reklama,
klupa - ali tu su, nažalost, naša kristalna sočiva morala da se vrate u svoje
normalno stanje, jer sve se pomerilo, čovek je skočio u susedni vagon, voz se
pokrenuo uz trzaj, a devojka je izvadila maramicu iz torbice. Kada je u svom
udaljavanju dospela tačno naspram njegovog prozora, Konstantin, Kostja,
Kostenjka tri puta slasno poljubi svoj dlan, ali njegov pozdrav prođe neopaženo:
uz ritmično mahanje maramicom, ona otpliva.

Zatvori prozor i, kad se okrenuo, vide s prijatnim iznenađenjem da se za vreme
njegovog hipnotičnog delovanja kupe napunio: tri muškarca s novinama, a u
najdaljem uglu, brineta s napuderisanim licem. Njen sjajni kaput bio je
želatinski proziran - štitio je možda od kiše, ali ne i od muškarčevog pogleda.
Korektna šala i uglađen šmek - to je naš moto.

Deset minuta kasnije već je vodio živ razgovor s putnikom koji je sedeo na
naspramnom sedištu do prozora, skladno odevenim postarijim gospodinom;
uvodna tema je projedrila pored prozora u obliku fabričkog dimnjaka; pomenuti
su zatim izvesni podaci i obojica su s melanholičnom ironijom govorili o
industrijskim trendovima; u međuvremenu, bleda žena je odložila usahli buket
nezaboravka na mrežu za prtljag i, izvadivši žurnal iz putne torbe, udubila se u
prozračan proces čitanja: kroz taj žurnal dopire naš laskavi glas, naš
zdravorazumni govor. Priključi nam se još jedan muškarac: bio je prilično debeo,
nosio je karirane pumperice zavučene u zelene čarape i pričao o gajenju svinja.
Kakav dobar znak - ona namešta svaki deo koji pogledaš. Treći čovek, drski
samac, sakrio se iza svojih novina. Na sledećoj stanici industrijalac i stručnjak
za svinje izađoše, samac pređe u kola za ručavanje, a dama se premesti na
sedište do prozora.

Procenimo je deo po deo. Pogrebni izraz očiju, razvratne usne. Prvoklasne
noge, veštačka svila. Šta je bolje: iskustvo tridesetogodišnje seksi brinete ili
luckasta svežina zlatovlase curice? Danas je prvo bolje, a sutra ćemo videti.
Dalje: kroz želatin njenog kišnog mantila svetluca prekrasno obnaženo telo, kao
sirena viđena kroz žućkaste talase Rajne. Iznenada ustavši, skide mantil, ali pod
njim se pokaza bež haljina s kragnicom od pikea. Namesti je. Tako.

- Majsko vreme - ljubazno reče Konstantin - a u vozovima još greju.
Njena leva obrva se podiže i ona odgovori:
- Da, vruće je, a ja sam smrtno umorna. Moj ugovor se završio i sada idem
kući. Svi su mi nazdravljali, stanični bife je izvanredan. Previše sam popila, ali
mene nikada ne hvata, samo mi bude teško u stomaku. Život je postao naporan,
dobijam više cveća nego novca i mesec dana odmora dobro će mi doći. Posle toga
imam novi ugovor, ali, naravno, nemoguće je bilo šta uštedeti. Onaj debeli koji
je malopre izašao nepristojno se ponašao. Kako je samo piljio u mene! Čini mi se
kao da se već dugo, jako dugo vozim ovim vozom i jedva čekam da se vratim u
svoj lepi stančić, daleko od gužve, gluposti i smrada.
- Dozvolite mi da vam ponudim - reče Kostja - nešto što će vam olakšati
neprijatnosti.

On izvuče ispod sebe pravougaono naduvano jastuče, čija je guma bila
pokrivena šarenim satenom: uvek ga je držao pod sobom za vreme ravnih, tvrdih,
hemoroidnih putovanja.
- A vi? - upita ona.
- Snaći ćemo se, snaći ćemo se. Moram vas zamoliti da se malo pridignete.
Oprostite. Sada sedite. Zar nije meko? Taj deo je posebno osetljiv na putu.
- Hvala vam - reče ona. - Nisu svi muškarci tako pažljivi. Oh, baš je dobro:
kao kad se vozite drugim razredom.
- Galanterie, Gnädigote 24 - reče Kostenjka - to nam je urođeno. Da, ja sam
stranac. Rus. Evo jednog primera: pošao jednog dana moj otac u šetnju po svom
imanju, a s njim je bio jedan stari prijatelj, poznati general. Slučajno su sreli
jednu seljanku, staricu s naramkom drva, i moj otac skide šešir. To je iznenadilo
generala, a posle mu je moj otac rekao: - Pa šta, zar bi vaše prevashodstvo doista
htelo da prosta seljanka bude učtivija od dvorjanina?
- Poznajem jednog Rusa, sigurno ste čuli njegovo ime, čekajte, kako ono beše?
Barecki... Baracki... Iz Varšave. Sada ima apoteku u Kemnicu. Baracki... Baricki.
Sigurno ga znate?

- Ne znam. Rusija je velika zemlja. Naše porodično imanje bilo je veliko kao
vaša Saksonija. I sve je izgubljeno, sve je spaljeno. Odsjaj vatre mogao se videti
s daljine od sedamdeset kilometara. Roditelje su mi iskasapili pred očima.
Spasao me je naš verni sluga, veteran iz rata s Turskom.
- Užasno - reče ona - baš užasno!
- Da, ali čovek ogugla. Pobegao sam preobučen u seljančicu. U to vreme sam
izgledao kao zgodan devojčurak. Spopadali su me vojnici. Naročito jedan od njih,
prava životinja... I odatle potiče jedna veoma smešna priča.
On ispriča tu priču.
- Fuj! - reče ona uz osmeh.
- E, a posle toga došlo je doba lutanja i mnogih zanimanja. Čak sam i cipele
čistio, a u snovima sam viđao ono mesto u bašti gde je stari poslužitelj, uz

24 Galanterie, Gnädigote - (nem.) - galantnost, ljubaznost.

svetlost buktinja, zakopao naše porodične dragocenosti. Bio je tu, sećam se, mač
optočen dijamantima...
- Odmah se vraćam - reče dama.
Gipki jastučić nije imao vremena da se ohladi, a ona je već ponovo sela na
njega i meko prekrstila noge.
-... i još dva rubina, ovako velika, pa akcije u zlatnoj kutiji, očeve epolete,
niska crnih bisera...
 

Baudrillard

Zaslužan član
Moderator
Poruka
124.528
- Da, mnogo ljudi je propalo - primeti ona uz uzdah, pa nastavi, ponovo
podižući levu obrvu - i ja sam mnogo toga preživela. Imala sam muža, užasan
brak, pa sam rekla sebi: dosta! Živeću na svoj način. Već gotovo godinu dana ne
razgovaram s roditeljima. Stari, znate, mlade ne razumeju, i to mi teško pada.
Ponekad prođem pored njihove kuće i maštam da svratim; a moj drugi muž je
sada, hvala bogu, u Argentini, piše mi odande fantastična pisma, ali ja mu se
neću nikada vratiti. Postojao je još jedan čovek, direktor neke fabrike, fini
gospodin, on me je obožavao, hteo da mu rodim dete, a njegova žena je bila tako
draga, srdačna - mnogo starija od njega - oh, nas troje smo bili takvi prijatelji,
vozili se brodom po jezeru, ali onda su se preselili u Frankfurt. Ili uzmite glumce,
to su krasni, veseli ljudi, tako kameradschaftlich 25 , i oni uopšte ne navaljuju na
vas, odmah, odmah, odmah...

U međuvremenu Kostja je razmišljao: znamo mi te roditelje i direktore. Sve
izmišlja. Veoma privlačna, doduše. Grudi kao prasići, uski kukovi. Sigurno voli
da popije. Da naručimo pivo iz restorana.
- E, a nešto kasnije dobro mi je pošlo, zaradio sam brdo novca. Imao sam
četiri zgrade u Berlinu. Ali čovek kome sam verovao, moj drug, moj partner,
prevario me je... Bolne uspomene. Izgubio sam imetak ali ne i optimizam, i sada,
opet, hvala bogu, i pored krize... Uzgred rečeno, da vam pokažem nešto, madam.
Kofer s raskošnim nalepnicama sadržavao je (između ostalih privlačnih
predmeta) uzorke pomodnih damskih ogledalaca: ne okruglih, ne četvrtastih,
nego u Phantasie obliku, kao cvet, na primer, ili leptir ili srce. U međuvremenu
dođe pivo. Ona je razgledala ogledalca i u njima se ogledala; po kupeu su leteli
odblesci svetlosti. Pivo je sručila kao vojnik, a onda je nadlanicom obrisala penu
s rumenih usana. Kostenjka s ljubavlju vrati uzorke u kofer i stavi ga na
prtljažnik. U redu, da počnemo.

