ПАВЛЕ ЂУРИШИЋ МЕЊА СТРАНУ
Следи неколико страница из Драже 4, из главе ''Повратак Павла Ђуришића''. Ђуришић је ујесен 1943. побегао из логора у Пољској, са капетаном Милошем Словићем, стигли су до Београда, где их хапсе недићевци. Ђуришића пушта др Херман Нојбахер, специјални опуномоћеник владе Трећег Рајха за Балкан, покушавајући да промени немачку политику.
Ђуришић је почетком децембра 43. отишао код Драже у Врховну команду. Остао је неколико дана. Дража га 5. децембра поставља за команданта Црне Горе, унапређује га у чин потпуковника. Лукачевић је командовао Санџаком, а Лашић Црном Гором и Санџаком.
Међутим, Ђуришић није отишао у Црну Гору, већ у Прибој, код Немаца. Ту му ускоро Недић шаље новац и храну, а Љотић један батаљон (950 људи). Ђуришић се као и увек ретко јављао Дражи, а када се јављао, писао је против љотићеваца: да придобија њихову војску, именујући за ликвидацију просветаре који се не могу придобити. Немце није помињао, али су околни команданти (Кондор и Остојић) јављали да је он са Немцима.
Марта и априла 1944. Ђуришић командује у великим операцијама против комуниста, али безуспешно.
Следе делови из књиге - писани већином на основу до сада непознатих докумената, која сам пронашао у Војном архиву - који описују догађаје у мају и јуну 1944:
ЂУРИШИЋ МЕЊА СТРАНУ
Потпуковник Павле Ђуришић је по повратку из Београда командовао великим операцијама у два наврата, у марту и априлу 1944. године, и оба пута неуспешно. Разлози неуспеха у основи су исти као и раније, ујесен 1943, када је црногорским четницима командовао Лашић, и пролећа исте године, када су командовали Станишић и Ђуришић. Међутим, из специфичног Ђуришићевог карактера произишли су и неки посебни разлози.
Ђуришићево схватање улоге команданта видимо на основу његове преписке са Дражом у вези планова за напад на комунисте у Црној Гори. Ђуришић је 8. фебруара 1944. године известио Дражу да је преко Баћовићеве радио станице примио план мајора Вукадиновића, рекавши да се са планом не слаже. За разлику од Вукадиновића, који је као циљ сусрета свих наступајућих колона одредио Колашин, где се налазио штаб 2. ударног корпуса, Ђуришић је сматрао да ово место «треба оборити маневрима, не директним нападом». Ђуришићево мишљење је било да треба освојити планину Сињајевину, после чега би се комунисти сами повукли из Колашина. «Концентрација свих наших снага на Сињајевини треба да натера црвене на одлучну битку, а тиме ћемо их уништити», писао је Ђуришић. 99 Зборник докумената, том 14, књига 3, 365.
За разумевање Ђуришићевих схватања заправо није важно да ли је био бољи његов или Вукадиновићев план. Кључ је у његовом одговору Дражи од 15. фебруара (претходно Дражино писмо Ђуришићу није познато). Тога дана Ђуришић је писао:
Видим да сте ме погрешно разумели у погледу плана. Нисам имао намеру да намећем мој план акције, нити да се око њега свађам, већ сам преко Вас тражио да се јави Лашићу, зато што нисам имао везе. Не мора нико да по њему поступи, а што се тиче мене поступићу тачно онако како сам замислио, свакако са оним људством што се налази под моју команду.99 Зборник докумената, том 14, књига 3, 421.
Ове Ђуришићеве речи указују на два закључка. Прво, он није признавао војну хијерархију, већ је свог надређеног официра, потпуковника Лашића, третирао као свог потчињеног (Вукадиновић је, иначе, план сачинио после договора са Лашићем). Друго, Ђуришић војску није схватао као један велики систем, који функционише добро само ако се ускладе сви његови делови, и није себе видео као једну од карика у ланцу, већ је показивао самовољу и егоцентризам какви се заиста ретко срећу код професионалних војних лица, и какви, практично, негирају правила војне службе.
Због овога Дража, док се налазио у Црној Гори, није пуштао Ђуришића самог да командује војском. Па и када је лично пошао са њим, он је самовољно напустио положај (априла 1943). Ђуришића због овога није превише занимало ни шта и како раде суседни команданти, па и Врховна команда. Уместо да свакога дана размењује оперативне податке са другим јединицама које су учествовале у акцији, и да се сваког дана јавља Врховној команди, Ђуришићева радио станица радила је од случаја до случаја. Ретка јављања Врховној команди он је по правилу правдао техничким сметњама. И на почетку извештаја Дражи од 12. маја 1944. Ђуришић је најпре писао о наводним невољама са везом: две радио станице послао је на терен, а две су биле покварене, «те нисам био до сада у могућности никако да се јавим», писао је. А ни пола године од како га је Дража поставио за команданта, он није отишао у унутрашњост Црне Горе. Није обишао јединице под непосредном командом потпуковника Лашића, као ни оне на западу Црне Горе, да успостави лични контакт и учини шта треба на побољшању организације.
Ђуришићеве особине још више су погоршале стање настало услед неборбености јединица у Црној Гори, на коју су се жалили Станишић, Ђукановић, Лашић и други тамошњи команданти.
