Cenovnik Božji

  • Začetnik teme Začetnik teme Appel
  • Datum pokretanja Datum pokretanja
Apolonija:
Nije to cenovnik Božiji nego cenovnik sveštenstva,nebi me čudilo da još malo nepočnu naplaćivati i sam ulaz u crkvu.
Kliknite za proširenje...
Нажалост има и тога у Америци и Канади. Свака црква било православна, латинска или нека десета, ако наплаћује свете тајне значи да намернио крше законе цркве Христове. Не идите у те цркве.
 
Appel:
Misliš, prepustio je cene zakonima tržišta?
Kliknite za proširenje...

duhovno poucavanje ne bi trebalo naplacivati jer je tako prema hriscanstvu i Bibliji...

a nije isto dobrovoljni prilog ili naplacivanje neke duhovne usluge... po odredjenoj ceni...

na primer Jehovni Svedoci ne naplacuju Biblijski studij... niti literaturu..

niti krstenje...

normalno je dati dobrovoljni prilog ko zeli i koliko zeli ...
 
Immortal_girl:
normalno je dati dobrovoljni prilog ko zeli i koliko zeli ...
Kliknite za proširenje...
I malo po malo, nakupi se i za ovakve velelepne građevine, i to gde? U centru Njujorka, gde se svaki kvadratni metar građevinskog prostora plaća stotinama hiljada dolara

Sirotinja, baš po Jehovinom ukusu, nema šta. :hahaha:

Watchtower_headquarters.jpg


Kako ono kaže Biblija, "lakše je kamili proći kroz iglene uši, nego bogatašu ući u Carstvo nebesko..." Vidim sa ove slike da su JS ubogi sirotani, nema za njih zime. Hehehe.
 
Immortal_girl:
i sta sa tom slikom... :aha:

to je obicna zgrada nije crkva niti je poplocana zlatom...

koristimo obicne dvorane za sastanke :)

da naravno da je sve dobrovoljnim prilozima izgradjeno...
Kliknite za proširenje...
Istina je samo jedna - oni koji sede u ovoj zgradi su gazde, a oni koji idu od vrata do vrata i kucaju su obični pijuni, koji skupljaju nove članove, i nove priloge - da bi gazde mogle da sede u svojim kožnim foteljama u Bruklinu.

To što se sitna boranija skuplja po kojekakvim sobama i salama uopšte nije prepreka da se gazde šire po luksuznim poslovnim prostorima kao što je ovaj sa slike.

Sve je to biznis, jedino što u ovom biznisu boranija ne dobija ama baš ništa. (osim lažnih obećanja, razume se.)

P.S. Nemoj ovo da shvatiš lično, ja za 99% religija tvrdim da su u današnje vreme postale pre svega biznis.
 
О ЦРКВЕНОМ ХАРАЧУ У АМЕРИЦИ
Протојереј-ставрофор др Матеја Матејић


Да је среће овај чланак би био објављен у Стази православља, месечнику који је формално званично гласило Српске православне цркве у Америци и Канади. Био сам, 1970 године, са-оснивач тог листа и његов главни, бесплатни уредник у току од седам година. У то време било је у том листу места за овакве чланке. Сада су друга времена. Не верујем да би га цензура пропустила.

Православни писац Владимир Лоски користи грчки термин ТЕАНДРИК да би нам казао нешто што бисмо и без њега требали да знамо, а то је да је Црква божанско-човечанска установа. Од Господа Исуса Христа треба да смо научили да треба Богу да дајемо Божије а цару царево (Св. Матеј 22:21). Свети Оци и наши не само писмени већ и неписмени родитељи су нас учили да Бог од нас очекује да му приносимо богољубље, човекољубље, славословље, истинољубивост, правдољубивост, побожност, молитве и богоугодан живот. Учили су нас, и знали смо да су за Цркву, која је на земљи, потребни материјални дарови. Црква има разне обавезне материјалне издатке за које мора имати новчана средства да их плаћа да би могла опстати. Верници нису никада то заборављали. Увек су се старали да обезбеде материјална средства потребна за опстанак Цркве на земљи.