- Znate li, gledam vas i zamišljam da smo se jednom davno već sreli. Vi
neverovatno ličite na jednu devojku, umrla je od sušice, koju sam toliko voleo da
sam se skoro ubio. Da, mi Rusi smo sentimentalni čudaci, ali verujte mi da
možemo da volimo sa strašću Raspućina i naivnošću deteta. Vi ste usamljeni, ja
sam usamljen. Vi ste slobodni, ja sam slobodan. Ko nam onda može zabraniti da
provedemo nekoliko prijatnih časova u skrivenom ljubavnom gnezdu?
Njeno ćutanje beše očaravajuće. On usta i sede pored nje. Osmehivao se i
kolutao očima, lupkao kolenima i trljao šake dok je gledao njen profil.

25 Kameradschaftlich (nem.) - druželjubivi, prijateljski nastrojeni.

- Kuda vi idete? - upita ona.
Kostenjka joj reče.
- A ja se vraćam u...
Ona imenova grad čuven po svojim sirevima.
- U redu, otpratiću vas, a sutra ću poći dalje. Iako ništa ne smem da obećam,
madam, imam sve razloge da poverujem da ni vi ni ja nećemo zažaliti.
Osmeh, obrva.

- Vi još ne znate ni kako se zovem.
- Ah, nije važno, nije važno... Čemu uopšte ime?
- Evo mog - reče ona i pokaza posetnicu: Sonja Bergman.
- Ja sam samo Kostja. Kostja i ništa više. Zovite me Kostja, u redu?
Predivna žena! Živahna, gipka, interesantna žena! Stići ćemo za pola časa.
Živeli Život, Sreća, Zdravlje! Duga noć obostranih naslada. Pogledajte naš
kompletan asortiman milovanja! Zaljubljeni Herakle!
Osoba koju smo nazvali samcem vratila se iz kola za ručavanje, pa je
udvaranje moralo da se obustavi. Ona je izvadila nekoliko fotografija iz tašne i
stala ih pokazivati:

- To mi je drugarica. Ovo je jedan slatki mladić, njegov brat radi u radio-
stanici. Na ovoj sam odvratno ispala. To je moja noga. A ovde - da li prepoznajete
tu osobu? Stavila sam naočare i šešir - cakano, zar ne?
Stižemo. Jastuče je vraćeno uz mnogo zahvaljivanja. Kostja ga izduva i smesti
u kofer. Voz poče da koči.
- Pa, doviđenja - reče dama.
Energično i veselo, on ponese oba kofera - njen mali, od fibera, i svoj,
kvalitetniji. Kroz stanicu pokrivenu staklom probijala su se tri zraka prašnjave
sunčeve svetlosti. Pospani samac i zaboravljeni nezaboravak odoše dalje.
- Vi ste sasvim ludi - reče ona i nasmeja se.
Pre nego što je ostavio kofer u garderobi, izvadi iz njega par mekih, savitljivih
papuča. Na taksi stanici stajala su još jedna kola.
- Kuda ćemo? - upita ona. - U restoran?

- Pripremićemo nešto za jelo kod vas - reče užasno nestrpljivi Kostja. - Biće
mnogo prijatnije. Uđite. Ta ideja je mnogo bolja. Valjda će ovaj moći da mi
razmeni pedeset maraka? Imam samo krupne novčanice. Ne, čekajte, evo neke
sitnine. Hajdemo, hajdemo, kažite mu adresu.
U taksiju je bazdilo na kerozin. Ne smemo pokvariti svoje zadovoljstvo
površnim dodirima usana. Hoćemo li skoro stići? Kakav grozan grad. Skoro?
Potreba postaje nepodnošljiva. Onu firmu znam. Ah, stigli smo.
Taksi stade ispred stare, pocrnele zgrade sa zelenim kapcima. Uspeli su se na
četvrti sprat, i tu ona zasta i reče: - A šta ako kod mene ima nekoga? Otkuda
znate da ću vas pustiti unutra? Šta vam je to na usni?
- Groznica - reče Kostja - samo groznica. Brzo. Otvarajte. Odbacimo ceo svet
i sve nevolje. Hajde, otvarajte.
Uđoše. Predsoblje s velikim ormanom, kuhinja, mala spavaća soba.
- Ne, molim vas, sačekajte. Gladna sam. Prvo ćemo večerati. Dajte mi onih
pedeset maraka - razmeniću ih.
- U redu, ali tako vam boga, požurite - reče Kostja čeprkajući po novčaniku.
- Nema potrebe da razmenjujete, evo vam jedna desetica.
- Šta da kupim?
- Ah, šta god želite. Samo vas preklinjem da požurite.
Ona izađe. Zaključala je vrata, i to obe brave. Predostrožnost. Ali šta bi lopov
mogao ovde da nađe? Ništa. Nasred kuhinje na leđima je ležala mrtva bubašvaba,
ispruženih tamnih nogu. U spavaćoj sobi, jedna stolica i drveni krevet pokriven
čipkanom presvlakom. Iznad njega, prikucana na umrljani zid, fotografija nekog
muškarca s bucmastim obrazima i talasastom kosom. Kostja sede na stolicu i
začas zameni svoje mahagoni-crvene cipele mekim kožnim papučama. Onda
skide jaknu, otkopča lila naramenice i skide uštirkani okovratnik. S obzirom na
to da nije bilo toaleta, brzo upotrebi sudoperu, onda opra ruke i osmotri usnu u
ogledalu. Na vratima zazvoni zvono.

On priđe vratima na vrhovima prstiju, proviri kroz špijunku, ali ništa nije
video. Osoba za vratima zazvoni ponovo i začu se udar bakrenog prstena. Nije
važno - ne možemo ga pustiti čak i kad bismo to želeli.
- Ko je to? - upita Kostja sumnjičavo.
Krhki glas upita: - Molim vas, da li se gospođa Bergman vratila?
- Nije još - odgovori Kostja. - Zašto?
- Nesreća - reče glas i zasta. Kostja je čekao.
Glas nastavi: - Ne znate kada se vraća? Rekli su mi da bi danas trebalo da
dođe. Vi ste, pretpostavljam, gospodin Zajdler?
- Šta se desilo? Preneću joj poruku.

Grlo se pročisti i glas reče kao da govori preko telefona: „Govori Franc Lošmit.
Ona me ne poznaje, ali recite joj, molim vas...
Još jedna pauza i nesigurno pitanje: - Možda bih mogao da uđem?
- Nikako, nikako - nestrpljivo reče Kostja - ja ću joj sve preneti.
- Njen otac je na samrti, neće preživeti noć: šlogirao se u radnji. Recite joj da
odmah dođe. Šta mislite, kada će se vratiti?
- Uskoro - odgovori Kostja - uskoro. Reći ću joj. Doviđenja.
Posle niza sve daljih šumova i pucketanja, na stepenicama utihnu. Kostja
priđe prozoru. Štrkljavi mladić, šegrt smrti, u kišnom mantilu, bez šešira, s
malom, kratko podšišanom plavičastom glavom, pređe ulicu i iščeze iza ugla.
Nekoliko trenutaka kasnije, iz drugog pravca, pojavi se ona s krcatom mrežom.
Gornja brava škljocnu, potom donja.
- Uf - reče ona ulazeći - šta sam sve nakupovala!
- Kasnije, kasnije - viknu Kostja - kasnije ćemo večerati. Brzo u spavaću sobu.
Ostavi sve to, preklinjem te.
- Hoću da jedem - odgovori ona otežući.
Pljesnula ga je po šaci i otišla u kuhinju. Kostja za njom.
- Rostbif - reče ona. - Beli hleb. Puter. Naš čuveni sir. Kafa. Pola litre konjaka.
O, pobogu, zar ne možete malo da sačekate? Pustite me, to je nepristojno.
Kostja je, međutim, pritisnu uz sto, ona poče bespomoćno da se kikoće, nokti
su mu zapinjali za njeno svileno rublje i sve se odigralo veoma neefikasno,
neudobno i prevremeno.
- Fuj! - reče ona uz osmeh.

Ne, nije vredelo. Pokorno zahvaljujem na takvom zadovoljstvu. Trošim snagu.
Nisam više u cvetu mladosti. Dosta gnusno. Njen oznojen nos, usahla njuška.
Mogla je da opere ruke pre nego što počne da pipa jelo. Šta vam je to na usni?
Bezobrazluk! Tek će se videti ko šta od koga dobija. No ništa se tu ne može.
- Kupili ste cigaru za mene? - upita on.
Ona je vadila noževe i viljuške iz kredenca i nije čula.
- Gde je cigara? - ponovi on.
- Oh, izvinite, nisam znala da pušite. Da trknem po jednu?
- Nije važno, otići ću sam - odgovori on tmurno i ode u spavaću sobu, gde obu
cipele i navuče jaknu. Kroz otvorena vrata video je kako se neprivlačno kreće dok
postavlja sto.

- Trafika je na uglu - zapeva ona i, uzevši tanjir, brižno poče da ređa po njemu
rumene kriške rostbifa, koje već odavno nije mogla sebi da priušti.
- Uzeću i neke kolače - reče Konstantin i izađe. Kolače, i šlag, i pola ananasa,
i čokoladne bombone s likerom - dodade u sebi.