Током месец дана борби, априла 1944. године, у којима су четири вароши и многи положаји више пута прелазили из руку у руке, јединице под Ђуришићевом командом имале су 131 погинулог борца. Када су се годину дана раније Ђуришићеви одреди повлачили пред комунистима на северу Црне Горе, Остојић је њихово држање прокоментарисао речима: «Види се да се... нису бориле, него бежале». Неборбеност Ђуришићевих јединица најбоље се уочава у поређењу са неким другим јединицама. Примера ради, у Бици на Буковику, планини између Ниша и Алексинца, за један дан погинуло је више четника Великоморавске групе корпуса (око 200), него Ђуришићевих за месец дана. Притом је Великоморавска група корпуса имала бомбе и минобацаче прављене у шумским радионицама, а муниције недовољно, док су Ђуришићеве трупе снабдевали љотићевци. Великоморавска група корпуса је по борбеној вредности спадала у слабије јединице из централне Србије, али је ипак, великим залагањем, победила комунисте на Буковику.
Дакле, ситуација у Црној Гори била је таква каква је била и није се могла променити. Оног дана када је Ђуришића поставио на Лашићево место, Дража је практично имао још само једну опцију: да дигне руке од Црне Горе. Он се, међутим, није предавао, већ је настојао да извуче максимум, како из сваке ситуације, тако и из сваког појединца. Са Ђуришићем је то тешко ишло, јер се поново није јављао.
Из долине Лима средином маја стизале су вести да се враћа Оперативна група дивизија, разбијена у Западној Србији, настојећи да се споји са 2. ударним корпусом. Милешевски корпуси, који су се нашли између ове две комунистичке групе, борили су се са променљивом ратном срећом. Детаљне извештаје о борбама, тражећи помоћ, послао је 15. маја капетан Благота Кнежевић, начелник штаба Команде Старог Раса, напомињући: «Павле се није вратио с пута. Очекујемо га 17-ог».03 АВИИ, ЧА, К-276, рег. бр. 2\1.
Потпуковник Захарије Остојић известио је Дражу 16. маја како је мајору Алекси Драшковићу, команданту Дринског корпуса, наредио да преко Прибоја са летећим бригадама крене у правцу Пријепоља ради напада на комунисте с бока. «Павле ми се уопште не јавља те ми ситуација није детаљно позната», писао је потом Остојић.03 АВИИ, ЧА, К-277, рег. бр. 6\1.
Дража је већ знао зашто се Ђуришић овога пута не јавља, јер му је обавештајац из Београда, под шифром «Ванда» (вероватно адвокат Ратимир Рајко Павловић), 15. маја послао следећи радиограм: «Мајор Павле Ђуришић стигао у Београд. четрнаестог ов. м. имао састанке.»03 АВИИ, ЧА, К-277, рег. бр. 6\1.
Рачунајући на Кнежевићево обавештење да ће се Ђуришић вратити 17. маја, Дража му тога дана шаље опширан радиограм. Најпре га похваљује а потом му даје упутства:
Разумели смо у потпуности сва ваша настојања да тучете црвене и очистите Црну Гору и Санџак. Ваша акција имала је успеха, јер сте им нанели велике губитке, а што је још важније отргли сте становништво из страха и дали му наду на ослобођење. Нову акцију треба припремити што брже, јер су сада комунци у доста тешкој ситуацији. Тучени су на разним местима, а још трају акције готово у свим крајевима. За нову акцију врло је важно да се покрену из старе Црне Горе што јаче снаге правцем Никшић, Шавник, Колашин и Подгорица - Колашин (што значи, узгред буди речено, да је Дража прихватао Лашићев и Вукадиновићев, а не Ђуришићев план - прим. аут). Ми ћемо настојати да ту акцију помогнемо и осигурамо са стране Србије, Босне и Херцеговине било активним учествовањем, било везивањем комунистичких снага. Снаге из области Никшића треба повезати радио станицом. И веће снаге из Црне Горе треба повезати и објединити. Другу и Пету дивизију које су упале у Србију нападамо непрестано. Оне су имале велике губитке и нису успеле у својој намери. Наредио сам Јаворском корпусу да предузме све мере да избеглице које су дошле из Црне Горе буду добро збринуте (реч је о 4.500 избеглица покренутих по пропасти априлске офанзиве - прим. аут). Јављајте нам се редовно.99 АВИИ, ЧА, К-277, рег. бр. 6\1.
Ђуришић се није јавио, па се Дража 19. маја обраћа Команди Црне Горе. Писао је да се главне комунистичке снаге налазе у Санџаку и да се са њима води борба. Затим, да су «Херцеговци већ у акцији увелико», а да се «Павлове снаге» налазе у долини Лима. О Ђуришићу напомиње:
Павле припрема поновну акцију, па ће и вама наредити потребно. За то време будите што активнији, прикупите и уредите јединице.99 АВИИ, ЧА, К-279, рег. бр. 16\1.
Сутрадан, међутим, до Драже стижу лоше вести. «Из редова Српског добровољачког корпуса предвиђа се формирање једне црногорске јединице. Назив, јачина и састав за сада непознати», јављао је мајор Александар Михајловић, шеф београдских илегалаца.03 АВИИ, ЧА, К-277, рег. бр. 6\1.
Истог дана, 20. маја, Михајловић шаље још један радиограм:
Како сазнајемо мајор Павле Ђуришић налази се у Београду, где је примљен од стране Недића. Сазнаје се да му је одобрено формирање одреда од 7.000 људи. Добио је 10.000 метара платна и два камиона. Формирање и опрему одобрили Немци.03 АВИИ, ЧА, К-277, рег. бр. 6\1.