Право је и Богу драго да се за своје духовнике старамо, да епископима, свештеницима и ђаконима и њиховим породицама обезбедимо пристојне приходе, а њихова је дужност да праве разликују између пристојног и луксузног. Имао сам прилику да на Интернету видим слике унутрашњости епископског двора једног српског епископа (не живи и не столује ни у Србији ни у дијаспори) који је непристојно луксузан.

У старо доба код нас Срба цркве су подизали владари и властела, али је и народ помагао и градњу и издржавање цркава. Када су владари престали да граде богомоље, народ је прихватио ту обавезу. Даривало се Цркви и у новцу, и у имању, и у домаћим животињама и земаљским плодовима. И све то је даривано добровољно.

Вероватно је и могуће је да је од раних времена било обавезно плаћање за обреде (крштења, венчања, сахране, освећење домова, резање славских колача, и.т.д). Не знам како је у Србији и другим православним земљама, али знам како је код нас православних Срба у Америци. Знам да су наши први досељеници, који су радили најтеже и најопасније радове за пет до десет центи на сат од својих бедних прихода добровољно даривали да се образује Српска православна Црква у Америци и да се изграде наши први храмови. Касније је заведено обавезно плаћање чланарине.

За време док је епископ амерички и канадски био владика Дионисије, епархијска чланарина је износила један долар годишње по члану. Није постојала парохијска чланарина, већ су верници давали добровољне прилоге колико су могли и старали се за потребе Цркве и свештеника. Касније је епрхијска чланарина (разрез) достигла сто долара по особи, а не знам колико је од тога припадало епархији а колико парохији. Уз то је један наш епископ, стручњак за финансије, урадио таксарник (то јест ценовник) да се тачно зна колики је харач за сваку услугу епископа или свештеника.

Поред тога, неки свештеници имају своје личне тарифнике (ценовнике). У једној парохији у којој свештеници (има их више него један) имају лепе плате и друге принадлежности захтевају да онај ко жели да одржи парастос своме умрлом сроднику или пријатељу мора да унапред плати свештенику педесет долара. А шта ако стварно нема педесет долара? Сећам се како ми је један парохијанин староседелац причао како је однео троје некрштене деце у оближњу парохију да се тамо крсте (у месту где је живео није било Српске православне Цркве). Свештеник му је рекао да према црквеним правилима мора да му наплати по петнаест долара по “комату” (тако је он рекао!) а он није имао (радио је за пет центи на сат!). Онда је он однео децу код руског свештеника који му је наплатио 15 долара не “по комату” већ за сво троје.

Завођење тарифе за услуге има извесно оправдање у томе што има парохијана који не жале да за венчање потроше по хиљаду и више долара за цвеће и фотографа, а када се обави венчање они утрапе свештенику у руку двадесет долара, пола од тога за Цркву а пола за свештеника. То је за његову вожњу на предбрачни испит, на пробу која се врши на дан пре венчања и за само венчање. А пола од тога што је за Цркву треба да покрије трошкове за постојање Цркве, за струју и грејање за време венчања, и за чишћење цркве после венчања.

Верници, чланови парохија, нису дарежљиво давали прилоге само за одржавање њиховог храма и издржавање свештеника. Давали су прилоге за помоћ болеснима, невољнима, црквама у Србији, избеглицама, богословији и разним другим добротворним акцијама. Пре увођења харача који се на енглеском назива стењардсхип, а на српском старатељство, од добровољних прилога верника подигнути су велелепни српски православни храмови у Америци, Канади и свуда по свету. Поједини приложници нису прилагали десет од сто од својих прихода, већ су неки давали све што су имали. Да наведем два примера.