Kada se našao na ulici, podiže pogled, potraži njen prozor (onaj s kaktusima
ili onaj do njega?), onda skrenu desno, zaobiđe stražnji deo kamiona za
nameštaj, zamalo ne pade pod prednji točak nekog bicikliste i pokaza mu
pesnicu. Nešto dalje nalazio se mali park s nekakvim kamenim herzogom.
Skrenu još jednom i ugleda na samom kraju ulice, naspram olujnog oblaka,
osvetljen jarkim zalaskom sunca, cigleni crkveni toranj pored kojeg su se, setio
se, provezli. Odatle do stanice nije bilo daleko. Neki zgodan voz će naići za kojih
četvrt sata: što se toga tiče, bar je tu sreća bila na njegovoj strani. Troškovi:
garderoba, 30 pfeniga; taksi, 1.40; ona, 10 maraka (5 bi bilo dovoljno). Šta još?
Da, pivo, 55 pfeniga, sa bakšišem. Sve u svemu: 12 maraka i 25 pfeniga. Idiotski.
Što se loših vesti tiče, ona će ih ranije ili kasnije doznati. Uštedeo sam joj nekoliko
tužnih minuta uz odar. Možda bi joj ipak trebalo poslati poruku? Ali zaboravio
sam kućni broj. Ne, nisam: 27. No, u svakom slučaju, može se pretpostaviti da
sam ga zaboravio - niko nije obavezan da ima dobro pamćenje. Mogu da zamislim
kakva bi zbrka nastala da sam joj odmah rekao! Stara kučka. Ne, nama se
dopadaju samo male plavuše - upamti to jednom zauvek.

U vozu gužva. Nije nam baš dobro, ali ne znamo da li smo gladni ili pospani.
Ali kada se najedemo i naspavamo, život će se oporaviti i američki instrumenti
će zasvirati u veselom restoranu koji nam je opisao naš prijatelj Lange. A zatim,
nešto kasnije, mi umiremo.

Vladimir Nabokov - Sabrane priče I
prevod sa engleskog: David Albahari
 

Baudrillard

Zaslužan član
Moderator
Poruka
124.528
Loš dan

Petar je sedeo na prednjoj klupi otvorene kočije, kraj kočijaša (nije naročito voleo
to mesto, ali kočijaš i svi kod kuće su mislili da najviše voli tu da sedi, a on nije
želeo da ih povredi, pa je zato tu i sedeo, momčić žućkastog lica i sivih očiju u
elegantnoj mornarskoj bluzi). Dva dobro uhranjena konja velikih, sjajnih sapi, s
neobično ženstvenim, dugim grivama, razmetljivo su mahali repovima i
napredovali živahnim kasom; bilo je bolno gledati kako im se uprkos mahanju
repovima i trzajima nežnih ušiju - uprkos teškom katranskom mirisu zaštitnog
sredstva kojim su bili namazani - dosadne sive konjske muve i veliki obadi
izbuljenih sjajnih očiju i dalje lepe za blistavu kožu.

Kočijaš Stepan, ćutljivi starac, u crnom plišanom prsluku bez rukava,
navučenom preko grimizne ruske košulje, imao je ofarbanu bradu i smeđi vrat
izbrazdan dubokim borama. Petar se osećao neprijatno zato što samo ćuti dok
zajedno sede na klupi, pa je upro pogled u srednju gredu kočije i kolske tragove
i pokušavao da smisli neko pametno pitanje ili primedbu. S vremena na vreme,
jedan ili drugi konj bi malo podigao rep, a ispod korena vezanog repa nabubrila
bi polulopta živog mesa i istisnula napolje jednu smeđu grudvu, pa drugu, pa
treću, da bi se onda nabori crne kože ponovo sklopili, a rep spustio.
U kočiji je sedela Petrova sestra, prekrštenih nogu, mlada dama tamnog tena
(imala je tek devetnaest godina, a već se razvela od prvog muža), u svetloj haljini,
visokim belim cipelama s pertlama i blistavim crnim špicevima, sa širokim
šeširom koji joj je bacao čipkastu senku na lice. Od jutros je bila loše volje i sada,
kad se Petar treći put okrenuo ka njoj, uperila je vrh blistavog suncobrana u
njega i rekla: - Nemoj da se vrpoljiš, molim te.

Prvi deo puta je vodio kroz šumu. Prekrasni oblaci koji su klizili nebom samo
su isticali sjaj i živost ovog letnjeg dana. Kad bi čovek odozdo pogledao u vrhove
breza, njihova zelena boja podsećala je na prozirna zrna grožđa natopljena
suncem. Topli vetar je pokazivao blede poleđine lišća na grmovima kraj puta.
Sjaj i senke su šarali dubinu šume: stabla se nisu mogla razlučiti od prostora
koji ih je razdvajao. Ponegde bi bljesnula površina pokrivena mahovinom,
zelenom kao rajski smaragd. Kraj kočije su promicali povijeni listovi paprati i
gotovo doticali točkove.

Pred njima su se pojavila ogromna kola natovarena senom, zelenkasta
planina prošarana treptajima svetla. Stepan je potegao uzde; planina se pomerila
na jednu stranu, kočija na drugu - jedva da je bilo mesta da se mimoiđu na
uskom šumskom putu - u prolazu se osetio oštar miris pokošenog polja, čula se
škripa kola, videle su se uvele plave udovice i krasuljci u senu, a onda je Stepan
coknuo jezikom, mahnuo dizginama i kola su ostala iz njih. Šuma se proredila i
kočija je skrenula na glavni put. U daljini su bila požnjevena polja, čulo se
zrikanje skakavaca u jarku kraj puta i šum telegrafskih stubova. Svakog časa će
ugledati selo Voskresensk i za nekoliko minuta putovanju će doći kraj.
Da li da kaže da mu nije dobro? Ili da se samo sruči s kočije?, žalosno se pitao
Petar kad je ugledao prve izbe.
Tesan beli šorts mu je stezao prepone, smeđe cipele su ga strašno žuljale,
osećao je mučninu u stomaku. Popodne pred njim bilo je neprijatno i odbojno -
ali neizbežno.

Već su prolazili kroz selo, a iza ograda i koliba od oblica čuo se drveni odjek
koji prati harmonični kas kopita. Na goloj zemlji kraj puta prošaranoj busenima
trave dečaci iz sela igrali su gorodki - bacali su teške motke na složene drvene
čunjiće, koji su bučno leteli na sve strane. Petar je prepoznao prepariranog
sokola i srebrnaste kugle koje su krasile dvorište seoskog trgovca. Pas je istrčao
kroz kapiju, savršeno tih - kao da štedi glas - i zalajao tek kad je preskočio jarak
i pretekao kočiju. Ljuljajući se nesigurno na ubogom kljusetu, kraj njih je
projahao neki seljak s visoko podignutim laktovima i košuljom pocepanom na
ramenu, koju je vetar naduvao kao balon.

Na kraju sela, na brdašcetu gusto obraslom krupnim stenama, stajala je
crvena crkva i pored nje manji mauzolej od belog kamena u obliku piramide koji
je ličio na uskršnji kolač. Pojavila se reka, na krivini zaklonjena zelenim
brokatom vodenog rastinja. Blizu glavnog puta koji se spuštao niz padinu stajala
je niska kovačnica na čijem zidu je neko kredom napisao „Živela Srbija!” Zvuk
kopita je odjednom postao zvonak i produžen - od dasaka mosta na koji je kočija
naišla. Bosonogi stari pecaroš se naslanjao na ogradu mosta; kraj stopala mu je
stajala plehana posuda. Onda je zvuk kopita ponovo omekšao: most, pecaroš i
obala reke nepovratno su nestali.

Kočija se kotrljala dalje prašnjavim paperjastim putem između dva drvoreda
debelih breza. Svakog trenutka, da, svakog trenutka, iza parka će ugledati zeleni
krov letnjikovca porodice Kozlov. Petar je iz iskustva znao koliko će neprijatno i
mučno sve to biti. Odrekao bi se novog svift bicikla - i dodao ponešto pride? - na
primer čelični luk, pištolj i zalihu kapisli, samo da može da se vrati na porodično
imanje, udaljeno odavde deset vrsta, i tamo provede letnji dan kao i obično, u
usamljeničkim, lepim igrama.
Iz parka je dopirao težak i vlažan miris gljiva i jela. Onda su ugledali ugao
kuće i kao cigla crven pesak pred kamenim tremom.

- Deca su u bašti - rekla je gospođa Kozlov, pošto su Petar i njegova sestra,
prošavši kroz nekoliko prijatno hladnih soba, koje su mirisale na karanfile, stigli
do verande, gde se okupila grupa odraslih. Petar se pozdravio sa svakim
ponaosob, snebivajući se i vodeći računa da greškom ne poljubi ruku nekog
muškarca, kao što mu se jednom desilo. Sestra mu je spustila dlan na glavu, što
kod kuće nikada nije činila. Onda se smestila u fotelju od pruća i odjednom
neobično živnula. Svi su progovorili uglas. Gospođa Kozlov je uhvatila Petra za
ruku, povela ga niz stepenice između velikih saksija lovora i oleandra i
zagonetnim gestom pokazala rukom ka bašti: - Tamo ćeš ih naći - rekla je - idi,
pridruži im se - a onda se vratila gostima. Petar je ostao da stoji na poslednjem
stepeniku.
Loš početak. Sada će morati da pređe preko baštenske terase i izađe na
glavnu stazu prošaranu suncem, gde su odzvanjali glasovi i igrale boje. Taj put
je morao da pređe sam, primičući se sve bliže, beskrajno bliže mnogobrojnim
pogledima.

