Почетком 1943. године легализовано људство у Србији већ је било реткост. Многи недићевци и даље су радили за четнике, да би у последњој фази рата све јединице генерала Милана Недића прешле под команду генерала Драже Михаиловића.
Легализација у Србији, на немачкој окупационој зони, сматрана је једним од најтежих ратних задатака. Многе легализоване четнике, чим би открили да су под Дражином командом, Немци су свирепо мучили и убијали. Мајор Љуба Јовановић Патак и потпоручник Радомир Петровић Кент отишли су крајем 1941. на Равну Гору, са молбом Дражи да их упути у Босну, ради борбе против усташа. О томе Кент сведочи:
Када је дошао код мене (после рапорта код Драже), Љуба је био мало узбуђен и нервозан, што није било у његовој природи. Обојица смо се плашили да нас Чича не пошаље на неку другу страну уместо у Босну. Бојали смо се Јужне Србије. Слутња нас није издала.
На питање зашто су се толико бојали легализације, Кент одговара:
Јер је то била најгора ствар. Немци су овај вид нашег лукавства сматрали највећом преваром и најстрожије кажњавали. Да су нас похватали, у сваком случају бисмо висили на ћириличном слову "Г". И данас га памтим, Немци га нису померали са брда Краљица изнад Зајечара. Смрти се нисам плашио, али сам се плашио вешала.27
Кент је враћен у свој родни крај, са задатком да се легализује, а уместо њега у Босну одлази поручник Милорад Булован, син фочанског свештеника. Булована су недуго потом комунисти на превару заробили и свирепо убили. Зиму 1941/42. године мајор Јовановић и потпоручник Петровић провели су у касарни у Зајечару као недићевци, а онда су се, са одабраним људством, које су добро наоружали и опремили, одметнули у шуму. Јовановић је постао командант Тимочког корпуса, а Петровић његове Бољевачке бригаде.
У италијанској окупационој зони, међутим, легализација четника била је релативно једноставна и зато прилично масовна. Италијани најпре заиста нису знали да су сви четници легализовани код њих - Јевђевић, Ђујић, Баћовић и остали - под Дражином командом. Потом су једно време знали, али су се правили да не знају, да би на крају у својим везама са четницима потражили мост за прелазак из осовинског у табор Западних савезника.
Шире образложење тактике коришћења "свих против свих", Дража је дао у писму пуковнику Баји Станишићу, команданту Зетских четничких одреда, легализованом код Италијана, од 9. марта 1943. године:
Ми радимо само за себе и никог више; само нас се тичу интереси Срба и будуће Југославије; за постизање циља користимо једног непријатеља противу другог, тачно онако, као што и сви наши непријатељи, без разлике, раде; постићи успех са најмање жртава, али поднети и највеће жртве, ако је то потребно за општу ствар, сачувати народ од сваког непотребног излагања на дому. О свему овоме води се рачуна.28
У Источној Босни током 1942. године били су слаби не само домобрани, већ и Немци, па овде није било потребе за споразумима или легализацијом. На западу Босне, међутим, све непријатељске формације биле су јаче: Немци, усташе, домобрани, као и комунисти. Примирје које су четници потписали са домобранима важило је и за Немце. Једна немачка посадна дивизија која се ту налазила имала је задатак да чува комуникације и привредне објекте, па је за операције против комунистичке "Бихаћке републике" ангажовала усташе и домобране, не знајући да комунисти, заправо, и опстају захваљујући њима. Тако су хрватске операције против комуниста завршаване, с једне стране наоружавањем комуниста, а с друге уништавањем српских села.
Видевши ову игру комуниста и хрватских формација, командант Босанских четничких одреда Раде Радић послао је поручника Вукашина Марчетића, команданта Четничког пука "Мањача", на преговоре са Немцима у Бањалуци. У писму које је Марчетић носио, Радић саопштава Немцима како се хрватске трупе "редовно предају са наоружањем, без отпора, што нам даје доказа да су они у великој мери наклоњени комунистима и да их желе да потпомогну у уништењу српског народа". Следи навођење низа оваквих случајева, из којих произилази закључак да Немци, шаљући Хрвате против комуниста, заправо комунистима шаљу појачање.