Када је решено да се у Монро, Мичиган, гради црква, Јелена Кресојевић, најсиромашнија Српкиња у парохији, која се издржавала од осамдесет долара месечно, колико је добијала од два самца који су код ње становали, које је хранила и прала им веш, није чекала да се заведе старатељство. Долазила је на сваку Свету литургију, а служено их је 84 годишње, увек куповала две свеће, свака по долар, једна за живе, друга за упокојене, и редовно остављала на тас један долар. Живела је око пет километара далеко од цркве, па када се није нико нашао да је довезе, долазила је пешице, али није никада пропустила да присуствује богослужењу сваке недеље и на сваки празник. За свештеника у Боботи, њеном родном месту, купила је одежде и послала му. У то време одежде су коштале око пет стотина долара. А када је решено да се зида богомоља, приложила је хиљаду долара за један катедрални прозор. А да би накупила хиљаду долара морала је гладовати.

Када је одлучено да се у Колумбусу, Охајо, зида богомоља, Лука Грубор, који се увек представљао као Лука Србин, најсиромашнији Србин у томе граду, који је живео у шупи чија је унутрашњост била прекривена угљеном прашином, преклињао је и такорећи принудио свештеника да од њега прими хиљаду долара за изградњу храма. А то му је био једини новац који је чувао за своју сахрану. Ни баба Јели, ни Луки Србину није било потребно да им старатељи одлуче колико ће давати за своју Цркву.

Тако су Цркве грађене и издржаване док није заведено старатељство. А колико је богомоља сазидано од када је заведено старатељство? А од недавно је настала збрка, па се не зна шта је Божије а шта царево. Неки мудрац је дошао на идеју да чланарина није хришћански обичај, па су завели старатељство. Најпре је то значило да свако даје десетак од својих не нето већ бруто (целокупних) прихода. Говорили су и говоре да се све то даје Богу, само не знам којим путем му се то доставља.

У Америци смо тако опорезовани да још само на ваздух не плаћамо порез. Све што купујемо опорезовано је. Уз то плаћамо федерелни, државни и градски порез на имовину и на нето приход. Није оне који пропагирају старатељство (а не знам да ли и они испуњавају правила старатељства) брига што сваки од нас има расходе за отплату куће, аутомобила, издржавање куће и аутомобила, куповину горива, издатке за храну, одело, стан, наплате за воду, одношење ђубрета, здравстевно и животно осигурање, куповину лекова, доплату лекарима, школовање деце, помагање родбини, прилагање разним добротворним установама, издржавање месне парохије, него заводе харач на бруто приходе!

Старатељство је постало главна брига и главна тема и проповеди у цркви, и већања на скуповима и штампања у нашим парохијским билтенима, а нашла је место и у Стази православља. Уз то, шаљу се прави и набеђени финансијски стручњаци који су добро плаћени да наговарају чланове парохија да постану старатељи. Такав један, који није био позван него послат једној малој парохији за три четврти сата своје пропаганде наплатио је осам стотина долара. Оно што мене мучи и што бих желео да знам је колико свештеника и епископа су старатељи, колико њих делом потврђују оно што другима проповедају. Већина њих зна да добар пастир штогод каже ином, (другоме) то сам својим потврђује чином. Да ли свештеници и епископи, проповедници и поборници старатељства својим делима потврђују оно што другима проповедају? Не знам одакле су наши епископии свештеници добили идеју о старатељству. А наслућујем да су је прихватили од једне православне јурисдикције по чијем се типику и пракси управљају неки свештенуци којима су xепови у српским парохијама а срце у тој јурисдикцији.

Тако, Црква која треба да се стара за духовне потребе верника полако постаје убирач харача. У најновије време проповедници старатељства нису више задовољни да старатељи дају само десети део од бруто прихода, већ тако рећи све. Ово ћу илустровати наводима из чланака објављеним у парохијском билтену једне парохије из Западно-америчке епархије. (Нисам ја уклонио из званичног назива те епархије речи српска и православна, већ је то учинио њен надлежни епсикоп)

Пред собом имам децембарско издање тога билтена за годину 2008. Први чланак је на енглеском, одмах затим преведен на српски. Чланак је о даривању цркви. Чим је на првом месту, значи да је најважнији. Уводни параграф чланка прокламује да они који сматрају да свештеник треба да прича о Богу, о молитви, црквеним сужабама, а заборави на материјалне ствари, нису у праву. Они не разумеју хришћанску веру. И они који нису поборници старатељства знају да се и материјалне ствари морају понекад поменути, али не да се о томе стално говори. Наши парохијани су добро обавештени о потреби да дају прилоге, али да ли су довољно поучени о својој вери?
 