Slavili su imendan najstarijeg sina gospođe Kozlov, Vladimira, živahnog i
vragolastog dečaka Petrovog uzrasta. Bili su tu i Vladimirov brat Konstantin i
njihove dve sestre, Beba i Lola. Sa susednog imanja šarabančikom su se dovezli
dvojica mladih barona iz porodice Korf i njihova sestra Tanja, ljupka devojčica
od jedanaest ili dvanaest godina, s tenom boje slonovače, plavičastim
podočnjacima i crnom pletenicom vezanom mašnom tik iznad nežnog vrata. Bila
su tu i trojica učenika u letnjim uniformama i Vasilij Tučkov, Petrov
trinaestogodišnji rođak, krupan, atletski građen i preplanuo dečak. Igrama je
upravljao Elenski, univerzitetski student i učitelj braće Kozlov. Bio je to krupan
mladić isturenog grudnog koša i obrijane glave. Nosio je kosovorotku, komad
odeće sličan košulji, s redom dugmadi u visini ključne kosti. Imao je cviker bez
rama nataknut na nos, čija isklesana zašiljenost nije nimalo pristajala njegovom
zaobljenom licu. Kada im je najzad prišao, Petar je zatekao Elenskog i decu kako
bacaju koplja na veliku obojenu metu od slame pričvršćenu za stablo jele.
Petar je poslednji put bio u poseti kod Kozlova za Uskrs u Sankt Peterburgu,
kada su im prikazivali slajdove pomoću čarobne lampe. Elenski je naglas čitao
Ljermontovljevu pesmu o Mciriju, mladom monahu koji je napustio sklonište na
Kavkazu da bi lutao planinama, dok je neki njegov kolega sa studija rukovao
lampom. U sredini kruga od svetla na vlažnom čaršavu smenjivale su se (uz
grčevite trzaje) slike u boji: Mciri i snežni leopard, koji ga napada. Elenski bi
zastao na minut da kratkim štapom pokaže gde se nalazi mladi monah, a gde
leopard u skoku, a dok je to radio, štap bi dobio boje sa slike, koje bi odmah
nestale čim ga Elenski pomeri. Svaka ilustracija je ostajala na čaršavu prilično
dugo, jer je za taj poveliki spev postojalo svega deset slajdova. S vremena na
vreme, Vasilij Tučkov bi u mraku podigao ruku i pružio je ka snopu svetla, a na
čaršavu bi se pojavilo pet raširenih prstiju. Jednom ili dvaput pomočnik je
naopako gurnuo slajd i prikazo prevrnutu sliku. Tučkov je urlao od smeha, dok
je Petru bilo neprijatno zbog pomoćnika i, uopšte, trudio se da pokaže da ga sve
to veoma zanima. Tu je prvi put sreo Tanju Korf i od tada je često mislio na nju,
zamišljajući kako je spasava od drumskih razbojnika, dok mu Vasilij Tučkov
pomaže i odano se divi njegovoj hrabrosti (pričalo se da Vasilij kod kuće ima
pravi revolver sa drškom od sedefa).
 

Baudrillard

Zaslužan član
Moderator
Poruka
124.528
Sada, raširivši stopala preplanulih nogu, s levom šakom prislonjenom uz
platneni pojas i lanac s kog je s jedne strane visila platnena kesa, Vasilij je ciljao
kopljem u metu. Zamahnuo je desnicom i pogodio centar, na šta je Elenski
uzviknuo „bravo”. Petar je oprezno iščupao koplje, bez reči se vratio tamo gde je
Vasilij stajao, naciljao i takođe pogodio beli centar u crvenom krugu, ali to niko
nije primetio, jer se takmičenje već završilo i otpočele su bučne pripreme za
narednu igru. Na glavnu stazu su dovukli neku vrstu niske komode i postavili je
na pesak. Na vrhu komode je bilo nekoliko ovalnih rupa i između njih debela
metalna žaba sa širom otvorenim ustima. Velike olovne žetone trebalo je ubacati
u neku od rupa ili u raširena zelena usta. Žetoni su kroz otvore ili usta upadali
u pregrade na nižim policama obeležene brojevima; pogodak u žablja usta
donosio je pet stotina poena, a svaka od rupa stotinu ili manje, zavisno od toga
koliko je udaljena od la grenouille 26 (igru je donela švajcarska guvernanta). Igrači
su se smenjivali u bacanju žetona, a rezultati su pažljivo beleženi na pesku. To
je bilo prilično dosadno, pa su igrači prekraćivali čekanje na red pretražujući
džunglu borovnica ispod visokih stabala u parku. Bobice su bile krupne,
presvučene voskom koji je zamagljivao njihovu plavu boju, a kada ih prsti
oskrnave, postajale su svetloljubičaste i sjajne. Čučeći i nečujno stenjući, Petar
je brao bobice dok ne nakupi dovoljno za pune dve šake, da bi ih tek onda sve
odjednom strpao u usta. Tako su bile naročito ukusne. Ponekad bi mu se u
ustima sa bobicama pomešao neki nazubljeni listić. Vasilij Tučkov je pronašao
malu gusenicu s raznobojnim čupercima na leđima, poređanim kao na četkici za
zube, i hladnokrvno je progutao, na opšte oduševljenje prisutnih. U blizini se
čulo udaranje detlića; teški bumbari su zujali oko žbunja i zavlačili se u boljarske
zvončiće. Na glavnoj stazi se čuo zveket bačenih žetona i Elenski, koji snažnim
glasom s kotrljajućim r govori nekome da „proba ponovo”. Tanja je čučnula kraj
Petra i sa izrazom najveće moguće pažnje na bledom licu, razmaknutih sjajnih
ljubičastih usana, počela da bere borovnice. Petar joj je bez reči ponudio pune
dve šake, koliko je nakupio, a ona je ponudu graciozno prihvatila. Petar je odmah
navalio da joj bere još bobica. Onda je u igri došao red na nju, pa je potrčala
nazad ka stazi visoko podižući vitke noge u belim čarapama.

Igra grenouille je već svima dosadila. Neki su odustali, drugi su igrali
bezvoljno; Vasilij Tučkov je na iskeženu žabu zavrljačio kamen i svi su smejali,
svi osim Elenskog i Petra. Imeninik 27 , zgodni, šarmantni, veseli Vladimir, zatražio
je da se igraju paločke-stukaločke 28 . Korfovi su se pridružili zahtevu. Tanja je
skakutala na jednoj nozi i pljeskala rukama.
- Ne, ne, deco, to ne možemo - rekao je Elenski. - Za pola sata idemo na
piknik; put je dug, a čovek se lako prehladi kad je vruć od trčanja.
- Molimo te, molimo te - vikala su deca.

26 La grenouille (franc.) žaba.
27 Именинник (rus.) – slavljenik.
28 Палочка-смукалочка (rus.) – žmurke sa štapom

- Molimo te - tiho je ponovio Petar posle ostalih, pomislivši da bi u igri mogao
da se sakrije negde zajedno s Vasilijem ili Tanjom.
- Prinuđen sam da udovoljim zahtevu većine - rekao je Elenski, koji je voleo
da pažljivo naglašava svoje reči. - Ali nigde ne vidim rekvizit koji nam treba. -
Vladimir je odjurio da ga pronađe u alejama sa cvećem.
Petar je prišao klackalici na kojoj su bili Tanja, Lola i Vasilij; Vasilij je skakao
i udarao nogama u zemlju, od čega je daska podrhtavala i škripala, dok su
devojčice cičale i pokušavale da održe ravnotežu.
- Pašću, pašću! - viknula je Tanja, pa su ona i Lola zajedno skočile na travu.
- Hoćeš li još borovnica? - pitao je Petar.
Ona je odmahnula glavom, onda pogledala Lolu, pa se ponovo okrenula Petru
i rekla: - Ona i ja smo odlučile da više ne razgovaramo s tobom.
- Ali zašto? - promrmljao je Petar i bolno pocrveneo.
- Zato što si pozer - odgovorila je Tanja i ponovo skočila na klackalicu. Petar
se onda pretvarao da je zauzet proučavanjem sveže raskopanog crnog krtičnjaka
uz ivicu glavne staze.