Дакле, уместо на Хрвате, у борби против комуниста немачка команда треба да се ослони на Србе, који су "у огромној већини против комунистички расположени", али су спутани из два разлога. Прво, српски народ није довољно наоружан. Друго, највећи број српских војника, упркос потписаним споразумима о примирју, и даље је распоређен према Хрватима. "Силом чињеница, које се свакодневно понављају, са стране хрватских власти а нарочито усташа, приморани смо да највећи део својих снага задржимо на својим секторима, да би заштитили своје домове, децу и жене од злочина усташа", пише Радић. Зато је Немцима упућен предлог да се разоружају хрватске јединице, "а нарочито усташке формације", како би се то оружје уступило Србима, који ће потом "водити успешне борбе против комуниста".29
Из Радићевог извештаја Главном штабу Босанских четничких одреда, писаног четири дана касније, 31. августа 1942, види се да је овакав наступ према Немцима донекле уродио плодом. Дознавши за четничке намере, хрватски генерал Брозанић - "тај пас", како га назива Радић - покушао је да убеди Немце да не дају муницију четницима. Брозанићево образложење било је да су четници већ добили огромне количине муниције и да они, заправо, сада стварају залихе "за онај дан", тј. за дан устанка против окупатора. Немци су, међутим, натерали Хрвате да дају муницију четницима, о чему Радић извештава:
Ипак, успели смо и Хрвати ће морати да пошаљу муницију за 2.000 четника и сва аутоматска оруђа-бацаче. Разуме се да ћемо од овога у првом реду гледати да оставимо нешто за онај дан, који нам је данас саопштен. Немцима смо рекли, да нам за Хрвате није потребна муниција, већ само мотке, са којима смо им отели и оружје којим су данас наоружани сви четнички одреди.
Разуме се, да нам сада Немци, моментално поклањају више пажње него Хрватима, како се то јасно да приметити, - али знамо докле би нас довела и њихова пажња, ако би, не дај Боже, са њима морали да продужимо познанство и додир.30
Општа Радићева стратегија била је да комунисте униште четници, како би "тиме спречили офанзивне акције Немаца, као непотребне, пошто није тешко замислити како би се провело становништво и имовина куда би прошли Немци а за њима Хрвати, па евентуално и усташе".
Донекле, четници у Западној Босни су успели да се наметну Немцима и остваре своје циљеве. Тих дана, они су заменили немачке трупе у Кадиној Води. Одатле је немачка артиљерија насумице тукла српска села у којима су се налазили партизани. Али, освајање оне позиције коју су четници у јужнијим крајевима имали код Италијана, није било могуће.
У ово доба, средином 1942. године, четнички одреди са запада Босне још нису били укључени у Дражину организацију, пре свега због физичке удаљености. Када се то ускоро десило, њихова веза са Дражом морала је бити скривана по сваку цену, да би што дуже опстала политика чувања српског народа од бројних непријатеља, која је до тада, на четничким територијама, дала одличне резултате.
Дакле, основна чињеница у вези оних неколико десетина фотографија Радета Радића, Уроша Дреновића и других четника из ових крајева, на којима се они налазе заједно са Немцима и домобранима - јесте да Немци и домобрани нису знали за њихову припадност Дражином четничком покрету.
Код комуниста је, као што ћемо видети, ситуација била дијаметрално супротна: све њихове везе са Немцима, усташама и домобрана ишле су директно преко Врховног штаба и Централног комитета Комунистичке партије. Ни у једном случају нема дилеме с ким се разговара, нити су комунисти стварали неку врсту посебних формација за односе са осовинским трупама.
А основна чињеница у вези додира, ма које врсте, четника и партизана са другим формацијама, јесте следећа.
Сви преговори, договори, споразуми и остали контакти које су имали четници, сводили су се на то да српски народ из њих извуче неку корист.
Све што су радили комунисти са усташама, Немцима домобранима, балистима и осталима - имало је за циљ приграбљивање користи у остварењу основног ратног циља, а то је борба за власт. Контакти комуниста са осовинским формацијама ишли су, дакле, на штету српског народа, јер је и сама делатност комуниста носила катастрофалне последице.
На пример, сарадња четника са домобранима увек је значила да се са тог сектора српски живаљ више неће одводити у концентрациони логор Јасеновац - сем ако усташе, које та сарадња није тангирала, не успеју да савладају четнике и продру до српских села.
С друге стране, сарадња партизана са усташама, па и са домобранима, по правилу је доводила до тешких покоља српског становништва.
Сарадња четника са Немцима у Западној Босни сводила се на анулирање сарадње усташа и партизана, ради заштите српског народа од ове коалиције.
Сарадња партизана са Немцима од марта до маја 1943. године имала је за циљ удруживање против четника и Западних савезника приликом њиховог очекиваног искрцавања на Јадран, што је по Србе, као и по остале народе на Балкану, носило катастрофалне последице.
Сарадњу четника са Западним савезницима носио је талас одушевљења у борби за слободу и демократију, као и убеђење да се на тај начин рат скраћује и жртве умањују.
Сарадња комуниста са Западним савезницима уследила је управо оног часа када су западне силе прекршиле све међународне норме, мешањем у унутрашње ствари Краљевине Југославије на до тада невиђени начин, и када су српски народ издвојиле од свих осталих европских народа. Док су Срби, преко Четничког покрета, давали већи допринос борби против Сила осовине него други народи у окупираној Европи, Западни савезници су и даље тражили нова залагања и нове жртве само од Срба. Четници то нису прихватили, док комунисти, као несрби, јесу - додуше само формално, јер су и даље као основни ратни циљ имали борбу за власт, дакле борбу против четника, а не против Сила осовине.