Tvrtko, rastužih se čitajući ovaj tekst. Dugo sam godina živeo tamo, i sve to znam iz prve ruke, i sve je tačno. Najgore od svega je što crkvama najviše daju oni koji najmanje imaju, a popovi od tih para žive kao bubrezi u loju.

Prljav biznis.
 
Sizif:
Istina je samo jedna - oni koji sede u ovoj zgradi su gazde, a oni koji idu od vrata do vrata i kucaju su obični pijuni, koji skupljaju nove članove, i nove priloge - da bi gazde mogle da sede u svojim kožnim foteljama u Bruklinu.

To što se sitna boranija skuplja po kojekakvim sobama i salama uopšte nije prepreka da se gazde šire po luksuznim poslovnim prostorima kao što je ovaj sa slike.

Sve je to biznis, jedino što u ovom biznisu boranija ne dobija ama baš ništa. (osim lažnih obećanja, razume se.)

P.S. Nemoj ovo da shvatiš lično, ja za 99% religija tvrdim da su u današnje vreme postale pre svega biznis.
Kliknite za proširenje...

pa ok i ja seslazem veliki postotak je tako...

znam sa svoju religiju da nijetako :)
 
Apolonija:
Nije to cenovnik Božiji nego cenovnik sveštenstva,nebi me čudilo da još malo nepočnu naplaćivati i sam ulaz u crkvu.
Kliknite za proširenje...

Tkzv. pravoslavlje se vratilo u stari zavet i sve više ide u tom pravcu (nazaduje), ja lično uskoro očekujem da počnu uvoditi telad u crkvu i klati je kod oltara.:(
U "pravoslavlju" mada ne vidim šta je tu pravo:dontunderstand: su upotrebili sve starozavetne trikove, od spasenja delima, do bezbrojnih zakona, te morate ovo, te morate ono, ako bi se neko setio da izbaci Hrista iz crkve, čisto sumnjam da bi oni to i primetili.
Kod jevreja je pravilo da se ulazak u sinagogu naplaćuje kao odlazak u pozorište ili operu, i cene su više što si bliži pozornici, o tome su i vicevi pisani: Pošao mali Moše da potraži oca u sinagogu, vratar mu traži da kupi kartu, on kaže da nije pošao da se moli nego da samo nešto kaže ocu koji je unutra, vratar se sažali i kaže:"Možeš ući unutra i pričati sa ocem, ali ako te slučajno vidim da se moliš, odmah ću te izbaciti." :mrgreen:
 
sve vere sveta su osnov svih zala na istom,pa ratovi se vode zbog vera,za veru prilazes,a svevisnji ako postoji ne kaznjava silnike nego sirotinju ,pa nek me neko ubedi u suprotno,i ono caru carevo,crkvi crkvino a tebi sta ostane gde je tu dusa srce zar sve nije
materijalno.....
 
prsan:
sve vere sveta su osnov svih zala na istom,pa ratovi se vode zbog vera,za veru prilazes,a svevisnji ako postoji ne kaznjava silnike nego sirotinju ,pa nek me neko ubedi u suprotno,i ono caru carevo,crkvi crkvino a tebi sta ostane gde je tu dusa srce zar sve nije
materijalno.....
Kliknite za proširenje...

Većina materijalno,duhovnog nažalost jako jako malo.
 
TBPTKO:
О ЦРКВЕНОМ ХАРАЧУ У АМЕРИЦИ
Протојереј-ставрофор др Матеја Матејић


.

У старо доба код нас Срба цркве су подизали владари и властела, али је и народ помагао и градњу и издржавање цркава. Када су владари престали да граде богомоље, народ је прихватио ту обавезу. Даривало се Цркви и у новцу, и у имању, и у домаћим животињама и земаљским плодовима. И све то је даривано добровољно.