U međuvremenu, zadihani Vladimir je doneo „potrebni rekvizit” - tanak zeleni
štap, jedan od onih kojima baštovani podupiru dalije i božure, sličan onom štapu
koji je Elenski koristio kada su im prikazivali slajdove pomoću čarobne lampe.
Ostalo je da se vidi ko će biti „čuvar”.
- Jedan. Dva. Tri. Četiri - počeo je Elenski komičnim tonom, pokazujući
štapom na jednog po jednog od igrača. - Zec. Iz rupe. Provirio. Lovac. Avaj -
(Elenski je tu zastao i glasno kinuo). - Naišao - (namestio je cviker). - Puška.
Puče. I. Jadni - (slogovi su bili sve naglašeniji i sve razmaknutiji) - Zeka. Krepa.
Tu.
„Tu” je palo na Petra. Ali sva deca su navalila na Elenskog, tražeći da on bude
tragač. Vikali su: - Molimo te, molimo te, biće mnogo zabavnije!
- Dobro, pristajem - odgovorio je Elenski, a nije čak ni pogledao Petra.
Tamo gde je staza izlazila na baštensku terasu stajala je bela klupa s koje se
farba delimično oljuštila, s naslonom od letvi, koje su takođe bile bele i delimično
oljuštene. Elenski je seo na klupu sa zelenim štapom u rukama. Povio je napred
svoja puna ramena, zažmurio i počeo da broji do sto, dajući vremena igračima
da se sakriju. Vasilij i Tanja su nestali negde u dubini parka, kao da su se
dogovorili. Jedan učenik u školskoj uniformi lukavo se sakrio iza stabla lipe,
jedva tri metra udaljenom od klupe. Pogledavši čežnjivo ka grmlju, Petar se
okrenuo i pošao na drugu stranu, prema kući: planirao je da se sakrije na
verandi - ne na glavnoj, naravno, gde su odrasli pili čaj uz zvuke gramofona sa
bronzanom trubom, koji je pevao na italijanskom, već na bočnoj verandi, s koje
se dobro videla klupa na kojoj je Elenski sedeo. Na sreću, veranda je bila pusta.
Različite boje vitraža kojima je veranda bila zastakljena prelivale su se na uske i
dugačke divane duž zidova, presvučene golubije sivom tkaninom s velikim
ružama. Bila je tu i stolica za ljuljanje, posuda za pseću hranu, dobro olizana,
sto pokriven mušemom, na kojem nije bilo ničega osim usamljenog para
staračkih naočara.

Petar se primakao šarenim staklima i kleknuo na jastuke ispod belog podesta.
U daljini je video koralnoružičastog Elenskog na koralnoružičastoj klupi ispod
zagasitocrvenog lišća lipe. Po pravilima igre, kada pođe da traži skrivene igrače,
„tragač” mora do ostavi prut za sobom. Oprez i dobra procena tempa i pravca
potrage nalažu da se ne udaljava previše, jer bi neko od igrača iznenada mogao
da izjuri iz neprimećenog skrovišta, dotrči do klupe pre nego što „tragač” uspe
da se vrati i pobedonosno zalupa štapom. Petrov plan je bio jednostavan: čim
Elenski završi brojanje, spusti štap na klupu i zaputi se ka grmlju, gde se igrači
verovatno kriju, Petar će istrčati s verande, pojuriti ka klupi najbrže što može i
slavodobitno je udariti nebranjenim štapom, „kuc-kuc”. Prošlo je oko pola
minuta. Svetloplavi Elenski je sedeo pogrbljen ispod indigocrnog lišća i stopalom
udarao u ritmu odbrojavanja. Kako bi bilo lepo čekati i viriti kroz romboide od
obojenog stakla, da je samo Tanja... Oh, zašto? Šta sam joj uradio?

Običnih stakala je bilo mnogo manje nego onih u boji. Sivo-bela pliska je
prošetala po pesku boje peska. U uglovima vitraža bilo je tragova paučine. Na
podestu je ležala mrtva muva prevrnuta na leđa. Svetložuti Elenski je ustao sa
zlatne klupe i udarcem štapa objavio da polazi. Tog trenutka su se otvorila vrata
koja vode iz kuče na verandu i iz polumračne sobe prvo se pojavio krupan smeđi
jazavičar, a onda sitna starica kratke sede kose, u crnoj haljini stegnutoj na
struku, sa brošem u obliku trolista na grudima i lančićem oko vrata, za koji je
bio zakačen sat zadenut za pojas. Veoma sporo, bočnim koracima, pas je sišao
niz stepenice u baštu. Starica je ljutito dograbila naočare po koje je došla.
Iznenada je primetila dečaka koji se upravo spuštao sa divana.
- Priate-qui? Priate-qui? 29 - izgovorila je sa smešnim akcentom kojim je ta
francuska starica ružila ruski jezik i posle pola stoleća boravka u našoj zemlji. -
Toute n'est caroche 30 - dodala je, posmatrajući blagim očima Petrovo lice na kojem
su se videli neugodnost zbog situacije u kojoj se našao i molba da ne govori
previše glasno. - Sic-hasse pocajou caroche messt. 31

Smaragdni Elenski je stajao podbočenih ruku na svetlozelenom pesku i
istovremeno gledao na sve strane. U strahu da će se uzbuđeni krešteći glas stare
guvernante čuti napolju, a još više u strahu da bi je odbijanjem mogao povrediti,
Petar je pošao za njom, mada je odlično znao koliko je apsurdno to što se događa.
Držeći ga čvrsto za ruku, vodila ga je iz sobe u sobu, pored belog klavira, stola
za kartanje, malog tricikla, a kako se broj predmeta pored kojih su prolazili
uvećavao - jelenski rogovi, police s knjigama, vabilica u obliku patke na polici -
bilo mu je sve jasnije da ga vodi sve dalje i dalje ka suprotnom kraju kuće, zbog
čega je bilo sve teže da joj objasni, a pritom je ne povredi, da cilj igre u kojoj ga
je prekinula nije da se dobro sakrije, već da sačeka trenutak kada se Elenski

29 Пирятки (rus.) – žmurke.
30 Toute n'est хороше (franc. - rus.) - ovde ne dobro.
31 Сейчас покажу хороше мест („rus.”) – sad pokažem dobar mest.

udalji od klupe dovoljno da neko pritrči i udari po njoj štapom, koji je u ovoj igri
najvažniji!

Pošto su prošli kroz nekoliko soba, skrenuli su u hodnik, onda se popeli uz
stepenice, prošli kroz osunčanu sobu za pranje veša, u kojoj je neka žena
ružičastih obraza sedela na sanduku kraj prozora i plela: podigla je pogled,
nasmešila se, pa ponovo spustila trepavice, a njene igle se ni na čas nisu
zaustavile. Stara guverenanta je uvela Petra u susednu sobu, u kojoj su bili
kožna sofa i prazan kavez za ptice i mračno skrovište između ogromnog ormara
od mahagonija i tučane peći.

- Votte 32 - rekla je starica, nežno ga ugurala u skrovište i vratila se u perionicu,
gde je na nerazumljivom ruskom nastavila da prepričava tračeve onoj pletilji
prijatnog izgleda, koja je s vremena na vreme kao automat izgovarala: - Skažite
pažalusta! 33
Petar je neko vreme učtivo klečao u svom besmislenom skrovištu; onda se
uspravio, i dalje stojeći na istom mestu, i zurio u tapete tupe i ravnodušne azurne
boje, u prozor, u vrh topole koji se talasao na suncu. Čulo se grubo otkucavanje
sata, zvuk koji ga je podsećao na razne odbojne i tužne stvari.
Prošlo je dosta vremena. Razgovor u susednoj sobi je počeo da uzmiče i
nestaje u daljini. Sada je sve bilo tiho, osim sata. Petar je izašao iz svoje niše.
Tiho se sjurio niz stepenice i prošunjao kroz sobe (police s knjigama, jelenski
rogovi, tricikl, plavi sto za kartanje, klavir), a na vratima verande dočekale su ga
šare obojenog sunca i stari pas koji se upravo vraćao iz bašte. Petar se primakao
staklenim oknima i pogledao kroz jedno koje je bilo bezbojno. Na beloj klupi je
ležao zeleni štap. Elenskog nigde nije bilo - udaljio se, nema sumnje, u
neopreznoj potrazi, daleko iza lipa na glavnoj stazi.
 

Baudrillard

Zaslužan član
Moderator
Poruka
124.528
Smešeći se od silnog uzbuđenja, Petar je pojurio niz stepenice i potrčao prema
klupi. Dok je trčao, primetio je da oko njega vlada neobična tišina. Ipak, prišao
je klupi istim žustrim korakom i tri puta udario štapom. Uzaludan gest. Niko se
nije pojavio. Pege sunca su igrale na pesku. Bubamara je hodala rukohvatom
klupe, prozirni vrhovi nemarno složenih krila virili su ispod male tačkaste
kupole.

Čekao je tu minut ili dva, kriomice bacajući poglede oko sebe, i konačno
shvatio da je zaboravljen, da je postojanje poslednjeg, nepronađenog,
neisteranog skrivača zaboravljeno i da su otišli na piknik bez njega. A piknik je
bio jedini podnošljiv događaj u ovom danu: čak mu se na izvestan način i
radovao, radovao se odsustvu odraslih, vatri koju će zapaliti na čistini u šumi,
pečenim krompirima, kolačima sa borovnicama, ledenom čaju u termos bocama.
Piknik mu je sada uskraćen, ali s tim gubitkom bi se nekako i mogao pomiriti.
Više ga je mučilo nešto drugo.

