Кроз читаву своју дугу и славну повијест, Дубровник је имао мало везе с Хрватском - по први пут у хисторији, Дубровник је потпао под државу која у називу носи име Хрватска, за вријеме Другог свјетског рата, у фамозној НДХ, што није дуго потрајало и СФРЈ у саставу СР Хрватске. Трећи, а уједно посљедњи пут је ова данас Хрватска у којој се још увијек налази.
Дубровник је стољећима био неовисна држава – Република је основана још 1358. године и трајала је све до уласка Наполеонових трупа 1808. године. Само та вишестољетна неовисност била би јој довољна да се покрене легитимна иницијатива за поновну успоставу самосталне државе попут Сан Марина, Луксембурга, Малте или Лихтенштајна.
Стари Дубровчани, постоје бројни докази, нису се осјећали ни као Хрвати, ни као Срби, ни као Црногорци – осјећали су се, једноставно, као Дубровчани. Кренимо од језика – службени језици Дубровачке Републике били су талијански и латински језик, иако се у свакодневном говору користио славенски језик. Да, управо, славенски језик, јер Дубровчани, када су говорили о свом језику, нису га спомињали у контексту хрватског језика, него „славенског или нашког“. Значи, не спомиње се да се стари Дубровчани служе хрватским, него славенским језиком, иако ће тијеком 19. стољећа управо дубровачки језик послужити за успоставу хрватског стандардног језика.
Велики прилог тези да се стари Дубровчани нису осјећали Хрватима даје славни писац Марин Држић у свом бесмртном дјелу Дундо Мароје. У том уратку, наиме, постоји споредни лик који се зове Гулисав Хрват. Међу тридесетак драмских особа у Дунду Мароју, једино је Гулисаву, Држић имао потребу удијелити додатак имену Хрват. Ваљда Држић, да су се стари Дубровчани осјећали Хрватима, не би имао никакву потребу једног јединог лика означити да је Хрват.
Не само да се Дубровчани нису осјећали Хрватима, него су с њима и – ратовали. Бројне ускочке и хајдучке трупе малтретирале су дубровачко подручје и дубровачке бродове пљачкајући их, а извели су чак и напад на Стон. Ускоке је дуго подржавала Венеција желећи смањити утјецај Дубровачке Републике на Медитерану.
Међутим, засигурно је србокатолички покрет у Дубровнику најбољи показатељ да се стари Дубровчани нису сматрали Хрватима. Наиме, дубровачки србокатолици били су истакнути Дубровчани католичке вјере, а у покрету је било доста католичких свећеника, који су се такођер изјашњавали као Срби, а многи истакнути Дубровчани који су се изјашњавали Србима још увијек носе називе дубровачких улица попут Меда Пуцића, Пера Будманија, Балтазара Богишића…
Да су Срби или Црногорци били католици, велико је питање гдје би Дубровник данас био. Да закључимо – Дубровник је данас у Хрватској, не зато јер су се стари Дубровчани осјећали Хрватима, него искључиво због сплета повијесно-политичких околности и дијељења исте вјере с Хрватима.
Маро Марушић
Дубровачки дневник