Вероватно је и могуће је да је од раних времена било обавезно плаћање за обреде (крштења, венчања, сахране, освећење домова, резање славских колача, и.т.д). Не знам како је у Србији и другим православним земљама, али знам како је код нас православних Срба у Америци. Знам да су наши први досељеници, који су радили најтеже и најопасније радове за пет до десет центи на сат од својих бедних прихода добровољно даривали да се образује Српска православна Црква у Америци и да се изграде наши први храмови. Касније је заведено обавезно плаћање чланарине.

Поред тога, неки свештеници имају своје личне тарифнике (ценовнике). У једној парохији у којој свештеници (има их више него један) имају лепе плате и друге принадлежности захтевају да онај ко жели да одржи парастос своме умрлом сроднику или пријатељу мора да унапред плати свештенику педесет долара. А шта ако стварно нема педесет долара? Сећам се како ми је један парохијанин староседелац причао како је однео троје некрштене деце у оближњу парохију да се тамо крсте (у месту где је живео није било Српске православне Цркве). Свештеник му је рекао да према црквеним правилима мора да му наплати по петнаест долара по “комату” (тако је он рекао!) а он није имао (радио је за пет центи на сат!). Онда је он однео децу код руског свештеника који му је наплатио 15 долара не “по комату” већ за сво троје.

Завођење тарифе за услуге има извесно оправдање у томе што има парохијана који не жале да за венчање потроше по хиљаду и више долара за цвеће и фотографа, а када се обави венчање они утрапе свештенику у руку двадесет долара, пола од тога за Цркву а пола за свештеника. То је за његову вожњу на предбрачни испит, на пробу која се врши на дан пре венчања и за само венчање. А пола од тога што је за Цркву треба да покрије трошкове за постојање Цркве, за струју и грејање за време венчања, и за чишћење цркве после венчања.

Верници, чланови парохија, нису дарежљиво давали прилоге само за одржавање њиховог храма и издржавање свештеника. Давали су прилоге за помоћ болеснима, невољнима, црквама у Србији, избеглицама, богословији и разним другим добротворним акцијама. Пре увођења харача који се на енглеском назива стењардсхип, а на српском старатељство, од добровољних прилога верника подигнути су велелепни српски православни храмови у Америци, Канади и свуда по свету. Поједини приложници нису прилагали десет од сто од својих прихода, већ су неки давали све што су имали. Да наведем два примера.

Када је решено да се у Монро, Мичиган, гради црква, Јелена Кресојевић, најсиромашнија Српкиња у парохији, која се издржавала од осамдесет долара месечно, колико је добијала од два самца који су код ње становали, које је хранила и прала им веш, није чекала да се заведе старатељство. Долазила је на сваку Свету литургију, а служено их је 84 годишње, увек куповала две свеће, свака по долар, једна за живе, друга за упокојене, и редовно остављала на тас један долар. Живела је око пет километара далеко од цркве, па када се није нико нашао да је довезе, долазила је пешице, али није никада пропустила да присуствује богослужењу сваке недеље и на сваки празник. За свештеника у Боботи, њеном родном месту, купила је одежде и послала му. У то време одежде су коштале око пет стотина долара. А када је решено да се зида богомоља, приложила је хиљаду долара за један катедрални прозор. А да би накупила хиљаду долара морала је гладовати.

Када је одлучено да се у Колумбусу, Охајо, зида богомоља, Лука Грубор, који се увек представљао као Лука Србин, најсиромашнији Србин у томе граду, који је живео у шупи чија је унутрашњост била прекривена угљеном прашином, преклињао је и такорећи принудио свештеника да од њега прими хиљаду долара за изградњу храма. А то му је био једини новац који је чувао за своју сахрану. Ни баба Јели, ни Луки Србину није било потребно да им старатељи одлуче колико ће давати за своју Цркву.

Тако су Цркве грађене и издржаване док није заведено старатељство. А колико је богомоља сазидано од када је заведено старатељство? А од недавно је настала збрка, па се не зна шта је Божије а шта царево. Неки мудрац је дошао на идеју да чланарина није хришћански обичај, па су завели старатељство. Најпре је то значило да свако даје десетак од својих не нето већ бруто (целокупних) прихода. Говорили су и говоре да се све то даје Богу, само не знам којим путем му се то доставља.