Petar je s mukom progutao pljuvačku, stežući štap u ruci, i pošao nazad u
kuću. Stričevi, tetke i njihovi prijatelji igrali su karte na glavnoj verandi;

32 Вот (rus.) – eto.
33 Скажите ножалуйста! (rus.) – ma šta kažete!

prepoznao je sestrin smeh - neprijatan zvuk. Hodao je kroz letnjikovac uz
pomisao da se negde u blizini mora nalaziti jezerce s lokvanjima kraj kog može
ostaviti svoju maramicu s monogramom i srebrnu pištaljku na beloj vrpci, da bi
se onda sam i neprimećen vratio kući. Iznenada, u blizini pumpe iza ćoška kuće
čuo je poznatu graju glasova. Svi su bili tamo - Elenski, Vasilij, Tanja, njena
braća i rođaci; okupili su se oko seljaka koji im je pokazivao malu sovu koju je
upravo pronašao. Ptiče, malo i debelo stvorenje smeđe boje sa belim pegama,
okretalo je tamo-ovamo glavu ili, tačnije, ovalni disk svog lica, pošto se nije moglo
razaznati gde tu počinje glava, a gde se završava telo.
Petar im je prišao. Vasilij Tučkov ga je pogledao i uz kikot rekao Tanji:
- Evo našeg pozera.

Vladimir Nabokov - Sabrane priče I
prevod sa engleskog: Đorđe Tomić
 

Baudrillard

Zaslužan član
Moderator
Poruka
124.528
Poseta muzeju

Pre nekoliko godina jedan moj prijatelj iz Pariza - blago rečeno, pravi čudak -
kada je čuo kako se spremam da provedem dva-tri dana u Montizeru, zamolio
me je da navratim u tamošnji muzej gde je, kako su mu rekli, izložen portret
njegovog dede, rad slikara Leroa. Smeškajući se i šireći ruke, ispričao mi je
prilično nejasnu priču, koju sam, pravo da kažem, slušao jednim uhom, pošto
ne volim kada me ljudi gnjave svojim ličnim problemima, ali uglavnom zato što
sam svog prijatelja sumnjičio zbog sklonosti ka fantaziranju. Priča je išla ovako:
posle dedine smrti, a umro je u svom peterburškom domu za vreme Rusko-
japanskog rata, nameštaj njegovog stana u Parizu prodat je na aukciji, pri čemu
je portret, posle dužeg lutanja, otkupio muzej grada u kome se rodio slikar Leroa.
Moj prijatelj je hteo da sazna da li se portret odista tamo nalazi i, ako je tako,
može li da ga otkupi i po koju cenu. Kada ga upitah zašto sam ne stupi u kontakt
sa upravom muzeja, reče da je pisao tamo nekoliko puta, ali nije dobio odgovor.
U sebi sam odlučio da neću ispuniti njegovu molbu: reći ću da sam bolestan
ili da sam odlučio da promenim plan putovanja. Na samu pomisao o poseti
znamenitostima, bilo da je reč o muzejima ili starim zdanjima, hvata me muka,
a povrh toga, molba čestitog osobenjaka izgledala mi je potpuno lišena smisla.
Ipak, dok sam lutao praznim ulicama Montizera u potrazi za prodavnicom
pisaćeg materijala i proklinjao izuzetno visok zvonik tornja katedrale koji mi je
iskrsavao pred očima na kraju svake ulice, zaustavio me je jak pljusak, od koga
je odmah počelo da opada lišće javora: naime, bio je oktobar i lepo vreme na jugu
Francuske doslovno je visilo o koncu. Tražeći zaklon, našao sam se na stepeništu
muzeja.

Bila je to nevelika zgrada od raznobojnog kamenja, ukrašena stubovima, sa
zlatnim natpisom nad freskama zabata, a sa svake strane bronzanih vrata stajala
su dva kamena lava oslonjena na šape. Jedno krilo vrata bilo je otvoreno i unutra
je izgledalo tamno u poređenju sa odsjajem kiše. Stajao sam neodlučno, ali i
pored zaklona nadstrešnice stepenice su zasipali sve gušći mlazovi kiše. Videći
da pljusak neće tako brzo prestati, u nedostatku boljeg rešenja - uđoh unutra.
Čim sam stupio na gladak, zvonki kameni pod, u udaljenom uglu predvorja
razleže se lupa hoklice, a čuvar - oveštali ratni invalid s praznim rukavom -
ustade da me pozdravi, odlažući novine i gledajući me povrh naočara. Platio sam
franak i, trudeći se da ne gledam u nekakve statue u holu (isto tako uobičajene
i beznačajne kao prva tačka cirkuske predstave), uđoh u glavnu dvoranu.
Sve je bilo kao što treba: sive nijanse, uspavana materija, obespredmećena
predmetnost. Tu se, kao i obično, nalazila vitrina sa izlizanim komadima starog
novca, koji su ležali u plišanim pregradama. Na poklopcu vitrine stajale su dve
sove - buljina i sova ušara - uz potpise koji u doslovnom prevodu s francuskog
glase „veliki knez” i „srednji knez”. Drevni primerci minerala ležali su u svojim
otvorenim grobnicama od kaširanog papira; fotografija neobičnog gospodina
šiljate brade uzdizala se nad zbirkom čudnih crnih kuglica različite veličine, koje
su podsećale na zamrznuti izmet insekta. Nehotice, zamislio sam se nad njima,
jer nikako nisam mogao da odgonetnem njihovu prirodu, sastav i namenu. Čuvar
je filcanim koracima išao za mnom na odstojanju; sada mi je ipak prišao, držeći
jednu ruku za leđima, a sablast druge ruke u džepu i, sudeći po jabučici,
progutao je pljuvačku.
- Šta je to? - upitah za kuglice.
- Nauka još ne zna - odgovori nesumnjivo mehanički naučenom frazom. -
Eksponate koje tu vidimo - nastavio je istim neprirodnim glasom - otkrio je 1895.
godine gradski savetnik Luj Pradje, vitez Legije časti - i drhtavim prstom pokaza
na fotografiju.
- Izvrsno - rekoh - ali ko je i na osnovu čega zaključio da one zaslužuju mesto
u muzeju?
- A sad obratite pažnju na ovu lobanju! - bodro viknu starac, očigledno
nastojeći da promeni temu.
- Izvinjavam se, ali ipak bih želeo da saznam od čega su te kuglice - prekinuh
ga.
- Nauka... - poče on iznova, ali prekide i namršteno pogleda svoje prste, na
koje se uhvatila prašina sa stakla.
Potom sam razgledao kinesku vazu, koju je verovatno dovezao neki
mornarički oficir; zatim nekoliko poroznih fosila; beličastog crva u mutnom
špiritusu; crveno-zeleni plan Montizera iz XVIII veka; i tri zarđale alatke vezane
crnim florom: lopatu, motiku i budak. Za otkopavanje prošlosti, pomislih
rasejano, ali ovog puta nisam zatražio objašnjenje od čuvara, koji se provlačio
između vitrina, bešumno i bojažljivo me prateći. Iza prve dvorane sledila je još
jedna, valjda poslednja, i tamo, na sredini, stajao je veliki sarkofag, kao prljava
kada, a na zidovima su visile slike.

Odmah mi pade u oči muški portret smešten između dva ogavna pejzaža (s
kravama i štimungom), pa priđoh bliže i s velikim čuđenjem prepoznah u njemu
predmet čije mi je postojanje dotle izgledalo samo plod bujne mašte moga
prijatelja. Loše naslikan uljani portret koji je predstavljao čoveka u redengotu, s
bradom i brkovima i velikim cvikerom na šnuru, podsećao je na Ofenbaha, ali
bez obzira na svu konvencionalnost izrade, odavao je neku kao horizont daleku
sličnost s crtama moga prijatelja. U uglu slike, na crnoj podlozi isticao se
jarkocrveni kaligrafisan potpis Leroa - neoriginalan kao i čitavo delo.
Osetih za leđima kiselkast dah, okrenuh se i sretoh dobre čuvarove oči.
- Recite - upitah ga - ako bi neko, pretpostavimo, poželeo da otkupi ovu ili
koju drugu sliku - kome bi trebalo da se obrati?
- Muzejsko blago je ponos grada - odvrati starčić - a ponos se ne prodaje.
Žurno se saglasih s njim plašeći se njegove rečitosti, ali ipak upitah za adresu
kustosa muzeja. On pokuša da odvrati moju pažnju pričom o sarkofagu, ali pošto
nisam popuštao, dade mi na kraju ime nekakvog monsieur Godara i objasni kako
do njega da stignem.

Pravo da kažem, dopalo mi se što portret postoji. Zanimljivo je prisustvovati
ovaploćenju sna, makar i ne bio sopstveni. Odlučih da neodložno obavim posao,
a kada se za nešto zagrejem, niko nije kadar da me zaustavi. Živim, zvonkim
korakom napustih muzejsku zgradu. Videh da je kiša prestala, plavetnilo se
razlilo po nebu, a žena u uprskanim čarapama jurila je na biciklu koji se
srebrnasto presijavao i samo su još na okolnim visovima lebdeli oblaci. Katedrala
se ponovo igrala sa mnom žmurke, ali joj doskočih. Pošto sam umalo nastradao
pod točkovima besnog crvenog autobusa, prepunog raspevane omladine,
presekoh široku asfaltiranu ulicu i minut kasnije već sam zvonio pred
vratnicama monsieur Godara. Bio je to mršav, stariji čovek, s visokom kragnom
i poprsjem na košulji, s biserom u čvoru kravate i licem koje je veoma podsećalo
na njušku belog ruskog hrta - pa i više od toga, on se sasvim pseće obliznuo
nalepljujući marku na koverat kada sam ušao u njegov omanji, ali bogato
namešten kabinet, s mastionicom od malahita na pisaćem stolu i čudno mi
poznatom kineskom vazom na kaminu. Dva mača bila su ukrštena nad
ogledalom, u kome se odražavao potiljak njegove sede glave. Plava flora tapeta
prijatno je bila isprekidana s nekoliko fotografija ratnog broda.
- Čime mogu da vas uslužim? - upita on, bacivši upravo zapečaćeno pismo u
koš za smeće. Taj postupak učinio mi se neobičnim, ali ne nađoh za shodno da
se u to mešam. Ukratko mu objasnih šta me k njemu dovodi, i čak navedoh
krupan iznos s kojim je moj prijatelj bio spreman da se rastane, iako me je on,
doduše, molio da ga ne navedem, nego da sačekam uslove muzeja.
- Sve je to vrlo prijatno - reče monsieur Godar - samo se vi varate: takve slike
nema u našem muzeju.
- Kako nema ? - povikah. - Pa ja sam je maločas video! Gistav Leroa, „Portret
ruskog plemića”.
- Jedno Leroino platno kod nas zaista postoji - reče monsieur Godar,
prelistavši svesku uvezanu u voštano platno i dugim crnim noktom zaustavivši
se na nađenom retku. - Ali to nije portret, nego seoski motiv: „Povratak stada”.
Ja ponovih da sam sliku svojim očima video pre pet minuta i da me nikakva
sila neće naterati da u to posumnjam.

- Slažem se - reče monsieur Godar - ali ni ja nisam lud. Ja sam već blizu
dvadeset godina kustos ovdašnjeg muzeja i znam ovaj katalog napamet, kao
Očenaš. Tu stoji: „Povratak stada”, znači, stado se vraća i ako deda vašeg
prijatelja nije predstavljen pod likom pastira, ne mogu dopustiti da njegov portret
postoji u našem muzeju.
- Ima na sebi redengot - viknuh - kunem vam se da je u redengotu!
- A kako vam se uopšte - upita monsieur Godar ulagivački - dopao naš muzej?
Da li vam se sviđa sarkofag?
- Čujte - rekoh, a glas je već počeo lako da mi podrhtava - učinite mi uslugu:
pođimo tamo odmah sada i dogovorimo se: ako portret visi tamo, vi ćete mi ga
prodati.
- A ako ga nema? - zainteresova se monsieur Godar.
- Tada ću ja vama platiti isti iznos.
- Lepo - složi se on. - Evo, uzmite olovku i crvenim, crvenim krajem napišite
to što ste rekli.
Grozničavo ispunih njegov zahtev. Pročitavši moj potpis, on se požali na težak
izgovor ruskih prezimena i dodade svoj potpis, pa brzo savi list i tutnu ga u džep
prsluka.
- Idemo - reče on oslobađajući manžetnu.
Usput navrati u dućančić i kupi kesicu lepljivih karamela, kojima po svaku
cenu htede da me počasti, a kada odlučno zahvalih, pokuša da mi koju tutne u
šaku - ja je otrgnuh i karamele se skotrljaše na pločnik. On zastade da ih pokupi
i ubrzo me stiže trkom. Kada se približismo muzeju, ugledasmo da pred njim
stoji crveni autobus - prazan.
- Aha - reče monsieur Godar zadovoljno - vidim da danas imamo mnogo
posetilaca.
Skide šešir i, držeći ga pred sobom, važnim korakom stupi na stepenice.
U muzeju se dešavalo nešto loše. Iznutra su dopirali divlji vriskovi,
nepristojan smeh i možda čak nešto što je zvučalo kao tuča. Uđosmo u prvu
dvoranu: tamo je stari čuvar upravo udaljavao od vitrine dvojicu vrlo rumenih i
razgoropađenih svetogrdnika, s nekakvim svečanim značkama na reveru, koji su
pokušavali da ispod stakla izvuku govanca gradskog savetnika. Ostali mladići iz
istog sportskog kluba glasno su dobacivali šale: jedni na račun crva u špiritusu,
drugi na račun lobanje. Jedan veseljak se oduševljavao rebrima kalorifera
praveći se da ih smatra eksponatima; drugi je ciljao u sovu pesnicom i
ispruženim prstom. Bilo ih je tu tridesetak, tako da se napravila i gužva i buka
od skakanja i povika.

Monsieur Godar zatapša i ukaza na plakat s natpisom: „Posetioci muzeja
moraju biti pristojno obučeni.” Zatim, krčeći sebi put kroz gomilu, povede i mene
u drugu dvoranu. Čitavo društvo krenu odmah za nama.
Pokazah monsieur Godaru portret; on se ukoči pred njim, zatim isturi grudi,
pa se lako povuče unatrag kao da uživa i svojom ženskom potpeticom nagazi
nekom na nogu.
- Izvanredna slika - povika sasvim iskreno. - Pa, ne budimo sitničavi, vi ste
bili u pravu, u katalogu se najočiglednije potkrala greška.
Govoreći to, prstima, koji kao da nisu bili njegovi, izvuče iz džepa naš ugovor
i iscepka ga na sitne komadiće koji se prosuše u masivnu pljuvaonicu kao snežne
pahulje.
- Ko je taj matori majmun? - upita za portret neko u štraftastom džemperu, a
pošto je deda mog prijatelja predstavljen sa zapaljenom cigarom u ruci, drugi
šaljivdžija prinese slici cigaretu kao u želji da pripali.
- Onda ostaje samo da se dogovorimo o ceni - rekoh ja. - U svakom slučaju,
pođimo odavde.
- Propustite nas, gospodo! - uzviknu monsieur Godar gurajući radoznalce.
U dubini dvorane nalazio se izlaz koji prethodno nisam primetio, pa počesmo
da se probijamo prema njemu.
 

Baudrillard

Zaslužan član
Moderator
Poruka
124.528
- Ja ništa ne mogu da odlučim - vikao je monsieur Godar nadvikujući žagor.
- Brzina odluke dobra je samo kada je potkrepljena zakonom. Moram se najpre
posavetovati s gradonačelnikom, koji je upravo umro, a novi nije izabran.
Sumnjam da ćete uspeti da otkupite portret, ali nezavisno od toga, hoću da vam
pokažem i ostala blaga našeg muzeja.
Nađosmo se u veoma prostranoj dvorani. Na dugom stolu počivale su pod
staklom otvorene, debele, loše obrezane knjige sa žutim mrljama na debelim
listovima. Duž zidova su stajale lutke vojnika u čizmama sa sarama koje su se
pri vrhu širile.
- Dajte da razmotrimo - povikah očajnički, pokušavajući da razigranog
monsieur Godara doguram do plišanog kanabeta u uglu. Ali sprečio me je čuvar.
Mašući svojom jedinom rukom, utrčao je za nama u dvoranu, praćen veselom
gomilom mladih ljudi, od kojih je jedan natakao sebi na glavu bronzani šlem,
koji se prelivao u rembrantovskim bleskovima.
- Skinite, skinite to! - povika monsieur Godar i od nečijeg zamaha šlem s
treskom spade obešenjaku sa glave.
- Dalje - reče monsieur Godar, vukući me za rukav, i upadosmo u odeljenje
antičke skulpture.
Na trenutak sam se izgubio među ogromnim nogama mramornog kipa i dva
puta sam optrčao oko divovskog kolena dok ne ugledah opet monsieur Godara,
koji me je upravo tražio iza belog gležnja susedne titanke. Odjednom neki čovek
s polucilindrom na glavi, koji se očigledno bio na nju popeo, pade s velike visine
na kameni pod. Njegov drug pokušavao je da ga podigne, ali obojica su bili pijani
i monsieur Godar, odmahnuvši, pojuri u narednu dvoranu gde su blistale
istočnjačke tkanine; po azurnim ćilimima jurili su hrtovi, a luk i tobolac ležali su
na tigrovoj koži.