У Америци смо тако опорезовани да још само на ваздух не плаћамо порез. Све што купујемо опорезовано је. Уз то плаћамо федерелни, државни и градски порез на имовину и на нето приход. Није оне који пропагирају старатељство (а не знам да ли и они испуњавају правила старатељства) брига што сваки од нас има расходе за отплату куће, аутомобила, издржавање куће и аутомобила, куповину горива, издатке за храну, одело, стан, наплате за воду, одношење ђубрета, здравстевно и животно осигурање, куповину лекова, доплату лекарима, школовање деце, помагање родбини, прилагање разним добротворним установама, издржавање месне парохије, него заводе харач на бруто приходе!

Старатељство је постало главна брига и главна тема и проповеди у цркви, и већања на скуповима и штампања у нашим парохијским билтенима, а нашла је место и у Стази православља. Уз то, шаљу се прави и набеђени финансијски стручњаци који су добро плаћени да наговарају чланове парохија да постану старатељи. Такав један, који није био позван него послат једној малој парохији за три четврти сата своје пропаганде наплатио је осам стотина долара. Оно што мене мучи и што бих желео да знам је колико свештеника и епископа су старатељи, колико њих делом потврђују оно што другима проповедају. Већина њих зна да добар пастир штогод каже ином, (другоме) то сам својим потврђује чином. Да ли свештеници и епископи, проповедници и поборници старатељства својим делима потврђују оно што другима проповедају? Не знам одакле су наши епископии свештеници добили идеју о старатељству. А наслућујем да су је прихватили од једне православне јурисдикције по чијем се типику и пракси управљају неки свештенуци којима су xепови у српским парохијама а срце у тој јурисдикцији.

Тако, Црква која треба да се стара за духовне потребе верника полако постаје убирач харача. У најновије време проповедници старатељства нису више задовољни да старатељи дају само десети део од бруто прихода, већ тако рећи све. Ово ћу илустровати наводима из чланака објављеним у парохијском билтену једне парохије из Западно-америчке епархије. (Нисам ја уклонио из званичног назива те епархије речи српска и православна, већ је то учинио њен надлежни епсикоп)

Пред собом имам децембарско издање тога билтена за годину 2008. Први чланак је на енглеском, одмах затим преведен на српски. Чланак је о даривању цркви. Чим је на првом месту, значи да је најважнији. Уводни параграф чланка прокламује да они који сматрају да свештеник треба да прича о Богу, о молитви, црквеним сужабама, а заборави на материјалне ствари, нису у праву. Они не разумеју хришћанску веру. И они који нису поборници старатељства знају да се и материјалне ствари морају понекад поменути, али не да се о томе стално говори. Наши парохијани су добро обавештени о потреби да дају прилоге, али да ли су довољно поучени о својој вери?
Kliknite za proširenje...
4. и 5. правило 7.васељенског сабора строго забрањује наплаћивање обреда и слично.Прилог за прилог то је у реду.Али тарифе су симонија која подлеже рашчињењеу епископа односно других клирика.
 
Samson2009:
4. и 5. правило 7.васељенског сабора строго забрањује наплаћивање обреда и слично.Прилог за прилог то је у реду.Али тарифе су симонија која подлеже рашчињењеу епископа односно других клирика.
Kliknite za proširenje...

Molim prevod. Tj odvedem dete u najblizu crkvu (u ulici je) i ako pop trazi novac za krstenje, ja kazem...?
 
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Slične teme

hi7026770
Šteta što 99% ljudi ne zna da samo slušajući Božji glas možemo dočekati Gospoda Sigurno ćete se iznenaditi kada vidite ovaj naslov.Zašto se kaže da
Odgovora
2
Pregleda
235
hi7026770
hi7026770
Gedeon
Dekalog (Deset Božjih zapovesti) u liturgiji
Odgovora
2
Pregleda
247
Gedeon
Gedeon

Back
Top