Ali čudno, prostor i šarenilo padali su mi teško i ne znam da li je to zbog novih
posetilaca, koji su i dalje pristizali, ili zbog toga što sam želeo da se što pre
izvučem iz nepotrebno velikog muzeja kako bih slobodno i u tišini okončao
poslovni razgovor s monsieur Godarom, ali uhvatio me je neki nemir. U
međuvremenu, prebacili smo se u još jednu dvoranu, koja mora da je bila
ogromna pošto je u njoj bio smešten čitav kostur kita, nalik na trup fregate; dalje
su se otvarale nove dvorane, sa iskošenim sjajem velikih slika punih olujnih
oblaka, među kojima su lebdele tanane predstave religijske umetnosti u plavim
i ružičastim odeždama. Najednom se sve razlilo u iznenadnom vihoru mutnih
draperija, lusteri su zatreperili, a u osvetljenim akvarijumima kružile su ribe s
prozračnim perajima. Kada smo otrčali uza stepenice, na galeriju, dole smo
ugledali gomilu sedih ljudi s kišobranima koji su razgledali ogromni model
svemira.
Najzad, u nekoj sumornoj ali velelepnoj prostoriji, namenjenoj istoriji parnih
mašina, uspeo sam na trenutak da zaustavim svoga bezbrižnog vodiča.
- Dosta! - povikah. - Ja odlazim. Porazgovaraćemo sutra...

Ali njega više nije bilo. Osvrnuh se i ugledah na četvrt metra od sebe visoke
točkove oznojene lokomotive, i dugo sam pokušavao da između maketa
železničkih stanica pronađem put kojim sam došao. Kako su čudno goreli
ljubičasti znakovi u mraku, iza lepeze mokrih tračnica, kako se stezalo moje
jadno srce! Odjednom se opet sve promenilo: preda mnom se vukao beskrajno
dug prolaz, gde je bilo mnoštvo kancelarijskih ormara i ljudi koji su neuhvatljivo
žurili, a ja, skrenuvši naglo u stranu, nađoh se među hiljadama muzičkih
instrumenata; zidovi, skroz u ogledalima, odražavali su dugi niz velikih klavira,
a na sredini je bio bazen sa bronzanim Orfejem na zelenkastom kamenu. Na
tome se ipak nije okončala tema vode, jer sam naišao na odeljenje fontana i
potoka, i teško je bilo koračati po njihovom krivudavom i klizavom rubu.
S vremena na vreme, čas s jedne, čas s druge strane, kamene stepenice
prelivene vodom, koje su u meni budile čudan strah, ponirale su u maglovite
provalije gde su se razlegali zvižduci, zveket posuđa, kucanje pisaćih mašina,
udari čekića i mnogi drugi zvuci, kao da su tamo dole bile nekakve izložbene hale
koje su upravo zatvarali ili su ih tek sređivali. Posle sam zapao u mrak, gde sam
se saplitao o nepoznat nameštaj, dok najzad nisam ugledao crvenu svetlost i
izašao na platformu koja je zvečala poda mnom; iza nje se odjednom pojavio
svetao, ukusno namešten salon u carskom stilu, ali u njemu ni žive duše, ni žive
duše... Obuzeo me je neopisiv strah, ali svaki put kada sam skretao i nastojao
da se vratim hodnicima kojima sam već prošao, našao bih se na potpuno
nepoznatim mestima: u stakleniku s hortenzijama i razbijenim prozorima, kroz
koje se crnela veštačka noć; u napuštenoj laboratoriji s prašnjavim alembicima
na stolovima. Najzad sam utrčao u neku sobu prepunu čiviluka, čudovišno
natrpanih crnim kaputima i astraganskim bundama; iz susedne prostorije kroz
vrata dopre gromko tapšanje, ali kad gurnuh vrata, umesto pozorišne dvorane
ukaza mi se blago sivilo - savršena imitacija magle, s potpuno ubedljivim
mrljama nerazgovetnih uličnih svetiljki. Više nego ubedljivim! Krenuh tamo i
odmah mi radostan i nepogrešiv osećaj realnosti najzad smeni čitavo ono
nestvarno đubre kroz koje sam dotle tumarao. Kamen pod mojim nogama bio je
pravi pločnik posut čudno mirišljavim slojem svežeg snega, na kome su retki
pešaci već stigli da ostave svoje tragove. Spočetka su mi se tišina i svežina snežne
noći učinile zapanjujuće poznate, bile su mi prijatne posle mojih grozničavih
lutanja. Pun poverenja, počeo sam da nagađam otkuda sam zapravo došao, i
otkuda sneg, i kakve su to svetiljke što tako preuveličano ali maglovito svetle,
unaokolo u mrklom mraku. Razgledao sam pažljivo i, sagnuvši se, dotakao sam
čak kamen ivičnjaka... a zatim pogledah na svoju šaku punu mokrog, zrnastog
snega, kao da sam se nadao da ću u njoj pročitati rešenje zagonetke. Osetih
koliko sam lako, koliko naivno obučen, ali jasna svest da sam iz muzejskog
lavirinta izašao na slobodu još je bila tako sveža i jaka da u prva dva-tri minuta
nisam osećao ni čuđenje ni strah. Razgledajući bez žurbe dalje, ugledah susedni
dom - i odmah primetih železne stepenice sa istom takvom ogradom koje vode u
podrume pune snega. Srce mi ustrepta i s novom, nespokojnom znatiželjom
pogledao sam na trotoar, na njegov beli pokrivač, po kome su se vukle crne linije,
na mrko nebo, preko koga se razvlačila čudna svetlost, i na masivnu ogradu u
daljini: osećao sam da se iza ograde nalazi pad; u dubini je nešto škripalo i
klokotalo, a dalje, iza mračne provalije, vukao se lanac kosmatih svetala.
Šljapkajući cipelama u koje je ušao sneg, načinih nekoliko koraka, sve vreme
pogledajući prema mračnoj kući na desnoj strani: samo u jednom prozoru tiho
je svetlela lampa pod zelenim staklenim abažurom. Drvena kapija je
zaključana... Nešto dalje se nazirala verovatno žaluzina uspavane prodavnice...
Najzad pri svetlosti ulične svetiljke, čiji mi je oblik već odavno dovikivao svoju
nemoguću poruku, pročitah poslednja slova firme: ... инка сапог ( ... ravka
čizama 34 ), ali ne, nije sneg zbrisao tvrdi znak na kraju reči. - Ne, odmah ću se
probuditi - rekoh glasno i, tresući se, sa srcem koje je lupalo, okrenuh se, stupih
nekoliko koraka i ponovo zastadoh - odnekud je stizao topot kopita, koji se sve
više udaljavao, a sneg je svojom kapicom pokrio malo iskošen ulični stub,
nerazgovetno se beleo na hrpi naslaganih drva iza ograde, i već sam neopozivo
znao gde sam se našao. Avaj! Nije to bila Rusija mojih uspomena, nego stvarna,
sadašnja Rusija - za mene zabranjena, beznadno porobljena, beznadno moja
domovina. Polusablast u lakom tuđinskom odelu stajala je na mirnom snegu, u
oktobarskoj noći, negde na Mojki 35 ili Fontanki 36 , a možda i nad Kružnim
kanalom - i trebalo je nešto činiti, nekuda ići, bežati, očajnički braniti svoj
slabački, nezakoniti život. Oh, koliko sam često to preživljavao u snovima! Ali
ovo sada bila je stvarnost, stvarno je bilo sve - i vazduh, kao pomešan s
pahuljama snega, još nezamrznut kanal, ribnjak i poseban četvrtasti oblik
zatamnjenih, žućkastih prozora. Čovek sa šubarom i tašnom pod miškom,
izronio je iz magle i krenuo ka meni, uputivši mi začuđen pogled, a zatim se,
kada je prošao, još jednom osvrnuo. Sačekao sam da nestane, pa počeh hitro da
izvlačim sve iz džepova, da cepam papire i bacam u sneg, da ih gazim. Bili su to
neki dokumenti, pismo od sestre iz Pariza, petsto franaka, maramica, cigarete;
ipak, da bih sa sebe potpuno oljuštio čitavu emigrantsku ljusku, trebalo je
zbaciti i uništiti sa sebe odeću, rublje, obuću, sve - ostati savršeno nag i mada
sam se već ionako tresao od straha i hladnoće, učinih što sam mogao.

34 (Поч)инка капот (rus.) - (pop)ravka čizama.
35 Mojka - rečica koja opasuje centralni deo Peterburga.
36 Fontanka - leva pritoka Neve koja protiče kroz Peterburg.

Ali dosta. Neću pričati ni o tome kako su me uhapsili, ni o daljim svojim
mukama. Dovoljno je reći kako me je stajalo neverovatno mnogo strpljenja i
truda da ponovo otputujem u inostranstvo i kako sam se zakleo da nikad više
neću prihvatiti da ispunjavam naloge tuđeg ludila.

Vladimir Nabokov - Sabrane priče I
prevod s ruskog: Petar Vujičić
 
Da biste mogli da kreirate nove teme, trajno koristite svoje ime i ne pogađate stalno slike - kliknite ovde da se registrujete.

Top
  Blokirali ste reklame
Dragi prijatelju, nemojte da blokirate reklame - isključite Ad Blocker na Forumu, jer će tako mesto vaših susreta na Krstarici ostati besplatno za korišćenje.